Tamo negde dalje preko Aide (a realno i blizu) je Zelenkovac. Možda pravolinijski ima 30 kilometara. A ispod Aide Šatorsko jezero. Nije full doživljaj ako se ne zagledam u neko drvo. A onda u Aidiniu podkolenicu. Inače, vrh Šatora je na 1875m.n.v. E, batali rodjače. Ima sad pametnijeg posla. Jedan sat šetkanja i izležavanja po travnatom kamenjaru. Moglo je još, ali pade opet malo temperaturica i naidjoše naki tamniji oblaci. Kaze Aida: “Aj ti predji ovo gde je najkrupniji kamen, krenuće mi pesak iz bubrega.“ A kamena nigde. Na mestu sa donje fotke je Aida sišla jer joj se nije svidela jedna nizbrdica. Dok sam ja to sam provezao, ona nestade. Čekam ja čekam, a nje nema. Huh, počinju neki žmarci da me podilaze. Taman da se okrenem nazad, kad poče nešto da lomi granje iz one crne šume. E sad je gotovo – pomislih. Nosi nam meda telegram! Kad ono Aida! Preprečila cur'ca kroz šumicu. Jaaoooj, kad je tada nisam pregazio, neću nikada! Brateeee, u onoj tišini i samoći se to čuje kao da pada drveće, a ne da pucketaju opale suve grane. Zajebano je nama gradskoj deci. Mi spavamo sa zvonom tramvaja i sirenama hitne pomoći, pa kad čujemo tišinu - OP (!)... odma' nešto nije u redu. Inače je sa Šatora zadivljujuć pogled na Livanjsko polje, pravo na Kamešnicu, i levo na Goliju. Hajmo curo lagano vojnim putićem, pa dvaJes kilometara onim dobrim makadamom do glavne džade za Livno. Stražar na putu Treći put tandem Goran & Marijana i crna limuzina dolazi po nas i vodaju nas po livanjskim kafanama. Dosadismo i Bogu i Livnjacima!

U narednih petnaestak kilometara se nismo zaustavljali, Bogu hvala. Na ovakvom putu se opušteno fotka u pokretu. A da ima šta da se vidi i ufotka - ima. Postižemo visinu, pa je pogled na Livanjsko polje sve lepši. Na ovom račvanju proveravamo na koju stranu. Levi krak ide ka Šatoru, a desni za Glamoč. Kilometar kasnije smo naišli na kamp drvoseča i kompletnu mehanizaciju. Kratko smo se zadržali sa njima, samo radi informacije. Rekli su nam da je njihov gazda juče isao do Šatora sa džipom, a da pre njega ne pamte kada je neko gore bio sa ove strane. Od njih do vrha ima oko pet kilometara vojnog makadamskog puta (kako ga oni nazivaju). U prvih 2-3 kilometra smo mislili da smo se izgubili jer je bilo dva skretanja. Izgubili smo veze sa satelitima i nismo mogli da konsultujemo trek. Taj vojni put je uzan dobar makadam. Malo mesi jer se retko koristi. Sa desne strane su visoke stene, a sa leve oštre šumske provalije. Put je obrastao rastinjem, navukli su se oblaci i odjednom je atmosfera postala sablasna. Drvoseče su nam rekle da put vodi konstantno uzbrdo, a mi smo u jednom momentu počeli da se spuštamo. To me je navelo da se vratim nazad do njih i ponovo pitam. Ma nismo nigde pogrešili, to je to. Nekako mi je zasmetala usamljenost na toj deonici. Onaj osećaj kada čuješ tišinu (nevezano za Kliksov zvuk). Vozio sam desnim tragom uz stene i pojavio se jedan žbun visine pola metra koji je totalno zahvatio taj trag. Čest je slučaj da se ignoriše rastinje kada vozis jednim tragom, ali sam ja prešao u levi, čisto mahinalno. Huhhh, žbun je u stvari obrastao oko odronjenog kamena te veličine. Al' bi bilo kipovanje! Na dalje mi se opet ništa ne svidja i sve me više iritira koliko mesi kamenje pod točkom, a strma padina sa leve strane dekoncentriše. U poslednjih trista metara tog puta, počinje da se rasčišćava situacija. Pregled je sve otvoreniji, stene su niže i vidim da ćemo uskoro izaći na neku čistinu. Opet kamen od po' metra u desnom tragu. Ovaj put uočljiv bez rastinja. Opušteno prelazim u levi trag i smakne mi se malo prednji točak u levu stranu. Instiktivnim trzajem tela ispravim situaciju, al se sada smakne u desnu stranu. Sad već reagujem svesno i dodajem malo gasa, al ono opet u levu. Fljas!! Brže smo ustali nego sto smo pali. A još brže podigli Kliksa. Pitamo se za junačko zdravlje, malo se pipamo za svaki slučaj (Aida mene i ja nju) i nastavljamo kao da ništa nije bilo. Kaže Aida: “Ma taman sam mislila da si ispravio.“ A *ebga, nisam ni ja Supermen. Tri kamena veličine dve pesnice su nam poželela dobrodošlicu na Šator. Ali ništa. Sad je to već postalo normalno, a imamo kredit za još 96 puta. Ljosnuli smo kod onog drveta. Zlo kamenje se sakrilo u travici po sred puta. Fotka je načinjena kada smo se vraćali sa Šatora. Dvesta metara kasnije izadjosmo na prostrano šire podnožje Šatora. Jučerašnji tragovi džipa koji su nam mnogo pomogli jer nismo mogli da razaznamo put. Imao sam utisak da me neko gleda iz ove šume. Desni vrh je Šator. Put se pomalo nazire. Sada je baš uočljiv puteljak U ovoj prilici je trebalo da se pojavi još jedan put baš ka vrhu (u levo), ali ga definitivno nismo uočili. Da nagadjam gde je put nisam imao volje, a situacija je izgledala previše strmo. Nastavljamo kuda se vidi... A onda nastavljamo i kuda se ne vidi. Sada smo došli u poziciju da vidimo Šator sa druge strane, ali to nije kraj kretanja. Vozim po travi, ali je ta trava obrasla oko kamenja. Veoma čudan osećaj. Gaziš travu a truckaš po kamenu koji ne vidiš. Uzgred, uopšte nije sitan kamen. I onda smo došli do nekog kraja. ...

