Stigla šaltalica. Ko bobNbona! Hvala Branko!

Da li si slučajno u nekom momentu pomislio na Vradera? Jes' da je litra, ali... ciklistika boNbonica, lakse se manevrise nogo sa Afrikom. O udobnosti nema sta da se prica. Ide, ne pita... itd.

Opet zabagovao copy/paste?

Vidim da ima mnogo razloga da se ponovi Bjelašnica. Ja se nisam popeo do opservatorijuma, a vi niste probali bjelašnički sir i kajmak. ps. Nisam ti našao putopis u vezi E2, jel to postoji?

Ja bolje da ne pisem koliko je moja malo trosila. To samo Mazak zna jer ju je kupio od mene, ili kada idemo čoporativno na vožnju pa ljudi vide koliko sam sipao za odredjenu kilometrazu. Realno važi za sve afrike - ako je voziš na putu na 5000 obrtaja, trošiće 5 litara; na 6000, troši 6 litara, i tako redom. zivchany, neka je sa srećom!

Gledam neke fotke po ovoj zimoći, pa ne znam šta mi je lepše. Dal' Kliks, ili nosači?

To je to Džasmine! Sa standardnim lančanicima na: 3500 - 80km/h 4000 - 90km/h 4500 - 100km/h (imao si vetar u ledja na 4400) 5000 - 110km/h Moja Blonda je bila uštrojena Nemica. Probao sam i neuštrojenu i baš nikakvu razliku nisam primetio, osim što je moja trošila litar manje na 100km. Samo teraj i ne beri brige!

Mudro zboriš Duhčiću

Neka, neka, biću ja strpljiv: - Nikad nije kasno... - Nikad ne reci nikad - U zdravom telu zdrav duh

Evo za našeg drugara Mikicu Đurića jedan detalj sa Dinare. Uspon je 8 - 10% što na snimku uopšte ne izgleda tako. Obzirom da si sa Vulkana prešao na Diverziju, možda te zagolicaju ovih 17 sekundi, pa se odmeteneš u enduraše kao prirodan sledeći korak.

Čamotinja još traje, a vidim da ima prostora za nastavak, pa se nadam. ps. Čuh "negde" da imaš jednu dobru blatnjavu priču?

Mlados' - ludos'.

Mind Resetting, "sad i ako nisi ti napisi da jesi" - citirao si Štampara iz priče/putopisa/romana "Devojka za jedan dan". Divno delo koje je napisao pravi pisac. Drago mi je ako u ovom putopisu može da se prepozna nesto poučno vezano za našu pasiju. Gledajući motociklistu, mnogi posmatrači sa strane ne primećuju našu unutrašnju borbu izmedju nagona i razuma. Nagon je prirodna i instinktivna pojava, a razum je učenje, ili iskustvo. Bez nagona nema emocija niti svrhe, a bez razuma nema nas. Kada ta dva elementa dostignu balans, motociklizam postaje manje rizičan, ili više bezbedan i tek tada do izražaja dolaze prave emocije na relaciji vozač - motocikl. Tada i motocikl postaje biće. Za sve Vas, Vidim da se ovde okupila jedna dobra klapa kojoj bi bilo malo sedam dugih noći da muzikom i pesmom svako kaze šta mu je na srcu. Mislim da se odlično razumemo i uz Valjak, i uz Josipu, i uz Ibricu i uz sevdah. Možda nam se nekada i desi bar jedna, ali vredna takva noć. "Balkane, Balkane moj..." A brate, tek 30 kilometara sam prešao, i odma' - "prebiću vas"! Šta ti je brižno žensko. ps. Ne verujem da pola godine čuvaš poruke!

Šta znam, možda kada ti kreneš severo-istočno.

Jaooooj zaboravih da stavim trekove sa Dinare i Šatora (Benduro2), i sa Velebita (Benduro5). Evo ti ovde sada, a staviću ih i namensku temu. Kafa se podrazmeva kad god. benduro5 bez filtera(soft) - Velebit.kml Benduro2 2012 Dinara i Šator.gpx

Vidim i Ti si se uživeo!

