Dok pijuckamo kafu iz onih crvenih šolja, dajem Aidi jednu bočnu torbu i počinje pakovanje. U drugoj torbi su moje stvari, a u tank torbi, koja je postavljena na mesto zadnjeg centralnog kofera je prva pomoć, alat, el. kompresor, rezervne unutrašnje gume, 1l ulja za motor, 250mll tečnosti za kocnice, ulje za lanac, rezervne ručke kočnice i kvačila, kišna odela, fotoaparat i još sijaset sitnih potrepština. Nismo imali dovoljno prostora da spakujemo sav prtljag u bočne torbe. Ostali su body armor-i, vreće i podloške za spavanje u šatoru. Nije nam bila namera da koristimo šator, ali smo sve poneli za slučaj ako se probuši guma pred mrak u nekoj nedodjiji. Potom joj predstavljam plan puta za svaki dan i uz njenu pomoć nalazimo mesto za spavanje za prvo veče. Uzgred nam se pojavio jedan problemčić koji bi mogao da pokvari orjentaciju. Ja sam bukvalno dan pred polazak kupio telefon sa Windows platformom i nisam znao da za njega nema aplikacija koja može offline da čita trek logove kao sto Android ima Oruks maps. Za Aidin Ajfon sigurno postoji neka, ali nijedna od tri koje je već imala nije mogla da čita trek log. Nismo imali vremena da istražujemo za četvrtom, ili petom. A i nervira me da platim Ajfonu da me vodi kroz moju zemlju. Na kraju je ipak taj isti Ajfon odradio posao za DŽ uz Gliginu svesrdnu pomoc i Aidinu visprenost. Gliga, naš enduraš i KLE-ovac je njegove trekove prekonvertovao u KML fajl (koji Ajfon čita) i redukovao broj tačaka da se sprava ne zaglupi, te prebrzom poštom poslao Aidi. Kada uključiš na Ajfonu Google Earth, a potom klikneš na Gligin KML trek, pojavi se tačka tvoje pozicije na trek logu ( ili van njega) pa tako znaš gde si. Tako smo pokrili prva dva dana puta, a za ostalo ćemo se snaći, imam ja još prijatelja i njihovih prijatelja. Fala Gligo Majstore!! Plan je bio sledeći: Prvog dana lokalna vožnja bez bočnih torbi i za to smo izabrali Trebević. Blizu je. Oko 25 kilometara od čega je 8km makadam do pred vrh. Čisto da se malo uvozamo i da kaže ko šta ima. U to uvozavanje sam uplanirao jedno padanje u mestu, da se izvrnemo ko prasići, kao neka pokazna vežba za Aidu, da vidi šta je moguće da se desi tokom vožnje van asfalta i da se tome slobodno nada; a i da mi suvozačica vidi da to nije nista strašno. Svakako imamo svu opremu, a imamo i ruke kojima možemo da se dočekamo pri napuštanju vozila. A imamo i noge koje u takvim situacijama treba da izvučemo na vreme da ih motor ne poklopi. Nije Kliks težak, ali preti izduvnom granom sa desne strane. Drugi dan je rezervisan za poligon, a treci opet za poligon i u zavisnosti od toga kako se Aida bude osećala na Kliksu da malo šuljnemo u saobraćaj. Da ne bude zabune, Aida ima položenu A kategoriju, ali je u pitanju prilagodjavanje na drugi tip motora i oslobadjanje od onog straha koji joj se nametnuo. Četvrtog dana se vozimo preko Bjelašnice i treba da zavrsimo u Kalinoviku do kojega ima ukupno oko 110 kilometara, pola asfalt, pola off. Pričam ja to sve tako redom Aidi, a ona me sluša i dokucava se sa nekom drugaricom u isto vreme. Taman da zastanem pomislivši da me ne prati, kad ce ona: - “A dje ćeš me Ba Busmane u Kaaal’novik medj' četnike?“ - Molim?!! - „Ma bolan kucam drugar'ci kuda idemo. Ona je pravoslavka i poznaje taj kraj, i ona me to pita.“ Hahahahaha, dok ja njoj pričam kuda ćemo, mi uzgred pijuckamo kaficu, ona u direktnom prenosu isto to dokucava drugarici, a jos brže od drugarice dobija pitanja. E Mala (!!)... reci drugarici da te vodim na masnu gibanicu i nacrtaj bradu da ima niz šta da ti se slije masnoća! Ovaj momenat je malčice poremetio moju koncentraciju. Aida svakakao nije osoba koja razmišlja u tom smeru, čak je totalno rasterećena od toga, ali sam više puta putujući kroz Bosnu naišao na nečije podsvesne strahove kao posledicu rata koji se završio pre više od 25 godina. U Bosni se i danas može u vrlo kratkoj komunikaciji osetiti podela vremena na pre i posle rata. Ali to je veoma razumljivo. Kada doživiš ratne strahote, ili izgubiš nekoga bližnjeg u ratu, svakako da te patnje ne možeš da se oslobodiš do kraja svog života i da će odredjena doza grča postojati makar bila manifestovana kroz šalu. Zbog toga sam u pojedinim trenucima imao osećaj da je Bosna još u ratu. Medjutim, sa druge strane me raduje i poništava mi se taj osećaj kada vidim da ljudi u direktnom kontaktu imaju potpuno pozitivne stavove, bodre jedni druge, teše jedni druge, pomažu se, medjusobno vidaju zajedničke rane i guraju dalje. Ali, da Vas ne mučim sa tom temom, a neću da Vas mučim ni sa daljim planom puta. Idemo sutra na Trebević!