S početka te travnato-kraterske deonice smo videli skroz prihvatljiv put koji se odvajao u levo i nakon stotinka metara vodio skoro paraleno uzbrdo sa našim. Medjutim, ko zna (a ja ne znam) kuda vodi taj put. Hajde da probamo tim paralelnim putem, možda je samo alternativna obilaznica onim kraterima. Bio je tim putem još veći dugotrajan uspon te ja opet bejah oduševljen Kliksovim moćima. Danas je pravi letnji vreo dan i ona guma izmedju izduva i njegovog nosača počinje opet da se “čuje“ usled kombinacije - dodaj gas/duga uzbrdica/letnja vrućina. Hvataj onu prostranu hladovinu pod stogodišnjim Hrastom jer smo i mi počeli da obgorevamo i da se “čujemo“. Eh što volim ovakve pauze. Oznojen se zavališ u hladovinu, pljugica, vodica, keksić, mir, cvrkut ptičica, mirisi razni, i pogled. Jes’ da ima nekih ogromnih crnih mrava, al’ se razbežaše kad su nas omirisali. Ohohoho, pa sad kad ostadosmo sami, možemo da se uzemljimo opušteno. Vidi, ako ne umeš da se zagledaš u drvo i da ga presvučeš pogledom od dna do vrha i nazad, ili tvom oku ne prija plavičasta boja planinskog razredjenog vazduha, onda Enduro možda i nije za tebe. Mislim, džabe trošiš energiju u borbi sa nevoljama kao što su: kamen, visoka trava, blato, prašina, vrućina, bube, žedj, znoj, bolovi mišića i ko zna još kakve nekomforne situacije. Ja bih u ovoj hladovini i sa ovim big mravima (što pobegoše) ostao večno, al' me trznuše neki glasovi od nekud. Čovekov glas se daleko čuje u tišini prirode, pa tako čusmo tamo negde iznad nas da nismo sami. Rekao bih po slušnom senzoru da su udaljeni 400-500 pravolinijskih metara. Leškarili smo tu još pola sata napijajući se lepotom, a glasove smo i dalje čuli. Konsultovasmo trek i G.Earth te konstatujemo da se ova alternativa posle 300 metara spaja sa našim putem. Super! Sedamo na Kliksa i peglamo opet dugačku uzbrdicu. Očigledno ulazimo u trek. I dalje je uspon, ali bez velikog nagiba. Vrlo je malo trave po sredini, bar u odnosu na početni deo, i u kolotrazima je fin tucanik. Ušli smo u nisku šumu i bez nekog napora provezli par krivina, a onda pred očima - BENG! Da se ne lažemo, nisam se ja uplašio zbog mene. Imam ja toga, i još grdjeg u Glindži, ali mi Aida, osim sto sedi iza mene, stalno lebdi nad glavom u vidu crvene lampice. Nije to ništa negativno, već normalan čovek ne može da se otme brizi koliko god da se odupire. Pa kako će na onaj intervju ako ne bude mogla da obuče minić!? Ništa nisam izustio, samo pomislih - 'ajmo sad Mali. Kratko potapanje ogibljenja kao da sam sâm i gaščina! Po izlasku na vrh i inertnom kretanju Aidinog tela, pretpostavih da je zažmurila, sto je malčice nepovoljno uticalo za oštro skretanje u desno, ali je sve prošlo sasvim ok, pa je i ne pitah ništa u vezi toga. Uglavnom, iskočismo na ovaj lepi makadam. Već smo pod Hrastom videli da po treku imamo to oštro skretanje, ali nismo znali šta mu prethodi. Nije Aida uspela mnogo da se raduje pobedi i već u sledećem momentu smo čuli da neko vozilo nailazi tim makadamom uz bučno pumpanje obrtaja. Po zvuku nije kamion i već sam počeo da brinem da ide prebrzo i da nas neće primetiti kad izleti iz krivine koja je bila na dvadesetak metara iza nas. Brže-bolje sedam na Kliksa i pomeram se još malo napred. I zaista, doleće neki beli Suv sa kamionskim prostorom za teret. Nosi veliki kamionski točak. Malo se iznenadio momak koji je vozio, ali nas je uočio na vreme. Kaže da su mu prijatelji ostali u kvaru sa kamionom, pa žuri da im pomogne. Krećemo i mi za njim i nakon 500 metara nailazimo na... Evo nama opet pauze. Momci su iz Livna. Vuku drva, prvoklasnu robu. Legalan posao eksploatacije šume sa jedne strane, i plansko pošumljavanja sa druge strane. U Bosni je drvna industrija jedna veoma važna grana privrede. Veoma važna, ali i veoma teška. Na koliko problema nailaze ljudi koji se bave tim poslom, znaju samo oni. I rizik tog posla je veliki. Osim što može da te spljeska drvo koje pada jer ti se možda zaglavila noga u žbunju pa nisi stigao da se skloniš na bezbedno, ima tu još sijaset opasnosti... pukao lanac na testeri, pukla guma na kamionu, ili ne daj Bože kao pre desetak godina – nagazio kaminom na zaostalu minu. Drvoseče danas rade sa naprednom mehanizacijom, ali to i dalje ne umanjuje rizike. Rade neprekidno u smenama od 7-10 dana, organizuju kampove u šumi i za to vreme su totalno posvećeni poslu. Za njih ne postoji pojam vrućina ili zima. Samo noću ne rade. Setite ih se kada god pogledate u komad vašeg nameštaja, ili lepe izlakirane drvene stepenice u vašem hodniku. Aida i ja smo imali veliku čast da razgovaramo sa ovim momcima i saznamo delić njihove istine. Aj' sad skidaj točak u ovoj nedodjiji na +30C. Da, pitali su i oni nas po nešto. Pitali su nas ko smo i odakle. Pitali su nas da li nam se svidja njihov kraj. Pitali su nas kojim putem smo došli. Sve smo im rekli i sve im je bilo drago. Ali, kada su čuli odakle smo ispali na ovaj put, pozdravili su sve Benduraše koji su prošli od Grkovaca ka ovamo jer su svi prošli kroz minsko polje, kao i mi maločas. Do duše - očišćeno