Skidanje, demontaza, montaža, balansiranje, vraćanje, usput vrlo pedantno čišćenje i podmazivanje svega 1800din. Morao sam malo i da častim momka pored toga, zasluzio je [emoji4] Pre godinu ipo dana sam isto bio kod njih kada sam stavljao ovu istu gumu. Zadovoljan. Kafa sok usluga full Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Svaka čast za pedantnost i trud. Ja sam danas dosao da resim muka ovu nesrecnicu sto je pregurala 20 I kusur hiljada km. Dobro smo se družili. DUM Mirijevo, Domaćinska kuća. Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Napiši slobodno šta te tačno odbilo. Forum je ovo, naši smo, ne ljutim se ja... Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Ne Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Ponuda stoji [emoji6] Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Dobar KLX :-) Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Ako se dobro sećam, ovim Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Kojo si vosak koristio za ovo? Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Posle spusta sa Divčibara i jako lepog asfalta, uskoro sam prešao na put u izgradnji, što i nije bilo toliko loše jer je po putu bio posut nabijeni šljunak. Poučen ranijom offroad vožnjom pustio sam mašti na volju i sejao prašinu iza sebe [emoji16] Posle rekao bih dvadesetak kilometara igrarija vraćam se na dobar asfalt i ubrzo stižem do Drine. Zastajem da malo uživam u toj predivnoj kristalno čistoj reci, i ubrzo se odlučujem da je pratim sve do Loznice. Put fenomenalan, sa blagim krivinama. Tu se opuštam i dajem po gasu. Krivina za krivinom, reka sa leve strane koja me prati, prava lepota. Dok tako vozim krivinu za krivinom, zastajem par puta i pitam prolaznike koje mesto preporučuju za predah pored reke. Dva prolaznika za redom su rekla Etno Selo Sunčana Reka, i nisam se puno razmišljao... Par kilometara pre etno sela me prati lagana kišica. Po dolasku, odmah pronalazim mesto za motor. Mesto predivno, prepuno raznih aktivnosti, jahanje konja, vožnja ATV-a, itd... Stolovi se protežu pored same reke, iako lokalci kažu da je mesto skupo, prijatno sam se iznenadio niskim cenama u odnosu na ostala etno sela slične veličine i kapaciteta. Uskoro kišica staje i ja se opuštam uz pivo pored reke. Iako je klopa bila planirana, Stanin dorucak je i dalje zauzimao pun kapacitet. Pod utiskom divnog dana, odlučujem da je vreme za povratak kući. Pošto nisam uspeo naći ništa zanimljivo na putu za Beograd, biram najkraću rutu do kuće. Sledi sređivanje opreme, i priprema za novu radnju nedelju [emoji6] Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Budim se oko pola 9. Kvalitetno naspavan. Oblačim opremu i krećem do etno sela, samo ovaj put je uzbrdo. Dušu sam ispustio dok sam se popeo onako od rane zore pod punim gasom, ali Stanin osmeh i rečenica "Dobro jutro, može kafa", čini ovo planinsko jutro fantastičnim. Doručak spreman. Makarone sa sirom, mekike, domaći čvarci, sir, kajmak, i marmelada. Posle ovoga nisam jeo ništa sve do kasno uveče... Dok doručkujem planiram dalju rutu. Brzo odlučijem da odem na Divčibare. Pozdravljam se sa Stanom i još nekim gostima koje sam usput upoznao, sedam na motor i lagano planinskim putićem posle dvadesetak minuta izlazim na magistalu, pa kod Ljiga levo prema Divčibarima. Stižem do verovatno dobro svima poznatog vidikovca pored glavnog puta odakle se proteže