Eto, prodje godina a na planu zamene motora se nije ništa desilo. Ambicije sa poslom i fakultetom ne daju mira. Ali se nabacio Enguro3 ko kec na desetku. Probacemo sa Kliksom. Iskreno, nije ni on naivan. Hoce i on da se otme neveštoj ruci, zna i da se ritne, ali je barem 50 kg lakši i ima prijateljski odziv u prvoj trećini gasa. Položaj sedenja je pogodniji i viši je od eF Džeja, što pogoduje visokim osobama. Najveća prednost mu je to što je naučio da pada u 99% slučajeva bez posledica, pa ako nam je sudjen onaj 1%, pripisaćemo to Božijoj volji. Pokušaćemo da ispoštujemo sve što je potrebno za nesmetano i bezbedno vežbanje. Rizik ćemo da svedemo na minimum, a koncentraciju da odvrnemo na maksimum. Osim toga, pojavila se ideja da se zajedno provozamo po bosanskim planinama pa da usput pohvata po nesto iz offroad iskušenja. Moram biti realan i reći da Kliks ne zadovoljava standarde udobnosti za suvozača na dužim vožnjama. Sedište na mom Zelenku je malo preradjeno i mekše je nego originalno. Ugradio sam mu za ovu priliku nosače bočnih kofera koje je perfektno napravio majstor Seba. Insistirao sam da budu pozicionirani malo višlje kako bi osim njihove osnovne namene suvozaču obezbedili dodatni oslonac. Zadnji top prtljag je pomeren maksimalno u nazad i time je obezbedjen jos koji santimetar prostora više. Da se ne kačim sada za onu krilaticu o santimetru i devojci jer je davno izandjala. Da sam majstor Bobanu poverio preradu sedišta kako samo on to ume, bio bi to top pogodak za ovu priliku. Ali… Pomenuću povremeno u nastavku (ne)udobnost u tandemskoj vožnji na Kliksu. SEBA je definitivno u srpskom motociklizmu (a i šire) postao sinonim za kraš barove i nosače kofera. Umetnik u bravariji! Od gvoždja moze da napravi pletenicu. Dakle imamo dogovor i nije tačno da sam ja na Enguro krenuo 15 dana ranije bez plana. Od Sarajeva na putu do Engura i na Enguru neću biti sam jer je dogovor pao da sve prodjemo zajedno. Za Aidu je to bila šansa da oseti sta je enduro, kakva je razlika vožnje u odnosu na asfalt i ujedno da vidi prirodu njene Bosne tamo gde se drugom vrstom motora i običnim automobilom ne može proći. Za mene je to bio još jedan izazov. Pre ovog putovanja sam imao suvozačicu na dve enduro vožnje po stotinak kilometara. Ovoga puta je sa Aidom zalogaj od približno 1300 kilometara mešovitih terena i puteva.