je, pa je i tabla sklonjena. Al' aj' ti znaj da nije ostala još koja. Zbog toga se onaj put odavno ne koristi, a zbog toga su bili i oni krateri zarasli u travu. E sad, pošto mi malo prebledesmo od te konstatacije, okrete rodjak priču kako nas je Goran namerno poslao tim putem, te ja videvši da nas zajebava, šutnem klocnu ispod točka i krenem da mu otpustim ručnu kočnicu na kamionu. Skoči ko oparen i izvinjava se što nema rakiju, pa mi gura kokakolu pod nos u znak izvinjenja. Ma *ebla te kokakola, što se truješ sa tim *ranjem! Cela priča je bila naravno u šaljivom tonu, ali ona da je kamion baš na ovom putu naišao na minu i da je vozač sada invalid, je istinita. Malo me deprimira ta situacija sa minama po Bosni uopšteno. Te ima tabla, ali tu nema mina (to vlasnik poseda plaši prolaznike da mu ne gaze), te nema tabla, al' pazi možda ima mina. Pa kako da pazim!?! Nije mi bilo drago što im se probušila guma, ali mi je bilo veliko zadovoljsto što smo malo popričali. Kada je skinut točak, provukoh Kliksa pored kamiona i poželesmo jedni drugima svako dobro. …

Šator, Petak 08.07.2016. Danas je dan za popravni. Želim da isteramo trek Bendura2 od tih 200 kilometara. Nisam juče dobro video da zapravo mi ne moramo da odvozimo svih dvesta jer smo u Livnu, a Bendurašima je kamp bio dvadesetak kilometara jugoistočno od Livna. Tako se kilometraža na treku smanjila za pedesetak kilometara sabrano u oba smera jer nema potrebe da se vozimo po polju da bismo videli gde su Benduraši konačili. Obzirom na naš ritam sa čestim pauzama, to nam daje više od jednog sata za uživanje u prirodi. Danas smo i poranili pa sve ukazuje na maksimalnu produktivnost. Uz sve jutranje rituale, krenuli smo debelo pre 11h. Čak mislim da je bilo 10:40! Priznaćete da je za svaku pohvalu! Uz jutarnju kafu smo malo pretresli utiske od juče i nekako indirektno mi Aida nagoveštava kako i nije baš voljna da idemo istim putem na Dinaru. Bilo je juče sve super dok se dešavalo, ali danas one rastresite uzbrdice i šiljato kamenje više ne izgledaju super. Znam taj osećaj kada nisi spreman na isti napor u kratkom intervalu. Uzgred, za nju novu u ovoj priči to sve izgleda čak malo i surovo. Ok, ja sam u startu bio spreman da se povinujem u takvoj situaciji, a naročito kada je Aida u pitanju. Ona nikada kategorično ne izražava svoje želje ili prohteve. Uvek to saopšti suptilno, pa kako joj Bog da. Ne kažem da sam baš uvek bio u mogućnosti da razumem - *ebga, kad mora da se zategne gas - mora, ali sam se trudio maksimalno. Ipak, bio sam i ja osećajan, pa sam joj pružio priliku da se predomisli. Iz tog razloga smo krenuli istim putem prema Donjim Rujanima, kao i juče. Imala je pola sata fore da razmisli i eventualno posle tenkića uključi levi migavac ka Dinari. Medjutim, ništa od migavca. Dobro – dobro, neka te - neka (!), popeću se ja jednom na Troglav bez tebe, pa ću onda da ti šaljem slike da vidiš šta si propustila. Ali ne marim. Zaista. Postoji tu jedan psihološki momenat i za vozača, a mogu da pretpostavim kako je suvozaču: Kada prodješ neku deonicu koja ti je izgledala naporno i strašno, svakako ti se tamo ne vraća. Barem dok malo ne zaboraviš i dok ti mislima ne preovladaju pozitivni utisci. Kada se sve slegne i ako te je zakačio Enduro virus, prosto će te ta deonica vući da se vratiš i pobediš je. Osim toga, dok je situacija vruća, tebi je lakše da eskiviraš tu strašnu deonicu i nastaviš drugim putem u nepoznato, misleći da u tom nepoznatom teče med i mleko. Nekada se i desi da bude tako, ali uglavnom ne. Ako ne bude gore, ono makar bude isto. Posle nekog iskustva, moj moto je da teraš dok imaš rešenje za prolaz. Uz malo, ili malo više napora ćeš izaći na neki vrh i dobićeš nagradu. Preznojićes se i boleće te svi mišići, ali ćeš biti zadovoljan sobom. Odustani ako je baš očigledan rizik da ćeš da se polomiš, ili ako si preumoran. Umor je veliki neprijatelj i sitna greška može mnogo da kosta. I tako mi izadjosmo na onaj super-ravni makadam u Čaprazlijama. Ovaj makadam je u stvari priprema puta pred asfaltiranje. Po dobro utabanoj podlozi je posut debeo sloj sitnog tucanika i još sitnije rizle. Ravno/ravno sa po nekim vojvodjanskim zakrivljenjem od 2 stepena. Mene više plaši ovakav “makadam” nego ono kamenje uz Dinaru. Ovde se opustiš kao da je asfalt, malo dodaš gas i već si u kritičnoj brzini. A rizla mesi li mesi. Sigurnije mi je da se izvrnem na kamen pri 15-20 na sat, nego da se prospem po rizli pri 80kmh (što sa Kliksom vrlo lako postigneš a da ne primetiš dok ne pogledas u cajger). I tako sam se ja plašio narednih desetak kilometara dok nismo posle Sajkovića izašli na asfalt prema Bosanskom Grahovu. U narednih petnaestak minuta lagane vožnje smo stigli do Grkovaca i orijentira kod kojeg treba da skrenemo desno ka Šatoru. Kroz Grkovce nas je poveo uzan asfaltni put, a zatim parče nasuto tucanikom i šljunkom. Nakon poslednje kuće u sokaku nastavljamo zemljanim putem kroz šumicu Nekorišćenje puta dozvoljava travi da se razmaše... ... da bi se vrlo brzo, nakon par stotina metara put