Krećemo na jug, dalje uz obalu, ka Sarandi. Tankujemo na jednoj pumpi, na izlasku iz Valone. Punimo do čepa, naravno. Pumpadžija je klasičan prevarant: Cene su mu navedene u Evrima, i po Litru i ukupno, na samim točiicama, a kada sam ga pitao - objasnio je da su to Leke i da ne brinem. Zabluda može i da košta..... Međutim, to gorivo se kasnije pokazalo kao vrlo problematično....

Valona. Mislio sam da je to pre svega, luka. Međutim, ovde se radi i gradi, u neverovatnom obimu: Mrkonjićeva Direkcija za obnovu zemlje bila bi malo dete za ove radove. Čak je i sam projekat „Beograd na vodi“, u svojoj najambicioznijoj zamisli – onoj koja je predstavljena u vidu makete, planirane da se realizuje u narednih 20-30 godina, neprimetna epizoda u odnosu na obim radova koji se, ovde i sada, obavljaju u Valoni. Najmanje 10 „Beograda na vodi“, jedan do drugog, je trenutno u fazi intenzivne gradnje. Na potezu od preko 10 kilometara uz samu obalu, pravi se put sa dve trake, široka šetališta, plaže se „otimaju“ od mora i nasipaju dopremljenim peskom. Sade se palme i borovi, stariji od platana na Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu. MARŠALOV PLAN! Pitanje je samo ko ga finansira? Pritom, glavna gradska ulica, koja izlazi na more, široka je stotinu metara, sva u mermeru, sa fontanama i novim, grandioznim novoizgrađenim hotelima. Do te ulice se dolazi širokim bulevarom, sa drvoredom. Da napomenem, da se uz sve navedeno, gradi, bukvalno na stotine velikih, lepih i modernih hotela. Grad je potpuno razrovan najsavremenijom građevinskom mehanizacijom: Mašine su nove, "top of the line". Ima ih nebrojeno mnogo i sve nešto rade. Radnika – mali milion! Takođe i ovde postoje zgrade, nove i lepe, koje su pored rušljivih starih kuća. I ovde se od nove zgrade, na nekim mestima ne može izaći na plažu, jer je izgrađena na sred puta. Na nekoliko desetina metara od hotela sa 5 zvezdica pasu koze, ali: progres je neverovatan i to će se, siguran sam, vremenom rešiti. Svedoci smo sistematskog, grandioznog infrastrukturnog poduhvata! Ne znam koliko se o tome priča u albanskim medijima, ali da se to dešava u Srbiji, ne bi smo imali samo emisiju posvećenu tome, već čitav TV kanal. Ovo umnogome objašnjava velike stope BDP za Albaniju u poslednje vreme, najviše u regionu. Pokušavajući da se probijemo od gradilišta do mora, nismo, na žalost, uspeli ovo sve da sniimo. Stajemo na južnom kraju grada, pod snažnim utiskom viđenog.

Ali, prvo svraćamo do obližnjeg Drača:

Pakovanje, i pravac Saranda.

U povratku iz obilaska grada, u blizini smeštaja, uspeli smo da nađemo sjajnu pekaru, sa tradicionalnim albanskim pitama i kolačima. Doručkovali i smo, a Bogami, i poneli za put - neke tanke pitice, sa maslinama i sirom. Prodavačica u pekari ponosna je na svoju mašinu za sečenje hleba: Prihvatli smo, sa dubokim nerazumevanjem, njen predlog da nam iseče hleb, uvereni da nam predlaže da ga pakuje u celofan. Evo fotografija koje opisuju današnu Tiranu: Udžerica sa satelitskom antenom, ispred koje je Mercedes, inače najzastupljeniji proizvođač automobila u toj "zemlji Mercedesa"... Ispred je novi hotel, a sa druge strane uske ulice bez trotoara - nova desetospratnica. A da baka viri kroz prozor, uopšte nismo primetili dok smo slikali.