Vraćamo sat dve godine unazad. Bila mi je potrebna jedna daljinska usluga u Sarajevu 2015-e, a nisam imao tamo prijatelja. Naš Vlajko je bio blizu mene u tom trenutku i rekao da on ima adekvatnu osobu. Danas je lakše spojiti ljude daljinski nego uživo. Ubrzo, bez dobar dan i bilo kakvog uvoda mi stiže poruka od Aide: “Dje Ba zapelo Busmane?” I eto, kad tako krene ne mož´ da ne izadje na dobro. Posle se komunikacija nastavila uglavnom o motorima i putovanjima. Aida vozi Yamahu FJ6. Prva pomisao mi je bila - uh pa to je kao Fazer samo bez oklopa i ima nešto manje snage od njega. Kuku ženo, pa ti voziš bezmalo eR-a! Kaže da se lepo navozala sa njim , ali da je nedavno proklizala u nekoj krivini zbog rizle. Na sreću nije se povredila niti oštetila motor (samo malo iskrivljena poluga kočnice), ali od tada ima neopisiv strah. Čim je krivina u najavi ona spušta nogu, sva se blokira i oblije je hladan znoj. Predložio sam joj da ode na neki poligon nedeljom i u tančine opisao šta da vežba. Išla je više puta i na kraju smo zajedno konstatovali da bi joj ipak značilo da je neko pored nje kao podrška. Nebilo ti zapovedjeno Radovane, no ti put pod točkove pa pravac rajevoSa, i to sve onim putem - BG – Valjevo – Ljubovija – Han Pijesak - (Sokolac) - SA. Par sati igranja na poligonu i eto je u skretanju sa stopalima na fudasterima. I ne samo to. Vozila je osmice oko onih stubova koji nose most. Do duše, malo namrštena, ali srecna i zadovoljna. Bila je vrućinčina toga dana i nije mogla da provežbava duže od 5 minuta. Ključa mozak na sporom kretanju, obliva je znoj i pada koncentracija. Obzirom da joj je ovo prvi motor u životu, skupljala je razne informacije o voznji od iskusnijih vozača i pokušala da izgradi svoj stil. Neki drugar ju je suvoparno posavetovao da ni slučajno ne koči zadnjom kočnicom i ona je bukvalno nikada nije pipnula. Plocice na zadnjem disku netaknute. Ok, razumem ja šta je bila namera tom momku, ali, da zadnja nema svoju namenu, ne bi ni postojala. I to smo malo provežbali uz objašnjenje kada se ona koristi i koliko se dozira. Posle par sati na poligonu, vrućina nas je bukvalno oterala na Vrelo Bosne. Bilo je sve toplije pa smo onda proterani i do Igmana Ovde na Igmanu, na prijatnih 10 stepeni manje nego u Sarajevu, ja shvatam da Aida naginje ka enduru. Barem po adekvatnom korišćenju asfalta na gornjoj slici. A onda zajedno konstatujemo da eF Džej sa svojih 80ks nije motor za početnika. Nešto te stalno onemogućava i plaši. Nešto ti ne dozvoljava progresivno savladavanje veštine. Da, svidja ti se veoma njegov izgled, kombinacija boja, deluje mišićavo i u skladu je sa urbanim zahtevima. Kad god sedneš na njega, diže ti nivo adrenalina, a i ego raste. Ali nešto ipak ne štima. Svi ti kažu – ma samo vozi, doći će to sa kilometrima. Voziš ti i voziš, ali vidiš da se situacija ne menja. Možda je i krenulo malo, ali te ne zadovoljava. I onda ti se namontira rizla a eF Džej nije uspeo da ti oprosti. Ma oprostio bi on, nego ne ume jer ima 200 kila, i ima oštre kočnice, i ima oštar odziv na gas. Dakle, batali bilderka i 'vataj nekog školovanog s duplo manje kila i četvorostruko manje snage, al d´ ume. Posle biraj princa po volji.