sakrio u livadi. U žbunju pri vrhu fotografije (malo u levo od sredine) se put nastavlja u desno i uzbrdo. Fazon je bio - pronadji me ako možes. Ali, imamo mi trek, nećeš ti sa nama da igraš žmurke! Nekada davno je taj put bio posut tucanikom, pa nam povremeno iz trave iskoči veći kamen. Tek da nas obavesti da smo na pravom mestu. Uzbrdica postaje sve jača. Širim zenice i pored dovoljno svetlosti jer se trava sve više izdiže da vidi ko joj to dolazi. Oborila je sve rekorde izdžigljavanja za planinske uslove, te proguta točak od 21 col. Pretpostavljam da se krećemo po sredini izmedju dva kolotraga jer je tu travica malo viša i u ujednom momentu njene razredjenosti uočavam, u nazovi kolotrazima, kratere dubine jedan metar, ali bukvalno. Momentalno mi se zgrčiše torzioni mišići, zenice se još više proširiše i pokušavam da nadjem prostor za nalevo-krug. Molim Boga da Aida ne gleda u te kratere, ali ćutim da se ne uplaši ako ih već nije uočila. A jbte, pa ovde niko nije prošao od Bendura2, od 2012-te. Ne sećam se da li je bilo na levo, ili na desno. Nije ih videla, dobro je. Objasnio sam da ne vidim dalje put i da smo verovatno promašili trek, što je inače tako i izgledalo. Uglavnom se vratismo pored onih kratera do početne pozicije sa gornje slike. U povratku sam, krećući se nizbrdo, uočio još tih kratera koje i nisam primetio i koje smo prošli na čistu sreću. Videla ih je sada i Aida, i… Prosto nisam mogao da prihvatim koliko je bila mirna bez ikakve reakcije. Počeo sam da se kunem u nju kao najbolju suvozačicu na svetu. Proverili smo još jednom trek i on je potvrdio da je to taj put. …

Hej Paki, zbog ovih tvojih mirodjija ja uopšte ne moram da idem na mesta gde ste Vi bili. Bilo bi mi dosadno i imao bih utisak da idem gde sam već bio. Hvala za trud! Nadam se da je Tanja spremna za nove poduhvate i da kujete plan za ovu godinu?

Kliksu je počeo da vrti ventilator i bilo je vreme da ga malo odmorim. Aidi je malo skočio adrenalinčić, pa mi saopštava da posle ove naše vožnje ima jedan veoma bitan intervju na poslu za koji je već odabrala garderobu i kompletan stajling, a to podrazumeva da ne bi bilo prihvatljivo da ima neku modricu na nogama iznad kolena; ako je razumete. Bezrezervno prihvatam sugestiju! Medjutim, puk'o je i mene adrenalinčić; ako me razumete. Čuj Mala, sedaj - merak nema cenu! Juhuuuuuuu! Pa ovo je doživljaj! Mislim, ima ovoga i u Libero-lendu, i u Kepojebinama, ali priznajem da je ovde, ako nista drugo, onda bar drugačije. Ovde to dugo traje. Uzgred da podsetim, Aidi su ova četiri dan prvo iskustvo u životu sa vožnjom van asfalta. Nagradjeni smo sa još jednim odmorištem i koristim priliku za Enduro hedonizam. Po treku smo prošli dve trećine puta do izlaska na neki vrh, odnosno iz ove situacije. Posle toga se nastavlja makadam po dinarskoj visoravni i nema ovoliko zahtevnih uspona. Nakon toga treba sići sa Dinare. Medjutim, još uvek smo mi na nekom početku i realno ne možemo se vratiti u neko pristojno vreme do Livna. Imam već dogovor sa Goranom, a imam i Aidinu sugestiju u vezi intervjua. U ovako retko dobrim prilikama mi egoizma ne nedostaje, al' ima ona stara izreka: “Stani kad je najsladje.“ E sad, ako uzmemo u obzir da je do sada bio samo uspon, povratak podrazumeva konstantnu vožnju niz brdo. Često se od enduraša može čuti da je po zahtevnom terenu lakše voziti uz brdo, nego niz, tako da je zadovoljen i moj egoizam, i Aidina sugestija, a i ispoštovali smo dogovor sa Goranom. Kod jednocilindraša imate odlično usporenje agregatom, ali je na ovakvim nizbrdicama nemoguće izostaviti zadnju kočnicu. Nije samo u pitanju ostar nagib već i rastresita podloga pri čemu zadnji točak povremeno blokira i kada ne pipaš kočnicu, pa ga u sledećem momentu inercija malo pogura što se odrazi na kratko zatezanje i otpuštanje lanca. U delovima gde se desi i kosi nagib sa strane, sve to izgleda malo dramatično i imaš osećaj kao da ubrzavaš a tebi zapravo treba usporenje. O pipkanju prednje kočnice nema govora jer automatski sledi smicanje pa ti ostaje jedino da se pomogneš zadnjom. Kao što je trajalo penjanje, sada dugo traje i silazak pa je došlo do pregrevanja kočione tečnosti. Tada izgubiš funkciju zadnje (samo propadne pedala), a prednju i dalje ne smeš da pipneš. Desilo se to srećom baš pred jedno odmorište, tako da smo imali pauzu i pri silasku. Realno, ako baš ne možeš da se zaustaviš, postoji i opcija gašenja agregata što dovodi do totalne blokade zadnjeg točka kada je menjač u brzini, pa ćes sigurno jednom stati, jel’. A, ako je baš-baš kritična situacija, onda biraš najmekše drvo. Nije se kod Dalmatinaca slučajno izrodila krilatica - “Enduro Je Zakon” (EJZ). Ima i na Dinari divljih jagodica, a ne bismo saznali da nismo hladili zadnju kočnicu. Iz Donjih Rujana asfaltom prema Livnu sa pogledom na Kamešnicu. Crna limuzina je došla po nas u tačno dogovoreno vreme. Aida nije videla izvor reke Bistrice, pa Goran predlaže šetnju do Bašajkovca (brdo ispod kojeg reka izvire). I tako... “Još jedan prodje dan...“, uz Livanjsko pivce na kraju.

