Usledila su tri dana baškarenja po Pagu uz veliko gostoprimstvu Renatove divne porodice i u prijatnom ambijentu. Wiki o ostrvu Pag. (KLIK) Renato je inače, kao i većina primoraca, odličan roštilj majstor. U našem društvu je bila mešovita porodica (Rumunija/Ukrajina/Rusija) koji žive u Italiji. Stariji Renatov sin Tin je već vidjen u enduro sekciji. Pripreme za Enguro3 Na Pagu, osim divnih plaža i kraškog ambijenta, postoji i plodno zemljiste, pa je u pripreme ušao i obilazak Renatove bašte. ...

Pag, Ponedeljak 11.07.2016. Istina je bila da me je stigao blagi umor i izležavanje u Muškovcima pored slapova Zrmanje je imalo lekovito dejstvo. Vrućina koja se nastavlja i danas, primorava me da odustanem od celog kruga kada je u pitanju trek sa Bendura5 po Velebitu. Bio bi to višečasovni boravak u vrelom okruženju gde cvrči kamen, gde žari sa neba, a i Kliks bi zračio povišenom temperaturom. Uživanje bi kratko trajalo, dehidracija bi nas brzo stigla i ukupan utisak bi bio samo iscrplivanje. Aida je iz radoznalosti i usled neiskustva bila apsolutno spremna na ceo krug i čak joj je moja odluka delovala nejasno i destruktivno. Medjutim, ja sam taj kojem crvena lampica non-stop sija nad glavom i ja sam taj koji mora da vodi računa o nama. I ne samo o nama. Postoje i osobe u našim životima koje zavise od nas i kojima ne bi bilo prijatno da budemo onemogućeni na neko vreme. Postoje i velebitske zmije koje su mnogo aktivnije i opasnije od onih domaćih sa kojima sam spavao dve noći u kampu. Pečat na moju odluku je stavio onaj Aidin poslovni intervju koji treba da se desi za desetak dana. Velebit postoji milione, bilione, trilione godina pre nas, a postojaće još dugo posle nas, pa se ja za njega ne brinem. Koga interesuje o ovom divnom planinskom masivu može pročitati OVDE. Još od Livna sam u dosluhu sa Renatom, endurašem sa ostrva Pag, kojega sam upoznao na prvom Enguru. Vozi crnu Yamahu XT600 i jedan je od redovnih i upečatljivih učesnika legendarnog Bendura. Kaže da nas očekuje, pa ćemo sa Paga zajedno u Zelenkovac. Od Muškovaca do Novalje na Pagu, odnosno Gajca, imamo 110 kilometara asfaltom. Da me ne bi pratio maler i da sam sebi ne budem parti brejker, ipak ćemo skrenuti malo sa glavne džade. Posle Zatona Obrovačkog idemo desno ka Jasenici i nakon dva kilometra opet desno lokalnim asfaltnim putem koji vodi ka impresivnim stenama Velebita. Taj put koriste uglavnom lokalni stanovnici kojima nije do šetkanja po vrućini pa na njemu saobraćaja nema. Nadje se do duše još po koji zaludjenik kojega privlače oštre krške formacije kakve obitavaju na Velebitu, pa smo do našeg cilja sreli dva automobila. Posle osam kilometara smo dosli do autoputa i ulaska u tunel Sveti Rok, al ne ulazimo u tunel, već bukvalno prelazimo preko samog ulaska u tunel. Posle toga prestaje asfalt i serpentinama utabanog makadama nastavljamo ka prevoju Mali Alan. Mestimično je put nasut debelim slojem sitnog kamena pa točak malo tone i mesi tražeći tvrdju podlogu. Nije ništa strašno ali treba biti na oprezu. Obzirom da postižemo visinu, pruža nam se divan pogled preko Jasenice ka Maslenici i dalje ka Pagu. Ovo je bila kratka stanka za fotkanje na polovini puta od desetak kilometara makadamske deonice do cilja današnjeg offroad izleta. I onda smo stigli... … do Tulovih Greda. (Tulove Grede, 1120m.n.v.) Wikipedia - KLIK Šta god da vam kaže Wiki i šta god da vam govori fotografija, opet vam nedostaje treća dimenzija. Nedostaje vam i udisaj sa lica mesta. Meni sigurno nedostaje ovaj ambijent u hladnim i tmurnim zimskim danima, ali se dobro sećam da mi je tada jako nedostajalo neko osveženje i zaklon od vrućine. Nisu Dalmatinci ludi što u maju mesecu organizuju Benduro i voze se “Endurom po Dalmaciji“ u proleće, jesen, ili zimi. Aida mi je kasnije zamerila sto se nismo ovde duže zadržali. U tutkalo bismo se pretvorili da smo ostali duže od petnaest minuta. Sidjosmo do glavne džade ka Maslenici i preko starog Masleničkog mosta ka Posedarju. Na putevima kao na gornjoj slici mi nije žao da šmirglam krampone namenjene za offroad. Hrvatska debelo ulaže u kvalitet puteva. Vrućina ne jenjava, ali plavetnilo Jadranskog mora nam privlači pažnju pa se već osećamo prijatnije. Prodjosmo Posedarje. Paški most. Obavezno se zaustavite makar sa jedne strane. U odnosu na more je visok 28 metara, a dužina mu je 301 metar. Preko Ljubačkih vrata spaja ostrvo Pag sa kopnom. KLIK Ljubačka vrata sa pogledom ka Velebitu. A glupo je da izostavim Kliksa sa pogledom ka Velebitu kroz Ljubačka vrata. Nakon 40-ak kilometara uzdužno po ostrvu, približavamo se Gajcu koji je par kilometara ispred Novalje. Jedan pogled na desno, opet prema Velebitu. ... a nakon ukupno 45 kilometara u Gajcu pijemo kafu sa Renatom. …

Pa istrenirao sam ja to na Drini rodjace I u Baltičkom moru bi joj bilo vruće a tek bi je malo osvežio Arktički okean.

I oznojeno pivo u hladovini pod palmom se vidi. To je sigurno to!

Dobro jutro Džezeri… ta naa, na, naaana, nana naaa…! Dobro jutro Zrmanjo! Da l' će da vas umori, ovaj bi-bap jutarnji, ovaj bi-bap jutarnji... ta na, na naana, nana naaa! Budjenje sa suncevim zracima u očima, hučanjem Zrmanje i pogledom u Kliksov točak je dalo jednu očaravajuću sliku o životu. Svetlost, reka i stvar koja me ispunjava su spoj koji čine da se osećam zadovoljno. Dok ovo pišem i konstatujem, već osećam nedostatak takvih trenutaka, pritisnut obavezama i usiljenim tempom rešavanja istih. Bilo je već pretoplo i prvo na šta sam pomislio je - biće pakleno vruće za vožnju po Velebitu. Ali, hajde prvo da se umijem i popijem kafu, pa onda rasanjen da prosudim situaciju. Možda prvi utisak ipak vara. Aida je već ustala i u hladovini pod nadstrešnicom restorana pije kafu i komunicira sa ostatkom sveta. Halo, Zrmanjo! Hladna!! Bučna!! Bistra!! Ma nisam došao da me hladiš na 37 stepeni. Hoću da gorim u paklu na velebitskom vrelom kamenu! Žvaćemo neki doručak i gledamo trek. “Skreni livo“. “Skreni livo u šumu“. “Skreni livo ako ti je život mio“. Opet skreni livo. “Skreni livo iza suhozida“... Sa svakim zalogajem se osećam sve više malaksao i pogled na Zrmanju me sve jače lepi za stolicu. Kad bolje razmislim, nisam ni došao da samo skrećem livo. Gde je tu dinamika? A sad stvarno: Velika je vrućina. Oko 150 kilometara je krug po čistom kršu i kamenu gde hladovinu možeš samo da sanjaš, osim te jedne šumice. Po fotografijama Benduraša, predeli su prelepi, ali to neće biti doživljaj kao na prijatnih 18 stepeni u petom mesecu. Aida bi se usudila pod odma' ne znajući kakve je muke čekaju, pa joj saopštavam kako sam umoran od prethodnih dana i predlažem da danas ostanemo ovde brčkajući se u Zrmanji. Realno, predlog je apsolutno prihvatljiv jer Zrmanja i cela okolina plene lepotom. Što se mene tiče, pet minuta kupanja mi je bilo i previše obzirom koliko je reka hladna. Aida se baškarila više puta po pola sata. Svaka joj čast! Meni je bilo dovoljno da iz hladovine gledam u Zrmanju i punim bateriju. Prognoza za sutra i par narednih dana predvidja opet vrućinu, ali sa 34 stepena. Nije šija nego je vrat. Do Engura imamo još četiri dana. Definitivno treba da napravim 'route recalculation'.