AIDA, Sarajka djevojka, raja. Osim toga je, pile malo od 432 meseca i 185cm visine, bivša je reprezentativka BiH u ragbiju. Jeste, dobro vidiš, u pitanju je ragbi. Završila jedan, a na pola puta je da završi i drugi fakultet, neudavana, a i kako će pored svih ambicija. Motoristica. Opaaaa, vidi malu, i motor vozi! Ne ispušta telefon iz ruke osim kada vozi motor. Nisam je nikada video da koristi telefon dok vozi auto jer me istim nije nikada vozila. Iskreno se nadam da je isti slucaj kao i sa motorom. Dok komunicira sa nekim preko telefona, opušteno učestvuje i sa sagovornikom uživo, čak toliko dobro da direktnom sagovorniku uopšte ne smeta i ne može joj zameriti, pa se može reći i da je multikomunikativna. Muslimanske je veroispovesti, ali bih ja pre rekao da je multikulturalno biće slušajući njene priče i posmatrajući njeno odnošenje prema nacijama i verama. Naveo bih tome u prilog jedan jasan primer nevezan za medjuljudske odnose: Kada negde putuje, ako recimo naidje putem na Pravoslavnu crkvu, ona zaustavi motor/auto, udje u crkvu i upali jednu sveću namenjenu živima i jednu upokojenima. Takodje izražava poštovanje prema Katoličkoj veri po pravilima Katoličke crkve. Poznaje odlicno sva pravila i ideološke nazore tri najzastupljenije vere u BiH. Gadjao ju je snajper kada je imala dvanaest godina dok je ulicom nosila ibrik vode ka svojoj kući. Pederčino jedna snajperistička, hvala ti što si je promašio!

Kamp Jazavčije Rupe je sada već nadaleko i naširoko poznat kao mesto na Romaniji rezervisano za opuštanje i uživanje. Svratiš, okrepiš se i nastaviš dalje. Ili, svratiš prespavaš i nastaviš dalje. Ili, dodješ, odmoriš dušu par dana, nagomilaš crvena krvna zrnca pa se oporavljen vratiš u betonsku džunglu da bi tamo postao anemičan. U kampu se svako malo organizuju neka dešavanja, pa je tako jednom prilikom bilo “Veče falš tonova”. Ovog puta sam totalno neočekivano u Rupama naišao na moto susret MK Sokolac. Pedeset metara pre kampa je postavljena rampa. Prilaze mi dva momka u moto prslucima i sa vidnim oznakama, pozdravljaju se samnom i sipaju rakiju. Haha, moj prvi moto susret u životu. Izvinjavam se momcima jer “ne pijem dok Paja vozi”, ali ću rado sipati u podočnjake da imam za kasnije pred počinak. Naišao sam na sam početak moto susreta i trenutno su u Jazavčijim Rupama samo organizatori i par gostiju. Vanja mi predstavlja kolege, a izmedju ostalih i Darka Labaša, jednog od značajnijih moto-putopisaca Hrvatske sa iskustvom od par miliona kilometara. Darko i Vanja Počinju razne priče i nazdravljanje, a ja kapiram da je vreme da se krene. Nisam želeo da kvarim atmosferu odbijanjem alkohola. Lako je vama, ostajete na konaku, a ja moram dalje. Delić atmosfere u kampu uz moj nevešt pokušaj da imitiram bosanski izgovor: Od Jazavčijih Rupa do Han Pijeska ima par stotina metara makadama i 7 kilometara asfalta. Napuštajući kamp, osećao sam se kao dezerter jer je meni u susret išla kolona motora. Nije to bila baš gusta kolona, ali dovoljna da me je zbog pozdravljanja mrzelo da spustim levu ruku. Taman da je spustim, eto sledeceg, i onda rekoh sebi - ma drži to gore do HP-a. Sledeće mesto na mom putu ka Zelenkovcu je Sokolac, ali se u njemu neću zaustaviti i po običaju se neću javiti Braci Romanijaksu, već ću da produžim ka Sarajevu. Razlog je uvek opravdan, a ovoga puta je to da ne želim da vozim po mraku. U prevodu - plašim se mraka. A u prevodu prevoda - ceo život radim noću pa mi se malo smučilo. “Sarajevo ljubavi moja” je pesma Kemala Montena koja mi obavezno prodje mislima kada se približavam, ili napuštam taj grad. Pre mraka sam stigao kod Aide na kafu. Realno, do sada je bio uvod, a odavde, bar za mene, kreću vitamini.

