Voda je bila prilično hladna, ali uspeli smo da okupamo ispod zidina tvrđave, što je bio jedan od glavnih ciljeva putovanja. Ova atmosfera grada na gornjim slikama odnosi se na takozvani centar. Nama je bilo mnogo zanimljivije da zabazamo po zabačenim sporednim ulicama.... Sve naredne slike su u blizini centra ili mora, na par stotina metara.

Kao što kaže kolega, mi smo se vatili krajem maja, kada je idealno, sad već kreće gužva i samo se povećava.. Može se proći u danu, bez problema. Čak, ako želiš da požuriš, i dobiješ na vremenu, zaobiđeš Jadransku magistralu i izađeš na auto put, kada i koliko ti odgovara. Tu se baš dobije na vremenu. Kada smo mi kretali iz Malog Stona, veća grupa od desetak motora je u danu otišla iz Malog Stona za Pulu, što je ista kilometraža. Ima da se vozi, a uživanje je bez premca. Mislim da od Jadrasnke magistrale nema boljeg puta, naročito deonica čuvene Plominke: Savršen asfalt, lepe brze krivine, i u pred i postsezoni još i bez gužve!

Odosmo do obližnjeg hotela koji nas je prethodne noći ispalio, ali tamo i dalje nema nikoga. A Booking je znao da obavest da nismo došli, da ne bi plaćao proviziju. Sada jasno vidimo tu jadnu zelenu oznaku na banderi, koja označava gde se vajni ugostitelj nalazi... ...kao i mašine koje su tu oznaku zaklonile, a koje se sve vreme našeg boravka nisu makle. Ali zaista ništa više ne može da pokvari ni utisak, ni ugođaj!

Nismo imali vozila za podršku , ali kad smo se tu raspakovali, a naročito kad smo se vratili kući, nismo mogli da verujemo gde je sve to stalo.... U ono Louis plavoj torbi na top caseu, na primer, bili su samo šator, dušek, pumpa i peraja, jer gde ćeš na takav put bez peraja..... Sve ostalo je bilo u koferima. Mada, na slici se ne vidi da smo nosili i mnoge druge stvari bez kojih se na put ne ide, kao što je profi, frizerski fen, jači od kućnog usisivača, a približne veličine.... Da napomenem da mu namena nije bila sušenje opreme, mada je i za to korišćen.

Na Peloponezu uopšte, turizam je slabo razvijen. I sve drugo. Izuzetak je možda samo Nafplio, na severoistoku, južno od Atine, i Kalamata na jugu, kao velika luka. Metoni je po toj "nerazvijenosti", u samom vrhu. Zato smo se i odlučili za tu destinaciju. Nema čuvenih grčkih "džidža-bidžarnica" sa autentičnim suvenirima iz Kine, pa čak ni brze hrane, uključujući tu i giros - suvlaki. Gotovo neverovatno, iako smeštajnih kapaciteta svih vrsta, cena i kategorija - ne manjka. Turisti su, uz same Grke, uglavnom Francuzi i Italijani, koji dolaze zbog te veličanstvene srednjevekovne tvrđave, ili prosto traže mir i more. Odnosno mir na moru... Mada je ovo mesto idealno kao baza za obilazak susednih Pilosa i Koronija i okoline, pa čak i Kalamate, i 200 Km udaljene Monemvasie.

Jutro je, stvarno, promenilo sve... Stolice... I na kraju: Čerga!