Muškovci, Subota/Nedelja 09 - 10. 07.2016. (promašismo Zelenkovac) Drugi put spavam u Livnu za dve godine, a pre toga nikada. Proveli smo ovde tri noći i dva dana vozajući se po okolini. Hteo bih da posvetim gradu Livnu malo više prostora, ali mi ne ide. Na wikipediji se mogu pročitati svi zanimljivi podaci i istorija, ali ja nemam dovoljno zaokruženu sliku iz života uživo koliko bih želeo da imam. Treba mi još vožnje i treba mi još dana sa Livnjacima. Za ovo malo vremena imam sve pozitivne utiske, osim onog tenkića. Goran i Marijana su jedan divan par sa kojima nam je bilo više nego prijatno. Vlado (Boyze) je takodje zmajčina i pre dve godine sam sa njegovom porodicom proveo takodje lepe trenutke. Posle vožnje po Dinari mi je nestao jedan šraf sa desne bočne plastike (setio sam se kasnije da sam ga samo privrnuo bez pritezanja) i majstor jednog servisa mi je poklonio isti takav - original. Kliks je tri noći bio čuvan i pažen pod budnim okom prodavca jedne benzinske pumpe. Zapravo, noćili smo u motelčiću sa benzinskom pumpom, pa je Kliks imao i video nadzor. U razgovoru sa osobljem motela i pumpe sam osetio da svi imaju baš iste stavove kao i ja (i mladji i stariji), i prosto nisam mogao da verujem da slušam bukvalno sve što bih želeo da čujem. Iskrenost koja krasi Livnjake ne može da prevari. Ali, meni to nije dovoljno, te ću morati opet da odem tamo na još više dana i onda da podvučem crtu. Prethodne večeri, uz livanjsko pivce, pozdravismo se sa Marijanom, a sa Goranom ćemo se svakako videti za par dana u Zelenkovcu. Danas posle doručka napuštamo Livno. Bio je to vruć doručak oko podne. Bilo je još toplije nego juče i sav sam se preznojio pri pakovanju stvari. Ubile su me stepenice motela u kombinaciji sa kros čizmama. Tri puta sam silazio i penjao se dok nisam sve stvari doneo do Kliksa. Prosto me je bilo sramota koliko tutnjim u tim čizmama. Pa onda ono smorno pritezanje pak tregera i proveravanje da nismo nesto zaboravili, a Aida gladna. Jaoooj kakav faul! To sebi nisam ni slučajno smeo da dozvolim! Znači sve može – i drndanje po kamenju, i pumpanje gasa, i padanje, i guzobolja, i preznojavanje usled vrućine, i žedj, i kiša, i pčele, ali kad je gladna - bolje da me nema! I pored relativno dosta sveta u restoranu, tišina za doručkom je bila muklija nego u planini. Sreća vaša da nije od kanibalske vrste jer sada ne bi imao ko ovo da piše. Posle klopice kao da ništa nije bilo pa odosmo asfaltom prema Bosanskom Grahovu. Do Engura smo imali još šest dana, pa i ako smo bili na sat vremena do Zelenkovca, odlučili smo da prodjemo trekom sa Bendura5, kad ga već imamo. Oko 160 kilometara imamo do Muškovaca i to ćemo voziti sve asfaltom. Ovako na karti izgleda ona priča o Enduru zaključno sa današnjim danom. Prvu pauzu pravimo neplanski već na tridesetom kilometru od Livna. Bio je pravac i uočio sam motor sa leve strane puta. Njih dvoje, par iz Slovenije, nisu nikakvim znakom “rekli“ da im treba neka pomoć, ali mi je nekako delovalo da mesto gde su stali nije pogodno za opuštenu pauzu. “Insekt“ me nije prevario. Probušila im se zadnja guma te su stali da reše problem. Kao i svaki revnostan motorista, kolega je imao sve potrebno za krpljenje gume (u ovom slučaju čepovanje), pa je posao bio skoro završen bez skidanja točka. Te tubeles gume mi deluju, blago rečeno, prosto i nezanimljivo. Meni kada se probuši guma, pa to je milina Božija. Prvo moram da nadjem nešto na šta ću da oslonim Kliksa jer nema centralni štender. Kad prostrem alat prosto se oduševim šta sve imam i šta sve nosim. Pa skidaj točak, pa gazi po gumi da se odlepi od felne, pa onda pajserima skidaj gumu sa felne, pa vadi unutrašnju, pa krpi/lepi i čekaj da se osuši. Pa vraćaj unutrašnju, al pazi da je ne pocepaš pajserom, pa vraćaj točak. A on digao motor na štender, našao rupu, gurno i zalepio čep i teraj dalje. E jedino što je imao četiri ampule sa komprimovanim vazduhom za duvanje gume, a to mu nije bilo dovoljno. Naduvaše ampule tek 0,5 bara. Mislim da sa tim ampulama nešto nije bilo uredu jer jedna treba da naduva 0,5 bara (ako se dobro sećam). Kada spusti motor sa štenedera guma deluje mlohavo i skroz nisko, i rizično je da vozi tako do neke pumpe. Pa zar misliš da ja pored onolikog alata nemam električni kompresor? Jesu te ampule komforne, zauzmu prostor kao dve pakle cigareta, ali je kompresor ipak kompresor. I tako... Najiskrenije se izvinjavam što nisam zapamtio kako se zovu kolega i njegova supruga. Posle desetak minuta smo proverili da li guma drži pritisak, još malo se ispričali i rastasmo se uz pozdrave. Oni su bili na proputovanju Balkanom i vraćali su se za Sloveniju. Realno, išli su ka Bosanskom Grahovu, kao i mi, ali ih više nisam video. Piči Kliks i po asfaltu samo kad Aida nije gladna. Možda je u Grahovu trebalo da ih sačekam, čisto da ne razmišljam, ali sam bio srećan zbog Aide, pa mi se zategao zglob desne šake. Ne zaustavismo se do granice sa Hrvatskom. Carinska procedura je trajala vrlo kratko i putovanje se nastavilo krivudavim dobro obeleženim planinskim putem niz Dinaru. Do Knina smo uživali skoro sami na putu. U našem smeru nikoga. U susret nam je prošlo samo par automobila. Nismo morali da ulazimo u Knin, ali smo svratili iz radoznalosti jer ja nisam nikada bio. A i da uzmemo nešto za osveženje u nekoj prodavnici. Utisak je bio veoma upečatljiv. Avetinjski grad gde nikoga nema na glavnoj ulici. Tek po neki auto prodje. Možda je to bilo vreme popodnevnog odmora, ali toliku prazninu nisam nigde doživeo. Bilo mi je nekako žao zbog tog osećaja i želeo sam što pre da odemo dalje. Paljba ka Obrovcu. Navigacija nam je ponudila više opcija te mi odabrasmo put preko Kistanja. Trunka je nedostajala da vidimo kanjon reke Krke, ali je baš na skretanju ka vidikovcu bila gomila automobila. Jedni nikako da izadju, a drugi nikako da udju. Shvatam da je to razvijena turistička destinacija, a ja takva mesta ne volim. I Krka će da ostane kao target za neku drugu priliku, i iz neke druge pozicije. Inače, ne računajući gužvu oko Krke, na putu od Knina do Obrovca uopšte nije bilo nekog saobraćaja. Celim putem ti je jasno da se nalaziš na prostranoj visoravni ravnoj kao tepsija koja je pregradjena kamenim Suhozidima (tako Dalmatinci nazivaju kamene ograde) i čekaš moment kada će ta visoravan da se završi, i naglo propadneš na nula metara nadmorske visine. Posle Kistanja smo napravili pauzu na pustom putu. Čisto da osetimo atmosferu okoline. Naglo propadanje se naravno nije desilo. Put se vijugavo spuštao ka Obrovcu. Petnaestak minuta pre Obrovca su nastale naredne dve fotke sa pogledom na Velebit. Zastali smo malo i u Obrovcu ali je već bilo smanjeno svetlo za neku pristojnu fotku. Brže nastavismo, i stigosmo u Muškovce. Skoro da je pao mrak kada smo stigli pred kamp gde su Benduraši odseli godinu dana ranije. Javljamo se gazda Mladenu koji nam saopštava da nema slobodnih soba, ali da možemo da razapnemo šator na najboljem mestu koje će od jutra biti u hladovini skoro do podneva. Trgoh se momentalno pri pomisli na spavanje u šatoru te objašnjavam Aidi kako mi desna ruka i desno koleno imaju čudne navike pri spavanju i zamoljavam je da mi unapred oprosti jer me savest ne muči pa dok spavam snom pravednika nisam svestan šta radim. Odgovara mi da za to ne marim i da tu nema nikavih problema, ali dodaje da i ja njoj oprostim ako bude sanjala da je na ragbi terenu u sred poentiranja, a to baš često sanja. Pa dobro, kad je već tako iskrena, oprostiću, šta ću. Mladen nam pokazuje gde da razapnemo šator, gde je mokri čvor sa tuševima, restoran i svi ostali uslovi za kampovanje. Usledilo je brzinsko raspakivanje i tuširanje, pa na večeru. Sve vreme Zrmanja bučno huči u našoj neposrednoj blizini. Ispod je jedina fotka koju imam od te večeri. Već znate da me putovanje asfaltom više umara od off-a, pa je ubrzo došlo vreme za horizontalu. Aida je već zaspala dok sam ja malo prelistao novosti na FB-u i dopunio bateriju telefona. Mrak i buka Zrmanje mi ne daju da udjem u šator. Razmišljam o sutrašnjoj vožnji i listam fotke u temi sa Bendura5 na forumu Motori/hr. Divim se moćnom kamenom Velebitu u čijem smo neposrednom podnožju. Divim se i utiscima Benduraša. Taman kada sam odlučio da se uvučem u šator, prodjoše mi kroz misli sekvence sa ragbi utakmica. Hmm, pa šta će mi to sada? Došao sam da vozim Velebit, a ne da razmišljam o ragbiju. Ma taman što se uhvatim za ziper šatora, kad ono opet slike sa ragbija, a ja sam te utakmice gledao samo par puta na TV-u, i to davno. Nikada mi se nije svidjao taj sport. Igrači trče u napred, a dobacuju loptu u nazad. Bacaju se jedni drugima pod noge, napadaju dozvoljeno s ledja, kose jedni druge sa strane da ti nije jasno odakle te je i šta snašlo; a da ne pričam o onoj situaciju kada se gomila baci na igrača kod kojeg je lopta. Šta znam, nisam pametan da definišem poentu. Otvorih ziper i zakoračih jednom nogom, kad Aida poče nešto da se trzucka. Trzne malo pa prestane. Pa opet ubrzo par trzaja, pa prestane. Gurnem je malo po ramenu – ništa. Spava. Opet poče da se trza. Aaa, NE! Neću bre da rizikujem da me pokosi ni krivog ni dužnog, ili da mi zabode lakat u oko! Bilo je toplo letnje veče pa je spavanje sa kacigom na glavi otpalo iz kombinacije. Uzeh moju vreću i odoh napolje zmijama u zagrljaj. Nekako mi je ta varijanta izgledala skroz prihvatljivije. ...

Daj neki naslov da sadrži reč *Enduro*, ili preciznije *Balkan Enduro* , a da deluje erotski. Biće na kraju o tome. Enduro je zakon... EJZ! Ne plaši kolegu!

