Bjelašnica, Ponedeljak 04.07.2016. Deblja linija na karti pokazuje orijentaciju moje početne i krajnje tačke, BG - Zelenkovac. Uža linija ne pokazuje. Ona priča o enduru. A šta je Enduro? To je kao žedj. Kada je utoliš, ona se pojavi opet. Enduro te tera da istražuješ predele na našoj planeti, da se popneš što više, da sidješ što niže i da prodješ kuda ne može svako u potrazi za najlepšim vidikom. Kada nadješ neki pogled koji te ispuni, ti se zadovoljiš i nastaviš dalje. I onda tražiš sledeći, pa sledeći i tako u beskraj. Od traženja možeš samo da se malo umoriš, ali ćeš opet nastaviti dalje čim umor prodje. Verovatno umorni od spremanja gajbe prethodne večeri, ustajemo malo kasnije, pa kasnije i krećemo da istražujemo Bjelašnicu. Taj pojam “kasnije” će nas pratiti sve naredne dane verovatno uslovljen krilaticom: Po jutru se dan poznaje. Fotka je načinjena u 14:07, par trenutaka pred polazak. Kasno skroz. Za to kasno sam uvek bio jedini krivac ja. Na odmoru sam pa mi se opustila teralica kao kanap. Čak i kada bih da požurim, mene odmah nešto još više uspori u fazonu - čekaj, polako, guštaj, stići ćeš. Jedino oko čega sam se baš uvek trudio da budem brži je pakovanje stvari na Kliksa. Medjutim, prvi put mi je da imam nosače bočnih torbi/kofera. Ranije sam torbe samo prebacivao preko sedista i one su se oslanjale na bočne plastike. Sada je trebalo da ih dobro pritegnem da ne beže, kao i ostale stvari za koje nismo imali gde da upakujemo. Odmah na prvom pakovanju sam shvatio da elastični zatezači (pak tregeri) nisu dobro rešenje za vožnju van asfalta. Koliko god da ih zategneš, oni se tokom truckanja malo otpuste i cela situacija se pokrivi, i sve to deluje nesigurno i kao neka ciganska čerga. Najbolje rešenje su trake za zatezanje. Imala je Aida dve, ali su one bile dovoljne za jednu torbu. Dodelio sam svakoj po jednu za horizontalno pritezanje da bar imaju podjednako učvrščenje. Ostalo pritezanje torbi i stvari je bilo mučenje sa pak tregerima. Umesto da u Sarajevu krene nevreme, upravo su počeli da se probijaju sunčevi zraci. Dobar znak, pa da krenemo niz tih dvadesetak stepenika koji počinju odmah ispred Kliksovog prednjeg točka. Jedini način da se udje i izadje iz Aidinog dvorišta. Do ski centra na Bjelašnici vodi asfaltni put u dužini od 35 kilometara. Iako smo napravili čak četiri pauze, ništa nismo fotkali jer je to asfalt – fuj, a i oblaci su se ponovo navukli. Posle ski centra Gligin trak log pokazuje pravac u šumu makadamskom uzbrdicom. Jupiiiiiii! Za manje od pet minuta uzbrdičarenja izlazimo iz šume. Prizor koji tada vidimo je neverovatan. Sa leve strane je jos uvek šuma koja se udaljava od puta i ustupa prostor kosoj livadi, a sa desne ogromno brdo koje se prostire oko 500 metara u dužinu a prekriveno je prijatno zelenom bojom trave. Gledam ga i osećam prema njemu strahopoštovanje. Izdrao bih se da čujem odjek. Istovremeno me obliva milina i strah od veličine. Put je još u usponu i vodi prema prevoju. Stajem. Peta pauza u 38 kilometara, ali ovakvu želim. Nisam ufotkao to brdo kada sam ga ugledao, a nisam ni kada smo stali. Sigurno fotografija neće reći to što doživiš na licu mesta. I bolje je da nemam tu fotku. Ali imam ovu ispred prevoja, a to brdo je nad nama sa desne strane. Poznavaoci Bjelašnice i skijaši tačno znaju gde smo mi ovo stali i znaju da upravo tu postoji jedan putić koji vodi desno kroz šumu oko tog brda, i znaju da na vrh tog brda izlazi ski lift. Dok sam ja slušao tišinu, Aida je dojavila drugaricama gde smo i kako smo, pa odlučismo da istražimo gde vodi taj putić. Posle oko jednog kilometra nas je put doveo do ovog proplanka odakle je, gledajući sliku, na desnoj strani bilo nešto slično putu i veoma strmo, što bi se reklo - uz nos, u dužini od oko 300 metara ka vrhu; gde i završava ski lift. Meni je to više ličilo na vododerinu široku jedan metar koja cepa brdo i koja je natrpana krupnijim tucanikom. Malo sam se kolebao i bilo mi je krivo što se kolebam, ali je racio jednostavno rekao - NE. Mitas c02 na zadnjem točku gazi devetu hiljadu i bukvalno je pri kraju po sredini. Brzo sam se okrenuo i dao gas da se ipak ne predomislim. Imam čedo iza mene a juče sam na Trebeviću dobio znak. Vraćamo se na glavnu džadu. Tokom vožnje, moje oči se nezavisno pokrecu kao da sam Kameleon. Slike se memorišu i ostaše da me cimaju za rukav. Pogodite koliko je prošlo od prethodne pauze! ...

TO bre! Smatraj da je priča komletirana i sa moje strane. Možemo gde hoćeš!

AUH! Zavoleću asfalt uz tebe!