Zahvalnost "krojačima" istorije...

U Albaniji je vrlo primetna koegzistencija islama, katolicizma i pravoslavlja: Iza džamije i katoličke crkve, nalazi se novi velelepni hram Albanske Pravoslavne Crkve. Krećemo ka crkvi, i usput nailazimo na ulične prodavce, kao u Srbiji 90-ih godina, koji prodaju sve i svašta, ali cigarete su glavni artikal, i kupuju se na ulici.

Centralni gradski trg je velik i lepo uređen, sa spomenikom Skednderbegu.

Svojevremena zanesenost velikom idejom svetskog proleterijata nije zaobišla ni Albaniju: Parlament.

Tu, između centralnog gradskog trga i ove pijace, postoje zgrade koje su izgrađene bukvalno na sred ulice, i jedini način da se prođe je da se objekat obiđe ili da se prođe kroz neki pasaž u zgradi, ako ga ima. Nove desetospratnice pored "udžerica" nisu retkost, a ulice su često preuske. Nastavljamo ka centru, i kod zgrade parlamenta, čovek odmara, ne spava, proučavajući dnevnu štampu.....

Jedva smo se uzdržali da probamo onaj but, ali na slici se ne vidi i ne čuje roj muva oko njega..... A i onaj ker kao da žali za nekim svojim četvoronožnim prijateljem.....

Budimo se i pravac grad. U samom smo centru, ali odlučujemo se da ipak prvo malo "bazamo". Moj prvi utisak je da grad ima neku mediteransku atmosferu. Gužva je velika, a i bicikl se koristi kao prevozno sredstvo. Odmah iznenađuje kontrast: nekoliko metara od bulevara modernog evropskog velegrada, nailazi se na urbanistički haos - zgrade su često "prenatrpane", i to između starih kuća, bez ikakvog reda i smisla, i sa nedovoljno prostora za infarstrukturu neophodnu za taj broj stanovnika. Velika je šteta što ne postoji čak ni ideja da se stari objekti sačuvaju. Slike su iz samog, najužeg centra grada: Šetajući bez plana i ideje, nailazimo na pijacu. Vrlo živopisnu pijacu! Što bi rekli TV novinari - "slika govori više od 1000 reči". Na pijaci nailazimo na fantastičan kačkavalj, i kupujemo kilogram, kao i nešto suvog mesa: mesar rukom secka male komadiće i stavlja na vagu, ne bi li težinu "zaokružio". Ponuda maslina je fenomenalna, i neverovatno su jevtine, uzimamo oko pola Kg, više vrsta. A na obližnjem trgu, on spava, mirnim snom pravednika, u 10 sati pre podne.

