(ok,ok... ali ako zasmeta vi recite) Ne, ipak ćemo prići bliže jezeru, pa onda jače aktivirati čula. Proveli smo jedan sat pored Orlovačkog jezera u čistoj meditaciji. Po dolasku smo videli par razapetih šatora i pomislili da bi bilo dobro i mi da kampujemo jedno veče. Ipak ne ovoga puta. Šator nema neku zavidnu vodootpornost, nemamo dovoljno pitke vode, a realno ni sa hranom nismo baš spremni. Ukupno gledano, kao što već rekoh, nosim šator samo zbog neke nepredvidjene situacije. Kampovanje ćemo da uplaniramo neki drugi put i shodno tome da se pripremimo. Mada, baš mi se ne ide odavde.

Čitamo turističku tablu i predajemo se tišini, bojama i oblicima. (Imam utisak da je ovo preteran broj fotki. Da smanjim malo?)

Mudro ću da odćutim. Ja lepo kažem da uvek ima neko ko ide u kontra smeru. Inače, mimoilazimo se mi i sada, samo smo malo dalje. Dogovorićemo neku kafu s Mil'com prvom prilikom. Sreća da se ne pitaš. Schwitza možda jeste, al odBosne nije.

Imamo još osam kilometara do prvog jezera. Prolazimo kroz stenovite predele obrasle uglavnom četinarskom šumom, a zatim se smenjuju šumarci i proplanci na visoravni koja je omedjana vrhovima. Put postaje sve bolji i bez mnogo ulegnuća. Na tri kilometra do jezera ulazimo u jednu šumicu i iznenada se pojavljuje deonicu od 100 do 150 metara po kojoj je načičkano oblo kamenje veličine lubenice. Kao da smo ušli u korito reke. Uz to je taj deo ukrivljen u blagi cik-cak. Zatečen situacijom ne uspevam da se zaustavim i razmislim, već upadam u vatru i počinjem da radim. U prvoj trećini uspevam da planiram putanju. Medjutim, u nastavku mi se mogućnost plana sve više smanjuje, da bi ubrzo izgubio bilo kakav plan. Aida odlicno podnosi sve sile cimanja, potapanja i odapinjanja ogibljenja i ni trunku me ne remeti. Ja radim i samo radim. Sve ide na gas, kvačilo i govor tela. Prednji točak je nebrojeno puta pregazio kamen za koji sam pretpostavljao da ce nas počistiti, ili bar zaustaviti. Ali Kliks ide, i ide, i ide...! Koliko me je štrecnuo momenat nemogućnosti biranja putanje, toliko me je ozarila Aidina smirenost i Kliksovo ogibljenje pa sam u poslednjoj trećini počeo glasno da bodrim i njega, i Aidu, i sebe: Pa TOOO lutko!! …Ma iiiidemo rodjače!! …Cepaaj Katalinskiiiii!! …ROKAAAAAAAAAJ!! Čim je to prošlo dočekala nes je ne mnogo strašna krivudava uzbrdica od stotinak metara, ali sva isprepletana korenjem drveća. Ja pod nabojem ne prestajem da radim ali prestajem da likujem da ne bi djavo čuo. Prodjosmo i to i izlazimo na umirujući proplanak. Naravno da nemam fotke te deonice jer mi na kraju pameti nije bilo da se peške vraćam zbog slikanja. Gliga mi posle kaže da se ne seća takve deonice kada je on tuda prolazio. Hmm, ili je u medjuvremenu tu neko nešto čačkao, ili je, što kaže Kepo – pripoda promenila konfiguraciju terena. No, posle toga smo vrlo brzo stigli do Orlovačkog jezera po skroz laganom makadamu. Vrh - Orlovac (1962 m) Sa glavnog makadamskog puta se skreće levo na ovaj i nakon 400 metara ste pred Orlovačkim jezerom. Vrhovi - Todor ...

I trek logić se slaže da se vratimo i nastavimo onim krakom odakle je kamion izašao. Mašala! Mislim, svaka čast čoveku kuda protera kamion jer je ovakv put narednih par stotina metara. Nama nizbrdo. Zatim dolazi lagana deonica od opet par stotina metara... ... pa opet malo razonode, i tako 4 – 5 kilometara. U jednom momentu blokira zadnji točak, kamenčići promuklo kažu - kššššššššš, i zaustavljamo se. Blokada je bila iznenadna i odmah pomišljam najgoru moguću varijantu - da se nije Aidi noga zaglavila izmedju točka i viljuške, ali me ona odmah rasterećuje pitanjem: “Ša ti je Ba, što kočiš?“ Huh, dobro je! Šta god da je drugo, nije uopšte važno. Rasteglio se jedan pak treger, prtljag je promenio geometriju i to pretpostavljeno zaglavljivanje je napravila moja vreća za spavanje. Kasnije sam sa mnogo više pažnje vezivao prtljag, ali se ispadanje desilo još jednom posle par dana. Srećom ta ista vreća nije upala u točak. Zameram sebi što i pored toga nisam negde potražio trakaste zatezače da budem miran sa te strane. Pak tregeri su potvrdili da nisu sigurni za off, a definitivno je najbolje da nemate višak stvari koje ne možete da upakujete u torbe. Medjutim, već par minuta kasnije uvidjam da je to bio namenski poziv Zelengore da se malo okrepimo. Samo da Vas opomenem da je na slici Gorska Vila, a ne cur'ca koja je brala jagode. ...

Dalje na putu počinju da se pojavljuju ulegnuća i barice uz sve manje prisustvo tucanika. ... da bi u jednom momentu postao čist zemljani put sa sve većim ulegnućima. Kod male kućice se put račva pa stadosmo da konsultujemo trek log. U tom iz desnog kraka uz visoke obrtaje i sporo izlazi ovaj kamion. Kažem izlazi, jer se kreće uzbrdo. ... a mi nastavljamo levim krakom. Priroda izgleda ovako Put se nastavlja preko livade I posle 400-500 metara dolazimo do ovog račvanja. Sve mi izgleda kao da smo malo promašili. Naravno da jesmo jer posle tog račvanja ima puta, ali je debelo obrastao travom i vodi samo do šume. ...