Popismo jutarnju kafu, pa veselo skočismo na Zelenka. U Sarajevu je bio tmuran i topao dan. Osećao se nizak pritisak i omorina, ali je bilo suvo. Put ka Trebeviću je zanimljiv. Ima dosta krivina sa kratkim pravcima i stalno je u usponu. Oko 18 kilometara ima do urbanog izletišta sa velikim parkingom. Malo smo se prošunjali po tom izletištu i onda krenuli veoma uskim starim asfaltnim putem ka vrhu. Nakon jednog kilometra, ili dva, počinje makadam i tako 6 -7 kilometara. Povremeno je to dobro utaban makadam, povremeno je veoma rastresit, a na nekim deonicama ima i zavidnih vododerina. Neke su dodatno nasipane ne mnogo sitnim kamenom. Poslednjih 2-3 kilometra vode kroz zimzelenu šumu gde je makadam utaban, ali se često desi da neki kamen udari u šuspleh. Na samom početku makadamske deonice skrećemo sa glavnog puta da malo glumimo istraživače. U medjuvremenu su se i oblaci razmakli, pa je Sunce naprasno pocelo da prži. Odjednom je postalo mnogo vruće pa sam morao da se šteknem u hladovinicu i sa visine zadovoljno pustim pogled ka Valteru. Za čoveka je svaki pogled sa visine nagrada. Gledao sam Valtera neprekidno desetak minuta i svakakve misli su mi promicale pregrejanom čuntarom. „Ispod Trebevića sanjali smo sne...“ Ja ih tu nisam sanjao, ali sam imao osećaj kao da jesam. Ali, naš superteneraš Shumi ima drugu verziju pesmice: “I tu počinje ta prića, Negde na sred Trebevića, Motor mi je stao u mraku, Kao iz krimića. “ Gledao bih ja tako satima u Valtera, ali me Aida opominje da još nismo na vrhu. Vraćamo se na glavnu džadu i teramo dalje par kilometara, pa opet pauzica. A ono jos viši i lepši pogled na Sarajevo I tu se kratko zadržavamo jer Zvezda žari pa putem kroz šumu i hladovinu stižemo na 250 metara do pred vrh. Tu zatičemo ogradjen toranj, a malo ispod tornja neuglednim putićem stižemo do planinarskog doma. Ok, videli smo šta smo videli, ajd' vraćaj se nazad da idemo na vrh. Vratili smo se do ograde tornja i videli jedan putić koji ide uzbrdo u debelu hladovinu šume. Tačno naglašava da vodi ka vrhu. Natrpan je rizlom, odn. sitnim tucanikom i odmah pored ograde kreće strmo uzbrdo u visini od oko dva i po metra. Nadalje deluje kao da je neka zaravan, ali to ne vidiš dok se ne popneš. Krenuo bih pod odma' da sam sâm, ali pošto imam Aidu, trebalo mi je dve sekunde da se odlučim. Drž' se Mala!! Zanjištao je Zelenko, malo zaleta, i hop! Iskočismo stvarno na kratku zaravan od 5 - 6 metara, a onda... Onda smo tih 5 - 6 metara prešli u inerciji od zaleta i ispred nas se pojavila jos jedna uzbrdica trostruko duza od prethodne i očigledno strmija od prethodne, koja na svojoj polovini zamotava u levo. Od nastalog prizora su mi se očni kapci otvorili naprasno u maksimum uz kratku pomisao - fuck (!), ali nije bilo prostora za hoću – neću. GAS!! Ide Zelenko, pritisla mu Aida bedra te on izbacuje kubik rizle za sobom. Kratko to traje, ali imam vremena da osetim silinu njegove moći potpomognutu Aidinim postojanjem jer dodatno pritiska zadnji točak i time čini da on ima bolju trakciju. Skoro do kraja odvrnut gas čini da osećam ushićenje dok hrlimo ka vrhu, ali u isto vreme nas tera pravolinijski i ne dozvoljava da pratim krivinu. Ako popustim - stali smo. Ako nastavim odracemo se od stenu sa desne strane jer smo joj već preblizu. Otpuštam. *Eb’ga, a falilo nam je dva metra. Pritiskam obe kočnice ali se ipak vraćamo u nazad zbog rizle i oštrog nagiba. Spuštam levu nogu a oslonac se sakrio 20 santimetara niže. Celu sekundu je Aida bila strpljiva da ja učinim još nešto, što očigledno ne mogu učiniti, ali je bila tvrdoglava i tek u drugoj sekundi dolaze do izražaja njene sposobnosti stečene u ragbiju. Katapult doživljava kao prirodno stanje, a zatim se vešto kotrlja u nazad do one zaravni. Ja se držim Zelenku za rogove koji se izvalio u levi minus i gasim agregat. Taman da je pitam da li je dobro, a ona užurbano šlajfuje uzbrdo po rizli, i preti: - “Busmane Ba, ub'ću te!! Pa što nisi stao bolan dole, vidiš li kol'ka je uzbrdica?!“ ... i hvata Zelenka za nosače bočnih kofera s namerom da ga hitno dignemo. Puk’o ju je adrenalinčić i nije sposobna da prepozna opasnost i posledice po kičmu pri podizanju motora iz minusa. Zakrećem zadnji deo do prihvatljive pozicije i Zelenko je skoro bez napora na točkovima. - Pa el sam ti rekao da ćemo da vežbamo? Jel' bilo strašno? - “UH, ub'ću te.“ Izvukao sam se za dlaku, ali ću morati da obuzdam strasti ubuduće. Raduje me samo činjenica da od 100, imamo kod Zelenka kredit za još 98 izvrtanja bez posledica; kako po nas, tako i po njega. Isterah konjića još tih dva metra do sledeće zaravni i tu smo ga privezali za vitu Jelu. Ostalo je još oko 150 metara kozjih staza do vrha. Nagrada Dvadesetak minuta smo uživali u pogledima sa vrha Trebevića i sa 1629 m.n.v. Naglo su počeli da se navlače sivi oblaci uz pojačan vetar i osetan pad temerature. Kisa je u najavi. Za četrdesetak minuta smo bili u Sarajevu i taman što smo usli u kuću, počela je da pada kiša. Opet kafica, smeškamo se zadovoljno i gledamo prognozu za naredne dane. AUH! Prognoza kaže da će u Sarajevu sutra osvanuti oblačno bez padavina, ali da će već od podneva početi nevreme sa pljuskovima i tako dva dana. Van Sarajeva i u Kalinoviku sunčano i povremeno oblačno bez kapi kiše. Hitno i dvoglasno menjamo plan. Bežimo sutra iz grada, a poligon ćemo da organizujemo negde usput. Želeo bih ovom prilikom da pomenem jednu situaciju koja nekome može delovati nebitna za ovaj putopis, ali uopšteno gledano je i te kako bitna. Motociklizam već nebrojeno puta dokazuje svoju pozitivnu ulogu u dobrim odnosima medju ljudima. Aida je sa Trebevića postavila par fotki na društvenu mrežu, čisto da se ne brine neko za nas. Osim zanimljivih komentara od naših Afrikanaca u stilu: “Jel se vidi Avala?“, ili onih stihova od predobrih Superteneraša, usledio je poziv za kafu od Samira, jednog od vodećih bosanskih hard enduro vozača. Samo smo se jednom videli pre dve godine na Tari tokom Xross čelindža, tačnije u Mihinom potoku dok se on lavovski borio sa kamenčinama od preko jednog metra, i eto. To znaci mnogo više od kafe, mada je i ta kafa u Bosni svojevrsni kultni ritual, a ne samo puki napitak. Promenili smo plan zbog prognoze i želeo sam da ostanem sa Aidom da joj pomognem da sredi malo kuću pred odlazak i da spakuje svoje stvari. Ona je to inače planirala u ona dva dana poligona, ali smo sada sabili to vreme u par sati, te nisam uspeo da ukalkulišem tu ritualnu kafu sa Samirom. Eto, samo da se zna. Hvala Samire, prvom narednom prilikom zovem ja tebe!

