http://www.youtube.com/watch?v=ENjTj82pt8o ... ovaj čovek je neuništiv!

Dakle, motor je potrošio preko 9 Litara goriva, jer je stao sa manje od 250 Km na satu, a bio je napunjen skroz. To je skoro nemoguće, imajući u vidu da smo forsirali samo malo uspon posle Valone i poslednjih 50-ak Km. Ostalo ili nizbrdo, ili lagano - dakle ispod 6 Litara na 100 Km potrošnja. Kasnije sam merio, sa daleko težom rukom na gasu, sa velikim brzinama na auto putu, ni blizu..... Sumnajm da je gorivo natočeno na izlazu iz Valone bilo loše, iako se motor nije "bunio".

Zaustavljam prvog živog čoveka, izlazi iz obližnjeg dvorišta sa kamionetom. Objašnjavam mu problem, a on meni kaže da je dvadesetak Km do prve pumpe, a da u selu benzinska pumpa ne postoji. A tri seljana su rekla da je u centru.....? Molim ga da mi da kanticu od ulja, koju vidim u njegovom kamionetu, i pitam ga da li mogu sa njim donekle? On kaže: Čekaj, ali molim te, budi strpljiv: Doneću ti benzin, ali usput, pošto idem nešto van grada da završim. Nije trebao da me ubeđuje. Za nekih pola sata, on se vraća, i donosi kanticu goriva, sa računom, na 5 EUR. Ja insistiram da platim uslugu, on ne pristaje. Kada sam mu dao 10 EUR, on ulazi u obližnju kafanu, ispostavilo se da je vlasnik, donosi 5 EUR kusura, dve flašice ledene vode, i vizitkartu: EVHARISTOPULI, dobri čoveče Mislim da ovakav domaćin zaslužuje svaku preporuku, u malom mirnom mestu između Igumenice i Preveze:

Nailaze dva meštana i saznajemo da je centar sela 3 Km ka moru, a da na magistrali nema pumpe u blizini. Boxi silazi sa motora, a ja, gonjen silom inercije, krećem dole. Nagib je priličan, i mogu da vozim i preko 50. Masa puta ubrzanje! Zastajemo kod jedne kuće. Potvrđuju da je na obali pumpa. Bojana, usput bere sa drveća neke pomoranže, užasno gorke, kao da su ukrštene sa grejpom. Spuštam se dalje, dolazim do mora, kraj, sve je ravno. Pumpe nema. Ni živih ljudi. A do gore 3 Km uzbrdo, znači - zaboravi. Pumpe nema. nigde. A i sama Lora Palmer nam je rekla da ima...... http://youtu.be/xEGGQ958K_s

Savršen put od Igumenice: Duge, brze krivine, gotovo bez saobraćaja, asfalt savršen! Vozimo pun gas! Pade mi na pamet da sipamo gorivo, ali cajger je u Igumenici bio na 200 Km, a sa apsolutno najvećom potrošnjom, ovaj motor prelazi 250 kilometara pre nego što se upali lampica za rezervu, što pak znači još 4 Litra, ili bar još 50 km u najgoroj varijanti. Lampica se međutim, upalila ko zna kad, kad joj vreme nije, a ja je nisam "zamjetio" od tank torbe, koja je malo bila gurnuta nazad - taman toliko da je zakloni. Dakle, motor prvo počinje da trza, a zatim - staje. Lepo, fino, na odmorištu, kod isključenja za jedno selo. Kotrljali smo se nizbrdo do tog mesta oko jednog kilometra.

Igumenica, konačno!

Vrlo brzo smo na granici. GRČKA!!!

I brzo izlazimo na magistralu....

Nastavljamo kroz nekoliko stočarskih zaseoka i pored nekih veoma lepih mesta na obali jezera. Ovo je najkraći put i ustvari samo nedostaje nekoliko deonica asfalta, ukupno ne više od 2-3 kilometra, koje bi dosadašnji put valjano povezao sa magistralom, ali prolazi se, sa gotovo svakim motorom, bez problema. Slikamo i sa suvozačkog mesta, u pokretu.

Saobraćaj je živ, u oba pravca.

Da bi se nastavilo ka Igumenici odnosno ka grčkoj granici, prelazi se mali rukavac jezera koje se uliva u more. Kerber na splavu, koji prevozi preko tih nekoliko desetina metara vode, izgleda jezivo, i budi razne asocijacije..... Traži 2 EUR za prelazak, i to u Evrima.

