Preko Užica na Taru. Prvo tankovanje na Eko pumpi. Odatle, na osnovu preciznih instrukcija mog druga Zokija, tražimo Apartmane Zarić: Ka Kaluđerskim Barama, levo ka Mitrovcu, na tucanik desno, pravac Sokoline. Nalazimo iz prve. Doalzimo u perfektni mir, na kraj puta. Sačekuju nas dragi prijatelji. Na povećoj tereasi je veselo društvo, dočekuju nas sa fantastičnim domaćim specijalietima, kupljenim od okolnih seljaka – „OGRANSKO“: slatko od belih trešanja pre kafe, zatim kozji sir, sa uljem I biljčicama, meze I sve po redu. I vino. Užičani, koji su stigli pre nas, pobrinuli su se za roštilj. Doneli su sve pripremljeno, opremljeni tako da roštilj mogu da naprave bilo gde. Klopa se sprema u donjoj kućici. „Roštilj majstor“ briljira, praktično bez pomoći Zokija i mene, jer bismo samo smetali! Pozdravljamo se sa užičanima posle ručka, i oni odlaze.

Od Rudnika brzo stižemo do brane Međuvršje kod Čačka.

Krenuli smo u subotu, 20.avgusta. Na Jadran. Ali ne direktno. Moji dragi prijatelji su boravili na Tari tog vikenda, i pozvali me da im se pridružim. Mislio sam prvo da zbog letovanja neću moći da budem na Tari, ali smo na kraju sklopili kockice: Oni odlaze u petak, mi im se pridružujemo u subotu. Taman da „prepolovimo“ put, koji je inače prenaporan za dan. Tamo svraćaju i prijatelji iz Užica. Lepo druženje. Sledeći dan, u nedelju, mi nastavljamo za Jadran. Na jug. Krećemo u 9.00 u subotu iz Zemuna. Plan je bio da idemo preko Valjeva na Debelo Brdo I Bajinu Baštu. Međutim, dan pre toga, javili su da je put od Perućca ka Tari odnelo klizište. Dakle, Debelo Brdo otpada. Prinuđeni smo da idemo Ibarskom magistralom, preopterećenom i inače, naročito subotom pre podne. Ali koliko god ne volim taj put kolima, toliko može da bude interesantan motorom, naročito od Ljiga. Prva pauza na Rudniku. Moto skup je u Gornjem Milanovcu, pa ima motora na putu, i ka i od Milanovca.

Gajba na moru ima, kao i sve ostalo, svoje prednosti i mane. Ideš stalno na isto mesto, umesto svaki put na drugo. Pored toga, mnogi pokušavaju da ti se uvale. Sa druge strane, prednost je to što možeš da pozoveš koga hoćeš. U gajbu na moru. Tako sam i ja imao tu čast da me Milena pozove u svoju gajbu na moru. Kuća. Na vrh brda. „Strateški“ pogled, na obe strane. Sa voćem iz bašte: smokvica, grožđe, pomorandža, mandarina, limun, nar, lešnik, badem, masline, grožđe, jabuke… Imao sam samo jedan uslov: Da idemo motorom. Jer vrlo je bitno da ti neko „čuva leđa“ dok voziš! Prihvaćeno! Šta reći nego – TATATATIRA!

Posle tri noći odmora, temeljnog ribanja i obilaska tvrđave i samog grada, napuštamo Metoni i krećemo put istocne obale Peloponeza. Dan je sunčan, put je suv - šta se drugo poželeti može? Vozimo se po krivudavom putu do mesta Koroni, koje je udaljeno svega 15 - tak minuta od Metonija. Tu stajemo da popijemo kafu. Mestašce je jako prijatno i ljupko, razvijenije, živopisnije i lepše od Metonija. U gradu se nalazi tvrđava, daleko manja od one u Metoniju, ali jednako zapuštena. Na žalost, nemamo vremena da je razgledamo. Koroni je smešten u brdu, na litici iznad mora. Ulice su uske i strme, a kuće su uzidane u stene, tako da svaka ima pogled na more. Mesto podseca na mala ribarska mesta na jugu Italije. Uopšte ne liči na grčka turistička sela - nema novih objekata ni hotela. Prošetali smo Koronijem, posetili pravoslavnu crkvu posvećenu Sv. Đorđu (da svako okaje svoje grehove) i nastavili put dalje.

I lagano nazad, istim putem, kroz istu rupu u zidinama.... A po izlasku, još neki turisti koji traže put unutra, raspituju se za naš poduhvat, videvši odakle dolazimo. Odustaju. Međutim jedna Holanđanka, saslušavši nas pažljivo, odlučuje se da krene našim stopama, iako se uskoro smrkava...

Zahvaljujem na komplentu, sve mislim da nisam preterao sa fotkama tvrđave...... nisi nikako. Odlicne su fotke. Ako mogu da primetim, voleo bih da vertikale nisu konvergentne. Ljudsko oko i mozak to peglaju i prija oku kad vidi vertikale koje su vertikalne Zahvaljujem na sugestiji! Konkretne preporuke su uvek dobrodošle.

Zahvaljujem na komplentu, sve mislim da nisam preterao sa fotkama tvrđave......

Ulaz sa isturenom kulom, pozicionirani ka otvorenom moru, su u mnogo boljem stanju, odnosno po svemu sudeći skoro restaurirani. Ta, najisturenija kula praktično štiti ulaz u zaliv i luku. More na tom delu je veoma plitko, pola metra - metar sa izuzetno oštrim stenama, što je tvrđavu činilo teže osvojivom.

Verovatno se jesmo sreli, paklena je bila ta gužva na izlasku iz Budve, a zbog kofera smo se teško provlačili, pa smo koristili i suprotan smer i trotoar, gde je bilo moguće...

Na jugu Peloponeza se dosta bave i poljoprivredom i stočarstvom, a maslinjaci su u pojedinim predelima, kao na primer između Pirgosa i Pilosa - nepregledni.

Tamo gde je Bog bio toliko "izdašan" prema ljudima, oni postanu lenji. Prosto - znaju da je sve jednostavno i lako dostupno, pa prestaju da se trude. Može im se. To se i geografski može pratiti sa severa na jug Evrope. Pa i ovi, Grci sa juga, su daleko više lenji od onih "severnijih".....

I dok sam ja oduševljen što smo ipak uspeli da uđemo, jer je za naredni dan planiran odlazak iz Metonija, drugi član ekipe komentariše: Za ona dva Evra što naplaćuju mogli su bar travu da pokose! Što jeste - jeste: Zapušteno je da više ne može da bude. Treba dosta mašte i "razumevanja" da se u glavi prevaziđe taj krš i lom i dočara puna lepota i grandioznost ove građevine.

Desno od ugaone kule tvrđave na gornjoj slici, vidimo mali otvor u zidu: To je prolaz, a do tog prolaza može da se popne uz zid, koji se, izgleda, redovno i koristi za te svrhe od strane turista neprilagođenih grčkom radnom vremenu.... Penjemo se i ubrzo ulazimo!