Na prodaju jakna iz naslova XXL veličine. Kupljena pre 4 godine u Austriji takođe kao polovna. Nosio sam je aktivno 1 godinu. Pošto joj je mesto na motoru a ne u ormanu, reših da je prodam jer mi je višak. Jakna je u odličnom stanju. Nikakve padove nije preživela, nema oštećenja, zakrpe, nije izbledela... Svi rajfišlusi i čičak trake rade. Poseduje trvde protektore u laktovima i leđima, zimsku postavu, pojaseve u struku i na rukama, reflektujuće trake... Idealna za gurmane i hedoniste i one koji poseduju mišićnu masu od 95 do 110kg. Naravno može par kg u + i -. Dimenzije: duž. spreda 70cm, rukava 68cm, pozadi 87cm, širina ispod pazuha 64. Vepar sa slike ima 185 cm i 98kg žive vage . Cena - 30 evra Trudio sam se da budem maksimalno korektan sa cenom i niža je od one koliko sam ja platio, pa imajte to u vidu. Kontakt na forumu ili na 064/650-2325

Moj ti je predlog ako hoces da prosaras malo da ides preko Oravite i Bozovica kroz nacionalni park. Vozi se kroz sumu ima dosta krivina, uspona i nema mnogo saobracaja. Put je dobar i nosi oznaku 57b, a onda se ukljucujes na E70 i ides ka Orsovi. U povratku nasom stranom uz Dunav.

Odlična ponuda za male pare.. Šteta što mi veličine nisu odgovarajuće...

Hvala svima na lepim komentarima ... Drago mi je ako vam se svidelo a još će mi biti draže ako sam nekoga inspirisao da krene na put. Kolegama koji planiraju na ovu stranu u skorije vreme želim bezbednu vožnju i lep provod.

Tek sam sada video koliki si podvig napravio prešavši istu rutu sa samo jednim noćenjem.

Samo cepaj. Bolje je u društvu naravno, ali nije loše ni ostati malo sam sa svojim mislima.

Daće Bog

Informacije i zapažanja: Priroda - već opisana, jednom rečju prelepa. Putevi - uglavnom dobri i odlični. Ipak imao sam na ovoj deonici i nekih 100km jako lošeg puta, čak i za naše kriterijume (za 35 sam kriv jer sam skrenuo sa rute). Gorivo - u tom momentu cena u dinar ista kao kod nas. U proseku oko 1,10 evra za litar (95 oktana). Kvalitet čini mi se za nijansu bolji nego kod nas. Smeštaj - preporučujem smeštaje koje sam koristio najviše zbog cena i lokacija. Noćenja sam platio 12e (RU) i 800 din(SRB). Kada ide više ljudi cene su još niže. Pansion Janković kontakt tel 0727 002-329 i 0348 442-336 Dragan Kaldovo 063 / 8105 - 594 Vozačka kultura - mnogo bolja nego kod nas. Nikakve rizične situacije (makaze, uletanja, izletanja, nagla kočenja) nisam imao. Jedina rizična na kilometar od kuće. Masa ljudi se čak i sklanjala da bih mogao odmah da prođem. Stanovništvo - slabo poznavanje engleskog jezika ali ljudi jako ljubazni i spremni da pomognu u skladu sa svojim mogućnostima. Policija - video sam ih na svega 2-3 mesta i nisu napadni kao naši. Uz vožnju u nekim granicama normale nema nikakvih problema. Prtljag - nosio sam tank torbu i ranac. TA ili TF - ja bih stavio znak jednakosti. TA bolja za vožnju, TF lepši. Ko može neka obiđe oba. Preporuka da se ide u letnjem periodu. Sve ostalo je rizik zbog vremena. Finansije - zamenio sam 75 evra čak sam od tih para u povratku kupio 10 nazad i ostalo mi još par evra kusura. U Srbiji potrošio 3.500 dinara. Sve ukupno nekih 90evra. Gorivo, hrana, smeštaj, piće, suveniri...Jeo sam po prodavnicama i Fast-food-ovima, pio po kafićima i pumpama. Motor mi je trošio tačno 4l u proseku. Ako nekome treba još neka informacija neka piše. Vidimo se na drumu .