Vraćamo se u Donje Rujane i kod repetitora skrećemo ka planini. Do repetitora ima nekih 500 metara. Naišli smo na 5-6 dubljih bara preko cele širine puta, ali smo ih lako pregazili zbog dobre utabanosti. Posle repetitora put kreće naglo uzbrdo sa mnoštvom krivina i veoma rasteresitom podlogom. Dakle, naidješ na krivinu posle koje kreće ubedljivi pravolinijski uspon u dužini od pedesetak metara, a uspon se na svom kraju završi opet krivinom. Nakon toga sledi zaravan od pedesetak metara, pa opet krivina i rastresiti uspon prošaran vododerinama i kamenjem razne granulacije. Zaustavili smo se na ovoj zaravni nakon 7-8 takvih uspona. Imali smo lep pogled na polje i planinu Cincar (2006 m.n.v.) sa druge strane. Po običaju, kako sidjemo sa Kliksa, Aida vadi telefon da prenese direktne utiske. Često pod utiscima ne stize ni kacigu da skine. Na početku penjanja, prvih 2-3 uspona smo prosli rutinski, dok je svaki sledeći postajao sve zahtevniji, i svaki je najavljivao da će naredni biti gori. Na Benduru2 (vezano baš za ovaj deo puta) se izrodila krilatica: “A little macadam – no problem“. Kada gledaš fotografije, a i video, uopšte ne možeš da pretpostaviš o kolikom se nagibu radi jer nedostaje treća dimenzija. Ono što je meni “uz nos“, na fotografiji je dibidus ravno. Jedino je moguće dočarati uspon ako fotograf zauzme poziciju bočno od nagiba i da se odalji 30-50 metara kako bi uhvatio sto veći kadar. U mnogo situacija je to tesko izvesti zbog konfiguracije trena, pa svi većinom fotkamo ono što je ispred nas, a tu i grešimo. U momentu kada smo napravili ovu pauzu, bilo je tačno 16h. Trek koji smo dobili je sadržao oko 200 kilometara delom preko Dinare, zatim penjanje na Šator, i povratak u Livno sa oko 35 kilometara asfalta. To znači da imamo oko 160 kilometara off-a. Ma da, paz' da ne stignemo do mraka. Ipak, bez obzira na tu konstataciju, nastavljamo mi dalje, makar da prošvrljamo malo po Dinari. Izborili smo se sa narednih 5-6 uspona, a onda sam počeo da stajem pre sledećeg, ili nakon nekog kojeg smo prošli. Prosto sam osećao da ću žaliti ako odem i ne ufotkam, pa makar nekome delovalo i ravno. Ja znam da sam “rokao“ i znam da sam osećao svaki Kliksov obrtaj, i znam da smo imali veliko poverenje jedan u drugog. Naredni uspon je bio skroz prihvatljiv. Jedino što mu je ovo na slici samo jedna polovina. Sa njegovog početka sam video priliku odakle bi koliko-toliko mogao da zauzmem dobru poziciju za fotkanje. Dakle, naredne fotke su veoma skupe - sidji, odšetaj, ufotkaj, vrati se, izvezi deonicu, pa onda sidji, odšetaj, ufotkaj… Zatim jedan anfas uspon bez silaska. Ravno, jel' da? Aj' samnom sledeći put... ! I onda više nije bilo mogućnosti da se ufotka sa strane. Nisko drveće i šiblje je tik pored puta i sve što možeš je da zategneš ručicu gasa. Eventualno da pokušaš da eskiviraš neki veći kamen, ali često ni to nije bilo moguće. Blago pipanje kvačila pomaže da smiriš proklizavanje zadnjeg točka (na novijim motorima postoji opcija da stisneš dugme traction control, a ja više volim život uživo), ali moraš i da ga pustiš ako želiš da isteraš uspon. A želiš. Ta neprestana igra sa polugom kvačila izaziva bol u prstima i mišićima leve podlaktice. Opet tera Kliks kao na Zelengori. Naglašava da je on ovde svoj na svome i da svaki eventualni neuspeh zavisi isključivo od mene. Aida se prosto srodila sa situacijom i sada imam osećaj da gleda mojim očima. Pokreti tela su nam sinhronizovani i nijednog trenutka nema kontra balansa. Obuzima me milina praćena leptirićima u stomaku dok se kretanje moćno dešava. Kao pobeda koja u gramatičkom smislu nije svršen čin, nego traje, traje, i traje... Posle tog trajanja od ne znam koliko uspona (totalno sam se uživeo u situaciju), dobismo na poklon još jednu zaravan. ...

