Dolazimo do Kotora i parkiramo Violetu ispred zidina starog grada. U Kotoru smo ostali nekoliko sati, proveli divno popodne i pojeli sladoled.

Vreme u Dubrovniku je bilo idealno - ni toplo, ni hladno, sto nam je bilo jako bitno s obzirom na to da je plan da ovde ostanemo par sati. Namera nam je bila da se malo promuvamo po Stradunu, da se slikamo par puta za uspomenu i da popijemo kapucino u nekoj lepoj basti.... Kako smo planirali – tako je i bilo. Posle šetnje seli smo u baštu pored mora, i kao dva guštera upijali sunce. Dosta je bilo, putovanje nas zove dalje! Odlazimo do motora, oblačimo jakne, stavljamo kacige i sedamo na Violetu koja nas je verno čekala na parkingu... Nije joj falila ni dlaka s glave, a ni kornjaca okacena na volanu. Moramo da napomenemo da je izlazak iz Dubrovnika bio jako mučan i naporan. Jedna reč koja opisuje ovaj predivni grad je – GUŽVA! U saobraćaju vlada veliki haos. Kolona stoji, sunce pžzi, ja se nerviram pod punom opremom, Boksi me kulira... Konacno napustamo Dubrovnik i izvlačimo se iz gužve, srećni sto smo se domogli magistrale i otvorenog puta. Pamtim dobro deonicu do Cavtata i vozače lokalnih autobusa koji su volan vrteli jednom rukom, dok su se drugom drzali za šipku da ne ispadnu iz sedista. I putnici su, naravno, morali da se drže. Činilo mi se tada da su svi neostvareni reli vozači, pa mi je posmatranje te veštine teranja autobusa do krajnjih granica, donekle odvlačilo pažnju od pejzaža. Vozim polako i ako je put prazan, a grip fantastičan. S obzirom na to da smo se u Dubrovniku zadržali poduže, preskačemo Cavtat, po meni najlepse mesto na Jadranu. Jeste subjektivno, ali i ambasador Montgomeri, svojevremeno „gazda“ u regionu, je to mesto izabrao za svoje utočište. Jos u Dubrovniku smo primetili da oblaci idu na istok. Put je sve vlazniji, ali kišu izbegavamo. Na prelazu zatičemo nekokiko motorista u kišnim odelima. U CG putevi su potpuno mokri - srećom, promašili smo jak pljusak. Prolazimo Herceg Novi, ulazimo u Bokokotorski zaliv. O trajektu ni ne razmišljamo, nastavljamo dalje, stajemo blizu Perasta i slikamo se tako da se vidi ostrvo Svetog Đorđa i Gospa od skrpjela.

Samo što je za javnost. Ostalo na PP!

Evo dokaza od neposrednih očevidaca: Vožnja je i pala! Detalje ćete čuti od SheLLeta. Neverovatno, Boxi i ja čitamo ovaj putopis dok pišemo svoj, i konstatujemo da smo stalno tu negde, da se mimoilazimo sa SheLLetom. Odosmo danas malo do Nidrija, iz Nikiane, i sretosmo se sa autorom ovog putopisa:

Nastavak našeg putovanja objavljujemo kao posebnu priču, u temi "Od Tirane do nirvane".

Ova priča zapravo je nastavak teme „Odeljenska zajednica na ekskurziji“ i počinje onoga dana kada smo Boxi i ja ostali sami, u sred Malog Stona, prepušteni jedno drugom na milost i nemilost. Oboje puno očekujemo od ovog putovanja, kome se već dugo radujemo. Boxi je ovo prvo duže putovanje na suvozačkom sedištu. Istrpela je „mušku“ vožnju, da ne kažem „divljanje“ kolone, naročito deonicu od Jajca do Mostara. I duge vožnje, i kratke pauze. Iako je bila jedino žensko, nismo je osetili. Bravo Boxi! To jutro otputovali su prvo Mile Fazer i Zoki za Pulu, a ekipa sa severa Evrope Milan, Gajo i Mile polako jadranskom „cestom“, ka Dolomitima i dalje kući. Konstatujemo da su obe ekipe sjajne: Miletovog druga Zokija kao da znamo 100 godina (a Mileta već znamo), a severnoevropska ekipa funkcioniše kao sat – svi za jednog, jedan za sve! Fantastični momci! Pošto je prethodnih dana tempo bio žestok, dogovor je da smanjimo gas i pravimo češće pauze. Polako se pakujemo i krećemo vrlo lagano oko 10 časova. Rezervoar je ostao prazan, posle 40-ak Km. na rezervi, i molim Boga da ne stanemo na putu. Vozim u 5.-oj, mali gas, kvačilo na nizbardicama, i posle 5-6 Km. stižemo na Jadransku magistralu. Desno je Dubrovnik, pravac kojim idemo, a mi skrećemo par stotina Metara levo, ka Splitu, sipamo gorivo i krećemo ka Dubrovniku! Ubrzo sledi slikanje na jednom stajalištu. Stižemo do Dubrovnika. Prvi utisak je zaista Impresivan most sa zapadne strane grada, koji nosi ime Franja Tuđmana. Prvi put ga vidim. Već tu „vrebaju“ turiste nudeći smeštaj. „Mudra starina“ nam prilazi. Popričali smo malo sa njim, on nas je slikao i dao nam svoju vizitku. Kada smo krenuli posle par desetina metara smo zastali, on se ponovo pojavio niotkuda i prišao sa identičnim rečima, kao da nas prvi put vidi. Valjda nas nije prepoznao pod kacigama, iako se raspitivao o našem putovanju..... Ulazimo u Dubrovnik. Prilazimo starom gradu. Naviru nam uspomene. Veći deo detinjstva letovao sam na Dubrovačkoj rivijeri, Boxi je bila jednom. Ne pamtim ovakav metež i gužvu, ni u špicu sezone. Mnogo je turista. Previše... Naročito „kosookih“ – naoružani su kamerama, fotoaparatima, i naravno – selfi stikovima sa Iphone-ima. Nema mesta za parking, iako su cene parkinga visoke. Uspeli smo da nađemo mesto na par metara od kapije grada. Gotovo neverovatno. Poneo sam sajlu za vezivanje kaciga i jakni, ali nisam ključ od te sajle. Poneo sam i lanac sa katancem, ali katanac je predebeo i ne može da prođe kroz lanac. Bravo majstore, kažem sebi! Krećemo u stari grad sa jaknama i opremom u rukama... Dogovaramo se da ništa ne sme da nam pokvari raspoloženje u ovom prelepom gradu.

Puno pozdrava od nas. Sjajna ste ekipa vas trojica! Da li je na donjoj slici Nokalm? Dajte utiske sa mora, prenoćišta i rute.....

Ma imamo mi još da se vozimo. Ne forsiramo ništa, što bi rekao drugar, samo opušteno i pun gas!

Dajte i vi nešto sa puta za Pulu.

Biće nova priča, komplet. Ovde samo kačim slike mesta kroz koja prolazimo.

Mile jesi pustolov!!! Za KTM sam čuo, ali tek ga sad vidim. Baš ti paše! A ja čestitam situaciju sa prestankom pušenja! Puno pozdrava za Rmenkaku!

Ma ne, mali prosi, a na leđima mu je neki doboš, jer ako ne daš lovu, on počinje da peva i lupa u to.

Preveza

Igumenica

Jezero južno od Sarande. Skela vozi preko malog rukavca.

Saranda

Prevoj od Valone ka Sarandi

Valona

Drač

Tirana

Bar

Sveti Stefan

Kotor

Gospa od Škrpjela

Stradun