Trebević, Nedelja 03.07.2016. Odmah uz jutarnju kafu na sabajle (negde oko 12 sati) i dok je još sanjiva, napadam Aidu sa informacijama o pravilima ponašanja suvozača na motoru. Kratko navodim razliku izmedju asfaltne i offroad vožnje, ali naglasak stavljam na offroad jer je to mnogo zahtevnija priča i što se mene tiče, može slobodno ta pravila da zadrži i na asfaltu, bar kada je enduro tip motora u pitanju. Procesor joj odlično funkcioniše i momentalno počinje da saradjuje, te pokazuje svoja teoretska znanja: “Da znam, treba da se ponašam kao džak krompira iza tebe!” Ne, ne! U off-u je drugačije. Ako budeš u krivinama pratila položaj motora to će nas vući da brže nego što ja želim upadamo u zavoj i tako poremetiti putanju koju je moje oko odabralo. Obzirom da putevi bez asfalta imaju neravnine, a prednji točak je rasterećen zbog tvog postojanja i težine prtljaga na zadnjem delu, to nam bitno menja ciklistiku i povećava mogućnost smicanja prednjeg točka. Takodje, tvoj pogled, odnosno praćenje puta može da nas dovede u problem. Ako u nekoj zahtevnoj situaciji TI uočiš problem (recimo neku dublju vododerinu u krivini sa usponom) i usled straha da li ćemo uspeti da je obidjemo, ti fiksiraš pogledom tu vododerinu, tvoje telo pravi instiktivni grč odmicanja od problema i to nas sigurno šalje u tu vododerinu jer ja već imam plan i putanju prolaska, ali ne očekujem tvoje cimanje koje mi remeti balans. Takva situacija mi se već desila jednom dok sam vozio iskusnog eRaša, a i ja lično sam kao suvozač jednom u Glindži, samo mojim pogledom, odvukao Hitmana van putanje koju je on odabrao. Dakle, Ti kao suvozač u off-u, treba non-stop da pokušavaš da zadržiš vertikalnu poziciju svoga tela bez obzira na koju se stranu motor naginje. Ja tako znam u svakom momentu gde si ti i na osnovu toga pravim kalkulacije prolaska. Fiksnom prtljagu to ne mogu savetovati, ali opet ja znam šta mi on čini sa ciklistikom pa i tu informaciju ubacujem u moju kalkulaciju. Šta je poenta nad poentom? Ti tako pomažeš meni da ostvarim VERTIKALNU silu pritiska na zadnji točak bez obzira u kojem se nagibu on nalazi u odnosu na podlogu i bez obzira u kojem se nagibu nalazi podloga u odnosu na njega, što inace svaki enduro vozač pokušava govorom svoga tela. Ti ćeš to naravno činiti tvojim sedalnim organom zadržavajući vertikalni položaj tela. Ova fotka je konkretno namenjena vožnji u stojećem stavu, ali pokazuje poentu. E sad, kako uticati na pogled koji je naša uslovljena i neprekidna radnja sve dok ne zatvorimo kapke. Nije lako, ali je moguće. Neko bi sada automatski rekao - zažmuri. Ali ne, jer bi to poremetilo tvoju orijentaciju u prostoru. Ja kao vozač, kada uočim problem, sklanjam pogled sa problema i tražim moguću putanju prolaska, pa motor i ide tamo gde sam našao prolaz; da ne ulazim u detalje šta u tim momentima čini moje telo, moje noge, ruke i mišići celog tela. Ono što bi bilo najefikasnije da Ti učiniš sa svojim pogledom je da ga momentalno skloniš sa problema i usmeriš na potiljak moje kacige; i zadržiš verikalni položaj svoga tela. Prolazimo sto posto! U off-u će i tebi biti angažovani svi mišići pa se nadaj mnogo bržem zamoru nego na asfaltu. Držače imaš odmah ispod zadnjeg prtljaga, a imaš i Sebine nosače bočnih kofera, pa se 'vataj gde ti je zgodnije. Ne libi se da me jednom rukom obuhvatiš oko stuka ili grudi. To će ti trebati na većim uzbrdicama kada je potrebno jače dodavanje gasa da bismo savladali uspon. Što se tiče razmaka izmedju nas, vidi da bude što manji jer kada se odaljiš ja osećam tvoja najsitnija pomeranja i to mi remeti ciklistiku. Najlakše je parovima koji su u vezi, ili kada brat vozi sestru. Oni nemaju barijeru blizine. Naravno, ne moraš baš da mi se zalepiš za ledja pa da se preznojavamo.