divan pogled sa Divčibara. Ali ovoga puta odlučih malo da istražim. Pratim neke putokaze, po zemljanim putićima, gore - dole, pa posred neke njive, na kraju izađem na asfalt, rekoh to je to samo napred, i vratim se do onog istog vidikovca gde sam i bio. [emoji4] Ovoga puta tu srećem dva "momka" sa motorima. Stanko i Jovan. Lokalni momci izuzetno prijatnog duha. Razmenismo par rečenica, i ja im ispričam kako nisam uspeo da nađem to što sam tražio. U tom trenutku poče kiša i mi svi zajedno nekako zgurasmo motore pod onu malu pečurku. Dok smo čekali da kiša stane objašnjavali su mi kako ima puno lepih stvari koje se mogu videti i kako da stignem do čega, ali ja uporno ne mogu da upamtim. Na kraju momci se ponudiše da pođu samnom u obilazak i da mi pokažu iz prve ruke, što sam ja sa entuzijazmom prihvatio. Kišica je bila kratkotrajna i ubrzo se razvedeilo. Skrenuli smo sa glavnog puta na makadam i šljunak. Momci voze Afriku i KLR, oba sa kramponkama tako da su mi neke stvari odmah postale jasne, ali vrlo odgovorno momci me ubaciše u sredinu i vrlo brzo sam prebacio iz prve brzine i malo se prilagodio načinu vožnje, koliko je to bilo moguće. Posle izuzetno zanimljivog i poučnog planinarenja na motorima, stižemo prvo do najvišeg naselja na Divčibarima, Kraljev Sto, odakle se pruža izvanredan pogled, tu provodimo malo vremena i domaćini mi pričaju neke od zanimljivosti vezanih za samo mesto i okolinu. Zatim odlazimo do tačke gde je za vreme bombardovanja bio postavljen izviđački radar, gde su 06.04.1999. godine za vreme Nato bombardovanja naša dva mlada podporučnika izgubila živote. Na mestu je i dalje vidljiv veliki krater, i nedavno je podignuta mala crkva nedaleko od samog spomenika. Dok mi domaćini objašnjavaju još nekoliko stvari vezanih za ovo mesto, shvatam da je vreme za poći dalje. Odlučujem se za put Rogačice, na Drini. Zahvaljujem se domaćinima, razmenjujemo kontakte i pozdravljamo se... Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Find local businesses, view maps and get driving directions in Google Maps. Nedavno sam istraživao i našao sajt www.etnokuca.com Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Dakle ovako, sve se može jako lepo odraditi uz pomoć TT, kada se uploaduju slike, klikne se na sliku, pa onda 'insert inline' gde želite da bude, zatim normalno nastavljate pisanje. Slučajno provalio Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Bila je to Subota 14. April 2018. Negde oko 16:30, posle izuzetno naporne Nedelje, trebala je to biti jedna lagana vožnja. Od jake želje da jednostavno pobegnem od te radnje nedelje, odmah sa parkinga firme krenuo sam na vožnju bez neke pripreme. Ralju sam prošao brzo, stigao do Mladenovca, ali želja za kilometrima je i dalje bila prisutna. Tu sam malo zastao, i u glavi sebi stvorio scenu kako pijem pivo pored neke mirne vode. To bi bio idealan završetak dana. Gledam na mape, pronalazim Garaško Jezero koje nije bilo toliko daleko, i pravac tamo. Put lep, prolazi se kroz Aranđelovac pa posle njega ide mali uspon Bukulje i brzo se stiže do jezera. Zaustavljam se na mostu iznad jezera, gledam oko sebe, i jedino što vidim je priroda i 2 pecaroša. Nigde nekog kafića gde bi se mogao malo opustiti. Ponovo gledam mape, i biram jedan krivudavi put koji vodi ka Rudniku. Tamo znam gde ću i šta ću, a i dobra je pozicija za vožnju sutradan, odatle su mogućnosti veoma