Sa pričom smo zastali prvog dana putovanja, u Baru, u gore navedeno vreme. Plan je bio da se tu noć spava u Tirani, ali prolazno vreme nam je slabo... Alternativa je da se spava u Ulcinju, pa sutra da se vozi do Sarande, sa kratkim razgledanjem Tirane. Gledam onaj put na GPS-u (IGO na Androidu), i nije mi baš sve najjasnije. Pitam osoblje u punom kafiću - niko ništa ne znna: Koliko god da im je ta granica geografski blizu, toliko je i daleko: "E, ne znam ti ja ništa o tome, nikada tamo nisam bio....". Na kraju prilaazim trojici mlađih momaka za jednim stolom, oni oduševljeno i vrlo ljubazno daju krajnje precizne podatke: "Kreneš tim putem desno iz centra, i onda ti put ide u brda. Put je jako uzak i možeš da pomisliš da si pogrešio, ali nisi - to je to. Ideš samo pravo, prelaz Vladimir, odatle za Skadar. Pređeš most sa desne strane, u Skadru pratiš znak za Tiranu i ne možeš da promašiš!". Krenusmo. Put je uzak, ograde imanja su često na samom putu, tako da se negde vozila teže mimoilaze. Usput ima vše manjih naselja. Ljudi se, čini se, bave pretežno stočarstvom. Na pola puta do granice, već je noć. Kako se približavamo granici, naselja su veća i malo življa, a put potpuno nov na dvadesetak Km od granice. Iznenađuje intenzitet saobraćaja u tim malim mestima u večernjim satima - oseća se da se približavamo prelazu. Na granici, koja je ovde zajednička, Crnogorsko - Albanska, pozivaju nas preko reda, uskim putem između kućice za kontrolu pasoša i zgrade. A gužva je prilična: Uglavnom kombiji, čini se da se ozbiljno trguje, Boga pitaj kojom robom u kom pravcu. Prolazimo i ulazimo u Albaniju. Oseća se promena. Naselja su veća i ima ih više. Takođe živo i posle deset sati uveče. Brojne kafanice imaju pune parkinge. Pešaci na ivicama kolovoza, trotoara nigde. Uličnog osvetljenja takođe nema. Put solidan, ali treba žestoko paziti na decu, ostale pešake i bicikliste. Čini se da je neki lokalni običaj da se vozilo ostavi u suprotnom smeru sa upaljenim dugim svetlima. To stvarno smeta. Vozimo polako i ne verujemo koji je stepen nekog čudnog meteža na tom putu. Bez promena je do Skadra. Žao mi je što taj lepi grad nismo videli po danu, ali na samom ulazu u grad su iznikla dva ogromna, nova objekta, od 5- spratova, usred ničega, izgrađeni sa dosta neukusa. Posle toga skrećemo desno i prelazimo most. Sa druge strane mosta je lepo uređen kružni tok, hoteli, restorani i luna park, koji upravo radi punom parom. Pravac Tirana je valjano obeležen i mi krećemo na jug. Put je odličan. Da nije toliko hladno vozio bih brže, ovako smo na oko 110 Km/h. U Tirani i Draču sam bio nekoliko puta pre par godina, poslom, kolima. Moja iskustva su bila pozitivna. Ali tada sam primetio nešto, o čemu sa čitao i na ovom Forumu, što se od onda nije promenilo: Ogromne gužve na prilazu gradu, kao posledica radova na putu, već na 30-ak Km od grada!. To izgleda ovako: Voziš 120 ili više, i odjednom dolazi deo puta sa satruganih 5 Cm asfalta. Kočiš, jer je racionalna brzina da se sa toga siđe i na asfalt ponovo popne, oko 5 Km/h. I tako – „svako malo“. Normalno je, naročito za velike kamione, da pređu u suprotnu traku, kako bi izbegli tu diletaciju. Gužva nesnosna! I tako u dužini od oko 10-15 Km do samog predgrađa Tirane. Na periferiji grada ulazimo u ulicu dugu nekoliko kilometara, široki bulevar sa drvoredom na sredini. Nema ulične rasvete. Stižemo do centra, prolazimo kroz tunel i izbijamo na lep široki bulevar, koji oko 11 sati uveče ima dosta vozila. Stižemo u centar i uz pomoć GPS-a nalazimo naš smeštaj, rezervisan u Baru preko Bookinga, na svega par stotina metara od centralnog gradskog trga. To je manja kuća, koja ima desetak soba. Vlasnici ljubazno otvaraju vrata omanjeg dvorišta i mi Violetu parkiramo unutra. Raspakivanje! Sammo putovanje nam nije dalo vremena za pisanje, pa smo priču prekidali i davali samo kratko - fotografije sa rute kojom smo se kretali. Ovde smo zastali. Nastavljamo, ovaj put u kontinuitetu i hronološki: TIRANA