Treći dan 27.08: Ustajem oko 7:30. Jutarnja gimnastika, pakovanje i gas. Pozdravljam se sa ljubaznim i prijatnim domaćinima i napuštam Kladovo. Za danas je planirana, odnosno rezervisana deonica kroz Đerdapsku klisuru. Dunav koji predstavlja arteriju Evrope i prolazi kroz mnoge zemlje, rešio je da baš ovde ostavi pečat, odnosno najlepše predele u celom svom toku. Prolazim Hidroelektranu i ulazim u klisuru Put kakav se samo poželeti može. Priroda prelepa, puno pravaca i brzih krivina, dosta novog asfalta, postavljene zaštitne mreže za odrone... Namerno sam rekao rezervisan, jer sam imao utisak da me je neko pomešao sa nekim diplomatom i zatvorio put samo za mene. Što bi mladi rekli privatna žurka . Do Milanovca sam obišao svega par automobila, a isto toliko video iz kontra smera. Policije nema. Prvi sam da kritikujem, ali ovog puta moram da pohvalim putare nadležne za ovu deonicu. Ritam mi samo kvari prelepa priroda i stajanje da se opali koja fotka. Pogled na Rumuniju Mesto gde je Dunav najuži Dosta brzo dolazim u Milanovac i završavam prvi deo klisure. Tankujem gorivo i odlazim do hotela. Meni posebno drago mesto jer sam tu provodio pripreme u toku moje fudbalske karijere, koja je naglo perkinuta povredom i razvijanjem emocija prema kafani. Grandiozno hotelijersko zdanje iz nekih srećnijih vremena, ali i dalje odoleva tranziciji i naletu gramzivih tajkuna. Trenutno su tu radnici koji su došli na sportske igre. Odlazim na terasu koja se ekspresno puni vidno mamurnim gostima (verovatno od previše sporta). Bio sam im zanimljiv pa su počeli da me rešetaju sa pitanjima. Prijalo mi je da posle kraće apstinencije proćaskam malo. Uglavnom ih je interesovao naš bajkerski život. Njima tako stran, a nama tako drag. Posle ispijene limunade i čašice razgovora nastvaljam dalje. Pogled sa terase Napuštam Milanovac i nastavljam u istom ritmu i ambijentu Posle nekih 45 min stižem i do Golubačke tvrđave. Radovi na njenoj restauraciji su u toku. Konačno se neko setio da je otrgne od zaborava i nemara i iskoristi turistički potencijal ovog kraja. Pravi se i pristanište za rečne kruzere. Nastavljam dalje Mesto gde je Dunav najširi Prolazim Golubac i stižem u Veliko Gradište. Odlazim do pekare pa na Srebrno jezero. Kao i za mnoge ovo je bilo jedino more za moju porodicu u vreme krize 90-ih. Tu sam provodio dečačka i prva momačka letovanja. Nije bilo slano ali je bilo lepo. Od tada se dosta izgradilo. Puno restorana, kafića, apartmana, akva park... Svega ima, ali ljudi nema. Granice su se otvorile, a mi smo naprasno postali Gospodari prstenova (onih Grčkih). Ipak sve to neumanjuje lepotu jezera Sedam pored vode. Klopa i bleja. Uživam u poslednjoj pauzi na putu. Nakon nešto jače od pola sata počinjem da kuvam u opremi i krećem nazad. Ujedno i poslednja fotka sa ovog putovanja. Idem ka Požarevcu, pa hvatam kratku deonicu autoputa. Negde oko 13h, tačno po redu vožnje parkiram motor i stižem ozarenog lica na porodični ručak . Šta reći na kraju. Toliko sam se lepo proveo da sam i pred kraj sezone, sa kolegom Gumijem, otišao opet do Rumunije na kratak izlet do Temišvara. Rumunija pruža mnogo, nije daleko, a sve to za pare koje su i pored svih problema većini nas dostupne. Hvala svima koji su potrošili vreme i pročitali putopis . Vidimo se uskoro na drumu . U nastavku ću dati neke informacije o putu za kolege koji planiraju odlazak.