Prvu pauzu pravimo odmah po izlasku iz grada - kod stare tvrđave. Tu je odličan hotel i restoran, sa puno turista biciklista.

Pošto smo tek oko podneva rešili da taj dan krećemo za Grčku, lagano se pakujemo. Krećemo oko 2 sata popodne. Mi smo na severnoj strani grada. Idemo na jug. Prolazimo čitav centar grada. Saobraćaj je slab, ali su mnoge ulice zatvorene. Pored toga, nalazimo i po 3 ulice paralelne sa morem, sve jednosmerne - u istom smeru: ka severu. Jedva izbijamo, izlazeći na "rivu", gde inače saobraćaj nije dozvoljen, zaobilazimo taj zagušeni centar, i idemo ka izlazu iz grada. Nailazimo na pumpu, koju sam gore pominjao, na kojoj su cene u Evrima, ali nam se objašnjava da su to u stvari leke. Pumpa je blizu mora i tu mnogi toče gorivo za čamce. Punimo do čepa, kao i uvek. Setićemo se ove drske indiviidue..... Od Sarande ka Grčkoj (Igumenica) vode dva puta: Odličan magistralni, koji iz grada prvo ide prvo na istok, u brda, malo je dalji i mnogo bolji. Drugi ima nekoliko off deonica, i kreče se planinskim masivom uz more. Kada smo birali rutu, konsultovali smo smo Mr. Jack Danielsa (Sasha P.): "Jeste da ima malo offa-a, ali ako nisi p.....", reče on. Ja bih možda i krenuo onim boljim putem, ali sada više nisam mogao....

Silazimo do plaže i glavnog šetališta... Nigde ništa ne radi, ljudi nema - kao da je neko pustio bojni otrov... Nemamo gde da kupimo ni parče pice... Kafići, restorani - ništa ne radi! Vraćamo se u apartman i prepuštamo čarima odlične domaće rakije, koju smo za dobrodošlicu dobili od domaćina. Pola litre ode na prelepoj terasi, "dok palme njišu grane"!!! I u ovom gradu nastoje da otklone sve moguće posledice urbanističkog haosa. Sam grad je slika stihijskog, neplanskog, intenzivnog razvoja. Delovi grada su pretrpani zgradama, do kojih je nemoguće doći, između kojih ima praznih parcela. Ljubazni domaćini nam kažu da grad ima oko 15. 000 stanovnika u vansezoni. On priča da se u sezoni tu sjati i do, meni neverovatnih, 500.000 ljudi. Takođe navodi da se u špicu sezone nemoguće kretati gradom automobilom i da meštani tada svoje poslove završavaju između 2h i 6h ujutru. Naš utisak je da grad ni noću ni danju uopšte ne živi u vansezoni. Sve je mrtvo.... Prosto nam nije bilo jasno gde je tih 15.000 ljudi? Gde sede? Gde piju kafu?...Jer to nije tako mali broj domorodaca! Grad nam se uopšte nije dopao, ali odlučujemo da ostanemo dve noći da se malo odmorimo i naspavamo. Međutim, kad smo se probudili, prognoza za naredni dan je bila – KIŠA! Odlučili smo da krenemo ka Lefkadi, kako bismo u Grčkoj proveli par kišnih dana. Prognoza je bila tačna.