Zamolio sam Aidu da nas kao koleginica udostoji i za ovu priliku uopšteno iznese njen rezime, pa prenosim deo prepiske: “Za taj dan - zao mi je sto smo krenuli prekasno. Inace mi je to crpilo najvise energije - prekasno krenemo, to cekanje, ja se spremim, pa dok se ti spremis i sve spakujes. To mi je bio najveci izazov. Svugdje smo kretali prekasno i nismo imali dovoljno vremena da uzivamo kada dodjemo tamo negdje. Zao mi je sto duze nismo ostali u Lukomiru. I zao mi je sto nismo kampovali na Zelengori. I zao mi je sto je onako przilo na Zrmanji, pa nismo vise vozili. Mada, mogli smo voziti poslijepodne, ali nismo. Bilo je dijelova voznje koji su bas strasni bili. I na trenutke sam zatvarala oci da bih izbjegla da odreagujem instinktivno, ali pogresno. Isto tako, i prilikom padova bila sam mirna, jer sam nekako sigurna da ces izvuci maksimum iz svake situacije. Na enduro turu suvozac ne moze ici ako nema povjerenja u vozaca vise nego povjerenja u sebe. I meni je lakse bilo kad smo mi padali, jer uvijek imam osjecaj da samo ja padam. I lakse mi je sto vidim da je pad sasvim normalan. I fokusirala sam se u teskim rutama na to da osjetim motor sto vise, da iskljucim mozak i da ne predvidjam tvoj sljedeci potez. Samo sam pratila motor, morala sam imati punu koncentraciju. Realno, nismo izvukli najbolje na ovom putu. Previse smo vremena gubili na neke bezveze stvari, a lijepim smo posvetili manje paznje nego sto su zasluzivali. I prelazak Paskog mosta je za mene bilo jedno od najstrasnijih iskustava u zivotu... E tek tu sam morala da vjerujem u 1000 stvari da se ne bih…” Aida o ne/udobnosti: "Da, dugi dan na asfaltu nas je ubio. Meni je inace bio pritisak na koljena veliki, kao i na zglobove. To mi je od pocetka bilo neugodno. I taj osjecaj neugode tj. neudobnosti, na asfaltu se pretvorio u bol. I na duzim rutama su me pocinjala boljeti krsta. I onda se naslonim nazad na čergu, ali onda tebi poremetim ciklistiku, pa me opominjes. A lakse mi je bilo kada se naslonim i radi nogu. Jer ovako mi je vecina tezine na nogama. Ne znam koliko mozes razumjeti o kakvom se osjecaju, odnosno raspodjeli tezine radi. I bio mi je merak kad ti ustanes, jer imam vise prostora za sebe, a onda gledam sa strane i ne smetas mi kada je pogled u pitanju A problem mi je bio sto nisam mogla ispruziti noge tokom voznje Ali moras imati na umu da sam ja 185 visok, to je vrlo nezgodna visina za suvozaca, a i generalno su me boljela koljena i zglobovi na duzim voznjama Yamahom. Morala sam praviti pauze kada sam vozila do mora, ne radi umora, vec radi tih bolova. Jer je Yamaha premala za mene. I ovdje je dosta slican polozaj bio." O skrivenoj poruci: Poruke nema! Ako je neko možda nešto uočio nevezano za Enduro, meni je veoma drago (!), ali je to njegov čist umišljaj. Jedino što ja mogu neskriveno reći je da smo SVI od Majke rodjeni goli i da je sve u šta smo se kasnije obukli samo odraz naše slabosti ili proizvod naše mašte. O glavnom liku: Aida je očigledno glavni lik ove priče. Autor putopisa je imao svesnu nameru da kroz Nju iznese svoje vidjenje jedne multinacionalne sredine i situaciju kakvu on vidi na prostoru Bosne i Hercegovine u postratnom periodu. Strepnje i strahovi su prisutni u tragovima dve i po dencenije nakon završetka rata. Istovremeno je uočljiva bitka čoveka sa samim sobom da prevazidje bolne gubitke, sve strahote i preživljene muke. Takodje je