Drugi dan 26.08: Budim se u unapred planirano vreme, nešto pre 7 ujutru. Prvo što radim idem do motora i hvala Bogu tu je. Ogromna vlaga u vazduhu i po vozilima mi govori da je u toku noći bilo verovatno svega nekoliko stepeni. Odlazim do prodavnice po sok i neke sitnice za klopu i vraćam se u sobu na doručak. Nešto posle 8h sedam na motor i krećem. Vreme koje spominjem u putopisu je u skladu sa našom zonom. Po Rumunskom je +1h. Na izlasku iz mesta stajem na pumpu da se natankujem (preporuka za sve koji krenu ovim putem, jer je sledeća pumpa posle nekih 100km). Sve je spremno i planinarenje može da počne. Izlazim na put 7C ili dobro poznati Transfagarašan. Prvih 15 km put je veoma blag uspon sa dosta pravaca. Naravno da ne bude sve idealno pobrinuli su se Rumunski putari koji su poskidali površinski sloj asfalta na više mesta, bez bilo kakvog plana i obeležavanja. Po danu i lepom vremenu nije problem, ali po kiši može biti malo nezgodno. Ko planira ovuda u skorije vreme nije na odmet da malo obrati pažnju. Pošto sam poranio vlaga se zadržavala u krivinama i delovima puta koji su pokriveni hladom okolnih šuma i stena. Vozim malo opreznije. Asfalt je stariji ali u dobrom stanju. Polako se i priroda menja i počinje uživancija. Polako stižem i do jezera Vidraru. Dosta je turista i svi uživaju u pogledu. Posle pauze nastavljam ka prevoju. Vozi se tik uz obalu jezera, kroz šumu i put prepun krivina. Vreme kakvo se samo poželeti može, a put se osušio. Uživam u svakom kilometru i prirodi koja me okružuje. Kao što sam tada zanemeo od lepote, isto ću uraditi i sada. Neka slike govore, je nemam reči. Nakon spleta krivina i serpentina dolazim na vrh bez većih problema i bez gužve. Prolazim tunel i izbijam na plato gde su parking i tezge. Prolazim i stajem na prvoj krivini na početku spuštanja. Severna strana i čuvene serpentine. Još kao mali želeo sam da uđem u televizor, fotografiju, sliku... Konaćno sam uspeo u 36-oj godini. Ušao sam u jednu od mnogih fotografija koje su postavljale kolege. Gledao sam i divio se, a sad gledam svojim očima. Ta činjenica i ova visina mi daju čudan osećaj moći. Sedim na steni i posmatram automobile i motore koji vijugaju serpentinama. Toliko su sitni da me podsećaju na igračke iz detinjstva. Malo po malo pa mi krene kažiprst leve ruke da ih poguram. U isto vreme se osećam i tako sitno gledajući ova prostranstva. Shvatam koliko smo mali i prolazni i koliko god se trudili da budemo vladari prirode mi to nismo i nikada nećemo biti. Hvala Bogu pa je tako. Uživam u svakoj sekundi, a one se polako gomilaju. Nakon nekih 45 min rešavam da krenem. Put me zove moram poći. Još koja fotka i gas. Moja malenkost Moja lepša polovina Krećem da se spuštam serpentinama. Površinski sloj puta je blago izrezbaren, ipak vozi se bez problema. Pošto sam poranio sada već srećem gomilu motora iz svih krajeva Evrope. Ima i dosta biciklista koji polako, sa grimasama na licu, idu ka svom cilju. Sportsko srce i čelična volja za svaku pohvalu. Polako se spuštam na niže visine i dolazim u mesto Kartisoara. Odatle jedno 10km taze presvučenog asfalta kroz ravnicu. Odoh u trocifrene brojke na cajgeru. Brzo stižem na raskrsnicu i skrećem levo na put E68. U početku široka magistrala kojom se fino ide, a ispred grada Sibiu-a počinje A1 auto-put. Na nekih 30km od Sebeša autoput se zbog još ne završene deonice preusmerava na lokalni put. Kako sam se isključio odmah kružni tok. Desno se ide za Sebeš, a to je i palnirani pravac. Ipak bode mi oči tabla koja je 3x veća od ostalih - Transalpina pravo . Stajem na pumpu da se natankujem i raspitujem se. Svi mi kažu da je to pravi smer i da mogu bez problema da idem. Razmišljam taman ću malo da preprečim, a i da zaobiđem grad Sebeš (gradovi nisu tema ove vožnje). Pomislih kako sam pametan, a ustvari sam . Krećem putem 106G ili E ni sada nisam siguran. U svakom slučaju sve što ima broj 106 obići u širokom luku. Put u početku solidan, a onda počinje zona sumraka. Sužava se drastično, počinju krivine i konstantna penjanja i spuštanja pod neverovatnim uglovima i nagibima. Asfalt katastrofa, a nigde žive duše. Kritikovao sam renoviranje ulice V.Stepe, ali ko je radio ovaj put bio je ozbiljno pijan ili naduvan. Nisam neki neimar ali ovo mogu 100% da potpišem. Vozim i sve se nadam da ću iza svake krivine videti magistralu. Razmišljam ako mi stane motor ovde moraću prvo da zovem Gorsku službu spašavanja, pa tek onda AMSS. Već 45 min vozim, prešao jedva 25km. Konačno u sred šume uvideh parkiran kombi Transporter T2. Omiljeno prevozno sredstvo terorista sa sredine 80-ih godina. Ispred 6 