Tamo negde dalje preko Aide (a realno i blizu) je Zelenkovac. Možda pravolinijski ima 30 kilometara. A ispod Aide Šatorsko jezero. Nije full doživljaj ako se ne zagledam u neko drvo. A onda u Aidiniu podkolenicu. Inače, vrh Šatora je na 1875m.n.v. E, batali rodjače. Ima sad pametnijeg posla. Jedan sat šetkanja i izležavanja po travnatom kamenjaru. Moglo je još, ali pade opet malo temperaturica i naidjoše naki tamniji oblaci. Kaze Aida: “Aj ti predji ovo gde je najkrupniji kamen, krenuće mi pesak iz bubrega.“ A kamena nigde. Na mestu sa donje fotke je Aida sišla jer joj se nije svidela jedna nizbrdica. Dok sam ja to sam provezao, ona nestade. Čekam ja čekam, a nje nema. Huh, počinju neki žmarci da me podilaze. Taman da se okrenem nazad, kad poče nešto da lomi granje iz one crne šume. E sad je gotovo – pomislih. Nosi nam meda telegram! Kad ono Aida! Preprečila cur'ca kroz šumicu. Jaaoooj, kad je tada nisam pregazio, neću nikada! Brateeee, u onoj tišini i samoći se to čuje kao da pada drveće, a ne da pucketaju opale suve grane. Zajebano je nama gradskoj deci. Mi spavamo sa zvonom tramvaja i sirenama hitne pomoći, pa kad čujemo tišinu - OP (!)... odma' nešto nije u redu. Inače je sa Šatora zadivljujuć pogled na Livanjsko polje, pravo na Kamešnicu, i levo na Goliju. Hajmo curo lagano vojnim putićem, pa dvaJes kilometara onim dobrim makadamom do glavne džade za Livno. Stražar na putu Treći put tandem Goran & Marijana i crna limuzina dolazi po nas i vodaju nas po livanjskim kafanama. Dosadismo i Bogu i Livnjacima!

U narednih petnaestak kilometara se nismo zaustavljali, Bogu hvala. Na ovakvom putu se opušteno fotka u pokretu. A da ima šta da se vidi i ufotka - ima. Postižemo visinu, pa je pogled na Livanjsko polje sve lepši. Na ovom račvanju proveravamo na koju stranu. Levi krak ide ka Šatoru, a desni za Glamoč. Kilometar kasnije smo naišli na kamp drvoseča i kompletnu mehanizaciju. Kratko smo se zadržali sa njima, samo radi informacije. Rekli su nam da je njihov gazda juče isao do Šatora sa džipom, a da pre njega ne pamte kada je neko gore bio sa ove strane. Od njih do vrha ima oko pet kilometara vojnog makadamskog puta (kako ga oni nazivaju). U prvih 2-3 kilometra smo mislili da smo se izgubili jer je bilo dva skretanja. Izgubili smo veze sa satelitima i nismo mogli da konsultujemo trek. Taj vojni put je uzan dobar makadam. Malo mesi jer se retko koristi. Sa desne strane su visoke stene, a sa leve oštre šumske provalije. Put je obrastao rastinjem, navukli su se oblaci i odjednom je atmosfera postala sablasna. Drvoseče su nam rekle da put vodi konstantno uzbrdo, a mi smo u jednom momentu počeli da se spuštamo. To me je navelo da se vratim nazad do njih i ponovo pitam. Ma nismo nigde pogrešili, to je to. Nekako mi je zasmetala usamljenost na toj deonici. Onaj osećaj kada čuješ tišinu (nevezano za Kliksov zvuk). Vozio sam desnim tragom uz stene i pojavio se jedan žbun visine pola metra koji je totalno zahvatio taj trag. Čest je slučaj da se ignoriše rastinje kada vozis jednim tragom, ali sam ja prešao u levi, čisto mahinalno. Huhhh, žbun je u stvari obrastao oko odronjenog kamena te veličine. Al' bi bilo kipovanje! Na dalje mi se opet ništa ne svidja i sve me više iritira koliko mesi kamenje pod točkom, a strma padina sa leve strane dekoncentriše. U poslednjih trista metara tog puta, počinje da se rasčišćava situacija. Pregled je sve otvoreniji, stene su niže i vidim da ćemo uskoro izaći na neku čistinu. Opet kamen od po' metra u desnom tragu. Ovaj put uočljiv bez rastinja. Opušteno prelazim u levi trag i smakne mi se malo prednji točak u levu stranu. Instiktivnim trzajem tela ispravim situaciju, al se sada smakne u desnu stranu. Sad već reagujem svesno i dodajem malo gasa, al ono opet u levu. Fljas!! Brže smo ustali nego sto smo pali. A još brže podigli Kliksa. Pitamo se za junačko zdravlje, malo se pipamo za svaki slučaj (Aida mene i ja nju) i nastavljamo kao da ništa nije bilo. Kaže Aida: “Ma taman sam mislila da si ispravio.“ A *ebga, nisam ni ja Supermen. Tri kamena veličine dve pesnice su nam poželela dobrodošlicu na Šator. Ali ništa. Sad je to već postalo normalno, a imamo kredit za još 96 puta. Ljosnuli smo kod onog drveta. Zlo kamenje se sakrilo u travici po sred puta. Fotka je načinjena kada smo se vraćali sa Šatora. Dvesta metara kasnije izadjosmo na prostrano šire podnožje Šatora. Jučerašnji tragovi džipa koji su nam mnogo pomogli jer nismo mogli da razaznamo put. Imao sam utisak da me neko gleda iz ove šume. Desni vrh je Šator. Put se pomalo nazire. Sada je baš uočljiv puteljak U ovoj prilici je trebalo da se pojavi još jedan put baš ka vrhu (u levo), ali ga definitivno nismo uočili. Da nagadjam gde je put nisam imao volje, a situacija je izgledala previše strmo. Nastavljamo kuda se vidi... A onda nastavljamo i kuda se ne vidi. Sada smo došli u poziciju da vidimo Šator sa druge strane, ali to nije kraj kretanja. Vozim po travi, ali je ta trava obrasla oko kamenja. Veoma čudan osećaj. Gaziš travu a truckaš po kamenu koji ne vidiš. Uzgred, uopšte nije sitan kamen. I onda smo došli do nekog kraja. ...

S početka te travnato-kraterske deonice smo videli skroz prihvatljiv put koji se odvajao u levo i nakon stotinka metara vodio skoro paraleno uzbrdo sa našim. Medjutim, ko zna (a ja ne znam) kuda vodi taj put. Hajde da probamo tim paralelnim putem, možda je samo alternativna obilaznica onim kraterima. Bio je tim putem još veći dugotrajan uspon te ja opet bejah oduševljen Kliksovim moćima. Danas je pravi letnji vreo dan i ona guma izmedju izduva i njegovog nosača počinje opet da se “čuje“ usled kombinacije - dodaj gas/duga uzbrdica/letnja vrućina. Hvataj onu prostranu hladovinu pod stogodišnjim Hrastom jer smo i mi počeli da obgorevamo i da se “čujemo“. Eh što volim ovakve pauze. Oznojen se zavališ u hladovinu, pljugica, vodica, keksić, mir, cvrkut ptičica, mirisi razni, i pogled. Jes’ da ima nekih ogromnih crnih mrava, al’ se razbežaše kad su nas omirisali. Ohohoho, pa sad kad ostadosmo sami, možemo da se uzemljimo opušteno. Vidi, ako ne umeš da se zagledaš u drvo i da ga presvučeš pogledom od dna do vrha i nazad, ili tvom oku ne prija plavičasta boja planinskog razredjenog vazduha, onda Enduro možda i nije za tebe. Mislim, džabe trošiš energiju u borbi sa nevoljama kao što su: kamen, visoka trava, blato, prašina, vrućina, bube, žedj, znoj, bolovi mišića i ko zna još kakve nekomforne situacije. Ja bih u ovoj hladovini i sa ovim big mravima (što pobegoše) ostao večno, al' me trznuše neki glasovi od nekud. Čovekov glas se daleko čuje u tišini prirode, pa tako čusmo tamo negde iznad nas da nismo sami. Rekao bih po slušnom senzoru da su udaljeni 400-500 pravolinijskih metara. Leškarili smo tu još pola sata napijajući se lepotom, a glasove smo i dalje čuli. Konsultovasmo trek i G.Earth te konstatujemo da se ova alternativa posle 300 metara spaja sa našim putem. Super! Sedamo na Kliksa i peglamo opet dugačku uzbrdicu. Očigledno ulazimo u trek. I dalje je uspon, ali bez velikog nagiba. Vrlo je malo trave po sredini, bar u odnosu na početni deo, i u kolotrazima je fin tucanik. Ušli smo u nisku šumu i bez nekog napora provezli par krivina, a onda pred očima - BENG! Da se ne lažemo, nisam se ja uplašio zbog mene. Imam ja toga, i još grdjeg u Glindži, ali mi Aida, osim sto sedi iza mene, stalno lebdi nad glavom u vidu crvene lampice. Nije to ništa negativno, već normalan čovek ne može da se otme brizi koliko god da se odupire. Pa kako će na onaj intervju ako ne bude mogla da obuče minić!? Ništa nisam izustio, samo pomislih - 'ajmo sad Mali. Kratko potapanje ogibljenja kao da sam sâm i gaščina! Po izlasku na vrh i inertnom kretanju Aidinog tela, pretpostavih da je zažmurila, sto je malčice nepovoljno uticalo za oštro skretanje u desno, ali je sve prošlo sasvim ok, pa je i ne pitah ništa u vezi toga. Uglavnom, iskočismo na ovaj lepi makadam. Već smo pod Hrastom videli da po treku imamo to oštro skretanje, ali nismo znali šta mu prethodi. Nije Aida uspela mnogo da se raduje pobedi i već u sledećem momentu smo čuli da neko vozilo nailazi tim makadamom uz bučno pumpanje obrtaja. Po zvuku nije kamion i već sam počeo da brinem da ide prebrzo i da nas neće primetiti kad izleti iz krivine koja je bila na dvadesetak metara iza nas. Brže-bolje sedam na Kliksa i pomeram se još malo napred. I zaista, doleće neki beli Suv sa kamionskim prostorom za teret. Nosi veliki kamionski točak. Malo se iznenadio momak koji je vozio, ali nas je uočio na vreme. Kaže da su mu prijatelji ostali u kvaru sa kamionom, pa žuri da im pomogne. Krećemo i mi za njim i nakon 500 metara nailazimo na... Evo nama opet pauze. Momci su iz Livna. Vuku drva, prvoklasnu robu. Legalan posao eksploatacije šume sa jedne strane, i plansko pošumljavanja sa druge strane. U Bosni je drvna industrija jedna veoma važna grana privrede. Veoma važna, ali i veoma teška. Na koliko problema nailaze ljudi koji se bave tim poslom, znaju samo oni. I rizik tog posla je veliki. Osim što može da te spljeska drvo koje pada jer ti se možda zaglavila noga u žbunju pa nisi stigao da se skloniš na bezbedno, ima tu još sijaset opasnosti... pukao lanac na testeri, pukla guma na kamionu, ili ne daj Bože kao pre desetak godina – nagazio kaminom na zaostalu minu. Drvoseče danas rade sa naprednom mehanizacijom, ali to i dalje ne umanjuje rizike. Rade neprekidno u smenama od 7-10 dana, organizuju kampove u šumi i za to vreme su totalno posvećeni poslu. Za njih ne postoji pojam vrućina ili zima. Samo noću ne rade. Setite ih se kada god pogledate u komad vašeg nameštaja, ili lepe izlakirane drvene stepenice u vašem hodniku. Aida i ja smo imali veliku čast da razgovaramo sa ovim momcima i saznamo delić njihove istine. Aj' sad skidaj točak u ovoj nedodjiji na +30C. Da, pitali su i oni nas po nešto. Pitali su nas ko smo i odakle. Pitali su nas da li nam se svidja njihov kraj. Pitali su nas kojim putem smo došli. Sve smo im rekli i sve im je bilo drago. Ali, kada su čuli odakle smo ispali na ovaj put, pozdravili su sve Benduraše koji su prošli od Grkovaca ka ovamo jer su svi prošli kroz minsko polje, kao i mi maločas. Do duše - očišćeno je, pa je i tabla sklonjena. Al' aj' ti znaj da nije ostala još koja. Zbog toga se onaj put odavno ne koristi, a zbog toga su bili i oni krateri zarasli u travu. E sad, pošto mi malo prebledesmo od te konstatacije, okrete rodjak priču kako nas je Goran namerno poslao tim putem, te ja videvši da nas zajebava, šutnem klocnu ispod točka i krenem da mu otpustim ručnu kočnicu na kamionu. Skoči ko oparen i izvinjava se što nema rakiju, pa mi gura kokakolu pod nos u znak izvinjenja. Ma *ebla te kokakola, što se truješ sa tim *ranjem! Cela priča je bila naravno u šaljivom tonu, ali ona da je kamion baš na ovom putu naišao na minu i da je vozač sada invalid, je istinita. Malo me deprimira ta situacija sa minama po Bosni uopšteno. Te ima tabla, ali tu nema mina (to vlasnik poseda plaši prolaznike da mu ne gaze), te nema tabla, al' pazi možda ima mina. Pa kako da pazim!?! Nije mi bilo drago što im se probušila guma, ali mi je bilo veliko zadovoljsto što smo malo popričali. Kada je skinut točak, provukoh Kliksa pored kamiona i poželesmo jedni drugima svako dobro. …