I u subotu uveče, u ponoć, Violeta nas je, Bogu hvala, bezbedno dovezla kući. 4500 Kilometara, veći deo regiona, bez ijednog problema. Probušenu gumu ne računam u probleme, to ide u rok službe. Prljava, štrokava..... Raskačismo čitavu "čergu" sa nje, to je potrajalo.... Kada smo sutra sve raspakovali i počeli da peremo stvari, čudili smo kako je sve to stalo na nju.... A od poslednje kontrole, 1500 Km ranije, nije bilo potrebe za dolivanjem ulja. Potrošnja joj se kretala, na otvorenom, pod punim gasom, oko 7 L/100 Km pri 140, oko 7,5 pri oko 160 na sat. I više, na većim brzinama. Oko 7-7+ sa težom rukom na gasu po krivinama.... Ne treba posebno da napominjem, Violeta i ja smo narednog dana otišli na zasluženi banjski tretman: temeljno puškiranje (7 žetona), kupanje lanca u petroleju, podmazivanje, itd.... Sinula je!

Milan Moto Reisen najbolje rutira putovanja: Prava mera - i put i kilometraža!

Sprej je izlazio na dve rupe, jedna pored druge. Jednu Boxi drži prstom, dok drugu čepujem. Posle čepujem i drugu i dopunim sprej.Kada sam ispraznio sprej, zavrteo sam zadnji točak na podignutom štenderu, u 5-oj brzini, na 200 Km/h, da bi se bolje "razlio". Vulkanizer je lako, vodom isprao sprej sa gume, jer smo brzo stigli do njega. Guma je ispustila na 170 Km/h na autoputu, veoma brzo. Osetio sam da "žvaće" pozadi, i bilo mi jasno o čemu je reč. Brzo sam počeo da kočim, ali zadnji deo je počeo sve više da "ljulja" posle kočenja. Prešao sam u zaustavnu traku, "raskavčio", i nastavio malo lakše da kočim, samo zadnjom. Kad sam stao, guma je bila skroz bez vazduha. Vrlo neprijatno! Sa takvom gumom nisam smeo do kuće, a zbog dve velike rupe, plašio sam se da je dopunim vazduhom, iako sam imao kapsule sa komprimovanim CO2 iz Louisa. Vulkanizer je rekao da su rupe baš velike i zalepio iznutra veliko parče, otprilike 4x10 Cm. Naravoučenije: ne bih se makao bez: 1. spreja; 2. kompleta za krpljenje guma iz Louisa. Bez toga ne kretati, ni po gradu. A odakle rupe, ne razumem, ni za jednu, a ne za dve: Bili smo već nekoliko desetina Km na auto putu, koji je delovao idealno čsit, bez kamenja, šljake, bilo čega....

Sprej, običan Motulov, se pokazao iznad svih očekivanja: Brzo i lako je napumpao gumu. Jedino što su bile dve velike rupe, pa je sprej počeo da izbija na tom mestu kad je malo nabio pritisak. Dok se jedna rupa pritiskala prstom, druga se čepovala. Posle čepovanja, "ispustio" sam ostatak iz spreja. Dakle - sprej je odličan: Sa 140 Kg pozadi (suvozač i stvari), vozio sam oko "stotke", preko 50 Km.

I da zahvalim svom starom spasitelju, inače pravom vitezu Chichi, koji je, čim je saznao za peh, nazvao i pitao: Hoćeš da uzmem prikolicu od drugara i da dođem po tebe?

Slobodan, jedini moto vulkanizer u Nišu, čiji sam broj 063/8-777-039 našao na netu, odmah pristaje da dođe do mene, na auto put 50 KM od Niša, ali na sreću za tim nije bilo potrebe. On me sačekuje u centru grada, sa drugarom Milanom, obojica voze motore, otvaraju radnju, koja se nalazi kod sportskog centar Čair, i to u 8 uveče. Skida točak, vulkanizira gumu. U međuvremenu se u radnji kuva vrhunski espreso, uz priču i zezanje. Momci RESPECT!!! Puno vam hvala!!!

Guma.... je pukla pre isključenja za Leskovac:

Evzoni Skoplje

Skala Larisa Solun