Rumuna nešto bleji. Pitam za put, a vidim da ne znaju reč engleskog. Prilaze mi njih trojica. Sve zajedno nemaju dovoljno zuba za jednu donju vilicu, a face one neoštećene obrazovanjem. Dok prilaze više gledaju motor nego mene. Zamišljam scenu kako sedim pored puta bez motora, opreme, para i sa proširenim rektumom. Već kad su bili na korak ubacujem u prvu i krećem lagano. Sve ovo je bilo verovatno plod moje fikcije i trenutno lošeg psihofizičkog stanja. Ipak cilj puta je uživanje tako da rizicima nema mesta. Produžavam i nakon par km ulazim u selo. Pitam i kažu još 3km pa levo. Kakvo olakšanje. Izlazim iz ove vukojebine(bez želje da uvredim lokalno stanovništvo) i eto me na pravom putu 67C. Preko preče, naokolo bliže. Trebalo mi je jedno dobrih 15 min vožnje da povratim energiju i konačno počinjem opet da uživam. Priroda prelepa, put odličan sa dosta brzih krivina. Nakon pola sata počinjem već da trnem, a i da gladnim i nailazim na idealno mesto za pauzu. Stižem do jezera Oasa. Mnoštvo turista, prodavaca, tezgi... Kupujem suvenire(magnete za frižider) i klopam. Nakon pauze nastavljam dalje. I nakon nekog vremena nailazim na početak samog prevoja Transalpina. Pre same raskrsnice ima jedno kilometar makadama, ali se uz malo više opreza prođe. Posle toga asfalt potpuno nov. Mnoštvo motora vijuga ovim krivinama. Zaista lep prizor. Jedina mana što je skinut asfalt na nekih desetak mesta i to u prosečnoj dužini od svega par metara. Premalo da pravi brige, ali dovoljno da kvari ritam. U spletu krivina lagano stižem na prvi vrh. Parkiram motor i iste sekunde ulazim u stanje za koje su majstorima meditacije potrebne godine rada. Gledam i uživam. Odmaram pluča od gradskog smoga i kafanskog dima, a oči od monitora, televizora, telefona i raznih drugih sr.nja. Prizor koji ostavlja bez daha Sve što je lepo ima kraj pa i ovo. Sedam na motor i krećem ka drugom vrhu, a njemu se približava ozbiljan sivi oblak sa željom da ga proguta. Počinjem trku sa prirodom i naravno gubim. Ulećem u gustu maglu, koja srećom nije praćena kišom, ali jeste ozbiljnim padom temperature. Prolazim mesto Ranka i počinje spuštanje. Stižem par vozila i njih koristim kao zaštitu u magli. Nakon nekih 20 min i silaskom u niže predele magla prestaje. Prvo što sam video je kolona od jedno 30 Porsche vozila. Lep prizor naročiti za pumpadžije. Nisam ljubomoran i sujetan, ali trenutno ne bih dao svoja 2 točka za njihova 4, pored toga što moj motor vredi kao jedna njihova felna. Polako se spuštam. I dalje mnoštvo krivina i lepe prirode. Put odličan. Nisam brojao ali sam danas prešao minimum 1 000 krivina. Kukove sam toliko razmrdao da bih mogao komotno da igram trbušni ples sa lepoticama sa Orijenta. Polako ulazim u mesto Novaci. Tu je i kraj Transalpine. Izlatzim opet na put 67 kojim sa juče prošao i idem za Targu Jiu. Adrenalin polako popušta i menja ga umor. Stajem u grad na tankovanje goriva i pauzu. Ujedno i poslednja fotka iz Rumunije. Jedem čokoladice i ispijam Red Bull. Nisam dobio krila (lažu trgovci), ali sam dovoljno povratio snagu za nastavak puta. Još nekih 115 km do Kladova. Krećem oko 17:45, prolazim centar i izlazim na put za Turnu Severin. Dosadna magistrala sa puno nasljenih mesta. Nakon par kilometara obilazi me lokalni Šumahera. Ponosni vlasnik Dacie Logan tera muški. Hvatam njegov ritam i za manje od sat vremena stižem u Turnu Severin. Veći grad ujedno i groblje raznih idustrijskih giganata iz komunističkog perioda. Pozdravljam se sa svojim vodičem i palim navigaciju po prvi put. Između grada i industrijske zone izlazim na put E70 i stižem na HE Đerdap. Na granici par vozila, reših da sačekam. To je zahvaljujući ažurnosti Rumunskih carinika i policije trajalo skoro pola sata. Prolazim i psujem ih, a kod nas još gora situacija. Menjam taktiku. Obilazim kolonu i za tili čas sam u Srbiji. Uvek lep osećaj vratiti se, bez obzira gde bio i koliko ostao. Stajem da telefoniram najbližima i da se najavim u smeštaju. Oko 19:30 sa prvim minutima mraka ulazim u Kladovo i nalazim prenoćište. Idealno za motor (ogromno, ravno i betonirano dvorište). Sobe čiste i konforne. Nameštaj sa kraja prošlog veka ali služi svrsi. Cena za jednu osobu 800din, a za više ljudi 500din. Tuširanje i šetnja. Iznenadilo me je što je mesto dosta sređeno u prethodnih par godina i dosta živo. Šetam pored Dunava. Mnoštvo klinaca cirka i ćaska, a oni sposobniji i srećniji razmenjuju nežnosti na klupicama. Odlazim u pešačku zonu i jedva nalazim mesto u kafiću. Ispijam 2 Zaječarca, cepam pljesku i odlazim na spavanje. Današnji dan nešto preko 500 km i 11,5 sati na putu.