Zelengora, Utorak 05.07.2016. Sinoć kada smo stigli u Kalinovik, povučen pitanjem Aidine drugarice, odlučio sam da u javnoj komunikaciji prekrstim Aidu u Mil’cu. Jedina boja koja mene vodi kroz život se zove - Čovek, ali taj manevar primenjujem čisto iz razloga da za svaku eventualiju ne moram da potežem ravnogorske veze dok sam u romingu. Kalinovik je tiho mesto u kojem smo se osećali totalno opušteno. Njegovi stanovnici su nenametljivi i veoma prijatni. Kliks je ostao pred vratima hotela, a mi smo sabrali utiske sa Bjelašnice i utonuli u lak san. Probudio me je svež vazduh i cvrkut ptica koji je dopirao kroz odškrinut prozor. Za moj pojam se to desilo prerano, u 7h, ali sam se osećao odmoreno i prijao mi je pogled kroz prozor sobe. Mističan trenutak uz tih par niskih oblaka, a sunčevi zraci su ipak najavljivali lep dan. Na naše veliko žaljenje, nismo za doručak dobili masnu gibanicu te se zadovoljismo omletom. Pakovanje stvari na Kliksa izaziva kod Aide, pardon – Mil’ce, blagu nervozu te pokušava da mi pomogne. A, ne! Taj deo posla mogu samo ja da odradim. Ne prilazi ma koliko trajalo, Milice! I, “već” pre 11h smo izašli iz Kalinovika. Verujem da ćemo sada preko Zelengore zauzeti dobar pravac prema Zelenkovcu. Zelengora je planina u Bosni (Republici Srpskoj ) sa najvišim vrhom Bregoč na 2014 mnv. Na njoj postoji više glacijalnih jezera, a najpoznatija su Orlovačko, Jugovo, Kotlaničko i Štirinsko. Na Zelengori izviru poznate reke Neretva i Sutjeska. Pre dve godine sam sa Leonom prešao Zelengoru putem od Kalinovika preko Morina do Nevesinja. Sada želim da vidim njen istočni deo preko Čemernog do Gacka. Vodi nas Gligin trek log kao i prethodnog dana. Prva tri kilometra vozim dobrim, krivudavim i pustim asfaltnim putićem uz prisustvo niskih stena sa obe strane. Pojavi se po koja kuća i po neko parče obradjene zemlje. Malo vremena je prošlo te se otarasismo asfalta. Zašto tako kažem? Mislim da veliki uticaj na to ima urbani saobraćaj i sve nevolje koje on prouzrokuje i koje vrebaju motoriste. Definitivno stoji činjenica da neasfaltirani putevi imaju vrlo malo saobraćaja, ili ga nemaju uopšte. Zbog toga se ja osećam totalno rasterećen od straha da će neko drugi ugroziti moju, i bezbednost mog saputnika. Drugi razlog je što se stiče utisak da je priroda lepša gde čovek manje zalazi. Treći razlog je sto tada aktiviraš sva svoja umeća vožnje motocikla u savladavanju raznih prepreka, što je svakako izazovnije od vožnje po i čak bezbednom asfaltnom putu. Ali, i taj neasfaltirani put je ipak put i treba imati na umu da nisi sam na svetu i da je možda još neko baš tada naumio da prodje njim upravo kada i ti; pa vodi računa u nepreglednim krivinama da se ne zakucaš u vozilo koje ti možda ide u susret. Tako je vrlo moguće da ti se u susret pojavi kamion koji zauzima celu širinu puta, ili biciklista koji je pod naporom i isto kao i ti traži po putu lakšu putanju. Ili jednostavno porodica u automobilu koja je pošla na izlet. Naravno, ne zaboravi da ti nisi jedini enduraš, pa možda još neki kolega istražuje iste terene ali u kontra smeru. Makadamski put prema Čemernom je s' početka veoma dobar i utaban. Po proplancima krave slobodno pasu i apsolutno su nezainteresovane za naše prisustvo. Nismo prilazili da ih pitamo za zdravlje, a tek na slici vidim da nas jedna značajno gleda. Ops, a mogla bi i neka pauzica, čisto da ne ispadnemo iz fazona. Jadan bre ovaj moj Kliks. Nije mi dovoljno sto sam mu navalio onoliki samar, nego i čiviluk pravim od njega. ...

Doktore, sve je tako bilo. Drugar'ce i drugovi, hvala Vam na podršci! Prodjoše slobodni dani pa će kontinuitet biti malo labav.

Šumadinac, potrošio sam plusiće.

