Lepo napisano sve. Ajde kolega kupuj dron [emoji846] Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

https://m.youtube.com/channel/UCP4pPS_OzpN2hhesYWVbD1g/videos Evo pa baci oko kada stignes Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Uf uf uf šta napisaste za striktne zakone itd... Special drone police hahaha. Ma važi. Mene niko pipnuo nije nikada niti me je upitao. Uglavnom su ljudi znatiželjni pa hoće da vide i poprilično smaraju sa pitanjima, a ja samo hoću da se opustim i uživam. Ali nikada nisam uletao ispred ljudi da snimam, trudio sam se da ne ugrožavam ničiju zonu komfora... Prilično smo mi kolega daleko od toga da se dron reguliše zakonom a još dalje da se policija edukuje o tome. To će se desiti kada svi pokupuju dronove pa krenu nekontrolisano da prave sranja. Smatram da nisi u pravu kada kažeš da je većina zemalja zabranila dronove ispod 250gr. Kod onih koje jesu zabranile, dozvola sa jednondevnom obukom završava problem. SVUDA je dozvoljeno leteti dronom osim iznad škola, bolnica, policijskih i vojnih ustanova, i u zoni aerodnoma. Kada se leti iznad nečije kuće, važi nepisano pravilo koje glasi: ako prođeš kolima pored nečije kuće, niko te neće primetiti. Ako se zaustaviš ispred nečije kuće, prilično je velika šansa da će te vlasnik upitati šta radiš tu. Tako da, sport mod, piči gde si naumio, pa snimaj. Ja sam po preporuci ozbiljnih entuzijasta uzeo Mini 2 kao početnik, i već uveliko ne letim u WLOS (Wisual Line Of Sight). Domet mu je na čistom prostoru ograničen samo baterijom ja bih rekao, jer sam ga uspešno puštao preko 3km od sebe. Bitno je samo pratiti uputstvo i paziti šta radiš. Ja bih toplo posavetovao za početak mini 2, ali moram da upozorim da nema nikakve senzore za izbegavanje prepreka kao ni active track opciju. Mini 3 već ima ali košta poprilično više. Kamera mu je odlična kao i letačke sposobnosti. Takođe, obavezno fly more combo. Jedna baterija je apsolutno ništa. Prva baterija je za razgledanje, druga za snimanje, a treća za fotkanje. [emoji16] Lep je to hobi, ako kreneš, da vidiš šta sve tek od dodataka ima da se kupi [emoji846] Ako si oko bg, javni se, pa možeš jednom samnom, ako si zainteresovan. Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Je li otišla? Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Pivce može, ali teško da to na 192cm i 120kg može da se rastegne [emoji23] Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Uf da je ovo odelce za nijansu veće Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Svakako loša situacija, ali ništa ja ne vidim tuza nerviranje. Samo se pomiri čovek da si sa ovcama u oboru i da ti je prioritet da stigneš od tačke A do tačke B. Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Sklonio čovek. Menjač je pukao koliko sam razumeo pa ga ostavio tu. Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Viđam ovaj motor već par dana. Tu je i kada idem na posao i kada se vraćam. Ja lično nikada tako ne bih ostavio motor ovako, pa ko veli ajde da oglasim, možda pomognem nekome. Da se ogradim, možda ga neko stvarno ovde i parkira, ali veoma upada u oći Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Hvala ti, moj dobri druže... Koliko je prošlo? Dva meseca? Tri? Rekao bih da je to potpuno nebitno... Nekako sve svakim danom koji prolazi sazreva u meni... Drugarstvo, smeh, prozivke, putovanja, pijanstva, vrištanje, sreća, problemi, uspesi... i krivina... Splet okolnosti koji je doveo do svega... Čudno je to da, umesto da zaboravljam, svakim danom sve više mislim na to. Takav sam valjda, odbrambeni mehanizam u mozgu učini svoje u početku. A i ne volim ja da cmizdrim pred drugima. Ne volim da me ljudi gledaju slomljenog. Treba biti jak u životu... Sinoć sam opet sanjao taj nagib u krivini... Opet sam te gledao kako se keziš kao majmun dok prolaziš