Huh, dobro je. Ovo mi se već svidja. Nailazimo na ovu tablu i tu mi deluje nešto poznato, nešto iz neke davne priče. Ubrzo se pojavi još jedna tabla i pretpostavim da su odavde članovi grupe “Duran Duran“. Par metara iza table je put preko livade koji vodi do prizemne kuće bez fasade u samom podnožju Dinare. Ima nekih 200 metara do nje. Videh ljude pred kućom i bez razloga, nekako automatski skrenuh na taj put. Gledaju nas malo začudjeno i čekaju našu reč. Potrajalo je to dok smo sišli sa Kliksa i skinuli kacige. - Bonžur misje Djurrron. - imitiram franciski izgovor i gledam u dva sredovečna muškarca očekujući odgovor. (Prezime Djuron (fr. Durand) je zastupljeno u Francuskoj kao kod nas Petrović. Čini mi se kao da je Napoleon tu nešto doprineo 1808-me kada je poslao svoju vojsku u pomoć tada opkoljenom paši Hadži-begu Rizvanbegoviću.) Niko ništa ne zbori, samo me gledaju misleći verovatno - evo ga još jedan gastarbajter koji se folira da je zaboravio svoj jezik. A gleda me i Aida. Ne vredi, moram da prekinem tišinu. - Ima li ovde neki Đuran?! - “Taj sam“ - iskorači Nikola, pruža mi ruku, predstavlja se i pita kojim dobrom. - Ma malo smo zalutali, pa ako znate kuda bismo mogli na Dinaru? I tako je krenula priča. Za to vreme, drugi muškarac, osim sto nas gleda, radi jedan delikatan posao i ne prilazi da se pozdravi. Vala i ne treba. Inače, ime mu je Stipo. Bilo nam je zanimljivo, a u isto vreme zastrašujuće na koji način Stipo izmešta pčele. Očigledno je bilo da je za njega to rutinski posao i da je u velikoj ljubavi sa pčelama. Kuća je Nikolina, ali on tu ne živi. Bolje rečeno - još ne živi. Morao je silom prilika da napusti svoje rodno mesto, a nepunih petnast minuta pre nas su stigli. Zatekli su na vratima roj pčela, i Stipo to sada rešava. Njih dvojica su drugari od rodjenja. Neprilike su ih rastavile, ali Stipo svim snagama pomaže Nikoli da obnovi ognjište, a Nikola ne može da dočeka dan kada će ponovo biti svoj na svome, tu gde je rodjen. Pored njih dvojice, tu su Stipina supruga i Nikolin sin. Obzirom da smo tu gde smo i da je napolju sve toplije, Nikola nas poziva u kuću na osveženje, a Stipo savetuje da se ne bojimo pčela. Samo polako i bez naglih pokreta. Veoma je zanimljivo iskustvo kada prolaziš kroz roj pčela praveći se da se ne plašiš i suzdržavajući se da ne mašeš rukama kada ti par komada slete na lice. Al' uspesmo! U kući je bilo osetno prijatnije i proveli smo sa njima tri sata slušajući zanimljive priče. Da ne ulazim u detalje, već samo da izvučem neki zaključak: Stipo je Hrvat i sa ponosom to ističe, kao i svoju versku opredeljenost. Nikola je Srbin i takodje se kategorično predstavlja, kako po nacionalnosti, tako i po veri. Kada kažem - sa ponosom i kategorično, to znači da je po nekada previše uočljivo, ili čak suvišno. Kao kada bi dok se upoznaješ sa nekim, osim svog imena dodao svoju nacionalnu i versku pripadnost (da se zna!), a pri tom si svestan da sagovorniku to uopšte nije bitno (ili možda i nisi svestan, al’ nema veze). Isprva mi nije bilo jasno zbog čega se to toliko forsira, a onda mi je čak postalo simpatično . Njih dvojica, Stipo i Nikola, Hrvat i Srbin, hoće zapravo da mi kažu da su oni nerazdvojni prijatelji. Da su patili kada su se razdvojili i da im je najbolje kada su zajedno. Tri sata mi je bilo nedovoljno da ih slušam. Ali, pošto mi je Aida osvetlala obraz i sa njima cimnula po neku rakijicu, pomislih da bi bilo pametno da mi krenemo na Dinaru dok je još dana. Svesrdno se zahvaljujemo na gostoprimstvu, a Nikola dodaje da obavezno dodjemo 02.08. na Ilindan. Tada ćemo tek osetiti duh Bosne pod Dinarom. Eh, da je više odmora, ali imaću to u vidu za neku narednu priliku. ...

Prolazimo kroz sela Prolog, Odžak, Lištani i stižemo u Donje Rujane u kojima treba da skrenemo sa asfalta i makadamom krenemo uzbrdo na Dinaru. U Donjim Rujanima nas zaustavlja “Suvenir na stražarske dane“. Momentalno mi je skočio pritisak i obuzeo neki vilajet praćen slikama sa mogućim ishodom. Aloooo breee! Pa to je bila naša sprava - vlasništvo sviju nas. Sta će tu?!! Zar je svest toliko bila slaba?! Nisam Aidi pokazao moje unutrašnje stanje. Ne treba joj to. Samo sam zamolio radoznalog curetka da sidje. (klizava je kupola, pa da se ne povredi) Neka ga, neka stoji tu kao opomena svima. Izvinjavam se, nisam hteo o tome, a ne mogu ni da ignorišem slike sa tog putovanja. Da makar nisam ufotkao. U nastavku pod utiskom promašim skretanje ka Dinari. Završi se asfalt i naidjemo na makadam. Hmm, neću ja o tome, al’ hoće slike. E, a da vozim ja malo žmureći, možda će mi biti bolje? ...