Dok pijuckamo kafu iz onih crvenih šolja, dajem Aidi jednu bočnu torbu i počinje pakovanje. U drugoj torbi su moje stvari, a u tank torbi, koja je postavljena na mesto zadnjeg centralnog kofera je prva pomoć, alat, el. kompresor, rezervne unutrašnje gume, 1l ulja za motor, 250mll tečnosti za kocnice, ulje za lanac, rezervne ručke kočnice i kvačila, kišna odela, fotoaparat i još sijaset sitnih potrepština. Nismo imali dovoljno prostora da spakujemo sav prtljag u bočne torbe. Ostali su body armor-i, vreće i podloške za spavanje u šatoru. Nije nam bila namera da koristimo šator, ali smo sve poneli za slučaj ako se probuši guma pred mrak u nekoj nedodjiji. Potom joj predstavljam plan puta za svaki dan i uz njenu pomoć nalazimo mesto za spavanje za prvo veče. Uzgred nam se pojavio jedan problemčić koji bi mogao da pokvari orjentaciju. Ja sam bukvalno dan pred polazak kupio telefon sa Windows platformom i nisam znao da za njega nema aplikacija koja može offline da čita trek logove kao sto Android ima Oruks maps. Za Aidin Ajfon sigurno postoji neka, ali nijedna od tri koje je već imala nije mogla da čita trek log. Nismo imali vremena da istražujemo za četvrtom, ili petom. A i nervira me da platim Ajfonu da me vodi kroz moju zemlju. Na kraju je ipak taj isti Ajfon odradio posao za DŽ uz Gliginu svesrdnu pomoc i Aidinu visprenost. Gliga, naš enduraš i KLE-ovac je njegove trekove prekonvertovao u KML fajl (koji Ajfon čita) i redukovao broj tačaka da se sprava ne zaglupi, te prebrzom poštom poslao Aidi. Kada uključiš na Ajfonu Google Earth, a potom klikneš na Gligin KML trek, pojavi se tačka tvoje pozicije na trek logu ( ili van njega) pa tako znaš gde si. Tako smo pokrili prva dva dana puta, a za ostalo ćemo se snaći, imam ja još prijatelja i njihovih prijatelja. Fala Gligo Majstore!! Plan je bio sledeći: Prvog dana lokalna vožnja bez bočnih torbi i za to smo izabrali Trebević. Blizu je. Oko 25 kilometara od čega je 8km makadam do pred vrh. Čisto da se malo uvozamo i da kaže ko šta ima. U to uvozavanje sam uplanirao jedno padanje u mestu, da se izvrnemo ko prasići, kao neka pokazna vežba za Aidu, da vidi šta je moguće da se desi tokom vožnje van asfalta i da se tome slobodno nada; a i da mi suvozačica vidi da to nije nista strašno. Svakako imamo svu opremu, a imamo i ruke kojima možemo da se dočekamo pri napuštanju vozila. A imamo i noge koje u takvim situacijama treba da izvučemo na vreme da ih motor ne poklopi. Nije Kliks težak, ali preti izduvnom granom sa desne strane. Drugi dan je rezervisan za poligon, a treci opet za poligon i u zavisnosti od toga kako se Aida bude osećala na Kliksu da malo šuljnemo u saobraćaj. Da ne bude zabune, Aida ima položenu A kategoriju, ali je u pitanju prilagodjavanje na drugi tip motora i oslobadjanje od onog straha koji joj se nametnuo. Četvrtog dana se vozimo preko Bjelašnice i treba da zavrsimo u Kalinoviku do kojega ima ukupno oko 110 kilometara, pola asfalt, pola off. Pričam ja to sve tako redom Aidi, a ona me sluša i dokucava se sa nekom drugaricom u isto vreme. Taman da zastanem pomislivši da me ne prati, kad ce ona: - “A dje ćeš me Ba Busmane u Kaaal’novik medj' četnike?“ - Molim?!! - „Ma bolan kucam drugar'ci kuda idemo. Ona je pravoslavka i poznaje taj kraj, i ona me to pita.“ Hahahahaha, dok ja njoj pričam kuda ćemo, mi uzgred pijuckamo kaficu, ona u direktnom prenosu isto to dokucava drugarici, a jos brže od drugarice dobija pitanja. E Mala (!!)... reci drugarici da te vodim na masnu gibanicu i nacrtaj bradu da ima niz šta da ti se slije masnoća! Ovaj momenat je malčice poremetio moju koncentraciju. Aida svakakao nije osoba koja razmišlja u tom smeru, čak je totalno rasterećena od toga, ali sam više puta putujući kroz Bosnu naišao na nečije podsvesne strahove kao posledicu rata koji se završio pre više od 25 godina. U Bosni se i danas može u vrlo kratkoj komunikaciji osetiti podela vremena na pre i posle rata. Ali to je veoma razumljivo. Kada doživiš ratne strahote, ili izgubiš nekoga bližnjeg u ratu, svakako da te patnje ne možeš da se oslobodiš do kraja svog života i da će odredjena doza grča postojati makar bila manifestovana kroz šalu. Zbog toga sam u pojedinim trenucima imao osećaj da je Bosna još u ratu. Medjutim, sa druge strane me raduje i poništava mi se taj osećaj kada vidim da ljudi u direktnom kontaktu imaju potpuno pozitivne stavove, bodre jedni druge, teše jedni druge, pomažu se, medjusobno vidaju zajedničke rane i guraju dalje. Ali, da Vas ne mučim sa tom temom, a neću da Vas mučim ni sa daljim planom puta. Idemo sutra na Trebević!

Eto, prodje godina a na planu zamene motora se nije ništa desilo. Ambicije sa poslom i fakultetom ne daju mira. Ali se nabacio Enguro3 ko kec na desetku. Probacemo sa Kliksom. Iskreno, nije ni on naivan. Hoce i on da se otme neveštoj ruci, zna i da se ritne, ali je barem 50 kg lakši i ima prijateljski odziv u prvoj trećini gasa. Položaj sedenja je pogodniji i viši je od eF Džeja, što pogoduje visokim osobama. Najveća prednost mu je to što je naučio da pada u 99% slučajeva bez posledica, pa ako nam je sudjen onaj 1%, pripisaćemo to Božijoj volji. Pokušaćemo da ispoštujemo sve što je potrebno za nesmetano i bezbedno vežbanje. Rizik ćemo da svedemo na minimum, a koncentraciju da odvrnemo na maksimum. Osim toga, pojavila se ideja da se zajedno provozamo po bosanskim planinama pa da usput pohvata po nesto iz offroad iskušenja. Moram biti realan i reći da Kliks ne zadovoljava standarde udobnosti za suvozača na dužim vožnjama. Sedište na mom Zelenku je malo preradjeno i mekše je nego originalno. Ugradio sam mu za ovu priliku nosače bočnih kofera koje je perfektno napravio majstor Seba. Insistirao sam da budu pozicionirani malo višlje kako bi osim njihove osnovne namene suvozaču obezbedili dodatni oslonac. Zadnji top prtljag je pomeren maksimalno u nazad i time je obezbedjen jos koji santimetar prostora više. Da se ne kačim sada za onu krilaticu o santimetru i devojci jer je davno izandjala. Da sam majstor Bobanu poverio preradu sedišta kako samo on to ume, bio bi to top pogodak za ovu priliku. Ali… Pomenuću povremeno u nastavku (ne)udobnost u tandemskoj vožnji na Kliksu. SEBA je definitivno u srpskom motociklizmu (a i šire) postao sinonim za kraš barove i nosače kofera. Umetnik u bravariji! Od gvoždja moze da napravi pletenicu. Dakle imamo dogovor i nije tačno da sam ja na Enguro krenuo 15 dana ranije bez plana. Od Sarajeva na putu do Engura i na Enguru neću biti sam jer je dogovor pao da sve prodjemo zajedno. Za Aidu je to bila šansa da oseti sta je enduro, kakva je razlika vožnje u odnosu na asfalt i ujedno da vidi prirodu njene Bosne tamo gde se drugom vrstom motora i običnim automobilom ne može proći. Za mene je to bio još jedan izazov. Pre ovog putovanja sam imao suvozačicu na dve enduro vožnje po stotinak kilometara. Ovoga puta je sa Aidom zalogaj od približno 1300 kilometara mešovitih terena i puteva.