kroz svaku od onih savršenih krivina na savršenom putu. Kroz vizir ti mogu videti majmunski osmeh... I onda tu sliku iznenada preseca komad aluminijumske felne koji držim u ruci... Gledam grube i oštre ivice tog odlomljenog aluminijumskog komada, ne većeg od moje šake... pokušavam da shvatim tu silu... točak koji je bio na vešanju, felna koja je bila na gumi... i udarac koji je sve to uspeo da smrska do malog aluminijumskoh komada koji držim u ruci... Sećam se par svojih situacija koje su bile kritične... Kočenje, analiza prepreka, procena puta kako izbeći... aha, dobro je, izvukao sam se... Onda stanem i zadivim se kako mozak u toj situaciji analizira toliko informacija. Valjda se to zove preživljavanje, pomešano sa adrenalinom koji ti pošalje krv tamo gde je najpotrebnija u tom trenutku... Pitam se šta je tebi bilo na pameti tada, kada se situacija promenila iz majmunskog osmeha srećnog čoveka u borbu za preživljavanje u milisekundi... Kada si shvatio da nema izlaza, a jesi. O čemu si razmišljao tih poslednjih sekund ipo..? Da li bi, da si znao da će se ovo desiti učinio isto? Verovatno bi! Ja prvi bih to uradioi! Jer u tom trenutku, na savršenom putu, sa savršenim krivinama želim da sam srećan. Želim da ne razmišljam ni o čemu. Postoji put... postoji motor... postojim ja, i krivine... Dok to traje sve ostalo je tamo negde duboko, bezbrižno sklonjeno... Ne dam da ti prebacuju. Ne dam da te krive. To je ono što smo mi bili! Bili smo bajkeri kojima srce zaigra na miris benzina, na prvi urlik iz auspuha. To je bio zvuk sreće... Živeli smo za brze krivine, adrenalin, ubrzanje, kočenje, smeh, ludost... To smo bili mi... A sada hvala... Bio sam besan, priznajem... Da si ostao tu mislim da ne bi mogao batina da se nadobijaš. Osećao sam se izdano. Nisi rekao ni zbogom, odlazim... Ali lako je suditi... Šta bi bilo da sam ja bio na tvom mestu..? Hmmm... Hvala ti što si nam svima pokazao šta je život, i koliko trenutak bez razmišljanja može biti opasan... Voleo bih da si ranije mogao da vidiš kako to sve izgleda kada iznenada odeš, koliku bol ostavljaš za sobom... To nije isto kao bilo koja priča koju čuješ, ili bilo koje “Čuvaj se, volim te", "Javi se kada stigneš, da ne brinem”... Veruj mi, ništa od toga ne prodrma kao tvoj majmunski kez na slici koja stoji na tvom kovčegu... Kao ruka na koja zavrće gas do pucanja, i turiranje motora, dok ti kovčeg spuštaju u zemlju... Zvuči morbidno, ali ne može drugačije da se kaže. Ne postoji lep način za to... A ne postoji i bolji da se nekome objasni da smo možda ipak otišli korak previše... Prelepljene tablice, dupla prekoračenja, obilaženja na punoj liniji... Mislio sam da smo nedodirljivi i najjači... Ali sada sve one priče imaju tešinu i smisao. Neko je napisao pravila saobraćaja sa razlogom. Da bi se neko vratio kući... Hvala ti što si mi pomogao da to shvatim... Vole te tvoji Lančanici...

Ja se javljam, ako neko bude zainteresovan samo za kameru, da kupim sve ove dodatke Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Kupio sam je davno i imam je još uvek. Sasvim korektna kamerica, čak i za današnje standarde, a za tu cenu, bolje sigurno ne postoji. Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Pošalji mail na postpaid.tag@putevi-srbije.rs i objasni situaciju, neka ti provere izlaz i u slučaju da ti nije registrovan izlaz na tag uređaju da ti to reše. ENP se menja na nekim rampama, nekada bude prolazak za keš, nekada ENP, ista situacija je i na NS. Ukoliko ne izađeš sa autoputa u roku od 24h sledi kaznena putarina, odnosno pun iznos za celu deonicu, kao da si preskočio rampu. Pomoglo bi ako je taj što te šlepao sačuvao priznanicu od plaćene putarine, mada ni bez toga ne bi trebalo da imas problema jer oni pregledaju situaciju na kameri i na oslovu toga uvažavaju ili odbijaju reklamaciju.

