Ne pripada Crnoj Gori, al je jako blizu, pa dok ne otvorimo posebni fajl za Albaniju evo par slika. Put za Nikc Maja e Bajrakut

Crna Gora - dolina Ropojane, na granici sa Albanijom Grna Gora - dolina Grbaje

Centralna Srbija - Kraljevačke planine - Goč, oko 65 km. Laki enduro za svakoga! Trek i opis na: https://www.enduro-balkan.com/index.php/2024/09/29/1987/

Još par fotki iz zone Kučaja, pa možda nešto od toga stvarno i može na trasu tet Srbija?

G Milanovac, uprava nac parka, 200 din i sve ok.

U prilogu dodajem i nešto trekova sa Besne Kobile (koja nije na tet sr), a mislim da saslužuje. Mogu napraviti rutu u tom predelu po zadatim teh kriterijumima, ako za ti ima interesovanja? Nešto slika koje to potkrepljuju: Vlasina, besna kobila.kml A onda malo sa Miročkog plato-a:

Sad nešto gledam, ni Lazarev kanjon nije na tet Srbija. Kuku...

Tu ima nekoliko različitih prolaza, u zavisnosti od vremena/kiša biram odgovarajući. Stavljam jedan kao prilog. U rutu bi obavezno trebalo dodati tunel Obradove Stolice, više puta prolazio, svaki put sam se naježio. I dalje, U TET Sr nema celog dela severo-istočne Srbije, posebno Miročki plato, što je stvarno šteta. Vidikovci na Dunav koji se odatle pružaju su stvarno sa razglednica. Jedino treba probrati šta je od toga prikladno za veće motore. Dodajem i tu par fajlova. Grza, tunel, vrmdža, rtanj.kmlĐerdapska tura.kmlMIROČ.kml

Evo treka. Crna Gora / Prokletije. Dolina Grbaje-Bogićevica-Ridsko jezero-Visitor-dolina Grbaje - Enduro Balkan WWW.ENDURO-BALKAN.COM Grupa planinara sa kosovske strane je krenula po grebenu pa su dobili nalog da ih isprate. Vidi...

Pa jes, biće vožnji i dogodine...

Stiže li konačno?

Ništa ne menja drz-a!

Milan (sa Nbgd-a, Hasky 701), i ja smo planirali u tom terminu severnu Albaniju iz Gusinja, ako se kockice slože, do 7 dana. Ako nisi vozio do sada C Goru ili Bosnu, možda ti je bolji izbor.

Gorivo?