Šator, Petak 08.07.2016. Danas je dan za popravni. Želim da isteramo trek Bendura2 od tih 200 kilometara. Nisam juče dobro video da zapravo mi ne moramo da odvozimo svih dvesta jer smo u Livnu, a Bendurašima je kamp bio dvadesetak kilometara jugoistočno od Livna. Tako se kilometraža na treku smanjila za pedesetak kilometara sabrano u oba smera jer nema potrebe da se vozimo po polju da bismo videli gde su Benduraši konačili. Obzirom na naš ritam sa čestim pauzama, to nam daje više od jednog sata za uživanje u prirodi. Danas smo i poranili pa sve ukazuje na maksimalnu produktivnost. Uz sve jutranje rituale, krenuli smo debelo pre 11h. Čak mislim da je bilo 10:40! Priznaćete da je za svaku pohvalu! Uz jutarnju kafu smo malo pretresli utiske od juče i nekako indirektno mi Aida nagoveštava kako i nije baš voljna da idemo istim putem na Dinaru. Bilo je juče sve super dok se dešavalo, ali danas one rastresite uzbrdice i šiljato kamenje više ne izgledaju super. Znam taj osećaj kada nisi spreman na isti napor u kratkom intervalu. Uzgred, za nju novu u ovoj priči to sve izgleda čak malo i surovo. Ok, ja sam u startu bio spreman da se povinujem u takvoj situaciji, a naročito kada je Aida u pitanju. Ona nikada kategorično ne izražava svoje želje ili prohteve. Uvek to saopšti suptilno, pa kako joj Bog da. Ne kažem da sam baš uvek bio u mogućnosti da razumem - *ebga, kad mora da se zategne gas - mora, ali sam se trudio maksimalno. Ipak, bio sam i ja osećajan, pa sam joj pružio priliku da se predomisli. Iz tog razloga smo krenuli istim putem prema Donjim Rujanima, kao i juče. Imala je pola sata fore da razmisli i eventualno posle tenkića uključi levi migavac ka Dinari. Medjutim, ništa od migavca. Dobro – dobro, neka te - neka (!), popeću se ja jednom na Troglav bez tebe, pa ću onda da ti šaljem slike da vidiš šta si propustila. Ali ne marim. Zaista. Postoji tu jedan psihološki momenat i za vozača, a mogu da pretpostavim kako je suvozaču: Kada prodješ neku deonicu koja ti je izgledala naporno i strašno, svakako ti se tamo ne vraća. Barem dok malo ne zaboraviš i dok ti mislima ne preovladaju pozitivni utisci. Kada se sve slegne i ako te je zakačio Enduro virus, prosto će te ta deonica vući da se vratiš i pobediš je. Osim toga, dok je situacija vruća, tebi je lakše da eskiviraš tu strašnu deonicu i nastaviš drugim putem u nepoznato, misleći da u tom nepoznatom teče med i mleko. Nekada se i desi da bude tako, ali uglavnom ne. Ako ne bude gore, ono makar bude isto. Posle nekog iskustva, moj moto je da teraš dok imaš rešenje za prolaz. Uz malo, ili malo više napora ćeš izaći na neki vrh i dobićeš nagradu. Preznojićes se i boleće te svi mišići, ali ćeš biti zadovoljan sobom. Odustani ako je baš očigledan rizik da ćeš da se polomiš, ili ako si preumoran. Umor je veliki neprijatelj i sitna greška može mnogo da kosta. I tako mi izadjosmo na onaj super-ravni makadam u Čaprazlijama. Ovaj makadam je u stvari priprema puta pred asfaltiranje. Po dobro utabanoj podlozi je posut debeo sloj sitnog tucanika i još sitnije rizle. Ravno/ravno sa po nekim vojvodjanskim zakrivljenjem od 2 stepena. Mene više plaši ovakav “makadam” nego ono kamenje uz Dinaru. Ovde se opustiš kao da je asfalt, malo dodaš gas i već si u kritičnoj brzini. A rizla mesi li mesi. Sigurnije mi je da se izvrnem na kamen pri 15-20 na sat, nego da se prospem po rizli pri 80kmh (što sa Kliksom vrlo lako postigneš a da ne primetiš dok ne pogledas u cajger). I tako sam se ja plašio narednih desetak kilometara dok nismo posle Sajkovića izašli na asfalt prema Bosanskom Grahovu. U narednih petnaestak minuta lagane vožnje smo stigli do Grkovaca i orijentira kod kojeg treba da skrenemo desno ka Šatoru. Kroz Grkovce nas je poveo uzan asfaltni put, a zatim parče nasuto tucanikom i šljunkom. Nakon poslednje kuće u sokaku nastavljamo zemljanim putem kroz šumicu Nekorišćenje puta dozvoljava travi da se razmaše... ... da bi se vrlo brzo, nakon par stotina metara put sakrio u livadi. U žbunju pri vrhu fotografije (malo u levo od sredine) se put nastavlja u desno i uzbrdo. Fazon je bio - pronadji me ako možes. Ali, imamo mi trek, nećeš ti sa nama da igraš žmurke! Nekada davno je taj put bio posut tucanikom, pa nam povremeno iz trave iskoči veći kamen. Tek da nas obavesti da smo na pravom mestu. Uzbrdica postaje sve jača. Širim zenice i pored dovoljno svetlosti jer se trava sve više izdiže da vidi ko joj to dolazi. Oborila je sve rekorde izdžigljavanja za planinske uslove, te proguta točak od 21 col. Pretpostavljam da se krećemo po sredini izmedju dva kolotraga jer je tu travica malo viša i u ujednom momentu njene razredjenosti uočavam, u nazovi kolotrazima, kratere dubine jedan metar, ali bukvalno. Momentalno mi se zgrčiše torzioni mišići, zenice se još više proširiše i pokušavam da nadjem prostor za nalevo-krug. Molim Boga da Aida ne gleda u te kratere, ali ćutim da se ne uplaši ako ih već nije uočila. A jbte, pa ovde niko nije prošao od Bendura2, od 2012-te. Ne sećam se da li je bilo na levo, ili na desno. Nije ih videla, dobro je. Objasnio sam da ne vidim dalje put i da smo verovatno promašili trek, što je inače tako i izgledalo. Uglavnom se vratismo pored onih kratera do početne pozicije sa gornje slike. U povratku sam, krećući se nizbrdo, uočio još tih kratera koje i nisam primetio i koje smo prošli na čistu sreću. Videla ih je sada i Aida, i… Prosto nisam mogao da prihvatim koliko je bila mirna bez ikakve reakcije. Počeo sam da se kunem u nju kao najbolju suvozačicu na svetu. Proverili smo još jednom trek i on je potvrdio da je to taj put. …

Hej Paki, zbog ovih tvojih mirodjija ja uopšte ne moram da idem na mesta gde ste Vi bili. Bilo bi mi dosadno i imao bih utisak da idem gde sam već bio. Hvala za trud! Nadam se da je Tanja spremna za nove poduhvate i da kujete plan za ovu godinu?