Dobrodošao [emoji3577] Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Da javim da sam kupio Mini 2 samo. Hvala svima na ponudama :-) Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Drušvo ako neko prodaje DJI mini prve generacije, a da nije puno izrabljivan, bio bi zainteresivan za kupovinu. Nenad. 0652661669 Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Idemo dalje... Budi me oko 10 standardno: "ALO USTAJ 10 SATI JE DOKLE VIŠE SPAVAŠ" Ustajem, Dule raspalio klimu. Rekoh otvori malo terasu da udahnem ovaj morski vazduh (to sam oduvek voleo prvog jutra na moru). Otvaram terasu, udišem duboko.... Kad nisam umro od smrada! Dobro poznat miris pržene lamele. Pogledam dole i vidim ovo: Ne znam da li slika dočarava dobar nagib, ali uzbrdica je poprilična... Ovo je put koji vodi ka jako lepim plažama iz Vlore južno, i svako jutro je ovde potpuni krkljanac. i Svako jutro ubija smrad od lamela... Ništa, spremismo se, bogu hvala pa smo motorima. Zaobiđosmo ovaj krkljanac i pravac plaža. Obišli smo nekoliko puta kolonu na punu liniju, ali policajce kao da to ne zanima, svaki put smo dobili mahanje ruke da prođemo. Sledi malo celodnevnog relaksirnja... Večera standarno za male pare Duletova faca.... Hmmmmm, kroz koje li ću vukojebine sutra da ga vodim??? Posle punjenja stomaka, krenusmo u šetnju prelepim bulevarom na moju inicijativu. Red je da vidimo koliko je ovaj grrad zaista lep. Duško koji ne voli da šeta je malo kukao ali našli smo kompromis... Posle šetnje, nazad u smeštaj na spavanjac...

Dan 2. Duško standardno, ustao uveliko pre mene. Otišao do grada, zamenio pare, popio kafu, pojeo doručak, prošetao. I naravno došao da me budi. Standardno “Alo ajde ustaj više” Ja standardno skačem, spakujem se u 15 minuta na motor, pojeo ostatke pice od sinoć, jer je to jedino bilo ponuđeno, i lagano krenusmo ka Makedoniji. E tu nas na gradici čeka carinik sa potvrdom u ruci. Kaže zbog korone dozvoljen je samo tranzit. Na koji prelaz idete, rekoh idemo ka Albaniji, taj i taj prelaz. U redu, izvolite potvrdu sa vremenom ulaza, imate 3 sata da zavržite tranzit, odnosno da izađete iz Makedonije. Hmmmmm, ok. Kuca Duško u navigaciju, ona kaže 3 sata i 27min do Albanije! Sedosmo na motore kao opareni, rekoh teraj zakasnićemo... I udaramo mi tako, bijemo po gasu, autoput srećom prazan. Prolazimo naplatnu stanicu, gledam kilometre, gledam prolazno vreme, dobri smo... Kako sam to pomislio Strom kaže drugačije! Vruuuuuuuummmmmmmmm pfffffffffffffff.... Opet mrtav. Totalno! Stajem pored puta, ne znam gde ću pre, gledam na sat, unervozio se, čupam sedište, vadim alat, gledam konektor, krećem da sečem lemljene žice... Dolazi Duško kaže nemoj da sečeš stani..... Stani!.... STANI JEBOOOTEEEEE!!!! Uze Duško špicasta klešta, i unutrašnjim delom vrha klešta (na kojima postoji deo kao turpija, nisam to ni znao), očisti kontakte