Vraćamo sat dve godine unazad. Bila mi je potrebna jedna daljinska usluga u Sarajevu 2015-e, a nisam imao tamo prijatelja. Naš Vlajko je bio blizu mene u tom trenutku i rekao da on ima adekvatnu osobu. Danas je lakše spojiti ljude daljinski nego uživo. Ubrzo, bez dobar dan i bilo kakvog uvoda mi stiže poruka od Aide: “Dje Ba zapelo Busmane?” I eto, kad tako krene ne mož´ da ne izadje na dobro. Posle se komunikacija nastavila uglavnom o motorima i putovanjima. Aida vozi Yamahu FJ6. Prva pomisao mi je bila - uh pa to je kao Fazer samo bez oklopa i ima nešto manje snage od njega. Kuku ženo, pa ti voziš bezmalo eR-a! Kaže da se lepo navozala sa njim , ali da je nedavno proklizala u nekoj krivini zbog rizle. Na sreću nije se povredila niti oštetila motor (samo malo iskrivljena poluga kočnice), ali od tada ima neopisiv strah. Čim je krivina u najavi ona spušta nogu, sva se blokira i oblije je hladan znoj. Predložio sam joj da ode na neki poligon nedeljom i u tančine opisao šta da vežba. Išla je više puta i na kraju smo zajedno konstatovali da bi joj ipak značilo da je neko pored nje kao podrška. Nebilo ti zapovedjeno Radovane, no ti put pod točkove pa pravac rajevoSa, i to sve onim putem - BG – Valjevo – Ljubovija – Han Pijesak - (Sokolac) - SA. Par sati igranja na poligonu i eto je u skretanju sa stopalima na fudasterima. I ne samo to. Vozila je osmice oko onih stubova koji nose most. Do duše, malo namrštena, ali srecna i zadovoljna. Bila je vrućinčina toga dana i nije mogla da provežbava duže od 5 minuta. Ključa mozak na sporom kretanju, obliva je znoj i pada koncentracija. Obzirom da joj je ovo prvi motor u životu, skupljala je razne informacije o voznji od iskusnijih vozača i pokušala da izgradi svoj stil. Neki drugar ju je suvoparno posavetovao da ni slučajno ne koči zadnjom kočnicom i ona je bukvalno nikada nije pipnula. Plocice na zadnjem disku netaknute. Ok, razumem ja šta je bila namera tom momku, ali, da zadnja nema svoju namenu, ne bi ni postojala. I to smo malo provežbali uz objašnjenje kada se ona koristi i koliko se dozira. Posle par sati na poligonu, vrućina nas je bukvalno oterala na Vrelo Bosne. Bilo je sve toplije pa smo onda proterani i do Igmana Ovde na Igmanu, na prijatnih 10 stepeni manje nego u Sarajevu, ja shvatam da Aida naginje ka enduru. Barem po adekvatnom korišćenju asfalta na gornjoj slici. A onda zajedno konstatujemo da eF Džej sa svojih 80ks nije motor za početnika. Nešto te stalno onemogućava i plaši. Nešto ti ne dozvoljava progresivno savladavanje veštine. Da, svidja ti se veoma njegov izgled, kombinacija boja, deluje mišićavo i u skladu je sa urbanim zahtevima. Kad god sedneš na njega, diže ti nivo adrenalina, a i ego raste. Ali nešto ipak ne štima. Svi ti kažu – ma samo vozi, doći će to sa kilometrima. Voziš ti i voziš, ali vidiš da se situacija ne menja. Možda je i krenulo malo, ali te ne zadovoljava. I onda ti se namontira rizla a eF Džej nije uspeo da ti oprosti. Ma oprostio bi on, nego ne ume jer ima 200 kila, i ima oštre kočnice, i ima oštar odziv na gas. Dakle, batali bilderka i 'vataj nekog školovanog s duplo manje kila i četvorostruko manje snage, al d´ ume. Posle biraj princa po volji.

AIDA, Sarajka djevojka, raja. Osim toga je, pile malo od 432 meseca i 185cm visine, bivša je reprezentativka BiH u ragbiju. Jeste, dobro vidiš, u pitanju je ragbi. Završila jedan, a na pola puta je da završi i drugi fakultet, neudavana, a i kako će pored svih ambicija. Motoristica. Opaaaa, vidi malu, i motor vozi! Ne ispušta telefon iz ruke osim kada vozi motor. Nisam je nikada video da koristi telefon dok vozi auto jer me istim nije nikada vozila. Iskreno se nadam da je isti slucaj kao i sa motorom. Dok komunicira sa nekim preko telefona, opušteno učestvuje i sa sagovornikom uživo, čak toliko dobro da direktnom sagovorniku uopšte ne smeta i ne može joj zameriti, pa se može reći i da je multikomunikativna. Muslimanske je veroispovesti, ali bih ja pre rekao da je multikulturalno biće slušajući njene priče i posmatrajući njeno odnošenje prema nacijama i verama. Naveo bih tome u prilog jedan jasan primer nevezan za medjuljudske odnose: Kada negde putuje, ako recimo naidje putem na Pravoslavnu crkvu, ona zaustavi motor/auto, udje u crkvu i upali jednu sveću namenjenu živima i jednu upokojenima. Takodje izražava poštovanje prema Katoličkoj veri po pravilima Katoličke crkve. Poznaje odlicno sva pravila i ideološke nazore tri najzastupljenije vere u BiH. Gadjao ju je snajper kada je imala dvanaest godina dok je ulicom nosila ibrik vode ka svojoj kući. Pederčino jedna snajperistička, hvala ti što si je promašio!