Kliksu je počeo da vrti ventilator i bilo je vreme da ga malo odmorim. Aidi je malo skočio adrenalinčić, pa mi saopštava da posle ove naše vožnje ima jedan veoma bitan intervju na poslu za koji je već odabrala garderobu i kompletan stajling, a to podrazumeva da ne bi bilo prihvatljivo da ima neku modricu na nogama iznad kolena; ako je razumete. Bezrezervno prihvatam sugestiju! Medjutim, puk'o je i mene adrenalinčić; ako me razumete. Čuj Mala, sedaj - merak nema cenu! Juhuuuuuuu! Pa ovo je doživljaj! Mislim, ima ovoga i u Libero-lendu, i u Kepojebinama, ali priznajem da je ovde, ako nista drugo, onda bar drugačije. Ovde to dugo traje. Uzgred da podsetim, Aidi su ova četiri dan prvo iskustvo u životu sa vožnjom van asfalta. Nagradjeni smo sa još jednim odmorištem i koristim priliku za Enduro hedonizam. Po treku smo prošli dve trećine puta do izlaska na neki vrh, odnosno iz ove situacije. Posle toga se nastavlja makadam po dinarskoj visoravni i nema ovoliko zahtevnih uspona. Nakon toga treba sići sa Dinare. Medjutim, još uvek smo mi na nekom početku i realno ne možemo se vratiti u neko pristojno vreme do Livna. Imam već dogovor sa Goranom, a imam i Aidinu sugestiju u vezi intervjua. U ovako retko dobrim prilikama mi egoizma ne nedostaje, al' ima ona stara izreka: “Stani kad je najsladje.“ E sad, ako uzmemo u obzir da je do sada bio samo uspon, povratak podrazumeva konstantnu vožnju niz brdo. Često se od enduraša može čuti da je po zahtevnom terenu lakše voziti uz brdo, nego niz, tako da je zadovoljen i moj egoizam, i Aidina sugestija, a i ispoštovali smo dogovor sa Goranom. Kod jednocilindraša imate odlično usporenje agregatom, ali je na ovakvim nizbrdicama nemoguće izostaviti zadnju kočnicu. Nije samo u pitanju ostar nagib već i rastresita podloga pri čemu zadnji točak povremeno blokira i kada ne pipaš kočnicu, pa ga u sledećem momentu inercija malo pogura što se odrazi na kratko zatezanje i otpuštanje lanca. U delovima gde se desi i kosi nagib sa strane, sve to izgleda malo dramatično i imaš osećaj kao da ubrzavaš a tebi zapravo treba usporenje. O pipkanju prednje kočnice nema govora jer automatski sledi smicanje pa ti ostaje jedino da se pomogneš zadnjom. Kao što je trajalo penjanje, sada dugo traje i silazak pa je došlo do pregrevanja kočione tečnosti. Tada izgubiš funkciju zadnje (samo propadne pedala), a prednju i dalje ne smeš da pipneš. Desilo se to srećom baš pred jedno odmorište, tako da smo imali pauzu i pri silasku. Realno, ako baš ne možeš da se zaustaviš, postoji i opcija gašenja agregata što dovodi do totalne blokade zadnjeg točka kada je menjač u brzini, pa ćes sigurno jednom stati, jel’. A, ako je baš-baš kritična situacija, onda biraš najmekše drvo. Nije se kod Dalmatinaca slučajno izrodila krilatica - “Enduro Je Zakon” (EJZ). Ima i na Dinari divljih jagodica, a ne bismo saznali da nismo hladili zadnju kočnicu. Iz Donjih Rujana asfaltom prema Livnu sa pogledom na Kamešnicu. Crna limuzina je došla po nas u tačno dogovoreno vreme. Aida nije videla izvor reke Bistrice, pa Goran predlaže šetnju do Bašajkovca (brdo ispod kojeg reka izvire). I tako... “Još jedan prodje dan...“, uz Livanjsko pivce na kraju.

Vraćamo se u Donje Rujane i kod repetitora skrećemo ka planini. Do repetitora ima nekih 500 metara. Naišli smo na 5-6 dubljih bara preko cele širine puta, ali smo ih lako pregazili zbog dobre utabanosti. Posle repetitora put kreće naglo uzbrdo sa mnoštvom krivina i veoma rasteresitom podlogom. Dakle, naidješ na krivinu posle koje kreće ubedljivi pravolinijski uspon u dužini od pedesetak metara, a uspon se na svom kraju završi opet krivinom. Nakon toga sledi zaravan od pedesetak metara, pa opet krivina i rastresiti uspon prošaran vododerinama i kamenjem razne granulacije. Zaustavili smo se na ovoj zaravni nakon 7-8 takvih uspona. Imali smo lep pogled na polje i planinu Cincar (2006 m.n.v.) sa druge strane. Po običaju, kako sidjemo sa Kliksa, Aida vadi telefon da prenese direktne utiske. Često pod utiscima ne stize ni kacigu da skine. Na početku penjanja, prvih 2-3 uspona smo prosli rutinski, dok je svaki sledeći postajao sve zahtevniji, i svaki je najavljivao da će naredni biti gori. Na Benduru2 (vezano baš za ovaj deo puta) se izrodila krilatica: “A little macadam – no problem“. Kada gledaš fotografije, a i video, uopšte ne možeš da pretpostaviš o kolikom se nagibu radi jer nedostaje treća dimenzija. Ono što je meni “uz nos“, na fotografiji je dibidus ravno. Jedino je moguće dočarati uspon ako fotograf zauzme poziciju bočno od nagiba i da se odalji 30-50 metara kako bi uhvatio sto veći kadar. U mnogo situacija je to tesko izvesti zbog konfiguracije trena, pa svi većinom fotkamo ono što je ispred nas, a tu i grešimo. U momentu kada smo napravili ovu pauzu, bilo je tačno 16h. Trek koji smo dobili je sadržao oko 200 kilometara delom preko Dinare, zatim penjanje na Šator, i povratak u Livno sa oko 35 kilometara asfalta. To znači da imamo oko 160 kilometara off-a. Ma da, paz' da ne stignemo do mraka. Ipak, bez obzira na tu konstataciju, nastavljamo mi dalje, makar da prošvrljamo malo po Dinari. Izborili smo se sa narednih 5-6 uspona, a onda sam počeo da stajem pre sledećeg, ili nakon nekog kojeg smo prošli. Prosto sam osećao da ću žaliti ako odem i ne ufotkam, pa makar nekome delovalo i ravno. Ja znam da sam “rokao“ i znam da sam osećao svaki Kliksov obrtaj, i znam da smo imali veliko poverenje jedan u drugog. Naredni uspon je bio skroz prihvatljiv. Jedino što mu je ovo na slici samo jedna polovina. Sa njegovog početka sam video priliku odakle bi koliko-toliko mogao da zauzmem dobru poziciju za fotkanje. Dakle, naredne fotke su veoma skupe - sidji, odšetaj, ufotkaj, vrati se, izvezi deonicu, pa onda sidji, odšetaj, ufotkaj… Zatim jedan anfas uspon bez silaska. Ravno, jel' da? Aj' samnom sledeći put... ! I onda više nije bilo mogućnosti da se ufotka sa strane. Nisko drveće i šiblje je tik pored puta i sve što možeš je da zategneš ručicu gasa. Eventualno da pokušaš da eskiviraš neki veći kamen, ali često ni to nije bilo moguće. Blago pipanje kvačila pomaže da smiriš proklizavanje zadnjeg točka (na novijim motorima postoji opcija da stisneš dugme traction control, a ja više volim život uživo), ali moraš i da ga pustiš ako želiš da isteraš uspon. A želiš. Ta neprestana igra sa polugom kvačila izaziva bol u prstima i mišićima leve podlaktice. Opet tera Kliks kao na Zelengori. Naglašava da je on ovde svoj na svome i da svaki eventualni neuspeh zavisi isključivo od mene. Aida se prosto srodila sa situacijom i sada imam osećaj da gleda mojim očima. Pokreti tela su nam sinhronizovani i nijednog trenutka nema kontra balansa. Obuzima me milina praćena leptirićima u stomaku dok se kretanje moćno dešava. Kao pobeda koja u gramatičkom smislu nije svršen čin, nego traje, traje, i traje... Posle tog trajanja od ne znam koliko uspona (totalno sam se uživeo u situaciju), dobismo na poklon još jednu zaravan. ...

Huh, dobro je. Ovo mi se već svidja. Nailazimo na ovu tablu i tu mi deluje nešto poznato, nešto iz neke davne priče. Ubrzo se pojavi još jedna tabla i pretpostavim da su odavde članovi grupe “Duran Duran“. Par metara iza table je put preko livade koji vodi do prizemne kuće bez fasade u samom podnožju Dinare. Ima nekih 200 metara do nje. Videh ljude pred kućom i bez razloga, nekako automatski skrenuh na taj put. Gledaju nas malo začudjeno i čekaju našu reč. Potrajalo je to dok smo sišli sa Kliksa i skinuli kacige. - Bonžur misje Djurrron. - imitiram franciski izgovor i gledam u dva sredovečna muškarca očekujući odgovor. (Prezime Djuron (fr. Durand) je zastupljeno u Francuskoj kao kod nas Petrović. Čini mi se kao da je Napoleon tu nešto doprineo 1808-me kada je poslao svoju vojsku u pomoć tada opkoljenom paši Hadži-begu Rizvanbegoviću.) Niko ništa ne zbori, samo me gledaju misleći verovatno - evo ga još jedan gastarbajter koji se folira da je zaboravio svoj jezik. A gleda me i Aida. Ne vredi, moram da prekinem tišinu. - Ima li ovde neki Đuran?! - “Taj sam“ - iskorači Nikola, pruža mi ruku, predstavlja se i pita kojim dobrom. - Ma malo smo zalutali, pa ako znate kuda bismo mogli na Dinaru? I tako je krenula priča. Za to vreme, drugi muškarac, osim sto nas gleda, radi jedan delikatan posao i ne prilazi da se pozdravi. Vala i ne treba. Inače, ime mu je Stipo. Bilo nam je zanimljivo, a u isto vreme zastrašujuće na koji način Stipo izmešta pčele. Očigledno je bilo da je za njega to rutinski posao i da je u velikoj ljubavi sa pčelama. Kuća je Nikolina, ali on tu ne živi. Bolje rečeno - još ne živi. Morao je silom prilika da napusti svoje rodno mesto, a nepunih petnast minuta pre nas su stigli. Zatekli su na vratima roj pčela, i Stipo to sada rešava. Njih dvojica su drugari od rodjenja. Neprilike su ih rastavile, ali Stipo svim snagama pomaže Nikoli da obnovi ognjište, a Nikola ne može da dočeka dan kada će ponovo biti svoj na svome, tu gde je rodjen. Pored njih dvojice, tu su Stipina supruga i Nikolin sin. Obzirom da smo tu gde smo i da je napolju sve toplije, Nikola nas poziva u kuću na osveženje, a Stipo savetuje da se ne bojimo pčela. Samo polako i bez naglih pokreta. Veoma je zanimljivo iskustvo kada prolaziš kroz roj pčela praveći se da se ne plašiš i suzdržavajući se da ne mašeš rukama kada ti par komada slete na lice. Al' uspesmo! U kući je bilo osetno prijatnije i proveli smo sa njima tri sata slušajući zanimljive priče. Da ne ulazim u detalje, već samo da izvučem neki zaključak: Stipo je Hrvat i sa ponosom to ističe, kao i svoju versku opredeljenost. Nikola je Srbin i takodje se kategorično predstavlja, kako po nacionalnosti, tako i po veri. Kada kažem - sa ponosom i kategorično, to znači da je po nekada previše uočljivo, ili čak suvišno. Kao kada bi dok se upoznaješ sa nekim, osim svog imena dodao svoju nacionalnu i versku pripadnost (da se zna!), a pri tom si svestan da sagovorniku to uopšte nije bitno (ili možda i nisi svestan, al’ nema veze). Isprva mi nije bilo jasno zbog čega se to toliko forsira, a onda mi je čak postalo simpatično . Njih dvojica, Stipo i Nikola, Hrvat i Srbin, hoće zapravo da mi kažu da su oni nerazdvojni prijatelji. Da su patili kada su se razdvojili i da im je najbolje kada su zajedno. Tri sata mi je bilo nedovoljno da ih slušam. Ali, pošto mi je Aida osvetlala obraz i sa njima cimnula po neku rakijicu, pomislih da bi bilo pametno da mi krenemo na Dinaru dok je još dana. Svesrdno se zahvaljujemo na gostoprimstvu, a Nikola dodaje da obavezno dodjemo 02.08. na Ilindan. Tada ćemo tek osetiti duh Bosne pod Dinarom. Eh, da je više odmora, ali imaću to u vidu za neku narednu priliku. ...