raznovrsne. Vozim se tako jako lepim putevima i u jednom momentu se nalazim na nekom uskom ali asvaltiranom putiću koji prolazi kroj mala ali jako lepa sela, i koja u stopu prati mali bistar potok. Uzbrdice, nizbrdice, priroda, starinske kuće, prava lepota. Gledam okolo ne bih li video natpis za sobe ili tako nešto, bilo bi pravo uživanje prespavati u ovoj prirodi i tišini... To moje sanjarenje najednom mi je prekinulo stado ovaca na sred puta. Nisu bile puno zainteresovane da se sklone pa sam morao isturirati motor par puta da bi se razbežale. Pažnju mi je privuklo glasno smejanje babe koja je posmatrala ovce kako uplašeno beže. Priđoh babi, rekoh dobar dan, jako vam je lepo ovde. - Jeste lepo sine ali ovde mora da se radi, nije kao u grad, a ti si verovatno negde iz grad - nasmejano reče. Prozborismo ja i baba tako koju reč, i naiđe brkati deda koji je tu preko puta istovarao stara kola sa drvima. Šeta onako ozbiljnim pogledom oko motora pa me upita onim starim, grubim glasom. Je li, jel dva klipa? Jeste, odgovorih mu ja. A vazdušno hlađenje? Rekoh, nije. Vodeno. Pa da da, to sam i mislio! Vadi se deda iz situacije. [emoji3] Pitam babu i dedu za smeštaj, i deda odgovara da je na par kilometara Etno Selo gde radi njegova svastika. Pitam ga kako se zove, i gledam na mapi, ali nigde ničega na mapama desetinama kilometara unaokolo. Priđe meni deda pa kaže pokazujući prstom: Vidiš onu banderu tamo, ideš tim putem jedno kilometar ipo, dolaziš do raskrsnice tu skreneš desno. Posle jedno 300 metara ćeš videti sa leve strane dve gomile šljunka. Odmah posle njih skreneš levo i tu ti je etno selo. Odlučim ja da poslušam dedu, zahvalim se i krenem kako mi je rekao. Desno, šljunak, levo, i na moje iznenađenje u sred nedođije stvarno etno selo, prava mala oaza mira. Otvaram kapiju, dozivam, osećam nepogrešivi miris prženih kremenadli. Izlazi starija izuzetno prijatna i ljubazna žena i pozdravlja me, Stana. Rekoh dobar dan, ja sam sreo te i te ljude oni su me poslali ovde. Stana mi pokazuje lepote tog malog mesta, vidim jedan prelepi letnjikovac na sred livade, sa uređenim stolovima za klopu. Rekoh recite vi meni ima li ovde nesto da se jede? Ima sine! Odgovori ona. A ima li piva? Ima sine! A ima li gde da se spava? E to nema sine, sve nam je zauzeto [emoji57]. Ja oduševljen onom lepotom, i razočaran u isto vreme zamolim babu, rekoh znate šta, meni je dovoljan samo jedan krevet i ćebe, ništa ostalo mi ne treba, meni se ovo mesto mnogo dopada i bas bih voleo da ostanem. Beše i njoj malo krivo, dobra neka žena. Kaže sine, evo ti ovi ključevi, idi dole 200m niz put ima jedna kućica u kojoj mi nekada spavamo. Ako ti se dopadne ja ću da dođem da ti namestim posteljinu. Apsolutno me oduševljava ta prisnost ljudi u malim mestima. Poznaje me 20 minuta i već mi daje ključeve od kuće da ja odem da vidim da li mi se dopada. Spustim se ja dole motorom, i vidim 3 kuće, jedna sa razlupanim staklima, za koju sam priželjkivao da nije ta, druga je bila kao neka vrsta ostave, a treća je delovala onako pristojno, i na moju sreću, ključ je otvorio baš ta vrata i unutra sam zatekao veoma pristojno mesto. Tv, krevet, tuš, kuhinja, frižider. Oduševljen se vratim gore i rekoh babi ovo je fenomenalno. Pokaza ona meni na frižider sa pivom, kaže idem ja dole da ti stavim posteljinu, pa ću se vratiti da ti spremim da večeraš. Ostade ja sam u svoj toj prirodi. Bilo