Ovo je pogled prema zapadu, odnosno prema Konjicu, Zelenkovcu, pa preko Miletove Pule i Milana do Karakasa. Tim istim pogledom možemo videti Gabora kako se bori po bespućima Paragvaja, a ako pogledamo još malo dalje preko Pacifika, videćemo S.Predraga kako pegla džade izmedju Krajstčerča i Akaroe. A eno iza njega i Kawazokija po Kambodži. Na vrh brda Aida ne mrda. Naslonila bi se ona na oblak nego je 400 metara strmopizd iza nje. Pa još jedan pogled prema jugoistoku. Pa 10x zum i vidiš selo Bobovicu Pa jos jednom Lukomir Pa paljba. E al' neće moći to tek tako. Prvo da prodžu Gospodže, pa ondaK mi. Bilo ih je poprilično te pomislih da nekoj možda ne delujem previše drečavo. Ajd’ ja iz poštovanja da se zaklonim iza Kliksa. Ma jok! Mlate repom lagano i kopitu pred kopitu. Ič ne bendaju. E sad stvarno odosmo, prošlo je 18:30! Ma ne žurimo mi nigde. Do Kalinovika imamo oko 70 kilometara, od čega je 10 kilometara asfalt odmah nakon Umoljana, te ćemo tu da opalimo u 5-6000 obrtaja, da usporimo vreme. Ahhaaaaa! Jeste kad se ne bismo zaustavljali svakih 15 minuta. Te žedni smo, te ajd' po pljugu, te ovčice na putu, te ajde da pitamo nekoga za svaki slučaj (a oni uzgred pojma nemaju kuda mi hocemo pa nas šalju asfaltom u krug od 200km). Jaaaaaooo vidi sto je ovde lepo, aj opet po pljugu… ... te račva se put a dobili smo informaciju da idemo krakom koji se češće koristi. Buhahahahahaha!! Meni ovo izgleda dibidus isto. Nakon 20 minuta skapiramo da se ta dva puta spajaju posle 300 metara. Me.e.e.e.e.e.e.ee!! E, a da zapalimo mi još po jednu, a?! Trte- mrte, mrte-trte i pade mraaaaaak. Negde smo ispod Treskavice čiji je najviši vrh na 2088mnv, a mi smo na oko 1550mnv u totalnom mraku. Kaže Dji-Pi-eS da imamo još 30 kilometara do Kalinovika i da je projektovano vreme 45 minuta. A put ide kroz šumu i obrastao je travom i sa strana i po sredini. Verujem da je predivno danju, ali... Kliks skroz zadovoljava sa farom. Imam neku jaču sijalicu, bem li ga kako se zove, ali jedva od trave nazirem liniju kolotraga. Vozim 20km/h i to mi se čini prebrzo jer ne stižem da razaznam kolotrag. Uzgred se pojavljuju neki svetlucavi leteći objekti koji mi idu u susret i udaraju u far. U afektu vozim 30 na sat i to sada traje već 20 minuta, a Dji-Pi-eS onih 45 minuta do cilja zakucao kao da još nismo krenuli. Stabla sa obe strane puta postaju sve gušća i sve više se nadvijaju nad nama. Kao u tunelu. U krivinama potoci kvase a ja samo očekujem medu sa stop palicom da mi uzme meru za nasilničku vožnju. E nećeš vala! Pojačavam afekt na 40km/h!! Aida je i do sada ćutala, al' sad ćuti još jače. Nit' joj se koče duge noge, nit' je ledja bole, nit' bi da zapali. Samo jako ćuti. Krivina je sve više i stalno smo u usponu. Nikako da negde izadjemo. Kliks se dere dubokim glasom i osećam da para planinu. U navigaciju više ne gledam. Kasno kočim pred krivinom jer istu kasno uočavam i jedino što mi ide u prilog je Aida i težina prtaljaga iza mene. Mitas dobro prijanja i nema proklizavanja. Mogu da točim onoliko koliko mogu da vidim. Čini mi se kao da letimo 140. I taman kada sam pomislio da bi bilo pametno da se malo družimo sa bosanskim zverima, puče mesečina ispred nas. Levo neka kosa livada, a desno dolina. Ispred nas zaravan i Mesec obasjava liniju puta i tamo dokle Kliks ne dobacuje. Vise nema trave po putu i počinjemo da se spuštamo. HUhhhhhh. Olakšanje. Navigacija smanjila vreme na 20 minuta. Vozim losim i truckavim makadamom sa mnogo rupa. Rupe mi prave senke. Odjednom stigosmo neki automobil. Nije automobil nego Range Rover, onaj stari kockasti sa kockastim zadnjim svetlima. Pojačava tempo. Pojačavam i ja jer vidim put obasjan njegovim farovima pa ukupno imam bolju sliku. Pojačava on još i diže mi veliku prašinu. Aida odskače od sedišta, al' ćuti. Malo popuštam i nestade Rendž. Ubrzo nestade i makadam. Video sam u dolini svetla Kalinovika još pre deset minuta i bilo mi je jasno da smo blizu. U narednih tri minuta uz prigušeno ulično osvetlenje stižemo pred hotel u centru varoši. Ostvarili smo 110 kilometara od čega je 45 bio asfatl. Predeli su bili očaravajući. Vožnja umerena bez nekog napora, osim onih 30 kilometara kroz šumu po mrklom mraku. Mada, ja bih jopet. I tu ima neke čari.

Lukomir, Bjelašnica (prepisao sam od Wiki da se ne mučite sa kliktanjem) Lukomir je naseljeno mjesto u općini Konjic, Bosna i Hercegovina. Naselje Lukomir je planinsko selo koje se nalazi na južnim obroncima Bjelašnice na 1495 metara nadmorske visine, što ga čini najvišim naseljenim mjestom Bosne i Hercegovine i jedinim preko 1300 m. Na osnovu stećaka koji se nalaze u selu i koji potiču iz 14. i 15. vijeka, vjeruje se da je selo bilo naseljeno i prije više stotina godina. Današnji stanovnici sela potomci su ovčara iz hercegovačkih sela Kamen i Žulj iz okoline Stoca, koji su zbog izuzetno bogatih pašnjaka ovdje ljeti čuvali velika stada ovaca. Gradeći prvo sezonska naselja (stanove), koja su poslije prerasla u današnje selo, najvećim dijelom su se ovdje naseljavali ljudi iz plemena Čomora i Masleša, koji su i danas najbrojnije porodice u Gornjem Lukomiru. Posle neplanirane kafe sa divnim ljudima, ostao nam je još 1.5 kilometar do Lukomira. Ulazni put u selo je bio bogato nasut tucanikom, a malo se zaletesmo pa je Kliks u jednom momentu krenuo poprečke. Ostali smo srecom na točkovima. Ne-ma žur-be! Stići ćemo! Nastavljamo peške stazicom. Zum 10x Upravo stojim ispred kanjona reke Rakitnice. Ne vidiš dole reku jer je 400 metara niže. Inače, najviši vrh Bjelašnice je Zvjezdara na 2067mnv. Oko planine teku reke Rakitnica i gornji tok Neretve. Pa se onda malo okrenem prema selu Od Aide do onog vrha preko puta ima 3 kilometra. Tako kaže G Earth, a deluje kao da je tu. Inače je to planina Visočica. ...

1. Nadam se da se iskreno kaješ što si prodao Zelenka! 2. Želim ti puno lepih vožnji sa Kivijem! 3. Neuporedivo je lepše i sigurnije voziti Aidu nego nekog, da te citiram - konja sa pivskim stomakom, kojem taj stomak njiše po krivinama čas levo, čas desno!