na konektoru. Ajde probaj sad! Vrrrrrrm! Vraćaj sve, gledaj na sat, skači na motor gaaaaaas! Ne stižemo garant! Već vidim sebe u dvonedeljnom karantinu u Makedoniji, propao odmor, nema me na poslu, i prateći sled događaja... Silazimo sa autoputa, vozimo neki magistralni deo... Lepe krivine, lep put. Bio sam minut-dva ispred Duška. Osećam užasan bol u desnoj čizmi, i odmah sam znao šta je. Osa! Kočim, stajem, palim sva 4. Imam sva sreća pripremljen gel za te stvari! Mažem! Vraćam čizmu! Eto ga Duško! Štaa je sad koji qraaaac???? Ujela me osa Duško! Ma jebem ti osu mislio sam da si opet crko ajde vooziiiiii jeb........ ti zakasnićemoooo!!! Sedam na motor, opet gas! Dolazimo na granicu. Gledam na sat, Kasnimo dobrih 45 minuta! Mrak na oči! Vadim pasoš, i zamotavam 100e u papir ako bude problema. Bolje i to nego karantin, zajebi! Na našu sreću, nikakvih problema nije bilo. Prošli smo! Da mi je neko rekao da ću ovoliko da se radujem Albaniji! U Albaniji stajemo na prvu pumpu, da naspemo gorivo, popijemo kafu i odmorimo malo od jurnjave, i da se ja malo detaljnije pozabavim problemom oko motora. Otvaram sve natenane, detaljno čistim konektore, stežem kleštima malo ženski deo da bolje uhvati. Vraćam. Trzam, vučem, mrdam, testiram... Dobro je! Vraćam sve kako je bilo... Nastavljamo magistralnim putevima dalje ka Vlori. Stižemo u kasnim popodnevnim satima... Pravimo jedno 40 krugova da nađemo smeštaj. Našli, raspakovali se! Ajdmo na kupanjac! Domaćin nas je izuzetno srdačno dočekao. Nit je on pričao Srpski ni Englesni, niti mi ALbanski, ali savršeno smo se razumeli sve... Dobili smo ogroman apartman sa odličnim pogledom, i garažu za motore. Plaža je bila džabatela. 2 ležaljke i suncobran izlazile su nešto manje od 500din, pivo 0,5 je bilo ispod 100din. Lepo se odmorismo od puta boga mi. Sretosmo tu i nekog matorog Makedonca koji se malo začudio zašto smo došli baš ovde da se kupamo. Duško se nešto nije obradovao moru, ali ja sam boga mi odmah uskočio. Inače sam bulevar koji prolazi pored ogromne gradske plaže, koji je ujedno i centar dešavanja je prelep. Kao da sam u Majami došao bukvalno! (PS. Bio sam i tamo ) Posle kupanja samo smo prešli preko puta u restoran. Klopa je tada bila prejeftina. Dule i ja smo potrošili za komplet večeru sa pićem oko 12e tada ako se dobro sećam. Posle klope odlazimo u market da kupimo neke potrepštine za sutra, i nazad u smeštaj...

Dan 1: Jedno vrelo kasno letnje popodne. Polako se spremamo za juriš do Vranja. Duško došao do mene, sve smo spakovali. Par fotkica, i vreme da se krene. Na autoputu nema nekih posebnih dešavanja kao i obično... Održavamo oko 150 putnu brzinu, i prvu pauzu pravimo na Najs-u Nišu. U kasnim satima, stižemo u naš smeštaj u Vranju. Motor kao puška, ni štucnuo nije. Toeto! Ljubazan domaćin jako. Motori u dvorištu. Ponuđeni rakijom, pojeli picu, može da se spava...