Dan 5 Ovčar Banja - Rajac / oko 60 km. Razvlačim se ujutro i lenjo pijem kafu na terasi doma. Danas nigde ne žurim, ovaj dan je ionako više za izpis. U mladosti sam ovde provodio prilično vremena, šetam okolo i sećam se boljih resterećenijih dana. Konačno se pokrećem i lokalnim putem pored manastira Blagoveštenje izlazim na šoder put koji vodi prema vidikovcu Kablar ali ne skrećen prema njemu (radovi u toku), nego nastavljam prema Pranjanima i Koštunićima. Put iz Koštunića prema Ravnoj Gori. Uvek mu se radujem. Još malo slikanja pre nego što uđem u zonu nekog saobraćaja.. i pola sata kasnije sam ponovo na Rajcu. Posle laganog ručka idem lagano prema Kruševcu i kasnije za Beograd ali to nije tema ove sekcije. Malo o motoru: Nisam od njega previše očekivao, tako da sam dobio više. Ukratko: - Prvo, motor izgleda kao pravi. Ja sam 190 cm i oko 98 kg. Nemam osećaj kao kod nekih drugih u klasi „da berem jagode“, sedim prilično uspravljeno i dobro pozicioniran. Ne sviđa mi se što kada se navučem na korman bijem kolenima o izbočine plastika rezervoara. Digao sam korman 3 cm (kao na svim mojim ranijim i sadašnjim motorima), i stojeći položaj mi je prilično opušten. Motor ima većinu stvari koje kod drugih morate doplatiti ili promeniti (zaštita od vetra, zadnji nosač stvari, ventilator hladnjaka, prelivni sud, zaštita podvozja, kraš bar, zaštita ruku...), ja sam odmah promenio ručicu nožnog menjača (prekratka), ručice kvačila i kočnice (za fleksibilne podešavajuće), dodao nosač gps-a, proširio zadnju ploču za bisage, dodao neoprenske zaštite prednje suspenzije i još neke sitnice. Sve zajedno oko 100 eu. Plastike su žilave i kvalitet delova deluje dobro. Kao da nije kinez. - Zaštita od vetra je čini mi se odgovarajuća za brzine koji ovaj motor postiže. Uspravljen u sedećem položaju me vetar tuče u visini očiju, 10 cm niže skoro ništa. Priključak za punjenje gps-a ili fona je na raspolaganju, prelivni sud je kod mene došao prazan. - Motor je zapremine 298 cc (kopija ili licenca Kavasaki klx-a), prilično otporan na maltretiranja, oko 28 ks, 25 Nm obrtnog momenta, slabašan za neke asfaltne jurnjave ali prikladan za teren van asfalta. Ako si navikao da probleme rešavaš gasom/snagom svog enduro motora (preskakanje jarka, prelazak preko balvana, izlazak iz kolotraga..), sa ovim to zaboravi. U stvari može delimično ali mnogo više radiš telom. Sa druge strane zbog kratkih stepena prenosa na malim brzinama (tehničkim detaljima), sve radi prilično dobro sa dovoljno obrtnog momenta. - Po servisnoj, prva zamena ulja je na 500, druga na 5.000 a posle na 8.000 km. Kao i većina drugih motora male kubikaže, ne voli da je u pogrešnoj brzini. ABS se pritiskom na dugme može isključiti na zadnjem točku. Meni sasvim pristojno radi i bez gašenja. Fabrička svetla su neubedljiva, na prvom servisu sam ih zamenio za prikladni led. Ogromna razlika. - Rezerovar (metalni), je oko 11 litara, u blagom linijskom enduru dovoljan za oko 300 km, ako ga nagaziš računaj 250 km. Fabrička merenja kažu ispod 3 l/100 km. Može, ako voziš 100 km niz-brdo. Poklopac rezervoara je glupo rešen, fizički se odvaja od rezervoara pa ga stalno tražim na benzinskim pumpama. Nema indikatora nivoa goriva na displeju, samo se upali lampica kada uđe u rezervu. Ne znam kolika je, zadnji put sam u rezervi vozio nešto više od 30 km.. - Točkovi 18/21 sa gumama 50-50 (po mom mišljenju), dobre za blagi teren i asfalt, nedorasle za nešto ozbiljnije. Uzeo sam set čepavih, pa ću se ovih dana pozabaviti time. - Suspenzija bez podešavanja, ali dosta bolja nego napr Honda CRF 300 / relly, tako da mi odgovara iako imam skoro 100 kg bez opreme. Kada se optereti, motor ravnomerno potone napred i pozadi. Nagazne stope su dovoljno široke. - Prednja kočnica nije na nivou očekivanja za motor od 158 kg sa tečnostima. Malo je bolje kada se razradi i pločice bolje legnu ali i dalje me tera da kočim i zadnjom istovremeno. Kvalitetnije kočione pločice bi mi prijale a sa druge strane hod viljuske od 240 mm, ti kaže da ne treba preterivati. - Menjač radi kao puter, mek i precizan. Rekao bih da su ga ukrali od Honde. Vozači sa većim brojem cipela trebaju zameniti ručicu nožnog menjača. - Sedište je dobro. Na većini truckavih terena može se opušteno sedeti, što znači manje zamaranja. Visina sedišta je 92 cm, što može biti problem za kraće noge. Zato visina od zaštite motora do podloge više liči na enduro, što je zgodno za džombave terene. - Prenos je 14/48. Prve dve brzine su vrlo kratke, prikladne za neko čupanje iz blata ili tehničke detalje ali zamaraju na boljim putevima. Probaću na zadnjem 46 ili 45, možda se nešto dobije. Prijatna vožnja je negde do 90-100 km/h, posle počinju vibracije. Drugačiji prenos će možda poboljšati stvar. - Moguća poboljšanja: odmah zameniti halogena za led svetla i polugu menjača. Ručice kvačila i kočnice po želji kako vam legne. Nožna kočnica bi trebala biti više prema bloku, par puta sam je nehotice nagazio kada nije trebalo. Ništa više nije potrebno menjati ako se motor koristi zašta je namenjen. - Ciljna grupa: pragmatični vozači (ako takvi uopšte postoje, uglavnom kupujemo impulsivno), koji sa svojim budžetom žele više da voze nego da gledaju svoje čedo u garaži. Prvi sledeći konkurent je skuplji za cca 2.500 eu. Za ovaj motor to je više od 40.000 km na terenu. - Za te pare, odlična zabava.