Hvala svima na podršci, znači mi pred nastavak . @ sadan Pozdrav za brata i hvala za mnoge lepe kilometre. @ piki Tvoje informacije su mi bile od posebnog značaja, pošto vozimo isti motor. Znam i da ste vi opet išli i da je Makikt pisala o tome. Pozdrav za ekipu iz Srema.

Izvinjavam se prvi put pisem pa su fotke malo pobacane. U nastavku cu to ispraviti i bice vise fotografija sa lepim pejzazima.

Uvod: Pošto su mi putopisi omiljeni deo ovog našeg foruma i ideja za ovo putovanje se rodila baš ovde, odlučih i ja da sročim koje slovo. I ako je ova destinacija više puta opisivana pogled kroz svačiji vizir je drugačiji, pa možda bude nekome interesantno. U svakom slučaju meni će biti zadovoljstvo da opet prođem ovaj put zajedno sa vama. Elem kao i sve u zivotu i ovo sam odradio u nevreme. Između ideje koja se javila prošle zime i realizacije koja je je bila u avgustu postao sam ponosni otac po prvi put. To mi je promenilo dosta stvari. Kredit i slobodno vreme sam iskoristio na jednodnevne vožnje i odlazak na Bajk-rok misiju tako da mi je još par dana pride za vožnju bila nemoguća misija. Čim sam obelodanio tu svoju ideju bivam optužen po hitnom postupku. Tužilac moja žena, članovi porote moja i njena uža i šira familija. U momentu kada su svi dokazi i činjenice bili protiv mene vadim džokera iz rukava. Stari dobri srpski inat. Ako smo u nećemu prvi u svetu onada je baš u tome i vrlo često znamo da ga pretvorimo u našu korist. Dakle idem pa makar puklo. Dobijam oslobađajuću presudu i čak pleh pice za put . U maniru dobrog muža i još boljeg oca a najviše zato što sam to istinski osećao obećavam da ću se vratiti što pre. Plan je 2,5 dana na putu. Za okolinu društveno prihvatljivo, za mene izvodljivo. Paralelno sam tražio i saputnike u krugu ljudi sa kojima delim kilometre. Nije ih mnogo ali su mi mnogo dragi. Iz objektivnih razloga nisu mogli da mi prave društvo. Najkonkretniji je bio kolega Ivan sa foruma. Nekada smo delili školsku klupu, a danas istu strast prema motorima. Njegova želja pošto živi u Beču je da se vozimo barem 6-7 dana po Rumuniji. Meni je ovaj put fleksibilnost ravna 0 zbog gore navedenih stvari tako da se nismo uklopili. Biće još dana za megdana. Dakle idem sam krajem avgusta kada imam slobodne dane. Pratim prognozu i kao što je celo leto bilo kišno tako su se i u ovom periodu spojile sve munje nebeske. Plan mi je bio da idem radnim danima kako bih izbegao gužvu. Prvi tračak nade se javlja u četvrtak kada najavljuju postepeni prestnak padavina. Više nema odlaganja. Zovem Jankovića rezervišem smeštaj i žurka može da počne . Prvi dan - 25.08 Mislio sam da Marfi spava ili da je na godišnjem odmoru. Veče pred put legao sam po običaju kasno i moja čerkica koja inače mirno i dugo spava počinje da vrišti u 5 ujutru. Tehnički nokaut u prvoj rundi. Vraćam se u krevt posle pola sata ali san i ja smo se odavno razišli. On je otišao na neko mirnije mesto, a ja ostao da tumaram po krevetu. Ustajem oko 7 i pijem kafu na terasi. Vidno ne ispavan, ali su adrenalin i putna groznica učinili da mi snage i raspoloženja ne manjka. Pakujem se i krećem oko 8. Nisam ni krenuo posle kilometar vozim paralalno sa tramvajem koji ide sredinom ulice(pozdrav za one mozgove koji su renovirali ulici V.Stepe i usrali sve što je moglo) i lik koji lagano ide trotoarom okrenut leđima prema nama, odjednom kreće u šprint i pretrčava ulicu kako bi dotrčao do stanice. Mimoišli smo se na pola koraka a ja sa vidno poremećenim balansom jedva uspevam da zadržim motor. Bacam pogled u retrovizor on pretrnuo i nije ni ušao u tramvaj. Mislim se da li da se vratim da popričamo, ali vidim da je naučio lekciju barem na kratko vreme. Prvi deo puta sam izabrao preko Pančeva i Kovina za Belu Crkvu (druga opcija je bila preko