Samo da Vam svima poželim srećnu Novu 2017-tu i po običaju, puno lepih vožnji i bezbednih kilometara!

Posle kratkog prisećanja vozim putem prema Bajinoj Bašti. Temperatura vazduha prijatna za vožnju, povremeno neki oblačak zakloni sunce, drugih vozila na putu skoro da nema. Pred prevoj na Debelom Brdu odlučim da skrenem sa asfalta i makadamom preko Torničke Bobije skratim put do Ljubovije za nekih dvadesetak kilometara. Mostovi spajaju ljude. Predješ most preko Drine i u Bosni si. Kada iz Ljubovije predjem u Bosnu, nekako mi je postalo logično da uhvatim pravac ka Romaniji i Han Pijesku, a preciznije prema Vanji i Jazavčijim Rupama. Zapravo, Kliks sada sam ide tuda. Ne moram ja ništa da fatam.

Septembar 2016-e. Valjevo. Pijucka se pivo ispred Zoranove garaže. U toku je priča u fazonu, ko o čemu – baba o uštipcima. Zoki je Liberov brat, ljudina u svakom smislu, od skoro zaražen enduro virusom. E sad, i ja konja za trku imam, tj. brata, da mi oprosti moj Mika, i bas mi je bilo drago da nas četvorica bratski malo proćakulamo, za šta nam se retko pruža prilika. Mika je inače okoreli eRaš od malena i već godinama nam obećava da će uzeti neki enduro kao drugi motor čim se stvore uslovi, pa da ga vodimo u planine. Laže pas, samo o Navaku razmišlja. U nekom momentu pita mene Libero: “Jel` more Radovane, a šta bi sa Aidom i Bosnom? Bacio si nam prašinu u oči sa onih par fotki na FB-u, a prodjoše dva meseca.“ Pa vidi, ako se sećaš, bio ti je rodjendan 01.07. i ja sam ti banuo na vrata po već ustaljenom običaju treću godinu za redom. Žena ti definitvno pravi nenadmašive kolače, a ti definitivno imaš najbolju rakiju. Ajd` što rakiju, nego i crno vino, kao da ga pravi Marko Dalmatinac. A ja definitivno više, iako sam samo degustator, ne mogu zbog toga da predjem više od 100 kilometara Ibarske magistrale toga dana, ma gde naumio. Nema veze, oprošteno ti je, a to samo Bog zna zbog čega. Drugi start je 02.07.2016. Odnosno dan posle. Ja sam zapravo krenuo na Enguro3 koji će se desiti 15-17. 07. 2016. Ako neko ne zna, to je ona urnebesno zajebantska enduro voznja u organizaciji Enduro kluba “Banja Luka“ na koju dodju enduraši iz cele Juge i donesu svoje najbolje vibracije. Ja sam rodjen u Jugi i ni 27 godina kasnije ne želim da ignorisem tu činjenicu. Start je zakazan u Zelenkovcu malo ispod Mrkonjić Grada, a finiš je malo iznad Banja Luke. Promašio sam Enguro2 i sada sam rešio da krenem blagovremeno da mogu sa sigurnošću reći da stižem čak i ako zalutam. Na odmoru sam od 1 – 18. pa da ne dangubim. Ova slika ispod ne govori hiljadu reči. Ona kazuje samo jedno: Idi pede.. bez mene, samo ti idi. Poseban je gušt sa Liberom voziti Valjevske planine. Poznaje svaki ćošak, ima meru u svemu i zna da ugodi i sebi i drugima. Iskreno se nadam da će nam se poklopiti kockice u skorijoj budućnosti da zajedno proširimo horizonte. Krenuh ja oko 10:30 putem Valjevo – Bajina Bašta i zaustavljam se već posle 15 minuta da načinim prvu pauzu. Imam brate 14 dana fore. Nema žurbe. To je tako dobar osećaj kada te ne tera štoperica. Ja sam inace u poslu teran tom djavolovom napravom i sada se zbog njenog odsustva osecam malte-ne u stanju meditacije; hoću da dodam gas, neću da dodam gas, hoću da stanem, neću da stanem, hoću levo, ne, idem desno. Gdegod došao, dobro došao, i kadgod stigao, dobro stigao. I eto, stadoh na dvanaestom kilometru od Valjeva da vidim jezero akumulacije Stubo – Rovni koje je nedavno napunjeno. Prošle godine smo se vozili po dnu budućeg jezera i gazili reke Jablanicu i Sušicu. Obuzima me neka žal što sada vidim veliku vodenu površinu. Libero, Čeda i Marjan - Leto 2015. Libero kroz Jablanicu Čeda Marjan Potopljeni manastir Valjevska Gračanica Reka Sušica Kliks vozi Julijanu preko Jablanice da poseti manastir u leto 2015. Bilo je oko tog jezera oprečnih mišljenja i bojkotovanja punjenja. Potopljen je manastir Valjevska Gračanica, ugašene su dve reke i četiri nepresušna izvora pitke vode. Ali, sada je gotovo. Jezero je tu, a nama samo ostaje da u buducnosti spoznamo njegovu dobrobit.