Bojao sam se da će nas ujutro probuditi „nadležni“ kao „padobrance“, međutim lepo smo se naspavali, skoro do deset sati! Odlazim do uprave kampa i shvatam da oni nisu ni primetili da smo se mi noćas uselili. Skroz su opušteni! Pa, takvi smo svi mi kamperi, zar ne? Upravnik kampa je mlad i krajnje predusretljiv. Sve može i nastoji da pomogne na svaki način. Pravi domaćin! U kampu, prilično velikom, ima samo desetak mobil home – ova, jedan šator i mi. Pripreme za sezonu su u jeku, pa tako uređuju restoran u krugu kampa za sezonu, čiste, kreče.... Ljubazni domaćin nam saopštava da imamo veš mašine na raspolaganju, i da su one u predsezoni gratis. Meni nudi crevo da operem motor, izvinjava se što nema kompresor. Daje nam dve stolice, nudi i sto.... Planirali smo samo da prenoćimo i da potražimo bolji smeštaj, jer smo za Metoni odvojili 3 noći, ali pošto nas mrzi da se selimo, i kako smo se sjajno odmorili, oduševljeni predusretljivošću domačina, odlučujemo se da kamp ne napuštamo dok smo ovde. Taman da raspakujemo čergu, operemo se, sredimo motor, odmorimo, i budemo malo klasični turisti.

NIRVANA

Najgore od svega je to sto smo žarko želeli tuširanje i mekani krevet.... ali tu kreće pakao! Ovaj put sam prošao pre 7-8 godina kolima, pa prepoznajem uzak, relativno ravan put koji ne ide sasvim uz more i gotovo je bez saobraćaja, čak i prva dva sela kroz koja se prolazi, a koja su vrlo živopisna: Crkva u centru mesta oko koje se račva put, dve tri kafanice u gradu koje su u deset sati uvece pune... i starih i dece. Vec tu Kurva neverna pokazuje, ovaj put tačno, tih nekoliko, po ustaljenoj praksi, neobeleženih skretanja. Hvatamo pravac Pilos koji je najveći grad na tom delu obale, i nalazi se nekoliko kilometara od Metonija. Tu počinje apsolutno najgori deo puta - zona sumraka! Na scenu stupa velika zavera Kurve neverne, grčkih putara i umora. Nikako da izađemo na tu magistralu koja ide paralelno sa morem. Mrak je uveliko pao. Posle par mesta koje prolazimo, Kurva neverna počinje ozbiljno da luduje. Umesto 50 km ona pokazuje 130km do Metonija, pravac istok umesto jug i uopšte ne konstatuje bilo kakva podešavanja planiranja rute. Dakle, za snalaženje nam je preostala horizontalna i vertikalna signalizacija, kao i zvezde na nebu. U tom snalaženju prelazimo na sve uže i uže puteve. Da smo ozbiljno zalutali shvatili smo kad smo sa uskog i jadnog asfalta sišli na tucanik. Nekako smo se iskobeljali iz te nedođije i ponovo zamolili Kurvu nevernu za pomoć. Ona nas nepogrešivo izvodi na plažu, par kilometara od toliko očekivanog Pilosa. Zastajemo na sred malog mostića i ne možemo da verujemo šta nam se dešava u 11 sati uveče. Osvetljavaju nas farovi jednog kampera koji se zaustavlja, jer od nas ne može da pređe most. Ljudi su se uplašili od nas, sa kacigama i motorom na sred mosta u sred ničega. Kao drumski razbojnici koji blokiraju put. Ljubazni Nemci pružaju ruku spasa i upućuju nas na pravi put, a oni nastavljaju u svoj kamp. Danke Deutschland! Za taj Pilos smo nekoliko puta ugledali znak sa uvek istom kilometražom, 20km do njega... posle 20km sledi znak 20km do Pilosa.. .i tako 3 puta. Izgleda i zvuči šašavo, ali je stvarno tako bilo. Poslednji put smo ugledali tablu Pilos na kojoj je pisalo da je udaljenost do njega 5km. Posle 5km ulazimo u grad, prolazimo ga i na mestu gde oćekujemo tablu za Metoni, ponovo ugledamo tablu da je Pilos udaljen 5 km. Konacno ulazimo u taj Pilos, ali mu se onako sluđeni i umorni ne radujemo ni malo, već nastavljamo dalje i ubrzo stižemo u toliko željeni Metoni... U tim trenutcima gotovo mitsku destinaciju. Rezervisali smi hotel Ilijas na obali, blizu tvrđave, baš onaj koji sam dugo merkao na Bukingu. Tu shvatamo da je i na samom sajtu taj hotel naveden bez adrese - samo poštanski broj i naziv mesta. Pokušavam da ga nađem po slikama sa bukinga, ali ne uspevam... Sutra će se ispostaviti da je razlog što ga nisam prepoznao po slikama, to što je deo “rive“ isečen i neprohodan, zatvoren sa dva bagera. Da toga nije bilo, pronašli bismo ga iz prve, jer su bageri postavljeni nedaleko od skretanja i znaka za hotel, koji se u mraku ne vidi. Stoga lutamo po nekim ulicama koje vode od obale do brojnih hotela, ali ne do našega. Sutradan smo shvatili da smo se sinoć bukvalno kretali u radijusu od 20m oko hotela. Konačno ga pronalazimo, više slučajno. Zvonimo, ali vrata niko ne otvara. Recepcioner je otišao kući da spava. Zvonili smo pola sata posle ponoći, na Bukingu smo napisali da stižemo do ponoći, a bilo je pola jedan. Shvatamo da je Jorgos ili Hristo već „zapalio“. Prljavi, znojavi, preumorni, poluludi u sred Zone sumraka shvatamo da kamp opremu nosimo sa sobom već 3000km neraspakovanu, koja nam inače drastično remeti balans na motoru, pa je se setim u svakoj boljoj krivini. Rešenje se nameće samo. Odlazimo u kamp, na samoj obali, uredno obeležen. Vrata su malo odškrinuta. Na recepciji nikoga nema. Skačem i mašem ispred kamera za video nadzor, sa upozorenjima da je sve po kontrolom, ali ništa se ne dešava. Dva iskusna kampera - od kojih sam jedan ja koji sam davno prespavao u šatoru koji su drugi sklopili i Bojana koja nikada u životu svome nije kampovala, za saveznika imaju mrkli mrak. Međutim, šator smo sklopili iznenađujuće brzo, naduvali dušek, uvukli se u isti i onesvestili se, sa nadom da će „jutro promeniti sve“.