Hvala, zadovoljstvo je moje da podelim nešto u čemu sam istinski uživao, tako da nema na čemu. Podebljano si divno iskazao!

Malo pre ograde na donjoj slici je jedan trouglasti skver i tu se put račva. Kada se ide iz pravca Sarajeva, levo je za Umoljane, a desno prema Lukomiru i to je lepo obeleženo putokazom. Mi ćemo desno za Lukomir. Reci kakva džada?! Taman smo se zalaufali petominutnom vožnjom bez pauze, kad se pojavi sa desne strane puta natpis na drvenoj tabli - PRODAJEM SIR I KAJMAK. Ebga, 'ustavljaj! Ulazimo na imanje gde nas dočekuju Emira i Zahid. Njih dvoje i njihov šesnaestogodišnji sin žive ovde tokom leta, a pred školsku godinu se vraćaju u okolinu Sarajeva. Ovde imaju blago – nesto ovaca i krava, i proizvode sir, kajmak i maslac. Poneli smo brdo sendviča da imamo za negde u nedodjiji, ali nije bilo na odmet uzeti malo domaćeg sira i kajmaka da se nadje. Na kraju smo te sendviče (skoro sve) podelili sa njima, najeli se perfektnog sira i još boljeg kajmaka i ni trunku nismo poneli. Bez kafe nam nisu dozvolili da krenemo. I to kakve kafe... Ručno mlevena na dobar stari način. Tu se ja isprsim da se Emira ne muči! Kaže Aida: - “Hajde Ba, brže to malo, šta se kilaviš!?“ - Ma jel', 'si mlela nekad?! Samo opušteno i bez žurbe! (Kada se mnogo zalaufaš sa mlinom, samo se nepotrebno umaraš i produžavaš posao sa malo učinka jer zrnca kafe “beže” od prihvatnih oštrica mlina) Rasteferidžili smo se uz Kahfu. Zahid je čovek bez predrasuda i pričao nam je o načinu življenja u planini, o Lukomiru i o vukovima kojih na Bjelašnici svakako ima. Bio je u vojsci u Beogradu, pa nam prepričava i par dogodovština iz tog perioda. Sat vremena prodje očas. Zamalo da kupimo i čarape, ali sam odlučno rekao NE. Nema suvenira kada se putuje motorom i sa pretrpanim torbama. A ovo su vidici iz njihovog dvorišta sa kojima oni žive. Ijaoooooj, kad se samo setim onog Biber crepa na tri metra ispred mog prozora. UH! ...

Upravo je Aida u trecem danu zajedničkog putovanja citirala stare Kineze, sa čime sam i ja saglasan. Ali o tom - potom.

Hajd' izdrži da se ne zaustaviš. Zum 10x. Na licu mesta je daleko i tek kada se dobro zagledaš shvatiš da nije kamenje u pitanju. U oblacima je Treskavica. Nisu oblaci daleko ni od nas, ali uopšte ne prete. Makadam je nezahtevan i može pristojno da se otvori leptir karburatora. Jedino treba obratitii pažnju ako uočite da je nedavno nasipan. Tokom proleća kiše naprave dosta vododerina pa vredni putari nasipaju put novim tucanikom. Gde god su bile vododerine, ili ulegnuća, to je sada ravno, ali rastresito. Vi vozite opušteno, ali na takvim mestima prednji točak malo beži (meni pogotovo jer je rasterecen zbog tereta na zadnjem delu) i štreca vas da se ipak ne opuštate. Realno, kada se bas opauči po gasu i kada ste sami, to se i ne primećuje. Ja sam uživao u lepoti Bjelašnice i nisam prešao brzinu od 40km/h, a i pile je iza mene. Na gornjoj slici je putokaz i on nam govori da se mi zapravo nalazimo na putu za Umoljane. Ali jednom endurašu će ta informacija biti skoro nebitna u odnosu na one linije iza i iznad znaka. Aj' priznajte da su lepe i samo pomislite koliko je to stotina M.N.V. više! Nije u sliku sve moglo da stane. Ostajem dužan tim linijama. Nisam više uspeo da pratim koja je pauza po redu. ...

Pa kad si braconorisčakromanijaks

Nadam se Alpe da ćemo zajedno nakupiti materijal za sledeću NG.