Hmm, eci peci pec? KLE - Gliga KLR - Leon

Te slicne price bez tockova ces uzivo da mi pricas, a za prolece sam vec sada spreman.

Bravo bre Raco! Naravno, duboki naklon i svim ostalim clanovima ekipe. Ovo je zaista veliki izazov za svakoga i siguran sam da je mnogo dobar osecaj kada se setis da si sebe izlozio ovakvom naporu i da si uspeo. Ja retko vozim bajs, ali ne mogu da se otmem osecaju kada oko ne konstatuje uspon (mislis da je ravno), a noge moraju pojacano da pedalaju. Jos ako to traje toliko da pocne da ti trosi kondiciju, onda u sebi pomislis: PU, *bem ti vaservagu. Ovo mi je palo na pamet kada ste imali 2000 metara visine u padu, a u tom spustu imas 600 metara razlike u porastu. Vec dosta iscrpljen konstatujes da je na redu olaksanje, a ono ajd' opet uzbrdo. Milina. Hvala majstore za ovu pricu i slike, i drago mi je da si bas ti, nas enduras, ucinio jedan takav poduhvat.

Dare care! Gotivna ekipa, meraklijski tempo, svakojake klopica, zamkovi, livade, visine... ma mlilinica. Uzivanje je "putovati" s' tobom. Ali, kada se kaze TATRA, mene to neodoljivo podseca na veeeeliki plavi kamion kojem menjac obavezno zakrci pri svakom saltanju.

Zadovoljstvo je moje kada god dodjem da se provozam po tvom "predsoblju". Valjevske planine su nepresusan izvor offroad zabave. I prosto sam ljubomoran samo kada pomislim na 100 kilometara ibarske x2, a tebi sve pred nosom. Hvala za trud! Trebalo je sve te fotke obraditi i poslagati da bi ih podelio sa nama.

Ne liče na sebe ama ič!

Pa si i sam krenuo istom strategijom. Promašio si poentu moga slova, meni u opšte nije draži KLE od KLR jer više volim jednocilindraše.. Ma jok! Iako je bio takav red postova, uopste nije upuceno konkretno tebi. Bio je to opsti utisak svih dotadasnjih pisanija. A kao sto sam shvatio Ivanovo slovo, tako sam shvatio i tvoje. Realno, kada pricamo uzivo uz upotrebu zargoskih postapalica, mnogo, i vise toga nije uvredljivo. Uz njih samo utisak dobija volumen, a poenta ostaje ista. Ovde nedostaje govor lica i sve napisano deluje bukvalno, ali sam ja naucio da i ovde "vidim" gestikulaciju, pa ni "djubre", a ni "seronja" ne uzimam zdravo za gotovo. Ja sve Vas sa svom ovom pricom odmah preselim u Glindzu, a tamo mozes da se izrazis kako god ti volja i niko nikoga nece pogresno razumeti. "Tamo su kuce od cokolade..."