Dan 4 Tutin-Golija-Čemerno-Lopatnica-Ovčar Banja / oko 230 km Predhodni dan sam u šumama oko Tičjeg Polja istegao jedan leđni mišić u borbi da mi motor ne padne u lokalni kanal, tako da sam danas (a pokazaće se i ostalih dana), na tabletama protiv bolova. Ipak smeštaj u centru Tutina je pristojan, pljeskavice su odlične a pivo je uvek dobro, tako da nemam razloga da se previše žalim (osim na godine). Prognoza za narednih nekoliko dana je loša, pa žurim i preskačem deo kojem sam se posebno radovao (manastir Crna Reka-Istočni Mojstir-šumski putevi pored Sr-Kosovske granične linije-selo Draga). Razlog da se u ovaj delo Srbije brzo i vratim. Golija ima dosta potencijalno blatnjavih deonica a moje trenutne gume im nisu dorasle. Na 200m od smeštaja je pumpa, pa koristim priliku da se dopunim. Prvih 5 kilometara daljeg puta je silom prilika asfalt, ispostavilo se da tamo gde sam hteo da skrenem na šoder nečija kapija što se na GE nevidi, pa sam morao da improvizujem. U daljoj vožnji sve do podnožja Golije su kombinacije makadama i slabog asfalta pa se brzo napreduje. Golija na vidiku! Pristupni put prema Jankovom Kamenu se širi. To mi se nesviđa, miriše na asfalt. Jankov kamen. Mi smo kao firma godinama radilil servisiranje stubova mobilne telefonije i ovaj stub nam je ostao kao jedan sa retko zajebanom klimom. Nije posebno visok alil specifične ruže vetrova zimi čine ovaj stub ponekad potpuno opasan i popunjen ledom, što ga čini posebno nezgodnim za rad. Tu me sačekuje nakolilko "divljih" konja. Prilaze bez bojazni i pitaju imam li nešto za njih? J..ga, da sam se setio, poneo bih nešto kocki šećera da ih počastim, ovako je prošlo sa blagim timarenjem i češkanjem oko ušiju. Dalji teren je tipično Golijski. Uski, mračni puteljci za izvlačenje drva, ponekad sa dubljim kolotrazima. Drago mi je što sam požurio pa me ovde najavljena kiša ne hvata. Ipak što više napredujem prema severu, putevi su bolji, pa i nema previše nedoumica. Ručam u lokalnoj kafani u selu Rudno. Sedim u velikom zastakljenom prostoru dok napolju duva jak vetar. Ipak masivni oblaci me promašuju pa osim par naleta, glavni pljusak odlazi na drugu stranu. Pre par godina sam vozio ovim putem biciklo i sećam se izrovarenog puta prema dolini i manastiru Studenica. Suspenizija na kinezu se pokazala vrlo adekvatnom i po mojim ukusuma, pa se ovog puta radujem. Ipak me posle nekoliko kilometara sačekuje blago razočarenje. Put je u potpunosti asfaltiran! Iz suprotnog smera bežeći od vrućine dolazi dosta vozila i nekoliko putnih motora. Svi se javljaju. Manastir Studenica. Upalih nekoliko sveća za prijatelje iz predhodnog života koji više nisu samnom... I peglam dalje. Uspon na vrh Čemerno me je na detalje namučio, predhodni put mi se činilo da su ti putevi širi i tvrđi.. Malo pre vrha skrećem desno i nizbrdo u gustu listopadnu šumu. Sve negde do sela Toplišnica ima izrovarenih detalja koji me već blago umornog nisu radovali. Odatle je put širok i tvrd, ali ima saobraćaja pa se ne zalećem. Iza jedne oštre krivine naletim na srnu. Ona ukočena stoji na sred puta i zuri u mene. To je potrajalo par sekundi, onda se elegantnim skokovima izgubi u šumi. Od sela Lopatnica se ponovo penjem na greben i dalje makadamskim putem prema Kaoni. Put je uzak ali u dobrom stanju, sa uredno postavljenim znakovima i nazivima ulica kao bilo kakvom regularnom mestu (ul Karađorđeva, Lipovačka i td ). Na žalost okolne kuće su uglavnom napuštene. U Kaoni izvlazim na asfalt i kombinacijom seoskih puteva prateći zapadnu stranu planine Jelica dolazim do pred Ovčar Banju. Nekoliko kilometara pred današnji cilj se zaglavljujem na blatnjavom stazi koja bi trebala da bude prečica silaska u Ovčar Banju (barem je tako pamtim). Nekako se iskobeljavam i bezvoljno okolnim putem silazim na magistralu prema današnjem smeštaju. Noćim u planinarskom domu "Dom", u Ovčar Banji. Nastaviće se.