Kamp Jazavčije Rupe je sada već nadaleko i naširoko poznat kao mesto na Romaniji rezervisano za opuštanje i uživanje. Svratiš, okrepiš se i nastaviš dalje. Ili, svratiš prespavaš i nastaviš dalje. Ili, dodješ, odmoriš dušu par dana, nagomilaš crvena krvna zrnca pa se oporavljen vratiš u betonsku džunglu da bi tamo postao anemičan. U kampu se svako malo organizuju neka dešavanja, pa je tako jednom prilikom bilo “Veče falš tonova”. Ovog puta sam totalno neočekivano u Rupama naišao na moto susret MK Sokolac. Pedeset metara pre kampa je postavljena rampa. Prilaze mi dva momka u moto prslucima i sa vidnim oznakama, pozdravljaju se samnom i sipaju rakiju. Haha, moj prvi moto susret u životu. Izvinjavam se momcima jer “ne pijem dok Paja vozi”, ali ću rado sipati u podočnjake da imam za kasnije pred počinak. Naišao sam na sam početak moto susreta i trenutno su u Jazavčijim Rupama samo organizatori i par gostiju. Vanja mi predstavlja kolege, a izmedju ostalih i Darka Labaša, jednog od značajnijih moto-putopisaca Hrvatske sa iskustvom od par miliona kilometara. Darko i Vanja Počinju razne priče i nazdravljanje, a ja kapiram da je vreme da se krene. Nisam želeo da kvarim atmosferu odbijanjem alkohola. Lako je vama, ostajete na konaku, a ja moram dalje. Delić atmosfere u kampu uz moj nevešt pokušaj da imitiram bosanski izgovor: Od Jazavčijih Rupa do Han Pijeska ima par stotina metara makadama i 7 kilometara asfalta. Napuštajući kamp, osećao sam se kao dezerter jer je meni u susret išla kolona motora. Nije to bila baš gusta kolona, ali dovoljna da me je zbog pozdravljanja mrzelo da spustim levu ruku. Taman da je spustim, eto sledeceg, i onda rekoh sebi - ma drži to gore do HP-a. Sledeće mesto na mom putu ka Zelenkovcu je Sokolac, ali se u njemu neću zaustaviti i po običaju se neću javiti Braci Romanijaksu, već ću da produžim ka Sarajevu. Razlog je uvek opravdan, a ovoga puta je to da ne želim da vozim po mraku. U prevodu - plašim se mraka. A u prevodu prevoda - ceo život radim noću pa mi se malo smučilo. “Sarajevo ljubavi moja” je pesma Kemala Montena koja mi obavezno prodje mislima kada se približavam, ili napuštam taj grad. Pre mraka sam stigao kod Aide na kafu. Realno, do sada je bio uvod, a odavde, bar za mene, kreću vitamini.

Samo da Vam svima poželim srećnu Novu 2017-tu i po običaju, puno lepih vožnji i bezbednih kilometara!

Posle kratkog prisećanja vozim putem prema Bajinoj Bašti. Temperatura vazduha prijatna za vožnju, povremeno neki oblačak zakloni sunce, drugih vozila na putu skoro da nema. Pred prevoj na Debelom Brdu odlučim da skrenem sa asfalta i makadamom preko Torničke Bobije skratim put do Ljubovije za nekih dvadesetak kilometara. Mostovi spajaju ljude. Predješ most preko Drine i u Bosni si. Kada iz Ljubovije predjem u Bosnu, nekako mi je postalo logično da uhvatim pravac ka Romaniji i Han Pijesku, a preciznije prema Vanji i Jazavčijim Rupama. Zapravo, Kliks sada sam ide tuda. Ne moram ja ništa da fatam.

Septembar 2016-e. Valjevo. Pijucka se pivo ispred Zoranove garaže. U toku je priča u fazonu, ko o čemu – baba o uštipcima. Zoki je Liberov brat, ljudina u svakom smislu, od skoro zaražen enduro virusom. E sad, i ja konja za trku imam, tj. brata, da mi oprosti moj Mika, i bas mi je bilo drago da nas četvorica bratski malo proćakulamo, za šta nam se retko pruža prilika. Mika je inače okoreli eRaš od malena i već godinama nam obećava da će uzeti neki enduro kao drugi motor čim se stvore uslovi, pa da ga vodimo u planine. Laže pas, samo o Navaku razmišlja. U nekom momentu pita mene Libero: “Jel` more Radovane, a šta bi sa Aidom i Bosnom? Bacio si nam prašinu u oči sa onih par fotki na FB-u, a prodjoše dva meseca.“ Pa vidi, ako se sećaš, bio ti je rodjendan 01.07. i ja sam ti banuo na vrata po već ustaljenom običaju treću godinu za redom. Žena ti definitvno pravi nenadmašive kolače, a ti definitivno imaš najbolju rakiju. Ajd` što rakiju, nego i crno vino, kao da ga pravi Marko Dalmatinac. A ja definitivno više, iako sam samo degustator, ne mogu zbog toga da predjem više od 100 kilometara Ibarske magistrale toga dana, ma gde naumio. Nema veze, oprošteno ti je, a to samo Bog zna zbog čega. Drugi start je 02.07.2016. Odnosno dan posle. Ja sam zapravo krenuo na Enguro3 koji će se desiti 15-17. 07. 2016. Ako neko ne zna, to je ona urnebesno zajebantska enduro voznja u organizaciji Enduro kluba “Banja Luka“ na koju dodju enduraši iz cele Juge i donesu svoje najbolje vibracije. Ja sam rodjen u Jugi i ni 27 godina kasnije ne želim da ignorisem tu činjenicu. Start je zakazan u Zelenkovcu malo ispod Mrkonjić Grada, a finiš je malo iznad Banja Luke. Promašio sam Enguro2 i sada sam rešio da krenem blagovremeno da mogu sa sigurnošću reći da stižem čak i ako zalutam. Na odmoru sam od 1 – 18. pa da ne dangubim. Ova slika ispod ne govori hiljadu reči. Ona kazuje samo jedno: Idi pede.. bez mene, samo ti idi. Poseban je gušt sa Liberom voziti Valjevske planine. Poznaje svaki ćošak, ima meru u svemu i zna da ugodi i sebi i drugima. Iskreno se nadam da će nam se poklopiti kockice u skorijoj budućnosti da zajedno proširimo horizonte. Krenuh ja oko 10:30 putem Valjevo – Bajina Bašta i zaustavljam se već posle 15 minuta da načinim prvu pauzu. Imam brate 14 dana fore. Nema žurbe. To je tako dobar osećaj kada te ne tera štoperica. Ja sam inace u poslu teran tom djavolovom napravom i sada se zbog njenog odsustva osecam malte-ne u stanju meditacije; hoću da dodam gas, neću da dodam gas, hoću da stanem, neću da stanem, hoću levo, ne, idem desno. Gdegod došao, dobro došao, i kadgod stigao, dobro stigao. I eto, stadoh na dvanaestom kilometru od Valjeva da vidim jezero akumulacije Stubo – Rovni koje je nedavno napunjeno. Prošle godine smo se vozili po dnu budućeg jezera i gazili reke Jablanicu i Sušicu. Obuzima me neka žal što sada vidim veliku vodenu površinu. Libero, Čeda i Marjan - Leto 2015. Libero kroz Jablanicu Čeda Marjan Potopljeni manastir Valjevska Gračanica Reka Sušica Kliks vozi Julijanu preko Jablanice da poseti manastir u leto 2015. Bilo je oko tog jezera oprečnih mišljenja i bojkotovanja punjenja. Potopljen je manastir Valjevska Gračanica, ugašene su dve reke i četiri nepresušna izvora pitke vode. Ali, sada je gotovo. Jezero je tu, a nama samo ostaje da u buducnosti spoznamo njegovu dobrobit.