Predgovor: Kad će putopis, kad će putopis... Ajde više napišiii putopiiis... Napisao si Alpe piši Albaniju... Dobri naš Duško Okej evo pišem.... Dakle da se vratimo malo unazad, čak i pre samoga događaja.... Bilo je to putovanje u Soko Grad (Nema veze sa Soko Banjom). Duško i ja na Stromovima. Malo odlučili da posetimo neistražene puteve... Zapravo Duškova navigacija prepozna svaku malo bolje utabanu njivu ili stepenice kojima je nagib manji od 60 stepeni. Kaže tu može da se prođe. Može, i ja kažem. Malo nošenja, guranja, padanja, ali prošli smo... LM, u toku su bile još uvek lude zabrane zbog Korone. Pumpe su radile do 17h a posle 19h se nije smelo iz kuće ili dvorišta. Stigosmo na pumpu bukvalno u 2 minuta do 15h, negde u okolini Pecke. Natočismo, i pun gas kući da bi stigao do 19h. (Duško je išao u UB, to nije važilo za njega). Sada kada se setim puko bi sebi šamar, vozio kao poslednji manijak da bi izbegao eventualnu kaznu... Na nepunih 400-500m od kuće, strom se gasi.... Tajac, mrtvilo, lipso, bez znaka života. Struja kaputn. 5 minuta do 19h, do policijskog časa. Proveravam aku, delovao je dobro, pokušaj još neke dijagnostike, bezuspešan. OK, guram do kuće pa ću natenane. Ništa to ne zvuči tako loše, ali postoji jedna caka. Trebalo je gurati Strominu 500m UZ BRDO sa poprilično velikim nagibom. Skini jaknu i sve što možeš sa sebe, i polako... Metar po metar. Sedi, odmori, repeat... Lipso ja tako kao brdska mazga, i nailazim na pijanicu pored puta. Reko prijatelju može li mala pomoć taka i taka stvar.... Moooožeeeeee rođeeeeeeniiii kaaakoooo daaaa neeeeeee... Objasnim ja njemu šta da radi, krenem misleći da će mi biti lakše sa njim, a on pajser se samo naslonio rukama na zadji kofer i ide zamnom... reko jebem ti živooot. Prijatelju hvala ti, ne treba više... Bar sam se smrada otarasio. Na pola puta nailazi neki momak, vidi me da se mučim, staje kolima, pita jel treba pomoć, rekoh šta misliš rođeni??? Mali kao od brega odvaljen, mislim da je mogao da iznese i mene i Stroma na leđima. Hvala mu do neba, izgurasmo Stroma do kuće kao od šale... Sutradan sam mu odneo flašu pića, ljudina! E sad.... Duškko je najavio davno da će da ide u Albaniju, pitao jel neko želi da ide sa njim itd... Strom je zbog obaveza stajao dugo tako u neispravnom stanju dok jedno veče nisu došli @promaster i @milos-v. Nije da ja nisam pokušavao, motor je bio već raskupusan do rama što se kaže. Falilo je samo stručno lice :). Ulazim ja u kuću da iznesem sok ( i u pozadini čujem zvuk veoma brzog otvaranja konektora na stromu pap, pap, pap), nije prošlo ni minut dok sam izašao napolje, farovi stroma svetle.... Kad mi nije ispalo sve ono iz ruku. Opravi ga Stefan ko jen dva... Pojedosmo picu, malo posedesmo, kaže Stef odosmo mi ti sada ovo sve sastavljaj. Pošteno! Bilo je to jedno 22h recimo... U pitanju je bio konektor na releju paljenja koji se pregrejao... Sutradan sam otišao, kupio konektor. Međutim zbog obaveza sam prilično kasno došao kući. Trebalo je sada sve ono sklopiti nazad... Gledam u motor, i onaj džumbus koji me čeka da ga sastavljam, razmišljam da li i kad da počinjem... I tako dan za danom... Dok mi jedno veče nije palo na pamet: Dule sutra ide u Albaniju! Telefon, tip tip tip... Tuuuuuuuu... Alo Duškoooooo, kad ti sutra planiraš za Albaniju? - Pa negde popodne kada završim sa obavezama štoooo? (Tuzan glas jer ide sam) Reko vidi, bili su mi Miloš i Stefan i opravili motor. Ali ja sada trebam sve ovo da sklopim. Ne garantujem ti, ali ako sve ovo sklopim u neko dogledno vreme, a neću da žurim, javljam ti sutra da li idem sa tobom, ok? - Ne seeriiiii aaaaaaaaa suuupeeeeer ajde sređuj toooooo!!!!!!!! ............... 4h ujutru... Poslednja plastika je vraćena na motor, lanac je opran, sve je 3 puta provereno. Ok prvi dan se planira do Vranja pa spavanje. Ako nešto pođe naopako, poći će u tih 500km, ako ne, nastavljamo po planu. Poslao Dušku poruku da je sve spramno i da idem sa njim...