uočljiv veliki oprost medju ljudima lično, jer je većina svesna da je protiv svoje volje, direktno ili indirektno uvučena u konflikt na razne psihološke načine. Organizam se polako oporavlja, a jedinka ima jasnu sliku o vrednostima koje je čine srećnom. Aida kao glavni lik ove priče je dobar prijatelj autoru - drugarčina - raja, i kao takva mu je sa punim poverenjem dozvolila da se izrazi kako mu je volja. Znala je ko je on, odakle je, šta voli, šta ga greje i šta ga tišti. Ta saznanja i slični stavovi o životu su joj dali prostor da mu veruje. Autor se ovom prilikom izvinjava pratiocu putopisa ako se na neki način oseća uskraćeno za odredjene emocije. Ta skrivena erotika koju pominje naš Mrle je bila samo mirodjija u čorbi koja blago širi zenice da bi fotografije izgledale lepše. S toga, autor moli čitaoca da mu oprosti, jer je iskreno prijateljstvo često jača, zdravija i dugotrajnija veza od mnogih ljubavi. Ako pratioca i dalje interesuje gde je i kako je glavni junak ove priče, Aida (Sarajka djevojka) je u njenom Sarajevu i sa nestrpljenjem očekuje prvu pogodnu priliku da je Kliks proveze kroz Kanjon Trešnjice, preko Torničke Bobije i Jablanika, Debelog Brda i Povlena, Maljena, Riora i Ravne Gore do Čičinog Vajata na kafu. Možda će nekome ta “kafa” delovati drsko, ali je autor siguran da će Aida tim putem do kafe naići samo na ljude dobre volje i pozitivne utiske, te on zbog toga ne mari za nazive i imena likova iz prošlosti. Takodje, Aida svakog dana, šetajući “Kraj tanana šadrvana”, čeka jedno Ropče iz plemena starih Azra da mu umiri urodjeni poriv. S moje tačke gledišta, to Ropče treba da ima veliko srce i potvrdu da je prešao Zelengoru makar pešice. Iskreno se nadam i želim da u skorijoj budućnosti upoznam tog junaka. Libero i njegova Lokica veoma uvažavaju Aidin lik i priželjkuju da je što pre povedemo preko valjevskih planina uz obećanje da ćemo uz tu kafu zajedno zapevati Hajneovu pesmu o starim Azrama. U odjavnoj špici moram da se zahvalim: - Liberu za nesebičnu podršku i logistiku pre, za vreme i posle putovanja. (“sreća prati hrabre”) - Mom bratu Miki (okorelom erašu) za inžinjersko-mehaničarsku podršku kako bi Kliks uvek bio u top formi. Nije da ja ne umem da držim šrafciger, ali kada je viša matematika u pitanju, moram da pitam stručnjaka. - Gligi i EJZ-ovcim za prepravljanje, konvertovanje i slanje trek logova - Mostarcu na druženju i na preporuci za smeštaj u Nevesinju - Goranu i Marijani na gostoprimstvu i preporuci za smeštaj u Livnu - Renatu i Vedrani na gostoprimstvu i što su nas trpeli pet dana - Vanji i Braci na romanijašenju - Banjalučanima i Engurašima što su nam opravdali izostanak Zelenkovac je na karti ostao kao nedodirnuta tačka. Kliks je sa lakoćom pregazio 2000 kilometara raznih drumova, od čega je 1300 sa Aidom. Kada smo plaćali noćenja, cena je uglavnom bila 10e po osobi, osim u Kalinoviku gde je bila 30e po osobi sa doručkom. Kamp u Muškovcima je koštao 12,5e po danu ukupno za nas dvoje, šator i Kliksa. Na Pagu je apartman za 4 osobe od 50-100e po danu u špicu sezone (15.07-20.08). Pre i posle toga je dosta povoljnije. To bi bilo to za sada. Naslov dozvoljava da se priča nastavi, ali se o tome još ništa ne zna. Drago mi je ako je ovaj putopis značio nekome makar informativno i hvala svima koji ste aktivno učestvovali pružajući mi podršku za čukanje po tastaturi! Vidimo se na drumu! EJZ! ...