Bjelašnica, Ponedeljak 04.07.2016. Deblja linija na karti pokazuje orijentaciju moje početne i krajnje tačke, BG - Zelenkovac. Uža linija ne pokazuje. Ona priča o enduru. A šta je Enduro? To je kao žedj. Kada je utoliš, ona se pojavi opet. Enduro te tera da istražuješ predele na našoj planeti, da se popneš što više, da sidješ što niže i da prodješ kuda ne može svako u potrazi za najlepšim vidikom. Kada nadješ neki pogled koji te ispuni, ti se zadovoljiš i nastaviš dalje. I onda tražiš sledeći, pa sledeći i tako u beskraj. Od traženja možeš samo da se malo umoriš, ali ćeš opet nastaviti dalje čim umor prodje. Verovatno umorni od spremanja gajbe prethodne večeri, ustajemo malo kasnije, pa kasnije i krećemo da istražujemo Bjelašnicu. Taj pojam “kasnije” će nas pratiti sve naredne dane verovatno uslovljen krilaticom: Po jutru se dan poznaje. Fotka je načinjena u 14:07, par trenutaka pred polazak. Kasno skroz. Za to kasno sam uvek bio jedini krivac ja. Na odmoru sam pa mi se opustila teralica kao kanap. Čak i kada bih da požurim, mene odmah nešto još više uspori u fazonu - čekaj, polako, guštaj, stići ćeš. Jedino oko čega sam se baš uvek trudio da budem brži je pakovanje stvari na Kliksa. Medjutim, prvi put mi je da imam nosače bočnih torbi/kofera. Ranije sam torbe samo prebacivao preko sedista i one su se oslanjale na bočne plastike. Sada je trebalo da ih dobro pritegnem da ne beže, kao i ostale stvari za koje nismo imali gde da upakujemo. Odmah na prvom pakovanju sam shvatio da elastični zatezači (pak tregeri) nisu dobro rešenje za vožnju van asfalta. Koliko god da ih zategneš, oni se tokom truckanja malo otpuste i cela situacija se pokrivi, i sve to deluje nesigurno i kao neka ciganska čerga. Najbolje rešenje su trake za zatezanje. Imala je Aida dve, ali su one bile dovoljne za jednu torbu. Dodelio sam svakoj po jednu za horizontalno pritezanje da bar imaju podjednako učvrščenje. Ostalo pritezanje torbi i stvari je bilo mučenje sa pak tregerima. Umesto da u Sarajevu krene nevreme, upravo su počeli da se probijaju sunčevi zraci. Dobar znak, pa da krenemo niz tih dvadesetak stepenika koji počinju odmah ispred Kliksovog prednjeg točka. Jedini način da se udje i izadje iz Aidinog dvorišta. Do ski centra na Bjelašnici vodi asfaltni put u dužini od 35 kilometara. Iako smo napravili čak četiri pauze, ništa nismo fotkali jer je to asfalt – fuj, a i oblaci su se ponovo navukli. Posle ski centra Gligin trak log pokazuje pravac u šumu makadamskom uzbrdicom. Jupiiiiiii! Za manje od pet minuta uzbrdičarenja izlazimo iz šume. Prizor koji tada vidimo je neverovatan. Sa leve strane je jos uvek šuma koja se udaljava od puta i ustupa prostor kosoj livadi, a sa desne ogromno brdo koje se prostire oko 500 metara u dužinu a prekriveno je prijatno zelenom bojom trave. Gledam ga i osećam prema njemu strahopoštovanje. Izdrao bih se da čujem odjek. Istovremeno me obliva milina i strah od veličine. Put je još u usponu i vodi prema prevoju. Stajem. Peta pauza u 38 kilometara, ali ovakvu želim. Nisam ufotkao to brdo kada sam ga ugledao, a nisam ni kada smo stali. Sigurno fotografija neće reći to što doživiš na licu mesta. I bolje je da nemam tu fotku. Ali imam ovu ispred prevoja, a to brdo je nad nama sa desne strane. Poznavaoci Bjelašnice i skijaši tačno znaju gde smo mi ovo stali i znaju da upravo tu postoji jedan putić koji vodi desno kroz šumu oko tog brda, i znaju da na vrh tog brda izlazi ski lift. Dok sam ja slušao tišinu, Aida je dojavila drugaricama gde smo i kako smo, pa odlučismo da istražimo gde vodi taj putić. Posle oko jednog kilometra nas je put doveo do ovog proplanka odakle je, gledajući sliku, na desnoj strani bilo nešto slično putu i veoma strmo, što bi se reklo - uz nos, u dužini od oko 300 metara ka vrhu; gde i završava ski lift. Meni je to više ličilo na vododerinu široku jedan metar koja cepa brdo i koja je natrpana krupnijim tucanikom. Malo sam se kolebao i bilo mi je krivo što se kolebam, ali je racio jednostavno rekao - NE. Mitas c02 na zadnjem točku gazi devetu hiljadu i bukvalno je pri kraju po sredini. Brzo sam se okrenuo i dao gas da se ipak ne predomislim. Imam čedo iza mene a juče sam na Trebeviću dobio znak. Vraćamo se na glavnu džadu. Tokom vožnje, moje oči se nezavisno pokrecu kao da sam Kameleon. Slike se memorišu i ostaše da me cimaju za rukav. Pogodite koliko je prošlo od prethodne pauze! ...

TO bre! Smatraj da je priča komletirana i sa moje strane. Možemo gde hoćeš!

AUH! Zavoleću asfalt uz tebe!