E pa drago mi je ako je tako. Motorin ti/nam je odlican (pu,pu). Zabavi nikad kraja! Letos smo u zdravlju i veselju ispeglali nepunih 2500km po ex YU planinama, i to sa suvozacicom i stvarima. Cepa zelenko i pita jel' i ma jos. Ali, obzirom da on nije tema ove price, preskocicemo poredjenje sa upitanim modelima. Sto se tice KLE-a i KLR-a, ja sam svakako za KLR-a, obzirom da sam vise orjentisan na offroad. Medjutim, to uopste ne umanjuje KLR-ove sposobnosti na asfaltu. Cak sam siguran da je KLR agilniji po asfatnim krivinama, a jedino u cemu mozda KLE prednjaci je ta maximalna brzina, koju navodi Srbac. A realno, na takvom motoru moze samo vetar da te oduva pri toj brzini. Takodje, treba i da se zaustavi nekako, obzirom na obzir (kocnice), ako uopste moze toliko da ide . Druga je prica GPZ sa istim agregatom i 10+ ks vise. Oba motora imaju oko 190kg, ali KLR ima bolji obrtni momenat, bolji balans i bolje ogibljenje, pa je zbog toga i bolji u off-u. E sad, Libero i Gliga (kao i mnogi drugi) se siti navozase po off-u sa KLE-om sto ce reci da i nije toliko los motor. Dragi KLE-ovci, ne treba da Vas vredja to sto je Ivan zargonski opisao vase sokocalo. Kada covek vozi i proba vise modela, onda mu se precizno iskristalise utisak o nekom, pa otuda i takav stav. Da ste to "djubre" culi za stolom u kafani, ne biste ni primetili, a mozda biste cak i potvrdili. I za KTM-a se cesto kaze da je "austrijsko smece", a njegovi vlasnici svi zadovoljni. Dakle Juan, lepo si primetio: "1 cilindar-1 briga"

Kada jedan racio iznese istinu, tu se odma' umesa masovni EQ, u fazonu - zajedno smo jaci, da uz analizu tog racija demantuje isneseno. Fala Bogu da nije vise AT ws ST, BMW, KTM.... (iako sam racionalno i emotivno vezan za AT)

x15, ti druze u startu imas problem sa ergonomijom, obzirom na tvojiu visinu i motor koji vozis. Ako pokusavas da vozis stojeci, garantujem da ti je fokus usmeren kako da se namestis (a ne uspeva ti nikako), nego kako da vozis. Usled loseg polozaja dolazi do brzog zamora i preopterecenja kicme, zglobova i misica koji nikako da te nameste gde treba. Dakle, ergonomija je bitan faktor u ovoj nasoj prici. Podesi korman - odalji ga sto vise od sebe. Podesi rucke kvacila i kocnice da ti bude sto zgodnije za rukovanje. Zbog tvojih 190cm bi bilo dobro da stavis i podizace kormana (bar od 2cm). Ja sam cak promenio korman. Mnogo je laksa i sigurnija voznja sa sirim i izdignutijim kormanom. Kada je losa ergonomija ne mozes ni da uvezbavas pravilnu tehniku voznje, sa naglaskom na PRAVILNU. Kada nam nesto nije potaman, to nam odvlaci paznju i fokus nam se rasipa na nebitne stvari. Vozeci tako, samo utvrdjujemo greske i nikako da dodje do progresa. Vozaci do 175cm se vrlo lako nameste na bilo koji enduro motor. Ja recimo imam 180 i kada vozim u turing cizmama, sve mi je odlicno. Ali, kada vozim u kros cizmama, vec su mi ledja savijena vise nego sto je potrebno i automatski se javlja problem, a samo je debljina djona u pitanju. Dobra i pravilna tehnika enduro voznje takodje debeeeeelo utice na umaranje.

Lorde, vrlo lako dok se Grof bavio gumama. Sada ne znam. Javi ako nadjes neku kombinaciju.