Nedelja, 17.07.2016. Odvalio sam se od spavanja! Aida mi deluje iscrpljeno. Kafu pijemo skoro ćutke. Rastajemo se danas pa reči nedostaju. - ‘El boli guza? - pokušavam da razbijem tišinu Samo me je prezrivo pogledala. Mačak Fredi mi se uvalio u krilo i mirno prede. Umalo da ponovo zaspim. U Sarajevu je pravi jesenji dan, hladan i kišovit. Bezvoljno sam napakovao torbe na Kliksa i hitro prekratio muke rastanka. - Ćao Bejbe, pisaću kad stignem. Pustila je suzu i utrčala u kuću... [Ala(h) se uživeh, a ?!] Ma kakva suza, ljuta je k’o ris! Totalno smo zaboravili poligon i da proba Kliksa. U stvari, nismo zaboravili nego se jednostavno nije ukazala prilika. Biće poligona i Engura, samo da je nas. Dva sata je posle podne. Ajd' lagano po kiši da ispeglam tih 350 do Beograda. Napokon sam u Soko'cu savatao Bracu – NorisČak – Romanijaksa da ga upucam makar foto-aparatom kad ne može niko u Counter Strike-u. Toliko sam bio brz na obaraču da je uspeo samo pogled da spusti! Rodjak me zadržao do 17h sa pršutom. Preko Romanije sve vreme kiša, i to junačka. Poštedela me je samo od Ljubovije do Rogačice. Na penjanju ka Gmiloj Prisjeci i Debelom Brdu sam ušao u oblake. Magla i kiša. Jedva predjoh preko planine. U Valjevu kao da nikada nije padala. I Ti bi da me zadržiš, ali se ja junački otimam. Nije da ne želim, ali odoh da ispeglam još tih 100 kilometara do kuće pa da pre posla na miru odsanjam sve od proteklih sedamnaest dana. Eto Libero druže, tako je to bilo sa Aidom. Sledeću priču pišemo zajedno! ...