@m.milivojevic pita te čovek nešto vođo puuutaaaaa. Di je bio gleeečeeer? Послато са Redmi Note 9 Pro помоћу Тапатока

Dan 4: Ne znam zašto, ali lično mi se oseti neka nacistička atmosvera u ovom hotelu. Krećemo polurazbuđeni na doručak. Švecki astal, jako prijatan ambijent. Ali kako se primaknem nešto da uzmem tako mi onaj dečko što radi priđe na metar i posmatra me kao da ću nešto da ukradem. No nema veze... Klopa je bila dobra. Odlazimo do soba i pakujemo se. Silazimo do recepcije da regulišemo račune, i tu doživljavamo apsolutni šok: 8€ PO MOTORU ZA PARKING??? Još jednom kačim sliku parkinga: Dakle samo prazan prostor pored puta, bez ikakve ograde, ili portira. Na finjaka sam ispljuvao recepcionera koliko god sam mogao zbog ove sramote, i rekao mu da više nikada nećemo doći. A onda, da ne kvarimo dan, krećemo putem Mangarta. Još jednog pelepog vrha na Alpima i ujedno najvišljeg puta u Sloveniji. Prolazimo kroz nacionalni park Kranjska Gora, i pravimo pauzu pored reke Soče. Nastavljamo vožnju sve do vrha Mangarta... Zapravo skoro do vrha. Dolazimo do dela gde je zatvoren put zbog odrona i snega, ali taman dovoljno mesta da se motorom može provući pored rampe. To je to... Ponovo sledi jedan snimak, jer su reči suvišne: https://youtu.be/EUa0K-_yDN8 A evo i slika: Pravimo kratak predah, i krećemo... Dalje vozimo sve do Ljubljane, do smeštaja... Hotel u samom centru grada, korektan. Raspakujemo stvari i odlazimo do centra na klopu... Ovim ću i završiti ovaj naš putopis, jer smo to veče saznali srcecepajuću vest, da je naš voljeni drug i brat @milos-v nastradao u povratku iz Crne Gore... Pa tu više nije bilo želje za slikanjem. Sutrašnji dan je proveden uz 600km autoputa nazad do Beograda, bez pauza osim za točenje goriva....

Dan 3: Da se većina nas pita ostali bi baš tu gde smo i proveli ceo vikend u prelepoj planinskoj atmosferi... Ali, put se mora nastaviti. Ustajemo, doručak, spremanje, i put pod noge... Sledeća stanica nam je vrhunac putovanja. Gross... Ponovo zavijamo fantastičnim putevima i krivinama koji ne ostavljaju ravnodušnim. Dolazimo do pumpe pre početka uspona, tu tankamo gorivo i pravimo kratku pauzu... Zatim sledi nešto što se teško rećima može opisati... Evo jedan video koji će to malo bolje dočarati: https://youtu.be/wwh3suJa6oU A evo i slika: Pravimo kratak predah uz kafu, i nastavljamo dalje. Spuštamo se da gradića i jezera Zell Am See vozeći ovoga puta nizbrno uz ponovo prelepe predele. Pravimo pauzu u restoranu uz klopu, a zatim neki odlučuju da pođu u šetnju pored jezera, a neki smo otišli u smeštaj da bi stigli na vreme za rezervaciju. Hotel prilično lep, i čist, ali ujutru ćemo doživeti prilično neprijatno iznenađenje...