Popismo jutarnju kafu, pa veselo skočismo na Zelenka. U Sarajevu je bio tmuran i topao dan. Osećao se nizak pritisak i omorina, ali je bilo suvo. Put ka Trebeviću je zanimljiv. Ima dosta krivina sa kratkim pravcima i stalno je u usponu. Oko 18 kilometara ima do urbanog izletišta sa velikim parkingom. Malo smo se prošunjali po tom izletištu i onda krenuli veoma uskim starim asfaltnim putem ka vrhu. Nakon jednog kilometra, ili dva, počinje makadam i tako 6 -7 kilometara. Povremeno je to dobro utaban makadam, povremeno je veoma rastresit, a na nekim deonicama ima i zavidnih vododerina. Neke su dodatno nasipane ne mnogo sitnim kamenom. Poslednjih 2-3 kilometra vode kroz zimzelenu šumu gde je makadam utaban, ali se često desi da neki kamen udari u šuspleh. Na samom početku makadamske deonice skrećemo sa glavnog puta da malo glumimo istraživače. U medjuvremenu su se i oblaci razmakli, pa je Sunce naprasno pocelo da prži. Odjednom je postalo mnogo vruće pa sam morao da se šteknem u hladovinicu i sa visine zadovoljno pustim pogled ka Valteru. Za čoveka je svaki pogled sa visine nagrada. Gledao sam Valtera neprekidno desetak minuta i svakakve misli su mi promicale pregrejanom čuntarom. „Ispod Trebevića sanjali smo sne...“ Ja ih tu nisam sanjao, ali sam imao osećaj kao da jesam. Ali, naš superteneraš Shumi ima drugu verziju pesmice: “I tu počinje ta prića, Negde na sred Trebevića, Motor mi je stao u mraku, Kao iz krimića. “ Gledao bih ja tako satima u Valtera, ali me Aida opominje da još nismo na vrhu. Vraćamo se na glavnu džadu i teramo dalje par kilometara, pa opet pauzica. A ono jos viši i lepši pogled na Sarajevo I tu se kratko zadržavamo jer Zvezda žari pa putem kroz šumu i hladovinu stižemo na 250 metara do pred vrh. Tu zatičemo ogradjen toranj, a malo ispod tornja neuglednim putićem stižemo do planinarskog doma. Ok, videli smo šta smo videli, ajd' vraćaj se nazad da idemo na vrh. Vratili smo se do ograde tornja i videli jedan putić koji ide uzbrdo u debelu hladovinu šume. Tačno naglašava da vodi ka vrhu. Natrpan je rizlom, odn. sitnim tucanikom i odmah pored ograde kreće strmo uzbrdo u visini od oko dva i po metra. Nadalje deluje kao da je neka zaravan, ali to ne vidiš dok se ne popneš. Krenuo bih pod odma' da sam sâm, ali pošto imam Aidu, trebalo mi je dve sekunde da se odlučim. Drž' se Mala!! Zanjištao je Zelenko, malo zaleta, i hop! Iskočismo stvarno na kratku zaravan od 5 - 6 metara, a onda... Onda smo tih 5 - 6 metara prešli u inerciji od zaleta i ispred nas se pojavila jos jedna uzbrdica trostruko duza od prethodne i očigledno strmija od prethodne, koja na svojoj polovini zamotava u levo. Od nastalog prizora su mi se očni kapci otvorili naprasno u maksimum uz kratku pomisao - fuck (!), ali nije bilo prostora za hoću – neću. GAS!! Ide Zelenko, pritisla mu Aida bedra te on izbacuje kubik rizle za sobom. Kratko to traje, ali imam vremena da osetim silinu njegove moći potpomognutu Aidinim postojanjem jer dodatno pritiska zadnji točak i time čini da on ima bolju trakciju. Skoro do kraja odvrnut gas čini da osećam ushićenje dok hrlimo ka vrhu, ali u isto vreme nas tera pravolinijski i ne dozvoljava da pratim krivinu. Ako popustim - stali smo. Ako nastavim odracemo se od stenu sa desne strane jer smo joj već preblizu. Otpuštam. *Eb’ga, a falilo nam je dva metra. Pritiskam obe kočnice ali se ipak vraćamo u nazad zbog rizle i oštrog nagiba. Spuštam levu nogu a oslonac se sakrio 20 santimetara niže. Celu sekundu je Aida bila strpljiva da ja učinim još nešto, što očigledno ne mogu učiniti, ali je bila tvrdoglava i tek u drugoj sekundi dolaze do izražaja njene sposobnosti stečene u ragbiju. Katapult doživljava kao prirodno stanje, a zatim se vešto kotrlja u nazad do one zaravni. Ja se držim Zelenku za rogove koji se izvalio u levi minus i gasim agregat. Taman da je pitam da li je dobro, a ona užurbano šlajfuje uzbrdo po rizli, i preti: - “Busmane Ba, ub'ću te!! Pa što nisi stao bolan dole, vidiš li kol'ka je uzbrdica?!“ ... i hvata Zelenka za nosače bočnih kofera s namerom da ga hitno dignemo. Puk’o ju je adrenalinčić i nije sposobna da prepozna opasnost i posledice po kičmu pri podizanju motora iz minusa. Zakrećem zadnji deo do prihvatljive pozicije i Zelenko je skoro bez napora na točkovima. - Pa el sam ti rekao da ćemo da vežbamo? Jel' bilo strašno? - “UH, ub'ću te.“ Izvukao sam se za dlaku, ali ću morati da obuzdam strasti ubuduće. Raduje me samo činjenica da od 100, imamo kod Zelenka kredit za još 98 izvrtanja bez posledica; kako po nas, tako i po njega. Isterah konjića još tih dva metra do sledeće zaravni i tu smo ga privezali za vitu Jelu. Ostalo je još oko 150 metara kozjih staza do vrha. Nagrada Dvadesetak minuta smo uživali u pogledima sa vrha Trebevića i sa 1629 m.n.v. Naglo su počeli da se navlače sivi oblaci uz pojačan vetar i osetan pad temerature. Kisa je u najavi. Za četrdesetak minuta smo bili u Sarajevu i taman što smo usli u kuću, počela je da pada kiša. Opet kafica, smeškamo se zadovoljno i gledamo prognozu za naredne dane. AUH! Prognoza kaže da će u Sarajevu sutra osvanuti oblačno bez padavina, ali da će već od podneva početi nevreme sa pljuskovima i tako dva dana. Van Sarajeva i u Kalinoviku sunčano i povremeno oblačno bez kapi kiše. Hitno i dvoglasno menjamo plan. Bežimo sutra iz grada, a poligon ćemo da organizujemo negde usput. Želeo bih ovom prilikom da pomenem jednu situaciju koja nekome može delovati nebitna za ovaj putopis, ali uopšteno gledano je i te kako bitna. Motociklizam već nebrojeno puta dokazuje svoju pozitivnu ulogu u dobrim odnosima medju ljudima. Aida je sa Trebevića postavila par fotki na društvenu mrežu, čisto da se ne brine neko za nas. Osim zanimljivih komentara od naših Afrikanaca u stilu: “Jel se vidi Avala?“, ili onih stihova od predobrih Superteneraša, usledio je poziv za kafu od Samira, jednog od vodećih bosanskih hard enduro vozača. Samo smo se jednom videli pre dve godine na Tari tokom Xross čelindža, tačnije u Mihinom potoku dok se on lavovski borio sa kamenčinama od preko jednog metra, i eto. To znaci mnogo više od kafe, mada je i ta kafa u Bosni svojevrsni kultni ritual, a ne samo puki napitak. Promenili smo plan zbog prognoze i želeo sam da ostanem sa Aidom da joj pomognem da sredi malo kuću pred odlazak i da spakuje svoje stvari. Ona je to inače planirala u ona dva dana poligona, ali smo sada sabili to vreme u par sati, te nisam uspeo da ukalkulišem tu ritualnu kafu sa Samirom. Eto, samo da se zna. Hvala Samire, prvom narednom prilikom zovem ja tebe!