Džabe čitaš izmedju redova!

Subota, 16.07.2016. “An ti Gospu” (setih se danas Borisa Dvornika)! To je bila jedna od opcija za naslov putopisa. Olujna bura napada i u subotu! U ponedeljak počinjemo da radimo i Aida i ja. Dakle, imamo subotu i nedelju da se nacrtamo u Sarajevu i Beogradu. Do Sarajeva oko 430 kilometara, a posle do Beograda još 350 = 780km. U jednom danu je to ekstra maraton za mene. Ne bi bio kada bih vozio autoputem (i kada bih sâm išao direktno za Beograd), ali mi to nikada nije bila opcija, pa neće ni sada. Još samo kada bi bura uslišila molitve i kada bi Paški most bio otvoren za saobraćaj. Do 10h su prognoze najavljivale samo još goru situaciju. Na primorskim putevima je bio opšti haos. Mnogi turisti su pokušali da napuste burom zahvaćeno područje i stvorile su se velike gužve. Na potezu Maslenica – Obrovac – Knin su izbili požari, tako da je to celu situaciju uvelo u paniku. Renato pokušava da nas opusti i predlaže da javimo u kakvoj smo situaciji i izboksujemo još neki slobodan dan. Neće bura doveka, ali niko ne zna do kada će, pa ne mogu da preciziram koliko je to dana da bih bilo šta kalkulisao. Da ne pominjem Aidin intervju. Sa druge strane, Mile kamiJondžija najavljuje da mu je dosta čekanja i da uskoro kreće. Njegov kamion je na prikolici pa mu je to olakšavajuća okolnost. Moram nešto da pojasnim: Kada je Paški most zatvoren za saobraćaj, to znači da je jedan kilometar pre mosta sa obe strane spuštena rampa koja zatvara samo jednu traku puta. Tu niko ne stoji i niko ti ne brani da prodješ pored rampe. Država se ogradila i sva odgovornost ostaje na tebi. Kamioni, autobusi i vozila sa kamp prikolicama se uglavnom ne usudjuju da prodju pored rampe i tada pred njom naprave kilometarske kolone. Putnički automobili u većini slučajeva prolaze, s tim da vozači ispred mosta imaju mogućnost da naprave procenu rizika i zaustave se na proširenju (nazovi parkingu) ako im bilo šta ukaže da je nebezbedno. Mada je već spuštena rampa dovoljan znak. Jedino ohrabrenje je kada se približavaš mostu, a u susret ti ide neki auto, ili već ide neko ispred tebe. Krenuli smo iz Gajca oko 11h. Prvi put posle 15 dana mi se vratio osećaj teranja štopericom. Mogu reći da je u tom trenutku odmor za mene bio završen. Renato nas je uslikao pred polazak te konstatujemo da nam je ovo možda poslednja fotka (uzgred i jedina zajednička na Kliksu). Do mosta smo se zaustavili samo jednom da natankujemo gorivo. Tih 45 kilometara ukratko mogu da opišem kao blagi horor. Po Vojvodini sam vozio kada duva Severac. Konstantan vetar s boka te tera da na pravcu voziš u nagibu kao da si u krivini, ali ne gubiš pravac. Jedino kada ti u susret prodje kamion, onda te malo ljuljne i to je to. Sa Burom je totalno druga priča. Ona je nervozna i stalno menja intenzitet. I ona u suštini dolazi sa severa, ali pored toga nepredvidivo menja pravac. Dakle, dolazi ti s boka, menja intenzitet i ujedno šamara oko tebe. Ludilo! Obzirom da nam je dolazila sa leve strane, na pravcima smo bili nagnuti u levo da bismo pratili put, ali smo istovremeno šetali levo-desno po traci od linije do ivice. Kada odemo do desne ivice, dodam levo kontraupravljanje da se vratimo u sredinu, ali ona popusti pa nas odvuče do linije. A onda opet pojača pa nas gurne u desno. I tako non-stop. Malo me je plašilo kamenje i šipražje pokraj puta, ali sam brzo počeo da ignorišem sve okolo. Fokus samo na traku. Kada je krivina u desno, motor se ispravi kao da voziš pravo, a zapravo skrećes. U nekim desnim krivinama smo čak ostajali nagnuti blago u levo što ti u glavi menja sliku o svim zakonima fizike. Vaservaga je totalno pobrljavila i izgubila svoj smisao. Leve krivine su bile najgore. Krećući se na pravcu si već u levom nagibu, a onda treba dodatno da se oboriš za levu krivinu računajući i one burine šamare. Bio je to pravi profi drift na kramponima. Da je asfalt bio mokar (Mitasova noćna mora), overili bismo prvu levu krivinu. Kretali smo se brzinom izmedju 40 i 60km/h i u celoj priči je jako bitno da je agregat u srednjim obrtajima, kako bi lako mogao da ubrzaš za neko “vadjenje“, i isto tako lako da usporiš bez pipanja kočnice. Kada pokušaš kočnicom da usporiš, to te naglo odvlači ka desnoj ivici puta, odnosno u pravcu u kojem vetar duva i stvara ti paniku da ne završiš u kamenjaru. Obišli smo kolonu pred rampom i krivudavim putem nastavili uzbrdo. Sa leve strane su bile stene tako da smo neko vreme bili malo zaklonjeni. Poslednjih 500 metara ispred mosta je pravac na brisanom prostoru. Tu osetiš naglo pojačanje i silinu vetra, i 70% onoga sto te čeka na mostu. Zato sam rekao da vozači u tom delu imaju priliku za definitivnu odluku. Od prizora koji vidiš počinje čuka jako da udara. Nisko rastinje je povijeno u desno. Sitni kamenčici lete s leva na desno i čvrkaju po kacigi. Velebit se ne vidi od niskih crno-sivih oblaka. More je uzburkano i samo za nijansu svetlije od crnog asfalta. Preko klanca i mosta se razvila vodena prašina koju vetar nosi ka pučini. U klancu Ljubačkih vrata Bura postiže svoj