Dinara, Četvrtak 07.07.2016. Ne mogu u dve reči da definišem to Livanjsko pivo. Ukus je piva definitivno, pitko je bez preterane gorčine, peni dovoljno da pri sipanju do vrha krigle bude jedna četvrtina pene. Prijatno hladi, ali nemaš želju da ga ispijaš do dna. Posle par gutljaja kao da te opominje - hej,hej, nismo sami, i prijatelji su tu. Poslušaš ti, vratiš se u priču, ali ubrzo bi mogao još par gutljaja. Evo sad dok ga opisujem, iznedri se odgovarajuća reč - Meraklijsko. Ne dozvoljava da se donosi u gajbama i nema uz njega bančenja praćenog šund muzikom. Takvi su i ljudi, Livnjani, ili Livnjaci, kako ih ko naziva - odmereni i prijatni. Medjutim, danas uočavam još nešto. To Livanjsko pivo malo “kasni“ kao vino. Nije ništa preterano, ali “pridržava“ atmosferu prethodne večeri, pa nikako da krenemo bar jednom pre podneva. Već sam pisao o Livanjskom polju u “Dje s' Ba“, te ne bih da se ponavljam. Jedino što bih ponovio za ovu priliku je da je oivičeno planinama sa severne i južne strane, a da se nalazi na 730 metara nadmorske visine. Dinara, odnosno Dinarski planinski sistem se pruža celom dužinom polja sa južne strane i prirodna je granica Bosne i Hercegovine sa Hrvatskom. Zapravo, od Slovenačkih Alpa, preko Jelice, Mučnja i Golijskih planina, pa do Šarskih planina, sve je to Dinarid, odn. Dinarski planinski sistem. Najviši vrh u ovom delu je Troglav na 1913 m.n.v. Trek log imamo, pa da pokušamo. Samo još malo da pojasnim: Kada izadjete iz Livna, i putem prema Dinari se nadjete na sred polja, te napravite fotku u pravcu ka zapadu, Dinara je sa leve strane, a sa desne strane se redjaju planine Tušnica, Cincar, Golija i skroz na zapadu Šator i Staretina. Kanal uzdužno preseca polje i u proleće skuplja vodu sa otopljenih planina i odvodi je u Buško jezero. U momentu kada smo krenuli, temperatura vazduha je bila 27 stepeni, nebo prošarano lepim belim oblačcima i činilo se kao da nas čeka vrelo letnje popodne. Nema potrebe oblačiti jaknu. Body armor je prikladniji za ovu priliku. Medjutim, na samom polasku smo osetili hladnoću koja preti prehladom. Malo se oznojiš u mestu, a svež planinski vazduh ti izaziva jezu tokom vožnje bez obzira sto je leto. U polju se radi. Polovina je zasejana, a sa ostale polovine se kosi trava i balira seno. ...

@ Renatopag - Nisi mi rekao da si i Ti tada išao na Plocno, a svi su se složili da je dobro što Aida i ja nismo gore išli sami. @ El Classico - Ne znam koja je kamera u pitanju, ali znam da nije GoPro, a ta kamera valjda već ima taj alat. Jeste, Ormar vozi 950adv. @ Toreador - Hvala! U pravu si, mnogo puta ne primetimo okruženje kroz koje prolazimo. Češće pauze rešavaju taj problemčić.

Ne pitaj me ništa u narednih dva dana dobri moj Arakise - šljakam. Ili se AnteK preznojio, ili je natočio da XT ne uspeva sve da sagori. Ili je oboje. PS. Ne curi mu ništa nego je konstantan veliki uspon pa non-stop proklizava zadnji točak i ostavlja trag. Snimak vara kao da je ravno.

Posle skoro jednočasovne pauze krećemo dalje. Široki Brijeg je ostavio utisak dinamičnog gradića čijim gradjevinama dominira svetlo siva boja kamena. Čim smo izašli na magistralni put, ukazao se putokaz za Livno. U dobrom smo smeru i već razmišljam o skretanju ka Čvrsnici. Trebalo bi da stanemo za pola sata i na navigaciji markiramo mesta na putu ka planini. Mislim da se nismo vozili celih 20 minuta kada nas je skoro bez najave zalio još jedan pljusak. Oblaci su se nekako iznenada dovukli sa nase desne strane. Delovalo nam je kao da nas napuštaju, ali nam je samo delovalo. U roku od jednog minuta je nastao potop. Krupne kapi su se odbijale od asfalt i voda je počela da teče putem. Takodje odjednom smo bili jedini koji se po putu kreću. Svi su negde naprasno nestali. A, pa nismo ni mi baš narodni heroji, te na sreću i radost skrećemo na benzinsku pumpu koja se ukazala pred nama. Da ne pravim sada dramaturgiju oko toga. A iskreno, nisam se nesto potresao ni na licu mesta. Ostali smo na pumpi preko sat i po. Niski oblaci su uzurbano dolazili sa zapada i povremeno otpuštali svoj teret. Taman procenim da bi mogli da krenemo, kad eto vodice sa neba. Bilo je jasno da i Čvrsnica ispada iz kombinacije i samo sam čekao priliku da se put malo prosuši jer Mitas nikako ne voli mokar asfalt. Čuo sam se sa Goranom i dobio ohrabrujucu vest da se nad Livnom razvedrilo i da su oblaci otisli upravo ka nama, ali da se kiša dovoljno ispadala i nad Livnom pa pretpostavljamo da više nece. Dakle, i Velež i Čvrsnica ostaše samo neostvaren plan, al’ ne žalim dokle god postoji šansa za drugi pokušaj. A biće toga. Nastavili smo prema Livnu i jos malo pokisli, tek da porastemo; sa višlje visoravni sišli u malo nižu i stigli u Tomislavgrad. Jedan veseli grad u Bosni i Hercegovini. Sa svake bandere su nam u znak dobrodošlice mahale crveno-bele šahovnice. Smeškam se pod kacigom pokvareno i pitam moju suvozačicu: - A dje s' me ovo dovela, Ba?! - “Ma *ebeš zemlju koja Bosne nema!