Smedereva). Put prilično dosadan, sa na momente lepom prirodom ali fino guta kilometre. Bez problema stižem do Kaluđerova i pravim pauzu pred granicu u jednoj prodavnici. Uzimam još neke sitnice i usput menjam pare. Kurs isti kao u Rumuniji i menjam 75evra. Dolazim na granicu i bez većih problema prelazim. U Rumuniji sam do sada bio 3 puta u navijačkim karavanima a sada je misija potpuno drugačija Posle granice od izvora dva putića. Skrećem levo i hvatam put 57 sa Oraviti. Odmah je dugačak pravac i reših malo da testiram Rumunski vetar. Kada sam fino zavrnuo zglob desne ruke proleće mi nešto iz providnog džepa tank torbe. Rekoh izlete mi mapa. Pogledam bolje mapa je tu ali nema telefona koji mi služi i za komunikaciju i za navigaciju i za fotografije. Kočim pravim polukružno i vraćam se po njega pomiren sa činjenicom da mu nema spasa. Stajem a on okrenut displejem na put. Podižem ga i za divno čudo neme nikakva oštećenje. Blage ogrebotine u ćošku i izgrebana folija. Pronalazim bateriju i poklopac sve radi. Znam da sam bio miljenik lude sreće ali moram da pohvalim Samsung Note 4 koji i sad koristim. Pakujem se i nastavljam dalje sa vidnim olakšanjem. Ulazim u Oravitu malo mestašce interesantno po tome što se celom dužinom prolazi kroz jednosmeran put. Posle se odvajam na put 57B i ulazim u Nacionalni park Beusnita. Put prelep pun krivina i kontantno se vozi kroz šumu i useke okolnih brda. Evo i slika jezera sa ovog dela puta Nakon izlaska iz predivne prirode počinje ravnica i brzo ulazim u mesto Božovići oko 13h. Stajem na pumpu na dolivanje goriva (ne primaju kartice) i jednu veću pauzu. Probam i ženinu picu, nije to što mislite i nakon nekih 45 min nastavljam dalje. Počinje kiša ali sva sreća nije jeko i nije dugo trajala. NAkon mesta Iablanita skrećem desno i izlazim na put E70. Moderna široka magistrala sa dosta gustim saobraćajem. Nakon nekih 30km nailazim na prvo skretanje za banju Herkulan i nastavljam po usputstvima kolega pravo i isključujem se na drugom skretanju nakon nekih par km. Izlazim na put 67D koji prolazi pored banje i ide dolinom reke Černe. Priroda fantastična put jako loš. Mnogo ulegnuća, zakrpa ali se prođe nekako. Sreća traje nekih 25-30km. Odvajam se desno za Tragu Jiu i počinje jači uspon a sa njim magla i kiša. Uslovi očajni vozim kao po jajima. Nema vozila da neko iskoristim kao safty car. Tu deonicu od neki 40km sam vozio jače od sat vremena. Na izlasku iz nacionalnog parka prestaje kiša a ja pravim pauzu da se osušim i ugrejem i skinem odelo. NAkon nekih 20 min nastavljam i posle nekih pola sata stižem u Targu Jiu. veći grad i raspitujem se kod lokalnog stanovništva za dalju putanju. Navigaciju sam imao ali je koristim samo kad moram. Nakon par kružnih tokova prolazim centar i stajem na pumpu. Pauza malo klope i soka i teraj dalje. NAstavljam putem 67 ka Ramnicu Valcea i prolazim raskrsnicu za Transalpinu mesto gde ću sutra opet doći samo iz kontra smera. Put je klasična magistrala samo ima dosta naseljenih mesta. Stižem u Ramnicu Valcea i produžavam ka Curtea de Agres. Put je blagi užas ali polako počinjem da serće kolege i približavam se ciljnom mestu. Oko 19h sa prvim znacima sumraka stižem u mesto i nalazim smeštaj Janković. Vrlo komforno i udobno, jedini je problem što je parking koji je napomenut jedno otvoreno dvorište pored tako da bi valjalo obezbediti motor, pogotovo što je tu mrkli mrak. ja nisam poneo ništa pa sam bio malo uznemiren ali me je devojka na recepciji ubedila da nema razloga za brigu. Tuširanje i šetnja i na kraju koje pivo za miran san. Cana smeštaja 12evra za jednu osobu, a 6evra kada je više ljudi. Više nego korektno. Nalepnice govore da je ovo mesto stecište srpskih bajkera negde daleko. Prvi dan pređenih 530km za nekih 11 sati vožnje.