maksimum i tu je najjača u odnosu na celu okolinu. Na 50 metara pred mostom nas je bukvalno izgurala sa puta. Kolona u kojoj smo bili je usporila na 20km/h, i smanjena brzina je verovatno bila naš neprijatelj. Ispali smo na onaj tucanikom posut (nazovi) parking na kojem je kao neki drveni kiosk. Nismo dobacili do kioska, već smo se zaustavili desetak metara ispred njega. Položaj nam je bio pod 90 stepeni u odnosu na put, tj. sa vetrom u ledja. Velika je sreća da je upravo tu bio poveći kamen na koji sam naslonio prednji točak. Petnaest minuta nismo smeli da se pomerimo. Samo smo grčevito pokušavali da zadržimo i nas i Kliksa. Stojiš u mestu, a ogibljenje blago radi kao da voziš lakši makadam. Ludilo nad ludilima. Pala mi je roletna od neznajući šta da radim i preparkiram nas jedva nekako do kioska. Samo smo se malo lakše osećali jer imaš za šta da se uhvatiš, ali i dalje sa istim problemima. Kliks je prednjim točkom na kiosku, a vetar opet u ledja. Misli su mi usmerene na rešavanje situacije, sta činiti – šta činiti (?) i posle 20 minuta ukapiram da je buri dva puta na oko minut opao intenzitet. Mostom prodje po neki auto, čak i dva autobusa i jedan kamper sa prikolicom, a na prikolici motor. Prošlo je jos par automobila sa biciklama na krovu i tu sam ispratio kako se bicikle ponašaju pod udarima vetra. Ništa. Nisu ni mrdnule. Sad se već lagano oslobadjam i pomislih da bi bilo dobro da zapalim jednu pljugu dok skupim da-mu. Sidjemo sa Kliksa i nekako ga držimo, skinem kacigu i momentalno mi je vetar istrgne iz ruke. Počela je užurbano da se kotrlja i odskače po kamenjaru. Ni tren nisam razmišljao. Trk za mojim dragim Uvex-om! Stigao sam je jedan metar pred provalijom. Vizir čitav, šild čitav. Samo je otpao neki ukrasni deo sa vrha ka potiljku. Vraćao sam se kao da sam pijan i ugledam Kliksa na patosu. Nije Aida uspela sama da ga zadrži. Nema veze, ima on fore još 95 puta. Pukla je ručica kočnice na krajnjem delu gde je zasečena. Funkcija je i dalje tu tako da je sve ok. - E, dosta je bilo! Sedaj mala, čekamo taj jedan minut kad malo utihne i paljba! Uzdao sam se u neku unutrašnju samokontrolu. Ja sam video svaki od tih 300 metara mosta. Za Aidu ne znam. Posle mosta je ista priča ali sve to deluje kao igra samo da nismo na njemu. Kada bih opet bio u istoj situaciji, sigurno bih našao bezbednije rešenje, tipa da nas neko kombijem preveze ako je baš-baš moranje. Oko Zadra smo zastali i javili Miletu da smo most prešli junački i poželeli mu sreću da i on sa porodicom prodje bez problema. Skupio je majku hrabrost i upravo prošao rampu. Kada je on prešao most (30-60 minuta posle nas), sa druge strane je bio prevrnut automobil sa prikolicom. Ne bih detaljisao ništa više o svemu tome. Štoperica piči užurbano pa smo opeglali Benkovac i Drniš, pa dalje prema Sinju. Ispod Svilaje skoro da vetra više nije bilo. Posle Sinja ide Trilj, pa u Kamensko na granični prelaz. Prešli smo 240 kilometara a ostalo nam je još 200. U Bosni je temperatura bila prava bosanska. Ne više od 10 stepeni u sred Jula. Zapitah se kako li je Engurašima ako ih uz hladnoću kvasi neka kiša. Ekstra rešenje kada ti je hladno u letnjim prozračnim rukavicama, a i za letnju kišu. Trebalo bi svako da ih ima (više pari) u sklopu alata. Na ‘L’ veličinu mogu da se navuku, a na veće čisto sumnjam. Spuštamo se niz istočnu stranu Kamešnice prema Buškom jezeru uz totalnu oblačnost koja preti kišom. Prolazimo opet kroz veseli Tomislavgrad i Aida daje odličan predlog da prodjemo pored Ramskog jezera. Put vodi preko Duvanjske visoravni na oko 1100m.n.v. ispod planine Ljubuše (1797m.n.v.) sa desne strane i Raduše sa leve čiji je najviši vrh Idovac (1956m.n.v.). Opet krš i kamen u kombinaciji sa pašnjacima. Put je dugo ravan sa veoma blagim krivinama, što nam daje prostora da pojačamo tempo. Kliks sa zadovoljstvom prihvata predloge zgloba moje desne šake. Pred Paškim mostom smo napravili pauzu od čak jedan i po sat, a zatim još šest pauza od po dvadesetak minuta. Sada su počela ozbiljno da nam trnu donja ledja, a meni su se pojavili neki grčevi u levoj nozi gde ranije nikada nisu. Na Ramsko jezero smo stigli bukvalno pred mrak. Jedan romantičan prizor posle kojeg ne želim više ničega da se sećam. Posle Ramskog jezera je prvi pao Prozor, ali jedva. Počela je da nas zaliva jaka kiša. Uzastopne oštre krivine, mrak i klizav asfalt su nas totalno usporile. Od prevelike vlage mi se nakondezovao vizir pa je i to dosta otežalo situaciju. Prikačio sam se iza nekog kamiona i klaj-klaj. Do Jablanice je put bio malo bolji, ali nas i dalje pere kiša. Posle Konjica je kiša prestala i bilo je mnogo lakše, ali sveukupan umor u kombinaciji sa utrnulim guzama i mrakom, daje onaj osećaj kada jedva čekaš da stigneš, a nikako. Putovanje Kliksom sa suvozačem od sada limitiram na maksimalno 300 kilometra u danu. Kada sam sâm može koliko god je potrebno. Za tih 430 kilometra do Sarajeva nam je trebalo 13 sati od čega je 5.5 otišlo na pauze. Ne kukam ništa, i to je život uživo, i to je čar, i sve je deo avanture. ...