Dan 2: Ustajanjemo, pakujemo se, parkiramo pored recepcije. Neki piju kafu, neki puše, malo reči oko dogovora i nastavlamo dalje. Smeštaj jako lep. Postoji Camping Area, a postoje i apartmani... Odlazimo do centra na doručak. Stefan odlazi do motošopa da kupi pantalone. Tu koristimo priliku da malo prošetamo gradom koji je jako lep i da se malo fotkamo... Nastavljamo dalje ka Logarskoj dolini... Predeli i putevi se izvijaju jedan za drugim. Neverovatno je to koliko je ova zemlja čista i uredna... Usput posećujemo i jedan vodopad, pojma sada nemam gde. Malo je planinarenje do gore pešaka ali vredi videti. Sam nacionalni park je definitivno nešto što je za vredi videti. Sedamo na kafu i razmatramo gde ćemo naći smeštaj. Ubadamo premiju i nalazimo prelepu veliku planinsku kuću, u selu nadomak Bleda. Daleko od svakoga. Mir i tišina.... Kuća nas je poprilično oduševila kako pojavom tako i tom nekom planinskom toplinom. Imala je sve što je potrebno pa i daleko više od toga... Raspakujemo stvari i odlazimo do Bled-a, prelepog gradića pored prelepog jezera. Ono što je takođe jako lepa stvar jete da je put od Bleda do naše kućice apsolutno kao pista bez jednog metra pravog puta, krivina za krivinom. Ukupno smo ga prošli 4 puta U Bledu odlazimo u jako lep restoran pored jezera, da napunimo stomake. A zatim koristimo priliku da malo prošetamo pored jezera pre nego što se vratimo u smeštaj. Veče provodimo uz ogroman TV i druženje...

Dan 1: Motor spakovan, spreman. Ostalo je da se završe neke sitnice na poslu, torba spakovana pored mene u kancelariji, gleda me, cupka, čeka da krenemo… 15:30, kao kada srednočkolac ćuje zvono za kraj časa. Sedam na motor, pravac Zmaj… Stižem pola sata ranije, dogovor striktno da se ne kasni. Važi…. 16:10, dolazi Darko za svojom dragom na svom GTR1400. Moram da naglasim koliko je to IMPRESIVAN MOTOR. Za ono što sledi pred nama STVOREN. Razmenismo par reči uzbuđenja pred put, dođe I 16:30, ostalih učesnika neeemaaaaaa… Rekoh ja Daretu, krenuću ja polako. Ionako ne planiram da prelazim 120 na autoputu, a imamo ga 600km tako da ćete me vi već stići. Sedoh na motor I krenuh polako… Vreme taman kako treba. 20-tak stapeni. Autoput dobropoznato dosadan. Krstarim oko 120 na sat, prelazim granicu prilično brzo, čujem se sa ostalima, dogovor je da se čekamo negde na pumpi na pola HR… Posle nekin 20 minuta od granice, pogled u nebo ispred mene mi govori ako sam normalan da obučem kišno odelo… Stajem na pumpu. Navlačkim kišno, I nastavljam… 15 minuta kasnije, kreće kiša… pa pljusak… pa pljusak na pljusak… od velišine kapljica zveči mi kaciga kao ciganjska tepsija… Ovako nešto nisam nikada doživeo na motoru… Kiša je u jednom trenutku pljuštala do te mere da nisam video više od 20-30m ispred sebe. Spustio sam brzinu na 90 i utočište našao u zadnjim svetljima prikolice šlepera, koja je srećom bila prilično nakićena i osvetljena, I to je bilo jedino što sam uspeo da vidim i pratim po onom ludilu. Zaustavljanje po onakvim uslovima jednostavno nije bilo opcija… Stižem do pumpe gde bi trebalo da se nađemo. Tankam gorivo, jedem sendvič, i provalim da imam baricu u levoj čizmi… Skidam kaljaču, gledam, nije pocepana nigde… hmmm… Prilično sam pametno uvukao pantalone u kaljače, umesto da ih prebacim preko, pa se voda fino I lepo slivala pravo u moju čizmu… Posle nekih 20-tak minuta stiže Miki i parkira GS-a na ulaz u pumpu da ostali ne bi promašili… Uskoro stižu i ostali i pravimo pauzu… Kiša lagano smanjujue intezitet, nastavljamo na Ljubljani. Stajemo još jednom da kupimo Slovensku vinjetu da pušači ispale po jednu i nastavljamo dalje… U smeštaj dolazimo oko 23h ako se ne varam. Motor parkiram u hodnik direkt ispred vrata