@ icatenej Nisi ti od juce, i realno, mislim da ti je jasno da za Kadjivu i nemas neki izbor za prednji tocak; osim putnih guma. Michelin AC-10 u dimenziji 100/90-19 je ZADNJA guma, kao i sve ostale enduro gume sa kramponima u toj dimenziji. Stvarno ne znam sta bi mogao napred da stavis. Mozda ima TKC80 od 19", ili K60. Najbitnije u celoj prici je da obe gume budu uparene za odredjenu namenu, pa ako ima recimo K60 u Kadjivinim dimenzijama, ja tu ne biK nista dalje mudrovao jer ce one zadovoljiti sve tvoje kriterijume koje si pobrojao. A sad za sve koji imaju "pravu" enduro dimenziju , da saopstim moje malo iskustvo: Motorce je Kawasaki KLX650 zvani Kliks, ili Zelenko (150kg), ali ove gume mogu da idu i na motore teze za 20-30kg. Metzeler Unicross 90/90-21, prednja. AnteK-ova preporuka. U momentu fotkanja je presla 5.000 kilometara, a ukupno blizu 6000. Drzi dobro mokar asfalt (sto nam je svima vazno). Ne mogu da naglasim sta joj je specijalnost. Jednostavno ide svuda, i zemlja, i blato, i kamen, rizla, makadam, sitni potoci i manje recice. Jede sve! Pu, pu, da je ne ureknem - ne privlaci eksere tako da racunate da je necete busiti do tih 6000km. Ostecenost krampona usled eksploatacije skoro da je neprimetna. Vozena je na pritiscima od 1.3 - 1.5 bara u zavisnosti od podloge i opterecenja. U poslednjih 2300 kilometara je imala suvozaca pa je tu dobila 1.7 bara i to nije menjano bez obzira da li je asfalt ili off. Inace, za Kliksa se kataloski obe gume duvaju na 1.5 bara bez suvazaca i dodatnog opterecenja. Ja ne volim nekontrolisano dodavanje gasa i nagla kocenja (osim kada se mora), sto svakako produzava eksploatacioni vek svake gume. Za jos duzi vek je trebalo da joj okrecem smer posle svakih 1000 -1500 kilometara jer tada ne bi dobila ukoso potrosene ceone krampone. Ako je poredimo sa kvalitetnijom gumom, recimo T63, tvrdim da je bolja u svim uslovima van asfalta, i jednaka na asfaltu. Treba imati stalno na umu da je deklarisana za brzine do 130 km/h i ponasati se u skladu sa tim. Eto, ja sam prezadovoljan i za sada ne menjam firmu. Hvala Ante, pun pogodak za enduro adventure!! Mitas c02 stoneking, 130/80-17, zadnja Da ne poverujes! U momentu fotkanja je presla nepunih 10.000, a do ovog momenta skoro 11.000 kilometara. Prosla sito i reseto. Raskopavala zemlju po Glindzi, blatnjavila se, valjala makadame po valjevskim i bosanskim planinama, razgrtala ostar hercegovacki i dalmatinski kamen. I jos je ima! Prosto mi se vise zgadilo da je gledam. Al' sta cu kad ide. Na asfaltu je malo nezgodna kada je nova, dok se ne odmasti u prvih 300-400km. Medjutim, uteras to odma' u neku prasincugu i stvar resena za pola sata. E ali, na mokrom asfaltu joj pomoci nema. Ukljucis pi**a mod i lagano. Velika joj je pomoc onaj Unicross s'preda. Posle svih njenih iskustava, ima tu i tamo vidljiva ostecenja u vidu useklina i krunjenja po nekog krampona, ali su svi kramponi na broju. Znaci, off tera bez pitanja! Suv asfalt drzi, a suv i topao asfalt lepi. Vozena je najcesce na pritiscima 1.2 - 1.5 bara. U poslednjih 2300 kilometara je dobila 1.9 bara zbog suvozaca i stavri bez obzira da li je na asfaltu, ili van njega. Deklarisana je za brzine do 140km/h, ali nije vozena preko 130. Ni ona nije videla ekser tako da ne znam koliko je zgodna, ili nezgodna za rucnu demontazu. Sto bi se reklo - reda radi, i od pozadi cu opet nju. Jedino mi je muka kad pomislim da cu opet da je gledam 11.000 kilometara. Kilometraze za obe gume prihvatite sa rezervom. Za Unicross uglavnom kazu da prelazi oko 3 - 4000km, a za c02 oko 6 - 7000km. Sve to zavisi od stila voznje, odgovarajuceg pritiska i tezine motora.

Doslo vreme za neke krampone? Hvala ti sto si vaskrs'o drugi put ove godine!

Bravo Brko!

Stigao sa odmora... Prešli smo oko 1200km. Za sedište nemam komentar . Sto, jel zulja negde?

Šopen - valcer u cis molu, časa crnog vina, pa lagano.

A motor?