Trebević, Nedelja 03.07.2016. Odmah uz jutarnju kafu na sabajle (negde oko 12 sati) i dok je još sanjiva, napadam Aidu sa informacijama o pravilima ponašanja suvozača na motoru. Kratko navodim razliku izmedju asfaltne i offroad vožnje, ali naglasak stavljam na offroad jer je to mnogo zahtevnija priča i što se mene tiče, može slobodno ta pravila da zadrži i na asfaltu, bar kada je enduro tip motora u pitanju. Procesor joj odlično funkcioniše i momentalno počinje da saradjuje, te pokazuje svoja teoretska znanja: “Da znam, treba da se ponašam kao džak krompira iza tebe!” Ne, ne! U off-u je drugačije. Ako budeš u krivinama pratila položaj motora to će nas vući da brže nego što ja želim upadamo u zavoj i tako poremetiti putanju koju je moje oko odabralo. Obzirom da putevi bez asfalta imaju neravnine, a prednji točak je rasterećen zbog tvog postojanja i težine prtljaga na zadnjem delu, to nam bitno menja ciklistiku i povećava mogućnost smicanja prednjeg točka. Takodje, tvoj pogled, odnosno praćenje puta može da nas dovede u problem. Ako u nekoj zahtevnoj situaciji TI uočiš problem (recimo neku dublju vododerinu u krivini sa usponom) i usled straha da li ćemo uspeti da je obidjemo, ti fiksiraš pogledom tu vododerinu, tvoje telo pravi instiktivni grč odmicanja od problema i to nas sigurno šalje u tu vododerinu jer ja već imam plan i putanju prolaska, ali ne očekujem tvoje cimanje koje mi remeti balans. Takva situacija mi se već desila jednom dok sam vozio iskusnog eRaša, a i ja lično sam kao suvozač jednom u Glindži, samo mojim pogledom, odvukao Hitmana van putanje koju je on odabrao. Dakle, Ti kao suvozač u off-u, treba non-stop da pokušavaš da zadržiš vertikalnu poziciju svoga tela bez obzira na koju se stranu motor naginje. Ja tako znam u svakom momentu gde si ti i na osnovu toga pravim kalkulacije prolaska. Fiksnom prtljagu to ne mogu savetovati, ali opet ja znam šta mi on čini sa ciklistikom pa i tu informaciju ubacujem u moju kalkulaciju. Šta je poenta nad poentom? Ti tako pomažeš meni da ostvarim VERTIKALNU silu pritiska na zadnji točak bez obzira u kojem se nagibu on nalazi u odnosu na podlogu i bez obzira u kojem se nagibu nalazi podloga u odnosu na njega, što inace svaki enduro vozač pokušava govorom svoga tela. Ti ćeš to naravno činiti tvojim sedalnim organom zadržavajući vertikalni položaj tela. Ova fotka je konkretno namenjena vožnji u stojećem stavu, ali pokazuje poentu. E sad, kako uticati na pogled koji je naša uslovljena i neprekidna radnja sve dok ne zatvorimo kapke. Nije lako, ali je moguće. Neko bi sada automatski rekao - zažmuri. Ali ne, jer bi to poremetilo tvoju orijentaciju u prostoru. Ja kao vozač, kada uočim problem, sklanjam pogled sa problema i tražim moguću putanju prolaska, pa motor i ide tamo gde sam našao prolaz; da ne ulazim u detalje šta u tim momentima čini moje telo, moje noge, ruke i mišići celog tela. Ono što bi bilo najefikasnije da Ti učiniš sa svojim pogledom je da ga momentalno skloniš sa problema i usmeriš na potiljak moje kacige; i zadržiš verikalni položaj svoga tela. Prolazimo sto posto! U off-u će i tebi biti angažovani svi mišići pa se nadaj mnogo bržem zamoru nego na asfaltu. Držače imaš odmah ispod zadnjeg prtljaga, a imaš i Sebine nosače bočnih kofera, pa se 'vataj gde ti je zgodnije. Ne libi se da me jednom rukom obuhvatiš oko stuka ili grudi. To će ti trebati na većim uzbrdicama kada je potrebno jače dodavanje gasa da bismo savladali uspon. Što se tiče razmaka izmedju nas, vidi da bude što manji jer kada se odaljiš ja osećam tvoja najsitnija pomeranja i to mi remeti ciklistiku. Najlakše je parovima koji su u vezi, ili kada brat vozi sestru. Oni nemaju barijeru blizine. Naravno, ne moraš baš da mi se zalepiš za ledja pa da se preznojavamo.