Dan 3 Kokin Brod-Uvac-manastir Mileševo-Kamena Gora-Brodarevo-Tičje Polje-Tutin / oko 210 km. Iz Kokinog Broda se vraćam prema Radijevićima, mestu gde sam prekinuo vožnju juče. Odatle sistemom dobrim makadamskim putevima za Gornje Goračiče, tu izlazim na kraću asfaltnu deonicu do Aljinovića i odmah skrećem na makadam koji me vodi prema kanjonu Mileševke. Put je uglavnom dobar makadam, sa nekoliko izrovarenih delova od bujičnih potoka. Manastir Mileševo. Ne zadržavam se previše, prilično je toplo u kanjonu i to mi ne prija. Ovaj deo Srbije sam opisao i na: https://forum.bjbikers.com/topic/104261-srbija-bez-asfalta/?do=findComment&comment=1900924 Otadle brzo kroz Prijepolje u početku uskim asfaltnim a posle širim makadamskim putevima prema Kamenoj Gori. Prelepo mesto! Prijatelj mi šalje telefon od njegove porodice koji drže konake na Kamenoj Gori, ali preskačem to zadovoljstvo ovog puta, nekako mi je rano da prekidam vožnju za danas. Bilo bi bolje da sam ostao na noćenju. Makadamski putevi se nastavljaju prema Brodarevu Tu se zadržavam na kasnom ručku (odlična brza hrana na glavnoj ulici), i mostom preko Lima uzbrdo. Ceo taj prostor između kanjona Lima na jugo-zapadu i brdsko planinskog terena na severu i severo-istoku za mene ima još uvek ima istraživačke potencijale. Pored toga, teren je lep za sve pare! Iznad Tičjeg Polja (nekoliko kuća na livadi), me trek vuče izohipsom levo u brdo. Put postaje grublji, zapušteniji i sa više prepreka od blokova i balvana. Vidim sa se ne koristi već neko vreme, što mi pali lampice upozorenja. Vraćam se nazad na Tičje Polje i posle konsultacije sa lokalnim meštaninom produžavam alternativnim putem. Put je grub sa povremenim dubljim kolotrazima, ali dokle god ima nekih tragova korišćenja na njemu, meni je ok. U gustoj šumi posle krivine naletim na drveno-žičanu ogradu. Šta sad?, privatno imanje ili je neko od seljaka zagradio put da mu stoka ne beži? Već je prilično kasno i nemam vremena za previše istraživanja, ne bih voleo da u ovoj zoni tumaram noćom po šumi. Vraćam se na opet na Tićje Polje gde me lokalni meštanin ponovo uverava da je put u redu, samo treba da sklonim ogradu i nastavim dalje niz potok i izlazim na "glavni" makadamski put. Šta ću, slušam savet, opet nazad nekoliko kilometara kroz šumu, sklanjam ogradu (masivna drvena, sa žicom, traje to..), prolazim preko livade i slabašnim poljskim putem (enduraši bi to zvali "single trail"), silazim strmom izrovarenom stazom pema nečemu što miriše na rečicu ili potok. Istina, skoro u samom potoku se izdvaja levo uzbrdo malo jači, pa onda pravi makadamski put koji me vodi na magistralni prema Sjenici. Do mraka još sat vremena a do planiranog noćenja u Tutinu ima još terenske vožnje. Nema više ni zadržavanja ni slikanja, putem koji je delimično makadamski a posle više grubo asfaltni pratim Goševo-Doliće i u mrak stižem u Tutin. Tu noćim. Nastavlja se.