Dosta nam je više lutanja, samo čekamo da stignemo i da se konačno raspakujemo i istuširamo, a da sutra ujutro u papučama odemo na plažu, umesto da sedamo na motor. Zato smo se odlučili da se ipak iscimamo još to malo.... Ali, nije bilo malo.....

Nastavljamo i u sumrak stižemo u Kiparisiu. Ostalo nam je 90 KM do Metonija, putem uglavnom uz more. Prošao sam taj put pre nekoliko godina kolima, bez ijednog problema, bez karte i GPS-a. Odlučujemo da ne spavamo u tom, nimalo interesantnom gradiću, već rezervišemo smeštaj preko Bookinga u Metoniju, napominjemo u rezervacji da kasno stižemo, i posle pauze od pola sata - krećemo dalje.

Odlučujemo da se ne zadržavamo u prapostojbini Olimpijskih igara, i preskačemo sve lokalne kulturno istorijske spomenike. Samo mesto je živo, puno turista i hotela, usred ničega. Na pitanje "Može li se dole na more?", sledi "auuu..... Može, ali...." i dosta objašnjavanja. Ljudi su vrlo predusretljivi. Međutim, stari problem - u par manjih sela, čak zaselaka, nema ljudi - živih prolaznika, a ni oznaka gde se, na ta - dva, tri mesta u tom mestu, skreće. Tako se opet nalazimo tamo dakle smo krenuli, pošto smo se "izvrteli po brdima". Pitam jednu ženu koja je sa ćerkom u kolima - kuda? Ona kaže - "Zamnom!". Ne govori engleski, ali smo se toliko razumeli, mada je i ona čudno klimala glavom kada smo joj rekli pravac: Kiparisia..... I kreće da nas vodi. Na sever! Ja je sustižem par puta, a ona uporno pokazuje da je pratimo. Posle 30-40 Km, stižemo do velikog mesta koje smo prošli sat ranije, i ona nam pokazuje gde da skrenemo: baš tu gde smo mašili! Proveravam - znak iz pravca juga postoji, ali iz suprotnog pravca - ne. Grčka!