Dok pijuckamo kafu iz onih crvenih šolja, dajem Aidi jednu bočnu torbu i počinje pakovanje. U drugoj torbi su moje stvari, a u tank torbi, koja je postavljena na mesto zadnjeg centralnog kofera je prva pomoć, alat, el. kompresor, rezervne unutrašnje gume, 1l ulja za motor, 250mll tečnosti za kocnice, ulje za lanac, rezervne ručke kočnice i kvačila, kišna odela, fotoaparat i još sijaset sitnih potrepština. Nismo imali dovoljno prostora da spakujemo sav prtljag u bočne torbe. Ostali su body armor-i, vreće i podloške za spavanje u šatoru. Nije nam bila namera da koristimo šator, ali smo sve poneli za slučaj ako se probuši guma pred mrak u nekoj nedodjiji. Potom joj predstavljam plan puta za svaki dan i uz njenu pomoć nalazimo mesto za spavanje za prvo veče. Uzgred nam se pojavio jedan problemčić koji bi mogao da pokvari orjentaciju. Ja sam bukvalno dan pred polazak kupio telefon sa Windows platformom i nisam znao da za njega nema aplikacija koja može offline da čita trek logove kao sto Android ima Oruks maps. Za Aidin Ajfon sigurno postoji neka, ali nijedna od tri koje je već imala nije mogla da čita trek log. Nismo imali vremena da istražujemo za četvrtom, ili petom. A i nervira me da platim Ajfonu da me vodi kroz moju zemlju. Na kraju je ipak taj isti Ajfon odradio posao za DŽ uz Gliginu svesrdnu pomoc i Aidinu visprenost. Gliga, naš enduraš i KLE-ovac je njegove trekove prekonvertovao u KML fajl (koji Ajfon čita) i redukovao broj tačaka da se sprava ne zaglupi, te prebrzom poštom poslao Aidi. Kada uključiš na Ajfonu Google Earth, a potom klikneš na Gligin KML trek, pojavi se tačka tvoje pozicije na trek logu ( ili van njega) pa tako znaš gde si. Tako smo pokrili prva dva dana puta, a za ostalo ćemo se snaći, imam ja još prijatelja i njihovih prijatelja. Fala Gligo Majstore!! Plan je bio sledeći: Prvog dana lokalna vožnja bez bočnih torbi i za to smo izabrali Trebević. Blizu je. Oko 25 kilometara od čega je 8km makadam do pred vrh. Čisto da se malo uvozamo i da kaže ko šta ima. U to uvozavanje sam uplanirao jedno padanje u mestu, da se izvrnemo ko prasići, kao neka pokazna vežba za Aidu, da vidi šta je moguće da se desi tokom vožnje van asfalta i da se tome slobodno nada; a i da mi suvozačica vidi da to nije nista strašno. Svakako imamo svu opremu, a imamo i ruke kojima možemo da se dočekamo pri napuštanju vozila. A imamo i noge koje u takvim situacijama treba da izvučemo na vreme da ih motor ne poklopi. Nije Kliks težak, ali preti izduvnom granom sa desne strane. Drugi dan je rezervisan za poligon, a treci opet za poligon i u zavisnosti od toga kako se Aida bude osećala na Kliksu da malo šuljnemo u saobraćaj. Da ne bude zabune, Aida ima položenu A kategoriju, ali je u pitanju prilagodjavanje na drugi tip motora i oslobadjanje od onog straha koji joj se nametnuo. Četvrtog dana se vozimo preko Bjelašnice i treba da zavrsimo u Kalinoviku do kojega ima ukupno oko 110 kilometara, pola asfalt, pola off. Pričam ja to sve tako redom Aidi, a ona me sluša i dokucava se sa nekom drugaricom u isto vreme. Taman da zastanem pomislivši da me ne prati, kad ce ona: - “A dje ćeš me Ba Busmane u Kaaal’novik medj' četnike?“ - Molim?!! - „Ma bolan kucam drugar'ci kuda idemo. Ona je pravoslavka i poznaje taj kraj, i ona me to pita.“ Hahahahaha, dok ja njoj pričam kuda ćemo, mi uzgred pijuckamo kaficu, ona u direktnom prenosu isto to dokucava drugarici, a jos brže od drugarice dobija pitanja. E Mala (!!)... reci drugarici da te vodim na masnu gibanicu i nacrtaj bradu da ima niz šta da ti se slije masnoća! Ovaj momenat je malčice poremetio moju koncentraciju. Aida svakakao nije osoba koja razmišlja u tom smeru, čak je totalno rasterećena od toga, ali sam više puta putujući kroz Bosnu naišao na nečije podsvesne strahove kao posledicu rata koji se završio pre više od 25 godina. U Bosni se i danas može u vrlo kratkoj komunikaciji osetiti podela vremena na pre i posle rata. Ali to je veoma razumljivo. Kada doživiš ratne strahote, ili izgubiš nekoga bližnjeg u ratu, svakako da te patnje ne možeš da se oslobodiš do kraja svog života i da će odredjena doza grča postojati makar bila manifestovana kroz šalu. Zbog toga sam u pojedinim trenucima imao osećaj da je Bosna još u ratu. Medjutim, sa druge strane me raduje i poništava mi se taj osećaj kada vidim da ljudi u direktnom kontaktu imaju potpuno pozitivne stavove, bodre jedni druge, teše jedni druge, pomažu se, medjusobno vidaju zajedničke rane i guraju dalje. Ali, da Vas ne mučim sa tom temom, a neću da Vas mučim ni sa daljim planom puta. Idemo sutra na Trebević!

Eto, prodje godina a na planu zamene motora se nije ništa desilo. Ambicije sa poslom i fakultetom ne daju mira. Ali se nabacio Enguro3 ko kec na desetku. Probacemo sa Kliksom. Iskreno, nije ni on naivan. Hoce i on da se otme neveštoj ruci, zna i da se ritne, ali je barem 50 kg lakši i ima prijateljski odziv u prvoj trećini gasa. Položaj sedenja je pogodniji i viši je od eF Džeja, što pogoduje visokim osobama. Najveća prednost mu je to što je naučio da pada u 99% slučajeva bez posledica, pa ako nam je sudjen onaj 1%, pripisaćemo to Božijoj volji. Pokušaćemo da ispoštujemo sve što je potrebno za nesmetano i bezbedno vežbanje. Rizik ćemo da svedemo na minimum, a koncentraciju da odvrnemo na maksimum. Osim toga, pojavila se ideja da se zajedno provozamo po bosanskim planinama pa da usput pohvata po nesto iz offroad iskušenja. Moram biti realan i reći da Kliks ne zadovoljava standarde udobnosti za suvozača na dužim vožnjama. Sedište na mom Zelenku je malo preradjeno i mekše je nego originalno. Ugradio sam mu za ovu priliku nosače bočnih kofera koje je perfektno napravio majstor Seba. Insistirao sam da budu pozicionirani malo višlje kako bi osim njihove osnovne namene suvozaču obezbedili dodatni oslonac. Zadnji top prtljag je pomeren maksimalno u nazad i time je obezbedjen jos koji santimetar prostora više. Da se ne kačim sada za onu krilaticu o santimetru i devojci jer je davno izandjala. Da sam majstor Bobanu poverio preradu sedišta kako samo on to ume, bio bi to top pogodak za ovu priliku. Ali… Pomenuću povremeno u nastavku (ne)udobnost u tandemskoj vožnji na Kliksu. SEBA je definitivno u srpskom motociklizmu (a i šire) postao sinonim za kraš barove i nosače kofera. Umetnik u bravariji! Od gvoždja moze da napravi pletenicu. Dakle imamo dogovor i nije tačno da sam ja na Enguro krenuo 15 dana ranije bez plana. Od Sarajeva na putu do Engura i na Enguru neću biti sam jer je dogovor pao da sve prodjemo zajedno. Za Aidu je to bila šansa da oseti sta je enduro, kakva je razlika vožnje u odnosu na asfalt i ujedno da vidi prirodu njene Bosne tamo gde se drugom vrstom motora i običnim automobilom ne može proći. Za mene je to bio još jedan izazov. Pre ovog putovanja sam imao suvozačicu na dve enduro vožnje po stotinak kilometara. Ovoga puta je sa Aidom zalogaj od približno 1300 kilometara mešovitih terena i puteva.