Dan 2 Dobrače-Malič-Mučanj-Uvac-muvanje po Zlataru-Nova Varoš / oko 130 km (vidi kartu iz predhodnog teksta) Nikola i Djordje me vode na lokalni vrh Malič (ili Malic, nisam siguran), kažu da vidiš pogled. Sa lakšim motorima i terenskim gumama su brži od mene, pa me povremeno sačekuju (primetio sam da moje gume nevole mokru strmu travu..), ali stižemo na vrh Maliča posle par orijentacijskih nedoumica relativno brzo. Na samom vrhu je nekoliko građevinskih mašina u poslu, ravnaju teren. Verovatno za još jednu kafanu. Par fotki i blago razočarani idemo dole. U mestu Katići se razilazimo, oni nastavljaju vršljanje lokalnim brdima (moraću da nadoknadim kad-tad), a ja nastavljam prema Mučnju. Makadamski put me nepogrešivo vodi gore, uostalom već sam bio jedared. Na vidikovcu dugo sedim. Sunce i zrikavci me uspavljuju, samo po koja ptica grabljivica povremeno ispusti krik koji zaremeti mir. Nevoljno se pokrećem, danas ima dosta da se vozi. Vraćam se nazad na glavi put i na zapad prema selu Miočice, onda lepim makadamima na jug prema Štitkovu i Uvcu. Uzput nailazim na spomenike palim borcima iz II sv rata, ovog puta četnicima. Podela sela po pripadnosti pokretima iz tog vremena su očigledna, pa su time i lokalne tragedije veće. Sečem jezero Uvac preko brane.. i skrećem desno prema selu Amzići u samo srce Zlatara. Opet se vraćam nazad i grabim prema vidikovcu iznad Uvca za koga sam smatrao da bi trebao biti dobar. Prolazi se pored domaćinstva Šaponjić i tu skoro pri vrhu izrovarenog javnog puta pre lokacije bazne stanice, iz neograđenog dvorišta izleće veliki šarplaninac, verovatno iznerviran bukom i mojim narušavanjem njegovog osećaja za teritorijalno. Ćapa me za spoljnu stranu levog kolena, srećom enduro pantalone i štitnici rade posao. Dajem gas i bezim iz zone opasnosti. Moglo je biti znatno ozbiljnije da sam pao sa motora, ovako se završilo relativno benigno. Ja inače volim pse, čak i velikim sortama prilazim bez straha ali sa uvažavanjem, što psi osećaju. Ovoga sam očigledno iznervirao svojih bahatim ulaskom u "njegovu teritoriju". Sa vrha biram drugu varijantu silaska preko livade, nisam raspoložen da se opet suočim sa neraspoloženim čuvarom. Noćim u Kokinom Brodu. Nastavlja se.

Znate šta kolega @Alp, ubuduće nemojte da da pišete "trek je lak do srednje težak" ili slično, kao i za motore. Nema ono dual sport, ili teški dual sport. Nego ko na kantaru, do toliko kila ili preko... Sada se tome smejemo, ali pre jedno 10-15 god kada sam sa Ex-manom prvi put vozio taj greben, na nekim mestima sam spuštao motor na kvačilu nizbrdo i drhteći hodao pored. A bio sam tako samouveren!