I kako nigde ne skrećemo, nailazimo na znak "Ancient Olimpia". Želeo sam da tu svratim, ali nije bilo vremena. Bio sam jednom na Olimpiji, kada sam došao iz pravca Kilinija. Pomislih - OK, bar ćemo videti Olimpiju, pa odatle izaći na more.

Natam-navam a gde - videcemo

Srećan put, Druže!

@ Zoki: saglasan sa redoledom: "Karta, putokaz, ljudi i na kraju navigacija. ", ali i Boca je u pravu: ima kvarnih seljaka, da te iz zabave upute pogrešno.... Meni se dešavalo.

Ja se sve tešim da je Garmin, koji još nisam trošio bolji od IGO-a....

Vozimo pravo, put dobar, ali radovi na putu, sa zatvorenim deonicama, su redovna pojava. Oznake na putu su katastrofa, jedna postoji, tri nedostaju. Od pet skretanja, na primer, kroz neko naseljeno mesto, odlično su postavljena oznake na dva, možda i tri skretanja. Ali bar na dva fale. Tu sreća dosta pomaže, ali kad ona zakaže... Zato se okrećem, sa rezervom, Kurvi nevernoj (GPS na Androidu). Ona počinje da luduje, i dovodi nas u neki kamenolom, sa sve onim znacima opasnost od ekplozije. Okrećemo se nazad i opet pokušavamo da se oslonimo na znakove. A živih nema nigde. Srećom, ni detonacija. Pošto smo ovde lutali malo, zaključili smo da znaci vode i u pogrešnom smeru - jer umesto u mesto koje je navedeno na znaku, stiže se na plažu, a puta dalje nema. Na kraju se nekako snalazimo, pošto nas je stariji par koji smo zaustavili uputio na pravi put. Opet obilaznica oko deonice na kojoj se radi, i stižemo u malo mesto. Okrepljujemo se u kafiću u centru. Za stolom do nas su Albanci koji govore grčki. Tankujemo do čepa, i paljba! Krećemo ka Pirgosu, najvećem mestu u tom, zapadnom delu Peloponeza. Ulazimo u grad, vozimo tranzitnim putem i pratimo znakove - pravac Pilos. Uredno obeleženo, na više mesta. Osim, na poslednjem, gde treba da se sa obilaznice oko Pirgosa vrati na obalu, na put uz more. Tako mi, pogrešno, nastavljamo pravo, u kopno, umesto da idemo ka moru. Sve se mislim, sad će negde da bude skretanje desno, ali jok! Što je najgore, Kurva neverna nam povlađuje - kaže da smo na pravom putu.

Plan je da putem uz more odemo do samog juga Peloponeza, u Metoni. To mesto je zapravo cilj i ideja vodilja čitavog putovanja. Krećemo iz Patre, i odmah na početku mašim put: Svesno, a pogrešno, izbegavam "National Road", misleći da je to auto put, u stvari to je ono što nam treba. Kada sam shvatio da moram tuda, bilo je teško ući na njega, jer je ograđen, i "kaskali" smo uz taj put desetak kilomatar do uključenja. Konačno smo na "National Road-u". Sledeća mesta su Pirgos, pa Kalamata, Pilos, i na kraju Metoni. Računam na dve stotine i nešto laganih i pomalo dosadnih kilometara ravnim, priobalnim delom Peloponeza. Bojani objavljujem da smo za tri sata na odredištu, a možda i ranije. Ali, igranka tek počinje.....