Prolazimo kroz sela Prolog, Odžak, Lištani i stižemo u Donje Rujane u kojima treba da skrenemo sa asfalta i makadamom krenemo uzbrdo na Dinaru. U Donjim Rujanima nas zaustavlja “Suvenir na stražarske dane“. Momentalno mi je skočio pritisak i obuzeo neki vilajet praćen slikama sa mogućim ishodom. Aloooo breee! Pa to je bila naša sprava - vlasništvo sviju nas. Sta će tu?!! Zar je svest toliko bila slaba?! Nisam Aidi pokazao moje unutrašnje stanje. Ne treba joj to. Samo sam zamolio radoznalog curetka da sidje. (klizava je kupola, pa da se ne povredi) Neka ga, neka stoji tu kao opomena svima. Izvinjavam se, nisam hteo o tome, a ne mogu ni da ignorišem slike sa tog putovanja. Da makar nisam ufotkao. U nastavku pod utiskom promašim skretanje ka Dinari. Završi se asfalt i naidjemo na makadam. Hmm, neću ja o tome, al’ hoće slike. E, a da vozim ja malo žmureći, možda će mi biti bolje? ...

Dinara, Četvrtak 07.07.2016. Ne mogu u dve reči da definišem to Livanjsko pivo. Ukus je piva definitivno, pitko je bez preterane gorčine, peni dovoljno da pri sipanju do vrha krigle bude jedna četvrtina pene. Prijatno hladi, ali nemaš želju da ga ispijaš do dna. Posle par gutljaja kao da te opominje - hej,hej, nismo sami, i prijatelji su tu. Poslušaš ti, vratiš se u priču, ali ubrzo bi mogao još par gutljaja. Evo sad dok ga opisujem, iznedri se odgovarajuća reč - Meraklijsko. Ne dozvoljava da se donosi u gajbama i nema uz njega bančenja praćenog šund muzikom. Takvi su i ljudi, Livnjani, ili Livnjaci, kako ih ko naziva - odmereni i prijatni. Medjutim, danas uočavam još nešto. To Livanjsko pivo malo “kasni“ kao vino. Nije ništa preterano, ali “pridržava“ atmosferu prethodne večeri, pa nikako da krenemo bar jednom pre podneva. Već sam pisao o Livanjskom polju u “Dje s' Ba“, te ne bih da se ponavljam. Jedino što bih ponovio za ovu priliku je da je oivičeno planinama sa severne i južne strane, a da se nalazi na 730 metara nadmorske visine. Dinara, odnosno Dinarski planinski sistem se pruža celom dužinom polja sa južne strane i prirodna je granica Bosne i Hercegovine sa Hrvatskom. Zapravo, od Slovenačkih Alpa, preko Jelice, Mučnja i Golijskih planina, pa do Šarskih planina, sve je to Dinarid, odn. Dinarski planinski sistem. Najviši vrh u ovom delu je Troglav na 1913 m.n.v. Trek log imamo, pa da pokušamo. Samo još malo da pojasnim: Kada izadjete iz Livna, i putem prema Dinari se nadjete na sred polja, te napravite fotku u pravcu ka zapadu, Dinara je sa leve strane, a sa desne strane se redjaju planine Tušnica, Cincar, Golija i skroz na zapadu Šator i Staretina. Kanal uzdužno preseca polje i u proleće skuplja vodu sa otopljenih planina i odvodi je u Buško jezero. U momentu kada smo krenuli, temperatura vazduha je bila 27 stepeni, nebo prošarano lepim belim oblačcima i činilo se kao da nas čeka vrelo letnje popodne. Nema potrebe oblačiti jaknu. Body armor je prikladniji za ovu priliku. Medjutim, na samom polasku smo osetili hladnoću koja preti prehladom. Malo se oznojiš u mestu, a svež planinski vazduh ti izaziva jezu tokom vožnje bez obzira sto je leto. U polju se radi. Polovina je zasejana, a sa ostale polovine se kosi trava i balira seno. ...

@ Renatopag - Nisi mi rekao da si i Ti tada išao na Plocno, a svi su se složili da je dobro što Aida i ja nismo gore išli sami. @ El Classico - Ne znam koja je kamera u pitanju, ali znam da nije GoPro, a ta kamera valjda već ima taj alat. Jeste, Ormar vozi 950adv. @ Toreador - Hvala! U pravu si, mnogo puta ne primetimo okruženje kroz koje prolazimo. Češće pauze rešavaju taj problemčić.

Ne pitaj me ništa u narednih dva dana dobri moj Arakise - šljakam. Ili se AnteK preznojio, ili je natočio da XT ne uspeva sve da sagori. Ili je oboje. PS. Ne curi mu ništa nego je konstantan veliki uspon pa non-stop proklizava zadnji točak i ostavlja trag. Snimak vara kao da je ravno.

Posle skoro jednočasovne pauze krećemo dalje. Široki Brijeg je ostavio utisak dinamičnog gradića čijim gradjevinama dominira svetlo siva boja kamena. Čim smo izašli na magistralni put, ukazao se putokaz za Livno. U dobrom smo smeru i već razmišljam o skretanju ka Čvrsnici. Trebalo bi da stanemo za pola sata i na navigaciji markiramo mesta na putu ka planini. Mislim da se nismo vozili celih 20 minuta kada nas je skoro bez najave zalio još jedan pljusak. Oblaci su se nekako iznenada dovukli sa nase desne strane. Delovalo nam je kao da nas napuštaju, ali nam je samo delovalo. U roku od jednog minuta je nastao potop. Krupne kapi su se odbijale od asfalt i voda je počela da teče putem. Takodje odjednom smo bili jedini koji se po putu kreću. Svi su negde naprasno nestali. A, pa nismo ni mi baš narodni heroji, te na sreću i radost skrećemo na benzinsku pumpu koja se ukazala pred nama. Da ne pravim sada dramaturgiju oko toga. A iskreno, nisam se nesto potresao ni na licu mesta. Ostali smo na pumpi preko sat i po. Niski oblaci su uzurbano dolazili sa zapada i povremeno otpuštali svoj teret. Taman procenim da bi mogli da krenemo, kad eto vodice sa neba. Bilo je jasno da i Čvrsnica ispada iz kombinacije i samo sam čekao priliku da se put malo prosuši jer Mitas nikako ne voli mokar asfalt. Čuo sam se sa Goranom i dobio ohrabrujucu vest da se nad Livnom razvedrilo i da su oblaci otisli upravo ka nama, ali da se kiša dovoljno ispadala i nad Livnom pa pretpostavljamo da više nece. Dakle, i Velež i Čvrsnica ostaše samo neostvaren plan, al’ ne žalim dokle god postoji šansa za drugi pokušaj. A biće toga. Nastavili smo prema Livnu i jos malo pokisli, tek da porastemo; sa višlje visoravni sišli u malo nižu i stigli u Tomislavgrad. Jedan veseli grad u Bosni i Hercegovini. Sa svake bandere su nam u znak dobrodošlice mahale crveno-bele šahovnice. Smeškam se pod kacigom pokvareno i pitam moju suvozačicu: - A dje s' me ovo dovela, Ba?! - “Ma *ebeš zemlju koja Bosne nema!“ - odreagovala je momentalno Konstatujem veselo da su Tomislavčani okoreli navijači FK Crvena Zvezda i odvajam se prema Buškom jezeru jer sam ja bivši navijač Partizana. Pazi, nije ništa problem. Imam dobre prijatelje Zvezdaše koje sam upoznao na utakmicama Reprezentacije. Ne propuštamo novu priliku za pauzu. Buško jezero U Livno stižemo za narednih 20 minuta i posle 186 kilometra. U roku od minut se pojavljuje Gogo. Brzom brzinom upadamo u smeštaj, presvlačimo se i provodimo prijatno veče sa Goranom i njegovom suprugom Marijanom. Ista picerija i isti sto kao i pre dve godine kada smo Boyze, Gogo, Leon i ja pošli iz Livna na prvi Enguro. Leon je ovaj put bio na porodičnom putovanju, a Boyze je od nedavno u inostranstvu. Veoma su nam nedostajali obojica, ali ne može sve i uvek da bude po našoj volji. Inače, po svemu što su činili, što čine, i što će činiti, Gogo i Boyze su LEE - Livanjska Enduro Elita! Imam večeras ličnog šofera pa ne moram da sipam u podočnjake. Sreda je veče, sutra je radni dan i Goran neće moći sa nama na vožnju. Pomaže mi da bolje upravim ka Enguru. Tek sam danas napravio značajno približavanje. Sutra ću, ako Bog da, još značajnije. Neiskusan sa opcijama za dalje, tražim neki trek, ali obavezno u KML-u. Tako je prethodna fotka dobila radni naziv - *Knez Mutimir konvertuje GPX u KML na Whatsapp-u*. Zapravo, mi smo prešli u Pivnicu i pili odlično Livanjsko pivo. Goran je poslao jednu poruku EJZ ekipi (Enduro je Zakon) na Whatsapp-u i mi smo i dalje pili pivo. Nismo stigli ni do pola krigle i, opet prebrzom poštom, stigli su trekovi sa Bendura2 i Bendura5 . Trek Bendura2 vodi preko Dinare i Šatora. Šta reći, a ne popiti još jedno pivo u tu čast. Zahvaljujem se svim EJZ-ovcima i Bendurašima koji su bili umešani u ovu priču! Nadam se da će biti prilike zajedno da izmeračimo po neko Livanjsko pivce. Za zapisnik: Prešli smo 186 kilometra od Nevesinja do Livna bez metra off-a. Kliks na asfaltu sa suvozačicom i stvarima troši 5,6 a mešano sa off-om 5,8 litara beMzina. Drugi podatak mi je mnogo bitniji i prosto nisam mogao da verujem da razlika skoro ne postoji. Obzirom da nema fotki iz off-a, evo Ormarovog videa. Možda nekoga zainetresuje Pločno. Imajte u vidu da anfas snimak ne dočarava koliki je realni nagib.