Hmm, eci peci pec? KLE - Gliga KLR - Leon

Te slicne price bez tockova ces uzivo da mi pricas, a za prolece sam vec sada spreman.

Bravo bre Raco! Naravno, duboki naklon i svim ostalim clanovima ekipe. Ovo je zaista veliki izazov za svakoga i siguran sam da je mnogo dobar osecaj kada se setis da si sebe izlozio ovakvom naporu i da si uspeo. Ja retko vozim bajs, ali ne mogu da se otmem osecaju kada oko ne konstatuje uspon (mislis da je ravno), a noge moraju pojacano da pedalaju. Jos ako to traje toliko da pocne da ti trosi kondiciju, onda u sebi pomislis: PU, *bem ti vaservagu. Ovo mi je palo na pamet kada ste imali 2000 metara visine u padu, a u tom spustu imas 600 metara razlike u porastu. Vec dosta iscrpljen konstatujes da je na redu olaksanje, a ono ajd' opet uzbrdo. Milina. Hvala majstore za ovu pricu i slike, i drago mi je da si bas ti, nas enduras, ucinio jedan takav poduhvat.

Dare care! Gotivna ekipa, meraklijski tempo, svakojake klopica, zamkovi, livade, visine... ma mlilinica. Uzivanje je "putovati" s' tobom. Ali, kada se kaze TATRA, mene to neodoljivo podseca na veeeeliki plavi kamion kojem menjac obavezno zakrci pri svakom saltanju.

Zadovoljstvo je moje kada god dodjem da se provozam po tvom "predsoblju". Valjevske planine su nepresusan izvor offroad zabave. I prosto sam ljubomoran samo kada pomislim na 100 kilometara ibarske x2, a tebi sve pred nosom. Hvala za trud! Trebalo je sve te fotke obraditi i poslagati da bi ih podelio sa nama.

Ne liče na sebe ama ič!

Pa si i sam krenuo istom strategijom. Promašio si poentu moga slova, meni u opšte nije draži KLE od KLR jer više volim jednocilindraše.. Ma jok! Iako je bio takav red postova, uopste nije upuceno konkretno tebi. Bio je to opsti utisak svih dotadasnjih pisanija. A kao sto sam shvatio Ivanovo slovo, tako sam shvatio i tvoje. Realno, kada pricamo uzivo uz upotrebu zargoskih postapalica, mnogo, i vise toga nije uvredljivo. Uz njih samo utisak dobija volumen, a poenta ostaje ista. Ovde nedostaje govor lica i sve napisano deluje bukvalno, ali sam ja naucio da i ovde "vidim" gestikulaciju, pa ni "djubre", a ni "seronja" ne uzimam zdravo za gotovo. Ja sve Vas sa svom ovom pricom odmah preselim u Glindzu, a tamo mozes da se izrazis kako god ti volja i niko nikoga nece pogresno razumeti. "Tamo su kuce od cokolade..."

E pa drago mi je ako je tako. Motorin ti/nam je odlican (pu,pu). Zabavi nikad kraja! Letos smo u zdravlju i veselju ispeglali nepunih 2500km po ex YU planinama, i to sa suvozacicom i stvarima. Cepa zelenko i pita jel' i ma jos. Ali, obzirom da on nije tema ove price, preskocicemo poredjenje sa upitanim modelima. Sto se tice KLE-a i KLR-a, ja sam svakako za KLR-a, obzirom da sam vise orjentisan na offroad. Medjutim, to uopste ne umanjuje KLR-ove sposobnosti na asfaltu. Cak sam siguran da je KLR agilniji po asfatnim krivinama, a jedino u cemu mozda KLE prednjaci je ta maximalna brzina, koju navodi Srbac. A realno, na takvom motoru moze samo vetar da te oduva pri toj brzini. Takodje, treba i da se zaustavi nekako, obzirom na obzir (kocnice), ako uopste moze toliko da ide . Druga je prica GPZ sa istim agregatom i 10+ ks vise. Oba motora imaju oko 190kg, ali KLR ima bolji obrtni momenat, bolji balans i bolje ogibljenje, pa je zbog toga i bolji u off-u. E sad, Libero i Gliga (kao i mnogi drugi) se siti navozase po off-u sa KLE-om sto ce reci da i nije toliko los motor. Dragi KLE-ovci, ne treba da Vas vredja to sto je Ivan zargonski opisao vase sokocalo. Kada covek vozi i proba vise modela, onda mu se precizno iskristalise utisak o nekom, pa otuda i takav stav. Da ste to "djubre" culi za stolom u kafani, ne biste ni primetili, a mozda biste cak i potvrdili. I za KTM-a se cesto kaze da je "austrijsko smece", a njegovi vlasnici svi zadovoljni. Dakle Juan, lepo si primetio: "1 cilindar-1 briga"