Svaka cast na ovakvom tekstu i opisu. Sto bi rekli odlican 5. Uzivao sam.

Sto se tice pregovora o ceni mislim da si u dobroj poziciji. Opsta je besparica na trzistu tako i da se novi motori slabo prodaju, pogotovo taj veci cenovni rang. Ono sto znam iz iskustva ljudi iz mog okruzenja koji su kupovali nove automobile prosle godine, a slicne su cene kao tvoj motor bez problema mozes da racunas na popust od 5 do 7 posto. Verujem da je tako i za motore. Znaci na cenu tvog motora mozes komotno da pregovaras da ti spuste cenu za 600-700 evra. Njima je u interesu da prodaju sto pre i da dodatno posle zarade na servisima.

Pozdrav Gabore, Prvo da iskoristim priliku da ti cestitam na svemu uradjenom u ovom nizu godina uz nadu da cemo te i dalje gledati na sledecim Dakar takmicenjima. Kao i sto je vecina nas pretpostavila pomoc drzave je smesna u tvom slucaju. Mene interesuje da li si davao pare i iz svog dzepa za prvo ucesce? Koliko kosta i koliko je star motor koji si vozio ove godine? Negde je spomenuto da je tvoj motor medju starijima na takmicenju.

Arso, sve je tačno kao što si rekao, ali ima tu i jedan nastavak: Preko milion ljudi je gledalo uživo poslednji Dakar (neka su i slagali za 20% to je 800.000). Predsednici sve 3 države su došli da obiđu takmičare Mnogi od najpoznatijih brendova u auto-moto sportu imaju fabričke timove samo za ovo takmičenje Preko 2.000 učesnika relija (vozači+tehničko osoblje) Prenos/izveštaj u preko 150 zemalja Jeste da ga nema u kalendaru šampionata i da je stvar prestiža, ali je među 4 najgledanija takmičenja u auto-moto sportu. Bez želje da ulazim u dalju raspravu jer svako ima pravo na svoje mišljenje. Za mnoge ljubitelja moto sporta Dakar je jedan od najomiljenijih događaja. Drago mi je kad vidim nekog našeg bez obzira da li to bio Pera, Žika, Laza, Mika, Gabor... i bio 5 ili 105... E sad: Da li je sve ovo bitno za državu - slažem se da nije Da li pare mogu pametnije da se potroše - slažem se da mogu