Velež i Čvrsnica, Sreda 06.07.2016. Nevesinje je, bar iz mog iskustva, uvek obasjano sunčevim zracima i definitivno je gradić koji najjače reflektuje svetlost. Sve je jasno i nema velikog kontrasta izmedju hladovine i osunčanih površina. Takvi su i ljudi - jasni i predusretljivi. Željko nam pravi društvo neko vreme, pričam mu kakav nam je plan za danas i potom nas napušta zbog obaveza. Bilo mi je drago što smo se videli i zahvaljujem se na angažovanju u vezi smeštaja. Svi forumaši koji prate podforum “Fotografija“ su nebrojeno puta uživali gledajući njegove fotografije. Dakle, to je taj Mostarac. Jedna fotka za ljubitelje dobrog zalogaja, da ne pomislite kako se hranimo gledanjem u Sunce. Današnji plan približavanja Zelenkovcu je sačinjen od dva visoka zalogaja. Prvi je Velež sa najvišim vrhom Botin na 1969 m.n.v. i do kojeg postoji put. Od Nevesinja imamo oko 25 kilometara asfalta i samo 10 kliometara makadama. Gledajući fotografije i konsultujući se sa Mostarcem, shvatio sam da je moguće izaći na Botin bez većeg napora. Makadamski put je uzak i u konstantnom usponu, ali dobro utaban i relativno često korišćen jer se na Botinu nalaze telekomunikacioni repetitori. Uzdao sam se u činjenicu da Kliks sa suvozačem i stvarima ima mnogo bolju trakciju na zadnjem točku, a snage mu nikada ne fali. Iz istog razloga sam u današnju potragu za nesvakidašnjim vidicima uvrstio i planinu Čvrsnicu sa najvišim vrhom Pločno na 2228 m.n.v. do kojeg postoji put i situacija je skoro identična kao sa Botinom na Veležu. Asfaltni put vodi do podnožja vrha, a potom je makadam u dužini od 12-15 kilometara. Ormar (enduraš iz Zagreba) je nedavno postavio klip na YT-ube pod nazivom “Za Antek-om na Pločno“ i definitivno me inficirao tim izazovom; kako zavidnom visinom za balkanske prilike, tako i težinom terena koji se mora savladati. Veliki usponi, kamenje koje te čeka na rastresitoj podlozi, a koje beži pod prednjim točom i ispaljuje se pod zadnjim. Krivine u nagibima i usponima, te strme litice koje put bezmalo dotiče i sa kojih te pogled oduševljava i dekoncentriše u isto vreme. Čvrsnica se nalazi izmedju Jablanice i Posušja, iznad Blidinjeg jezera, a sada je svakako na putu ka Enguru. (al’ sam dosadan s’ tim Engurom!) Polazimo u našem opuštenom i već ustaljenom ritmu - malo iza podne. Sunčan je dan, temperatura je oko 28 stepeni i jedina činjenica koja nam ne ide u prilog je vremenska prognoza koja za Hercegovinu najavljuje nevreme sa povremenim pljuskovima. Nije Hercegovina mala, a i to - povremeni pljuskovi, je mnogo puta ranije bila samo promašena vremenska prognoza, tako da je naš elan nepokolebljiv. Vozim putem Nevesinje - Mostar. Dobar je asfalt svetlo sive boje sa lepim dugačkim krivinama. Okruženi smo četinarima, ali primat preuzima stenovito podnožje Veleža sa desne strane i povremeni dugački vidici ka jugu Hercegovine, sa naše leve strane. Za oko 30 minuta stižemo do skretanja u desno odakle nas put vodi kroz par hercegovačkih sela i usmeren je ka planini. Primetili smo nesto ranije oblačnost koja se nadvija nad Veležom, ali nam je delovalo prolazno. Kako se vise približavamo kamenitoj planini, predeli postaju sve oskudniji sa zelenilom, a oblaci nad Veležom postaju tamniji. Već mi se ne svidja situacija. Oblacnost se sve više koncentriše, a boja iz svetlo sive prelazi u sivo - crnu, baš nad vrhom. Već smo dostigli neku visinu i još nema padavina. Samo je tiho i bez sunca. Vidim neke momke u dvoristu, stajem i odlazim do njih da se informišem. Kažu da po vidjenoj situaciji svakog trenutka može da počne kiša. Treba samo da nastavimo ovim asfatnim putem i on će se posle 7-8 kilometara pretvoriti u taj makadam ka Botinu. Veoma prosto bez brige sa orijentacijom. Zahvaljujem se i napuštam dvorište. Videli su Aidu i mnogo stvari na Kliksu pa mi jedan od njih dodaje da možda nije pametno da baš sada idemo gore. Pretpostavka je da će se oblaci razići za neko vreme, ali se nad Veležom uvek duže zadrže nego nad Mostarskom dolinom. Takodje mi decidno naglašava da gore i nije baš prijatno kada omlati kiša, da je put uzak i da ima par krivina na usponu koje usled kiše može da preseče vododerina i dodatno mi oteža situaciju na mokrom kamenu. Dodaje i da smo sami i stičem utisak da razgovaram sa kolegom endurašem, iako on to ne naglašava. Zahvaljujem se jos jednom i kažem da ću razmisliti o tome. Nastavljamo dalje i posle pola kilometra zastajemo na čistini. Gledamo u sve goru situaciju i palimo po pljugu. Temperatura blago pada i počinje vetar. PU breeeee! Pa zašto sada?! Aida bi me ohrabrila, ali mudro ćuti i čeka da ja odlučim. Dogorela je pljuga i kratko kažem - hajmo. Navlačimo kacige i rukavice, i krećemo. Dvadesetak metara ka Veležu i pravim polukružno na praznom putu. Nervozno dodajem gas i lomim par krivina. Aida me obuhvata oko struka i blago stiska. Ok, ok, iznervirao sam se, ali ovo nije dobar način za iskaljivanje besa. Nijednom suvozaču/ici se ne dopada vaše dokazivanje kako ste vozačina, ili iskaljivanje besa na ručici gasa. Ako vam je stalo da opet sedne iza vas - isključivo linearan gas i što mekši prolaz na kvačilu, da sve teče kao tiha reka. Usporavam i nastavljamo ustaljenim ritmom. Izašli smo na glavni put ka Mostaru i momentalno nas je opleo pljusak. Nema tu mogućnosti za navlačenje kišnih odela. Već smo mokri, pogotovo sto imamo samo majice preko body-armora. Aida zapravo nema ni majicu. Klot plastika je na njoj. Pljusak traje kratko, desetak minuta. Sunčevi zraci se stidljivo probijaju po dolini Mostara. Zaustavljam pored puta da se ne sušimo u pokretu. U mestu postaje vruće. Nisam više nervozan i misli usmeravam ka Čvrsnici. Preko 2200 metara je odličan pan B, a uz to nad Veležom oblaci još stoje usidreni. Jedino mi je žao sto smo sada tu, a zalogaj nije prevelik da nema vremenskih nepogoda. Treba da prodjemo kroz Mostar, da izadjemo na put ka Širokom Brijegu, u Posušju da skrenemo ka Blidinjem jezeru i potom da nadjemo put ka Pločnom. Nemam trek log, ali se uzdam u instinkt. Ako negde zaškripi, zvaću Benduraše. U jednom kružnom toku u Mostaru mašimo skretanje odlazimo par kilometara u lošem pravcu. Ajfon se malo pregrejao pa nismo čuli ono dosadno “ route recalculation“. Ali, tu je zato windows phone da popravi sve što Ajfon zabrlja. Put od Mostara prema Širokom Brijegu apsolutno ispunjava sve moto zahteve. Vodi uzbrdo sa dve trake, a u kontra smeru je jedna. Trake su vanstandardno široke i jasno obeležene. Krivine dugačke i pregledne, i nadovezuju se jedna na drugu. Sam asfalt je tamno sive boje i perfektno ravan bez ijedne rupice. I tako desetak kilometara dok se ne dodje do prevoja odakle nastavlja sa po jednom trakom u oba smera, ali i dalje u perfektnom stanju. Saobraćaj je razredjen. Ajd' nemoj da natočiš koliko može! U jednom momentu ispred prevoja, zbog konstantnog dodavanja gasa i povećane količine izduvnih gasova, počela je da obgoreva guma izmedju izduva i nosača. Bio je to znak da je vreme za pljugu. Naredna fotka je posle prevoja kada smo izašli na južno-hercegovačku visoravan. U nastavku uočavam da idemo u susret poprilično pretećim oblacima. Zatim se situacija malo odmakne od nas, pa opet približi. Ta promenljivost mi daje nadu, ali me i drži pod tenzijom. Saobraćaj postaje sve gušći. Ulazimo u naseljenu zonu i dosta se sporije krećemo. Pred Širokim Brijegom nailazimo na kolonu u oba smera, put je sužen, kamioni i autobusi zaklanjaju preglednost, puna je linija, svaki čas se neko vozilo sa strane uključi na put. Nema tu neke šanse za obilaženje. Prava gradska gužva. Pojavljuju se i teskobe sporog pravolinijskog kretanja bez dinamike. Guze počinju da nam trnu, u nogama blagi k grčevi. Aida je inače poduža cura, pa joj ne odgovara položaj fudastera na Kliksu. Svo opterećenje joj je na, kako gornjim, tako i donjim ledjima, pa su trnci više izraženi nego kod mene. Jedva dočekasmo da u Širokom Brijegu svratimo na kafu. Kelneri uz kafu uvek serviraju i WiFi (standard šifra od 1 do 8 ) te nem je to prilika za komunikaciju sa ostatkom sveta. U medjuvremenu se razvedrilo i čak postaje vrućina. Zapravo, kada se u Hercegovini razvedri, vrućina se desi momentalno. Malo posmatramo ritam Širokog Brijega, neko malo neprekidno kucka po telefonu, malo se češkamo po donjim ledjima pokušavajući da popravimo cirkulaciju i nadasve uživamo u crvenoj hladovini ovog kafea. ...

Jaoooj koje ste legende. Sabskrajbujete, postavljate i rešavate zagonetke i svi gadjate u centar. E, a izvadili ste onaj naftalin pa zamalo da nastavim tamo. Ne zamerite zbog pauze. Nemam trenutno vremena da dišem. Mislio sam da ću u onih par slobodnih dana da završim, ali je teško izboriti se sa preko 400 fotki.