Kada jedan racio iznese istinu, tu se odma' umesa masovni EQ, u fazonu - zajedno smo jaci, da uz analizu tog racija demantuje isneseno. Fala Bogu da nije vise AT ws ST, BMW, KTM.... (iako sam racionalno i emotivno vezan za AT)

x15, ti druze u startu imas problem sa ergonomijom, obzirom na tvojiu visinu i motor koji vozis. Ako pokusavas da vozis stojeci, garantujem da ti je fokus usmeren kako da se namestis (a ne uspeva ti nikako), nego kako da vozis. Usled loseg polozaja dolazi do brzog zamora i preopterecenja kicme, zglobova i misica koji nikako da te nameste gde treba. Dakle, ergonomija je bitan faktor u ovoj nasoj prici. Podesi korman - odalji ga sto vise od sebe. Podesi rucke kvacila i kocnice da ti bude sto zgodnije za rukovanje. Zbog tvojih 190cm bi bilo dobro da stavis i podizace kormana (bar od 2cm). Ja sam cak promenio korman. Mnogo je laksa i sigurnija voznja sa sirim i izdignutijim kormanom. Kada je losa ergonomija ne mozes ni da uvezbavas pravilnu tehniku voznje, sa naglaskom na PRAVILNU. Kada nam nesto nije potaman, to nam odvlaci paznju i fokus nam se rasipa na nebitne stvari. Vozeci tako, samo utvrdjujemo greske i nikako da dodje do progresa. Vozaci do 175cm se vrlo lako nameste na bilo koji enduro motor. Ja recimo imam 180 i kada vozim u turing cizmama, sve mi je odlicno. Ali, kada vozim u kros cizmama, vec su mi ledja savijena vise nego sto je potrebno i automatski se javlja problem, a samo je debljina djona u pitanju. Dobra i pravilna tehnika enduro voznje takodje debeeeeelo utice na umaranje.

Lorde, vrlo lako dok se Grof bavio gumama. Sada ne znam. Javi ako nadjes neku kombinaciju.

@ icatenej Nisi ti od juce, i realno, mislim da ti je jasno da za Kadjivu i nemas neki izbor za prednji tocak; osim putnih guma. Michelin AC-10 u dimenziji 100/90-19 je ZADNJA guma, kao i sve ostale enduro gume sa kramponima u toj dimenziji. Stvarno ne znam sta bi mogao napred da stavis. Mozda ima TKC80 od 19", ili K60. Najbitnije u celoj prici je da obe gume budu uparene za odredjenu namenu, pa ako ima recimo K60 u Kadjivinim dimenzijama, ja tu ne biK nista dalje mudrovao jer ce one zadovoljiti sve tvoje kriterijume koje si pobrojao. A sad za sve koji imaju "pravu" enduro dimenziju , da saopstim moje malo iskustvo: Motorce je Kawasaki KLX650 zvani Kliks, ili Zelenko (150kg), ali ove gume mogu da idu i na motore teze za 20-30kg. Metzeler Unicross 90/90-21, prednja. AnteK-ova preporuka. U momentu fotkanja je presla 5.000 kilometara, a ukupno blizu 6000. Drzi dobro mokar asfalt (sto nam je svima vazno). Ne mogu da naglasim sta joj je specijalnost. Jednostavno ide svuda, i zemlja, i blato, i kamen, rizla, makadam, sitni potoci i manje recice. Jede sve! Pu, pu, da je ne ureknem - ne privlaci eksere tako da racunate da je necete busiti do tih 6000km. Ostecenost krampona usled eksploatacije skoro da je neprimetna. Vozena je na pritiscima od 1.3 - 1.5 bara u zavisnosti od podloge i opterecenja. U poslednjih 2300 kilometara je imala suvozaca pa je tu dobila 1.7 bara i to nije menjano bez obzira da li je asfalt ili off. Inace, za Kliksa se kataloski obe gume duvaju na 1.5 bara bez suvazaca i dodatnog opterecenja. Ja ne volim nekontrolisano dodavanje gasa i nagla kocenja (osim kada se mora), sto svakako produzava eksploatacioni vek svake gume. Za jos duzi vek je trebalo da joj okrecem smer posle svakih 1000 -1500 kilometara jer tada ne bi dobila ukoso potrosene ceone krampone. Ako je poredimo sa kvalitetnijom gumom, recimo T63, tvrdim da je bolja u svim uslovima van asfalta, i jednaka na asfaltu. Treba imati stalno na umu da je deklarisana za brzine do 130 km/h i ponasati se u skladu sa tim. Eto, ja sam prezadovoljan i za sada ne menjam firmu. Hvala Ante, pun pogodak za enduro adventure!! Mitas c02 stoneking, 130/80-17, zadnja Da ne poverujes! U momentu fotkanja je presla nepunih 10.000, a do ovog momenta skoro 11.000 kilometara. Prosla sito i reseto. Raskopavala zemlju po Glindzi, blatnjavila se, valjala makadame po valjevskim i bosanskim planinama, razgrtala ostar hercegovacki i dalmatinski kamen. I jos je ima! Prosto mi se vise zgadilo da je gledam. Al' sta cu kad ide. Na asfaltu je malo nezgodna kada je nova, dok se ne odmasti u prvih 300-400km. Medjutim, uteras to odma' u neku prasincugu i stvar resena za pola sata. E ali, na mokrom asfaltu joj pomoci nema. Ukljucis pi**a mod i lagano. Velika joj je pomoc onaj Unicross s'preda. Posle svih njenih iskustava, ima tu i tamo vidljiva ostecenja u vidu useklina i krunjenja po nekog krampona, ali su svi kramponi na broju. Znaci, off tera bez pitanja! Suv asfalt drzi, a suv i topao asfalt lepi. Vozena je najcesce na pritiscima 1.2 - 1.5 bara. U poslednjih 2300 kilometara je dobila 1.9 bara zbog suvozaca i stavri bez obzira da li je na asfaltu, ili van njega. Deklarisana je za brzine do 140km/h, ali nije vozena preko 130. Ni ona nije videla ekser tako da ne znam koliko je zgodna, ili nezgodna za rucnu demontazu. Sto bi se reklo - reda radi, i od pozadi cu opet nju. Jedino mi je muka kad pomislim da cu opet da je gledam 11.000 kilometara. Kilometraze za obe gume prihvatite sa rezervom. Za Unicross uglavnom kazu da prelazi oko 3 - 4000km, a za c02 oko 6 - 7000km. Sve to zavisi od stila voznje, odgovarajuceg pritiska i tezine motora.