Nastavljamo ka Sarandi, za koju smo ranije čuli da je to mondensko letovalište u Albaniji...ali, avaj! Bilo je kasno, oko 21h, kada smo stigli u „mondensku Sarandu“ i odmah smo se razočarali. Ali, razočarenja Sarandom tek su tada i počela. „Kurva neverna“ (GSP navigacija na Android telefonu) odvela nas je bez greške u navedenu ulicu gde smo bukirali smestaj. Međutim, prc! Ulica je dugacka oko 2-3 km, a kasnije se ispostavilo da je i duža od toga. Kućni broj koji smo mi tražili je 83, ali IGO mapa Sarande nema kućne brojeve...ništa strašno, lako ćemo naći broj!!! Ne lezi vraže... toga broja nema, niti ima bilo kog broja na zgradama. Usput, ulica je na severnom obodu grada, relativno blizu mora, široka, sa milion velikih novoizgrađenih hotela i apartmana od preko 5 spratova. Veći seo ulice je prilično razrovan i pun građevinske mahanizacije, pored koje smo se na jedvite jade provlačili. Držali smo se stare izviđačke maksime (JNA): „ Kartu čitaj i seljaka pitaj“. Ljudi su vrlo ljubazni, predusretljivi i hoće da pomognu, čak su i malo radoznali, ali niko ne zna da nas uputi: Brojevi ne postoje (kasnije nam je rečeno da su ove godine ukinuti, a nove još nisu dobili), a hotela ima na hiljade. Popizdeli smo jer bismo1000 puta brže našli smeštaj bez Bookinga... I tako nervozni, znojavi i umorni u beznađu da ćemo ugledati krevet ove noći, shvatamo da je najbolja ideja da popijemo kafu i malo dođemo sebi. Biramo jedan od retkih završenih hotela, jako je lep, čist, sav u staklu i mermeru, sa ljubaznim osobljem. Malo dolazimo sebi i zovemo vlasnika smeštaja. On objašnjava gore pomenuto ukidanje brojeva i kaže da nije ni bilo moguće da ga nađemo, osim da on dođe po nas. Stvorio se ispred hotela za minut. Pratimo ga. Sa nasutog tucanika , izbegavajući bagere i iskopane rupe, što je sa Violetom i suvozačem realan problem, dolazimo do kraja ulice. On se tu spušta u ulicu koja je pod pravim uglom u odnosu na tu kojom smo se kretali, a istog je (ha-ha!) naziva i tu počinjem da se borim sa ni malo naivnim nagibom. Kada je on skrenuo, ja sam mislio u svoje dvorište, a ispostavilo se u slepu ulicu, na kraju koje se nalazi hotel, našao sam se pred vrlo strmim usponom. U gornjem delu prestaje inače loš put, a ulica savija pod pravim uglom uz još veću strminu. Ozbiljno sam se uplašio – to je šala za enduro, ali ja sličnim egzibicijama ne samo da nisam vičan, uopšte, nego ni motor nije za to, kao ni gume, a ni teret na motoru... Nekako ga isterah... Znao sam samo da ne smem da stanem, ni da smanjim gas, još manje da preteram sa gasiranjem. Istovar. Odličan apartman sa još boljim pogledom, blizu mora! Onako sluđenima, simpatičan dečak od 14 godina, koji mnogo zna o motorima, a vozi free styling bajis, priča nam na dobrom engleskom: Čitav kraj je razrovan ove godine, kućni brojevi su ukinuti, mnogi objekti su dobili prilaz iz drugih ulica jer se grade potpuno nove saobraćajnice unutar grada. Oni su navodno žrtve tog progresa, a ranije se do njihovog hotela dolazilo mnogo jednostavnije. Raspakivanje, tuširanje i pravac dgra.

Da, to zaboravih da napišem: na svim većim trgovima i raskršćima van grada, su po 2 policajca, na stalnoj smeni. Vrlo čudno, ali korisno - veoma su ljubazni i predusretljivi.

Kakvi su tvoji utisci?

A država se nije branila samo bunkerima.... >

Svraćamo na kafu u prvo mestašce na moru na koje nailazimo. I ovde se radi i gradi.

Put i priroda su nestvarno lepi. Vožnja je sve zanimljivija. Usput nailazimo na nekoliko manjih sela, koja neodoljivo podsećaju na Grčku. U selima su obično po dve crkve - pravoslavna i katolička. Vozimo tako neko vreme i izbijamo na vrh masiva, odakle puca pogled na more. Tu zatičemo stariji bračni par u mobil homeu, kako ruča. Mi sedamo za jedan "šumski" sto, i iznosimo svoje blagosti, sa pijace u Tirani - gozba može da počne. Nailazi par Nemaca na dva motora, ona vadi profi foto opremu, pa je i nas fotografisla kada smo je zamolili.

Krećemo na najlepši prevoj tokom našeg putovanja: Krivudav put vodi preko planinskog masiva, uglavnom blizu mora. Usponi su često vrlo strmi, a krivine, naročito na samom početku, sa severne strane - lakat: kratke i spore (i strme), do te mere da mi u par navrata i nije baš svejedno sa suvozačem i čitavom čergom natovarenom na motor. Srećemo nekoliko grupa motora, u oba smera. Uglavnom Nemci, pretežno GS.