Pratim od početka temu i mislim da je otišla u više pravaca. Koliko vidim glavni je problem zašto Gabor vozi Dakar i troši državne(naše)pare? Za Dakar kao što većina takmičara ističe prvi i osnovni problem su finansije. Verovatno ima vozača sa ovih prostora koji bi napravili bolji rezultat, ali Gabor je krenuo sam u ovu odiseju i krpio je pare i sponzore preko štapa i kanapa. Verujem da je prvih godina morao i sam nešto da dotira od svojih para. Godinama je uglavnom sam pravio priču i napravio je uz monogo truda, rada i energije. I sada posle toliko godina, mesecima mora da juri sponzore da bi nakrpio pare. Mislim da je jednom prilikom istakao da je morao da potpiše 50 sponzorskih ugovora za jedno učešće. Neka je od tih 50, sam našao 30 ja mu skidam kapu. Kao i uvek političari se sete da pomognu nekome tek kad vide da je neko uspeo, pa na taj način prikupljaju jeftine poene i lično verujem da ta pomoć države nije velika. Nisam od onih koji veruju u kosmičku pravdu i žive u bajkama. U situaciji kada se pare iz budžeta rasipaju na razna sr.nja i to enormne cifre, nemam ništa protiv da se da koji dinar za njegovo učešće. Što se saveza tiče (ista priča u svim sportovima)veći je problem što pare namenjene razvoju sporta završe u nečijim džepovima, nego što su njemu dali neku pomoć, ali to je već neka druga priča. Dakar nije rezervisan samo za Gabora. Bilo je i drugih vozača sa ovih prostora koji su se snašli i vozili, kao na primer Božo Ristić i oni momci što su vozili Opel Antaru. I na kraju svega kada se skupe pare iza kojih se svi kriju, treba imati i mu.a pa voziti. U sportskom i takmičarskom smislu možda (?) je mogao bolje (teško je dati objektivan sud za jedno ovakvo prenaporno takmičenje), ali za sve drugo mu svaka čast. Velika je stvar kada na ovakvom takmičenju imamo naše ljude i vidimo našu zastavu naročito 10/9 godina zaredom. Nadam se da će i narednih godina voziti i da će još neko sa ovih prostora krenuti istim putem.

Srecna Nova godina i da te zdravlje i sreca prate...

Prethodni vaš putopis sam pročitao barem 4 puta, a i sa ovim će verovatno biti tako... Vidi se da znate da uživate, a pri tome se provuče tolika doza pozitvnog humora da mi uvek izmami osmeh...Mislim da si definitivno promašio profesiju . Svaka čast i samo napred u pisanju i budućim putovanjima

Lepa voznja i jos lepse druzenje. Bila je cast biti u koloni divnih ljudi. Puno lepih detalja, pozitivne energije i upalu misica(a stigao samo do pola uspona) nosim sa ovog putovanja.

Super. Vise nego lepa vest. Kolegi zelim puno lepih kilometara i da ga ovakve situacije zaobidju.

Proveravao sam pre par godina za kasko za motor u svim osiguranjima. Jednostavno nema opcija za motore jer smo visoko rizicna kategorija i za stete i za kradje. Jako tuzna tema i nadam se da ce kolega uspeti na neki nacin da povrati motor. Po meni je jedina opcija da juri jaku vezu u policiji da se zainteresuju za slucaj jer oni dobro znaju na cija vrata da pokucaju u ko je tu u talu od njihovih kolega. U svakom slucaju ima nas dosta na forumu pa mozda i neko vidi motor ili dodje do neke informacije. Pratim temu i nadam se srecnom ishodu.

Odličan putopis... Fotke odlične, tekst vrhunski, a sami akteri šta reći... Ja svoju ženu jedva nateram da sedne iza mene, a kamo li da još vozi pored mene... Zato vama svaka čast na takvoj volji i pozitivnoj energiji Žao mi je što ste imali te pehove, ali verujem da ste posle njih još jači i spremniji za neko novo putovanje

Shelle kako guras u Rusiji u drugom poluvremenu?