U Nevesinju je prijatno letnje predvečerje. Željko (Mostarac), ljudina naša forumska nas vodi do smeštaja koji nam je rezervisao kod gospodjice Milke. Dok ja raspertlavam pretegnute pak tregere, gazdarica i Željko vode Aidu da joj pokažu njenu sobu. Drugi sprat (potkrovlje) je u pitanju i sve stvari treba odneti izlakiranim i uglancanim drvenim stepenicama. U prizemlju i na prvom spratu su višekrevetne sobe i sobe sa bračnim krevetom. Sve je perfektno uredno. Usput Željko predlaže Aidi jednu bračnu sobu, onako prijateljski i bajkerski pre svega, na sta mu ona istom merom odgovara, te prati gazdaricu do potkrovlja gde su dvokrevetne sobe. Na zidu prvog sprata visi slika (ulje na platnu), portret nekog dede. Aida pomišlja kako je lepo kada neko na taj način ukaže poštovanje upokojenom djedi koji je nasledniku ostavio kuću, ili makar parče placa, te sa osmehom pita gazdaricu da li je to njen deda. Milka se okreće i uz upitni izraz lica odgovara: “Ne, to je Čiča Draža.“ Tajac. Željko pravi iskusni manevar i pušta dve dame da nastave dalje, a on se vraća napolje do mene da mi “pomogne“ oko prtljaga. Čujem da tutnje stepenice i vidim zacenjenog prijatelja: “Brate Rade...“, i opisuje mi situaciju. AuH, sad sam na*ebo! Milka je Aidi dala ključ od kuće kao sestri rodjenoj, razmenile su brojeve telefona, meni je rekla da motor slobodno ubacim u hodnik jer nema garažu i otišla dalje poslom. Naglasila je da ćemo sutra platiti i da je pozovemo pred odlazak. Željko radi noćnu smenu te i on užurbano odlazi, a ja ostajem da vadim vreo krompir iz vatre. Uzdajući se u dobre protektore, navlačim jaknu, a i kacigu (da se ne bih vraćao dva puta!), progutah knedlu, te nosim torbe drvenim stepenicama do potkrovlja. - “Ub’ću te Busmane, dje si me Ba ovo doveo?!! - Hej Bejbe, pusti sliku, ‘ajmo negde na gibanicu, crkoh od gladi! WiFi ispred slike je u mnogome pomogao da ne dodje do nasilja nadamnom. Živeo WiFi!! Kliks je dobio tuširanje u obližnjem servisu, a mi nadoknadu kalorija odličnim nevesinjskim specijalitetima sa roštilja u pečenjari “Jagnje”. Pred spavanje smo zarad mirnog sna ipak malo pretresli temu o nacionalnim, verskim i drugim pripadnostima i obeležjima. Bejbe ima široke poglede i zdrave stavove, ali ima i činjenice odrastajući u centru zlih zbivanja, i to treba razumeti. Svako je slobodan da se deklariše kako se oseća i sve je dobro dok su odnosi pristojni. Meni to sve izgleda kao suvenir i nemam baš nikakav odnos prema takvoj i drugim sličnim situacija. Milkinu srdačnost i kompletne uslove oko prenoćista niko ne može da ospori, i siguran sam da ćemo i neki sledeći put doći opet kod nje. Na kraju ovoga dana da kažem za zapisnik da smo prešli celih 120 kilometara, od čega je bilo 50km off-a preko Zelengore. Ceo dan smo uživali u predivnim predelima, družili se sa divnim ljudima i osetili draž endura. Mala pomoć u orijentaciji za one koji nisu bili na Zelengori a želeli bi da je vide. Realno vam nije potreban trek log jer je to jedini put od Kalinovika do Čemernog i tim putem može da vas vodi Google Earth ako imate tu opciju navigacije na telefonu, ili bilo koja vidjenija aplikacija, s tim da uključite opciju *macadam*. Trek log bi bio koristan isključivo da ne biste promašili skretanje za neko od jezera koja su udaljena malo (par stotina metara) od glavnog makadamskog puta i sakrivena šumom, brežuljcima i livadama. Obe offroad deonice, i na Bjelašnici, i na Zelengori može da prodje svaki maksi enduro, a težina prohodnosti zavisi isključivo od nivoa tehnike enduro vožnje kojom vozač raspolaže. Ako ste baš neiskusni nije poželjno krenuti putem preko Zelengore. Neki nivo u kojem vozač ume da isplanira putanju minimum 30 metara unapred, ima pravilnu tehniku promene pravca i odlučan je da doda gas u kritičnim situacijama, omogućava prolaz uz spremnost da ćete se malo više preznojiti sa težim motorom na nekim deonicama. Grupa entuzijasta sa minimalnim iskustvom će proći sigurno uz medjusobno pomaganje pri dizanju motora. Elan i želja savladavaju sve prepreke. Ovi moji (AT vs ST), neasfaltirani deo Zelengore mogu da prelete za 1.5 sat uz dve pauze od 15 minuta. Kad im padne roletna (a pada im često) i za manje od sata, dok Narandžasta oklopna brigada prolazi sve za isto vreme, ali žmureći. Na dobrom smo putu ka Zelenkovcu U prilogu je Gligin trek log prilagodjen ovoj vožnji. Počinje u Sarajevu, vodi preko Bjelašnice do Kalinovika, a zatim preko Zelengore do Čemernog. Na Zelengori vodi samo do Orlovačkog jezera, a za ostala se snadjite. Busman Bjelašnica i Zelengora.kml

Dok smo se tu malo hladili primetim da smo promašili skretanje za Jugovo jezero. Eno nazire se u dolini, a do njega smo imali kilometr iznad Orlovačkog. To je baš u onom delu puta gde sam rabadžijao, pa ne videh skretanje. Sad je gotovo. Neka ostane kao poziv za sledeći put. Idemo prema Kotlaničkom. Odavde bi uskoro trebalo da se pojavi skretanje u desno ka njemu. I zaista. Imali smo skretanje, ali je bilo zagradjeno sa tri bagerske kašike tucanika. Kliks bi lako prešao preko toga, ali sam se zapitao zbog čega je zagradjeno. Nema šanse da bilo koje drugo vozilo prodje. Ovo je zabit i siguran sam da postoji objektivan razlog zašto je zagradjen. To je slepi put od 5 kilometara koji vodi samo do jezera. Jednostavno nisam imao želju da istražujem. Dalje prema Čemernom put počinje da se spušta. Prevoj Borovno brdo (1700 m) Malo pre onog lepog grebena smo naišli na seoce od par kuća koje je delovalo idilično ušuškano medj vrhove. A malo ispod tog grebena smo na putu videli pokidanu ovčiju nogu sa pola buta. Pitam Aidu da li je videla isto što i ja. A ona će: “Ma ispalo nekome iz kamiona!“ Hahahaha, ma da, ispala ovci iz dupeta! Paljba bre dok se vuk nije vratio po butkicu. Brzo smo sišli na 1300mnv kod neke raskrsnice na očigledno često korišćen makadam. Potom još petnaestak kilometara ovakvog puta... Pa izlazimo na asfalt u Čemernom. Nakon desetak minuta posle Čemernog izlazimo na glavnu džadu ka Nevesinju. Javili smo se Mostarcu, a on je dojavio svima da smo za pola sata u Nevesinju. He, he, he... pa neće da može. Aj nemoj da zastanes kod ovakvog prizora?! Klinje jezero A prevideo je i obavezne pauze za pljugu. A ne zna i da guza malo trne pa se valja dodatno upoznati sa okolinom. ...

Osetio sam ćud planine dok smo sedeli u senci. Na suncu je vrućina, a u senci osetno hladnije. Posle par minuta u hladovini već pozelis malo na sunce po toplotu. Ja bih još da ostanem, al ne bih da kampujem. Aida bi da kampuje, ali joj se ne ostaje više ako ne kampujemo. Tako je naredna fotka dobila naziv: “Tjeranje Busmana sa Orlovačkog jezera“ A dobro ajd idemo. I onako ćemo da pravimo pauzu kroz desetak minuta. Odmah od jezera nas put vodi blagom uzbrdicom kroz livadu. Tom uzbrdicom su terenska vozila napravila više dubokih paralelnih kolotraga koje sam uočio pri spuštanju i koje sam eskivirao po travi. U povratku zaboravim na njih, ali ipak nadjem putanju kojom mogu da isteram do vrha. Ako nemaš bolju mogućnost, najbolje je ući u kolotrag i kako tako pokušati da isteraš, ali sam ja imao rešenje i pogled usmerio ka izlasku na vrh. Uvek jasno pravilo - gde gledaš tamo ćeš otići. Bili smo u gasu, na pola uzbrdice me “nešto” odvlači u kolotrag i pored toga što ja u njega ne gledam. Naglo se zaustavljamo i Kliks se pod inercijom izvaljuje na desnu stranu. Ja ostajem pored njega, a Aida drugi put napušta vozilo i opet se kotrlja u nazad. Gledam je kako ustaje i opet užurbano kreće ka meni. Ne pitam je kako je, ispravljam Kliksa koji je zapravo bio polu povaljen zbog dubine kolotraga i isterujem do uzvišenja. Al šta ti je taj moto instikt. Ipak je ona uspela da dotrči i pomogne pri ispravljanu. Sada već pitam da li je sa njom sve u redu. Smejući se i bez mnogo priče otresa prašinu i odlazimo. (imamo fore još 97 puta) Vrh – Stog (1821 m). Fotkano je sa puta. Realno vreme za popeti se na vrh je oko 30 minuta sa dobrom obućom i da nije baš vrućina kao sto je bila. Opet smo naišli na vododerine nasipane krupnim tucanikom i ova fotka je deo gde sam mogao da stanem zbog slikanja, a da posle opušteno nastavim. Prethodnih par stotina metara je bilo neprekidno rabadžijanje uzbrdo uz tonjenje zadnjeg i bežanje prednjeg točka po veoma rastresitoj podlozi. Pa onda nagrada, vrh - Kalelija Zatim eruptivna pukotina. Na licu mesta deluje toliko ubedljivo da sam se uplašio. Ukupan utisak usamljenosti, oblici vrhova, boje, čisto nebo, tišina, i ta pukotina su me navele da očekujem da se pojavi dinosaurus od negde. Neki čudan praiskonski osećaj. Zatim opet nagrada - Stog sa druge strane. Pa pauza u hladovini ...