Sahara i Atlas najjači utisci. Naročito Atlas! Ali je Diana odnela pobedu sa zastavom i kestenom! Hvala Nemo za trud! (utuk'o si jedno 5Gb fotografija)

Petak, 15.07.2016. Od mirnog, a još manje sunčanog jutra ne beše nista. Bura ne prestaje. Paški most je zatvoren za saobraćaj, a i trajektna linija je obustavljena do daljeg. Nad Velebitom su usidreni crni oblaci. U meni tenzija raste, a Renato apsolutno smireno prati na forumu temu o Enguru. I tamo se uzburkala atmosfera. Prognoza nagoveštava pljuskove i nevreme u Zelenkovcu i u Bosni uopšte, pa se mnogi dvoume da li da krenu. Do Zelenkovca imamo oko 280 kilometara i Renato me smiruje kako ćemo stići na vreme ako krenemo čak i u 17h. Do tada će se bura smiriti sigurno. Predlaže da se malo provozamo po Pagu kolima i da mi pokaže kako ta bura uopšte nije problematična. A bilo je bolje da smo ostali kod kuće. GhostMile šalje slike iz Stare Novalje. Od sve muke, Mile seda na kamiJon i dolazi da me navuče na tanak led. - “Ma probaj malo da vidiš kako ide po buri!“ Vidi, stvarno ide odlično po buri, nego sam ja debelo pozeleneo, a zelena je svakako jača od narandžaste. Žalim, ali od tog navlačenja nema ništa! A inače, kada voziš po buri, to ti je kao da si ti trezan, a motor ti je pijan. Totalno izopačen osećaj. Svestan si šta radiš, ali ne uspevaš da držiš pravac. Mile je otišao da napakuje kamiJon na prikolicu jer je i on hteo danas zaBosnu. Svi blejimo u ekrane i pratimo najnovije vesti. Da vam skratim. Bura je vrlo brzo dobila atribut *olujna* te smo ostali ceo dan zarobljeni na Pagu. I kako ja sada da se osećam? Petnaest dana ranije sam krenuo na Enguro i nisam stigao. Ne želite da čujete moj bes i moj žal tada iskazan najštrokavijim rečima. Bes je brzo prošao, ali žal neće nikada i uvek ću se sećati te gorke knedle u grlu. Biće još Engura, znam! Ali, takvu euforiju i želju nisam odavno imao ni prema čemu. Ta bura me je posekla k'o mačem. Možda vas ne interesuje, ali stavljam ovde u ovaj putopis par klipova da imam ja kao podsetnik. Delić atmosfere prve večeri u Zelenkovcu. Oskar - Banjalučanin i jedan od organizatora Engura, ima svoj bend i svirka je bila... (hvala za snimak kolegi Grunfu!) Delić sa vožnje u Subotu... (hvala za snimak kolegi SF-u!) Delić atmosfere iz Balkisa po završenoj vožnji... (opet hvala SF-u!) Još jedan detalj iz Balkisa - “Liječi mrtve, oživljava zombije...“ (opet hvala SF-u!) *Ebga! To je sve što sam na kraju tog petka mogao i da kažem i da učinim. ...