Dan 1. Rajac-Veliki Maljen-Potpećka pećina-Dobrače / Oko 115 km. Rajac mi je nekako omiljeno mesto za polazak "negde" u ovom delu Srbije. Ne znam dali zbog prelepih pitomih livada i zaobljenih brda uokvirenih šumama ili zbog planinarskog doma "Čika Duško Jovanović" koji pripada planinarskom društvu Pobeda, ili možda zbog dobre hrane koja se služi na terasi doma. Odatle se lako vežete na greben prema Suvoboru, Ravnoj Gori i dalje Divčibarama. Pogledi sa tog grebenskog puta su kao u narodnim pesmama. Posle mog omiljenog doručka, uputim se prema vrhu Rajca pa onda dalje.. Brzo se stigne do Ravne Gore, tu se ne zadržavam već nastavljam delimično izrovarenim putem prema Rioru. Na lakšim motorima na ovu podlogu ne obraćam posebnu pažnju ali sada sam na novom težem motoru koji ne poznajem dovoljno i iz tog razloga baš i ne žurim. Na ovom terenu sam u zadnjih nekoliko meseci bušio 2 (dve) gume, a na ovim nemam čak ni "rim lock"-ove, pa su malo jače napumpane nego što bih inače hteo. Gume su fabričke, rekao bih 50-50, što za ovaj teren i nije najbolja kombinacija. Na verovatno najtežem delu ove deonice, pred sam izlazak na greben Riora, mi u susret dolazi nekoliko modifikovanih terenskih vozila. Bežim u desnu usečenu padinu kako bi vozila koja idu po prilično jakoj nizbrdici (za mene uzbrdici), mogla da prođu. Nekako se mimoilazimo. - Sam? Pita jedan od vozača.. - Sam, potvrđujem. - Ne bih ti ja to.. odgovara vozač, više za sebe. Verovatno si u pravu, mislilm se u sebi. Ovakvi tereni se voze u društvu, bez obzira što ih prilično poznajem. U ovo vreme smo trebali biti na Peloponezu, ali ti planiraš a bogovi se smeju. Tako su mi i partnera za to putovanje zavrnuli na poslu a meni je ostalo nedelju dana slobodnog vremena. Veliki Maljen, po 100-ti put, a opet uživam ko da je prvi. Od Maljena se spuštam na jug. U daljini se ocrtavaju vrhovi Ovčara i Kablara. U početku je put makadamski sa blagim varijacijama kvaliteta, a kasnije pri prlasku Bogdanici postaje asvalt. Asfalt baš i ne volim, ali put je uzak i krivudav, pa mu praštam. Put dalje vodi kroz Užice i tek posle Zlakuse ponovo sa radošću gazim makadam. Vrućina je. Pravim pauzu u hladu partizanskog spomenika. Najveće tragedije jednog naroda se nekako oslilkavaju kroz užase građanskog rata. U ovom kraju se prepliću uticaji i linije razgraničenja Četničkog (Kraljeva vojska u otadžbini), i Partizanskog pokreta. I posle 80 godina ta mesta teraju na razmišljanje. Prelazim preko Rzava i lepim šumskim putem prašim prema regionu Mučnja. Na svojoj dedovini me čeka Nikola, kome sam se najavio za spavanje. U sumrak sam na konaku. Nikola i Đorđe su se upravo vratili sa lokalne vožnje. Tu bi trebalo boraviti više dana kako bi se obradio ovaj brdoviti teren. Nikola seče rastinje, Đorđe kontroliše a ja pravim kamperski tuš. Kuća nije stalno naseljena, pa naslednik ima uvek puno posla da istu dovede u red. Prokletstvo dedovine. nastaviće se.

Jesi li probao EBC pločice? Nisam, ove su malo legle posle 1.000 km pa bolje rade (ili sam se ja navikao). Kako god, naručiću neke sa boljom frikcijom pa da vidim.

Jugo-zapadna Srbija: Rajac-Maljen-Mučanj-Uvac-Kamena Gora-Tutin-Golija-Čemerno-ovčar Banja-Rajac / oko 750 km Proba novog malog kineza, dobro se pokazao. Detalji u narednom periodu kad stignem.

El neko menjao lančanike do sada? Za malu nijansu bih ga ubrzao ali na netu baš nešto i nema lančanika za njega osim fabričkih?

Rajac-Ravna Gora-Veliki Strešer-Koštunići-Suvobor-Rajac / oko 66 km Trek na: https://en.mapy.cz/turisticka?moje-mapy&cat=aktivity&mid=661aa9965a2dee3a4dcc458b&x=20.1660788&y=44.0487372&z=13 Opet malo uživanja po planini lepotici. Neću stavljati previše opisa, ovde je skoro sve već rečeno. Čisto uživanje. U povratku svratismo do improvizanog aerodroma pored Koštunića. Poznat po svojoj ulozi u spašavanju pilota savezničkih vojski za vreme II sv. rata. Vidi na: Галовића поље — Википедија SR.WIKIPEDIA.ORG Skoro je snimljen i film koji obrađuje tu tematiku "Operacija Halijard" Mesto je čisto i uredno. Konačno nešto što liči na dostojanstveno obeležje, verovatno zato što ne plaća Srbija. Mi imamo dosta spomen obeležja naših heroja koja su zarasla u korov i đubre. To je više pitanje glave a manje para. I na kraju da se malo povratimo od pretrpljenog stresa

maxa Hvala za info, pozvaću. Bisage su https://tagomotocentar.rs/proizvod/meke-bocne-torbe-plave-set-52l/ Ali ispod je stavljen: https://www.aliexpress.com/item/1005004879429427.html?spm=a2g0o.order_list.order_list_main.179.21ef1802jAbeiX mnogo bolje leži.