je tu par kućica ali su ljudi bili unutra, nikoga napolju. Malo se tu raskomotim, usput nađem i natkriveno mesto kao stvoreno za motor. Otvorim pivo, spazim jednu drvenu kupolu na livadi sa stolom i stolicama na vrhu, popnem se gore, i pustim mozak na livadu....... Lagano je počeo da pada mrak, klopa je spremna, i Stana pita gde želim da večeram. Postravlja mi sto. Za večeru Teleća Čorba, Kremenadle, Pomfrit, Mladi Luk, Kupus Salata, jedva smo sve poslagali na sto :-) Pošto je tu već bilo kasno reče meni Stana: Sine ja sada idem. Ti slobodno ostavi tanjire tu, ja ću ih ujutro pokupiti (što mi savest naravno nikako nije dozvoljavala), pivo znaš gde ti je, samo zapamti koliko si popio da mogu ujutru da ti naplatim. Nemas potrebe da se budiš pre 8 jer ja tada tek dolazim i potrebno mi je jedno sat vremena da pripremim doručak. Tu se rastadosmo. A ja pronađoh jedan kasetofon sa rok kasetama pored, i naravno nisam mogao da odolim da ne pustim muziku... Ostatak večeri provodim uz muziku, pivo, i prelep pogled jer je mesec obasjavao u nedogled. Odlazim u smeštaj uz svetlo telefona peške, jer drugog svetla nigde nije bilo. Tuš i spavanjac..... Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Objasnio mi zuba na pp moze i na fonu samo mora preko pretraživača. ;-) Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

To sa editovanjem sam primetio da može. Hvala Posle posta se ide na "uredi" i piše se ispod linka slike. To može i u Tapa da se radi

Probao i iz pregledaca, nisam uspeo. [emoji848] Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Ljudi, da ne svrljam u putopisima jer nema teme za to, mozda ovde neko moze da mi pomogne. Kako recimo mogu da ispišem deo teksta, pa da stavim sliku, pa ponovo da ide tekst, vidim da to ljudi rade, ali ja uspevam da ubacim slike samo na kraju posta. Zna li neko? Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Majdanpek Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Sećam vas se jasno, baš lepo što si naleteo na putopis [emoji3] Na toj klupici uvek stanem da predahnem. To je jedno od onih tihih mesta za odmaranje duše [emoji4] Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Posle planinarenja, ili bolje reći pećinjarenja, kako li se pravilno izgovara pojma nemam, odlučujem se za siguricu i povratak planiram Dunavskom Magistralom. Krećem laganano ka Donjem Milanovcu, put ne odličan ali solidan, lepa priroda i šume. U jednom trenutku nailazim u sred šume na pet ogromnih konja na putu, sreća pa su se oni mene uplašili pre nego što sam ja od njih [emoji38]. Pobegoše pre nego što sam uspeo da ih fotkam. Nastavljam dalje i ubrzo nailazim na 2 motora parkirana pored puta, 2 TDM-a [emoji3] Odmah stajem naravno i upoznajem se sa momcima. Milivoje i Stefan iz Velike Plane, isto posli na kratku vožnju pa zalutali... Malo priče o motorima i brzo se složismo da nam je dalja ruta zajednička, delimo interesovanje za klopu i točenje goriva u Donjem Milanovcu, i nastavljamo zajedno. Pošto smo pregladneli sedamo u prvi restorančić blizu pumpe na klopu. Tu momci ispričaše da su skoro kupili motore, da su pre toga vozili skutere i putovali često sa njima. Ispričasmo se tu lepo o svemu i svačemu i nastavismo putovanje zajedno sve negde do V. Gradišta, kada su se oni odvojili za Planu a ja za Smederevo. Vozim u cugu do kuće, stižem negde oko 18:30 ali se ipak odlučujem da popijem pivo, ponovo pored Dunava, ali ovoga puta u Vinči par kilometara od moje kuće. Lepo mesto za sumiranje utisaka od odlične vožnje. Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Naredna 2 sata, ne prelazim 30 na sat. Zakrpa preko zakrpe preko zakrpe na putu. Taman kada pomislim da ne može biti gore na sve to još i ogromna količina rizle, pa veliki uspon pa veliki spust... U jednom trenutku se čak i domet izgubio pa nisam imao predstavu koliko još vitljanja i krivudanja mi je ostalo do Majdanpeka. Posle ko zna koliko, stižem do nekog malog naseljenog mesta, pitam prvog seljaka gde se nalazim i koliko ima do Majdanpeka. Pitam ga za put takođe. Čovek mi objašnjava da je put kojim me navigacija vodi posle sela zemljani put, objašljava mi da idem na drugu stranu i da me tuda čeka prilično dobar put. Iako toga što je on pričao nije bilo na mapi odlučim da ga poslušam. Put ne baš toliko dobar ali u odnosu na ono što sam prošao odličan. Posle 20-tak minuta uključujem se na glavni put ka Majdanpeku i tu vrlo brzo stižem do rudnika koji je na samom ulazu u grad. Parkiram se odmah pored na najvišoj tački odakle se ceo rudnik vidi i bukvalno mi vilica pada od sve te veličine tog kompleksa, i od onih ogromnih kamiona i bagera koji ne staju, i sve izgleda kao u nekoj igrici. Tu sam zaboravio na ceo loš put, slikao do mile volje, i nastavio do Rajkove pećine nedaleko od Rudnika. 12:40. Taman vreme za mali predah pred turu u 13h od kilometar ipo po brdovitom terenu pećine, koja je inače neverovatna za videti i izuzetno bogata kiseonikom. Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Put od Negotina do Borskog Jezera uglavnom dobar ali ne previše zanimljiv. Navigacija me odvodi sa glavnog puta i kroz zemljani put me dovodi direktno do jezera sa suprotne strane hotela. Koristim priliku za odmor pored jezera u totalnoj tišini... Zatim pokusavam da dodjem tim zemljanim putem do druge malo urbanije strane gde je hotel koji je vidno u pripremi za sezonu, ali ne da se. Jedno brdo, pa makadam, pa šljunak, odlučim da se ipak vratim putem kojim sam došao i asfaltom prođem do druge strane. Oko hotela malo urbanije, uređena zona za roštiljanje, nekoliko ekipa koje raspaljuju roštilj, lepa priroda i čista voda. Tu koristim priliku za planiranje dalje rute i odlučujem se da idem ka Rajkovoj Pećini i Rudniku Majdanpek koga sam oduvek hteo da vidim uživo. Od tri ponuđene rute biram najkrivudaviju, preko Laznice, navigacija kaže 77km 1sat i 45min. Uz osmeh kažem sebi ispucaću ja ovo za sat vremena [emoji16], kakva greška... Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Nedelja: 21.04. Budim se oko 6:30, oblačim opremu, izlazim iz smeštaja, i razvlači mi osmeh na lice cerada na motoru koju je verovatno Dule stavio u toku noći. Neverovatno jedno gostoprimstvo od ovih momaka. Izguravam motor na ulicu, pošto je bilo poprilično rano, palim ga i krećem ka Negotinu, sa namerom da tamo doručkujem i napravim detaljan dalji plan rute, za koju sam hteo da ide ka Staroj Planini i Đavoljoj Varoši. Vremena sam imao dovoljno, ali ipak je po tim krajevima bilo toliko lepih stvari za obići, da bi bilo prava šteta zbrzati to sve u jednom danu. Menjam planove, koristim jutro za kratku šetnju po centru Negotina i nastavljam dalje ka Borskom Jezeru. Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Pošto sam već bio na početku najlepšeg puta u Srbiji, Dunavske Magistale, logično put nastavljam tuda. Lepo vreme i sunce izbacuju osmeh na lice, kupujem par suvenira i nastavljam dalje. Ovaj put se rešavam da konačno nađem to lice kralja Decebala isklesano u steni, toliko puta prođoh ovim putem ali sam ga nekako uvek promašio. Ovog puta ga nalazim, ali s'obzirom da je bio prilično daleko slika verovatno ne prikazuje pravi utisak... Dan polako odmiče a ja nastavljam ka nama svima dragom gradiću, Kladovu. Kako sam stigao u Kladovo, nisam uspeo ni da ugasim motor, staje auto pored mene, izlazi čovek iz kola, pruža ruku, ja sam predsednik moto zajednice Kladovo, dobrodošao u naš Grad. Ostaješ li, planiraš li da prenoćiš, mi ćemo ti obezbediti smeštaj ništa ne brini. Jedno neverovatno i neočekivano gostoprimstvo od momka koga prvi put vidim[mention=37327]duk27[/mention]. Sedam u Don Pepe sa njegovim bratom Dekijem i još jednim momkom, pijemo kaficu, delimo malo raznih priča i dogodovština, malo pričamo o Kladovu, malo o mojim turama i avanturama... Ubrzo odosmo u smeštaj, Deki mi daje klučeve, zatim me prati peške do centa Kladova i usput razmenjujemo još malo zanimljivih pričica. Tu se rastadosmo, ja produžih na jednu dobru punjenu pljeskavicu da nadoknadim izgubljene kalorije, i zalijem je sa jednim hladnim pivom. Posle toga veče provodim sa Duletom i još nekoliko momaka iz moto zajednice Kladovo. Uz pivo razmenjujemo još po koju priču i dobijam poziv da sam njima napravim turu sutradan. Nisam želeo ništa da obećavam momcima jer obično u poslednjem trenutku odlučim na koju ću stranu poći. Uz pozdrav se rastajemo i ja odlazim u smeštaj. Od ovog ostatka dana samo još par slika nažalost. Baterija je učinila svoje. Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka

Subota: 20.04. Kao i svaka moja vožnja, sve počinje kraćom vožnjom donekle, uz pauzicu za kafu ili pivo i povratak. Ovoga vikenda meta je bila tvrđava u Golubcu pored koje sam toliko puta prošao i uvek mi je bilo žao što nisam mogao da je posetim. Sada kada sam proverio na internetu da je sve renovirano i pušteno u rad, samo mi je trebao prvi slobodan dan. Krećem od kuće oko 10 sati. Naravno putem preko Smedereva i Velikog Gradista, da zaobiđem monotoniju autoputa i uživam u uvek zabavnim krvinama. Ne pravim pauze i stižem iz cuga u Golubac. Prva pekara, nesto da se prezalogaji, i pravac tvrđava... Na tvrđavi prepuno raznog sveta. Parkiram motor tik pored zidića jer je parking bio prepun, pakujem kaciku nameštam cvidže i pokret [emoji2]. Na prodaji karata mi objašnjavaju da postoje 4 zone. Zelena, Plava, Crvena, i Crna. Takođe dodaju da je za crnu zonu potreban izuzetan nivo fizične spremnosti. (ustvari se ispostavilo da treba imati i OO) Cene se kreću od 600din za Zelenu, do 1200 za crnu zonu. Sa tim sto ako kupite kartu skuplje zone imate ulaz i u sve niže zone. Uzimam crnu zonu i nastavljam. Trebalo je da sačekam nekih pola sata dok se grupe sa vodičima ne vrate, za to vreme sam prozujao po Zelenoj i Plavoj zoni, ima interesantnih stvari za videti za ljubitelje ovako nečega. Za penjanje na najviši toranj u crnoj zoni trebalo je boga mi i kondicije i OO, jer sam vukao i nekoliko kilograma kožnog odela gore sa sobom. Stepeništa nema, vodič, koji govori gde da staviš koju nogu, držiš se za metalni lanac i ne gledaš dole [emoji2]. Pogled sa vrha fantastičan, i vredan pentranja. Poslato sa WAS-LX1 uz pomoć Tapatoka