Obzirom da su treninzi u poslednja dva dana pred Enguro bili iscrpljujuće naporni sa maksimalnim učinkom, odlučili smo da odemo u "banju" Zrče na rehabilitaciju. Posle rehabilitacije je usledilo lagano utvrdjivanje gradiva na stranu ka pučini. OPS! Pa mi smo na nudističkoj plaži!?! S’ druge strane Jadrana, Pronto pokušava da vidi koju “knjigu” čita mlada dama. U knjižicu je poljubim! Enduro nudizam! (videla žaba da se konj potkiva, pa i ona digla nogu) Teškom mukom otrgoh pogled ka pučini izmedju Silbe i Lošinja, a Pronto čita li čita! Haloo, teeBraa!! I Kliks se pravi da gleda ka pučini, a levi migavac mu bije 200 otkucaja u minuti. I sada će ženski deo populacije da pomisli: Jaoj što si djuuubreee!! A gde je tu Aida?! Hmm… ništa ne brinite, sve je pod kontrolom! To su samo mala bezazlena muška posla, od kojih uzgred može da se rikne. Odnosno, da se ne bi riknulo. Profesor Renato pred kraj dana uvodi sat vremena plivanja kao završnu kondicionu vežbu. Enguraši, drž'te se! U maksimalnom smo fitu! Dosta je bilo. Idemo da se pakujemo. Napokon se sutra piči pravolinijski za Zelenkovac. Obuzima me neka trema i postajem šeprtljav sa tim pakovanjem kao nikada do sada. U kući su se svi uzmeškoljili i u stvari osećam više neko bunilo, nego tremu. Vedrana dobacuje Renatu kako se po medijima širi vest o buri. Ma kakva bura, nije je bilo leti zadnjih 20 godina. Braco-norisČak-Romanijaks mi tiltuje na FB-u da je GhostMile na Pagu i šalje mi njegov broj telefona. AuH kakav scenario?! Ova slučajnost ne može biti slučajnija. Aj' na kafu! 'Olandez dolazi sa narandžastim kamiJonom bele boje. Kaže: - “Na*ebali smo sutra ako zatvore Paški most.“ - Daj bre Mile nemoj da mračiš! Mada, ne svidjaju mi se ovi oblaci što zatamniše nebo. Nisam mogao da zaspim dugo iza ponoći. Uvalio sam se u ležaljku na terasi i čekao da prodje noć. Taman što sam jedno oko zatvorio, poče ludilo kao u horor filmovima. Lete plastične stolice i flaše po komšiluku. Leti veš sa štrika. Lupaju otvoreni prozori. Osetno je hladnije. Huči vazduh kao kada filmadžije zvukom najavljuju dugu hladnu zimu. Savijaju se niske tuje u smeru Sever-Jug. Ne čuje se više muzika iz Zrča. Skači, zatvaraj prozore, hvataj sve što je lakše od 50 kila i trpaj u kuću. Renato mi je rekao da je kolima prešao most kada je bura bila najjača. Zapet sam ko puška, al' odoh da dremnem malo očekujući da će osvanuti mirno i sunčano jutro. ...

Ima i na Pagu neka vrsta Glindže... Medjutim, sada smo skoro na 50m.n.v. i vreme je za jednu ozbiljnu pauzu radi aklimatizacije. Kliks za malo da se sruši zbog proredjenog vazduha. Neće meni Renato da zameri na malo zahebancije. Svakako je u prednosti sa 348m.n.v. kolika je najviša tačka na Pagu, u odnosu na moju Glindžu sa 252m.n.v. ...