“ - odreagovala je momentalno Konstatujem veselo da su Tomislavčani okoreli navijači FK Crvena Zvezda i odvajam se prema Buškom jezeru jer sam ja bivši navijač Partizana. Pazi, nije ništa problem. Imam dobre prijatelje Zvezdaše koje sam upoznao na utakmicama Reprezentacije. Ne propuštamo novu priliku za pauzu. Buško jezero U Livno stižemo za narednih 20 minuta i posle 186 kilometra. U roku od minut se pojavljuje Gogo. Brzom brzinom upadamo u smeštaj, presvlačimo se i provodimo prijatno veče sa Goranom i njegovom suprugom Marijanom. Ista picerija i isti sto kao i pre dve godine kada smo Boyze, Gogo, Leon i ja pošli iz Livna na prvi Enguro. Leon je ovaj put bio na porodičnom putovanju, a Boyze je od nedavno u inostranstvu. Veoma su nam nedostajali obojica, ali ne može sve i uvek da bude po našoj volji. Inače, po svemu što su činili, što čine, i što će činiti, Gogo i Boyze su LEE - Livanjska Enduro Elita! Imam večeras ličnog šofera pa ne moram da sipam u podočnjake. Sreda je veče, sutra je radni dan i Goran neće moći sa nama na vožnju. Pomaže mi da bolje upravim ka Enguru. Tek sam danas napravio značajno približavanje. Sutra ću, ako Bog da, još značajnije. Neiskusan sa opcijama za dalje, tražim neki trek, ali obavezno u KML-u. Tako je prethodna fotka dobila radni naziv - *Knez Mutimir konvertuje GPX u KML na Whatsapp-u*. Zapravo, mi smo prešli u Pivnicu i pili odlično Livanjsko pivo. Goran je poslao jednu poruku EJZ ekipi (Enduro je Zakon) na Whatsapp-u i mi smo i dalje pili pivo. Nismo stigli ni do pola krigle i, opet prebrzom poštom, stigli su trekovi sa Bendura2 i Bendura5 . Trek Bendura2 vodi preko Dinare i Šatora. Šta reći, a ne popiti još jedno pivo u tu čast. Zahvaljujem se svim EJZ-ovcima i Bendurašima koji su bili umešani u ovu priču! Nadam se da će biti prilike zajedno da izmeračimo po neko Livanjsko pivce. Za zapisnik: Prešli smo 186 kilometra od Nevesinja do Livna bez metra off-a. Kliks na asfaltu sa suvozačicom i stvarima troši 5,6 a mešano sa off-om 5,8 litara beMzina. Drugi podatak mi je mnogo bitniji i prosto nisam mogao da verujem da razlika skoro ne postoji. Obzirom da nema fotki iz off-a, evo Ormarovog videa. Možda nekoga zainetresuje Pločno. Imajte u vidu da anfas snimak ne dočarava koliki je realni nagib.

Velež i Čvrsnica, Sreda 06.07.2016. Nevesinje je, bar iz mog iskustva, uvek obasjano sunčevim zracima i definitivno je gradić koji najjače reflektuje svetlost. Sve je jasno i nema velikog kontrasta izmedju hladovine i osunčanih površina. Takvi su i ljudi - jasni i predusretljivi. Željko nam pravi društvo neko vreme, pričam mu kakav nam je plan za danas i potom nas napušta zbog obaveza. Bilo mi je drago što smo se videli i zahvaljujem se na angažovanju u vezi smeštaja. Svi forumaši koji prate podforum “Fotografija“ su nebrojeno puta uživali gledajući njegove fotografije. Dakle, to je taj Mostarac. Jedna fotka za ljubitelje dobrog zalogaja, da ne pomislite kako se hranimo gledanjem u Sunce. Današnji plan približavanja Zelenkovcu je sačinjen od dva visoka zalogaja. Prvi je Velež sa najvišim vrhom Botin na 1969 m.n.v. i do kojeg postoji put. Od Nevesinja imamo oko 25 kilometara asfalta i samo 10 kliometara makadama. Gledajući fotografije i konsultujući se sa Mostarcem, shvatio sam da je moguće izaći na Botin bez većeg napora. Makadamski put je uzak i u konstantnom usponu, ali dobro utaban i relativno često korišćen jer se na Botinu nalaze telekomunikacioni repetitori. Uzdao sam se u činjenicu da Kliks sa suvozačem i stvarima ima mnogo bolju trakciju na zadnjem točku, a snage mu nikada ne fali. Iz istog razloga sam u današnju potragu za nesvakidašnjim vidicima uvrstio i planinu Čvrsnicu sa najvišim vrhom Pločno na 2228 m.n.v. do kojeg postoji put i situacija je skoro identična kao sa Botinom na Veležu. Asfaltni put vodi do podnožja vrha, a potom je makadam u dužini od 12-15 kilometara. Ormar (enduraš iz Zagreba) je nedavno postavio klip na YT-ube pod nazivom “Za Antek-om na Pločno“ i definitivno me inficirao tim izazovom; kako zavidnom visinom za balkanske prilike, tako i težinom terena koji se mora savladati. Veliki usponi, kamenje koje te čeka na rastresitoj podlozi, a koje beži pod prednjim točom i ispaljuje se pod zadnjim. Krivine u nagibima i usponima, te strme litice koje put bezmalo dotiče i sa kojih te pogled oduševljava i dekoncentriše u isto vreme. Čvrsnica se nalazi izmedju Jablanice i Posušja, iznad Blidinjeg jezera, a sada je svakako na putu ka Enguru. (al’ sam dosadan s’ tim Engurom!) Polazimo u našem opuštenom i već ustaljenom ritmu - malo iza podne. Sunčan je dan, temperatura je oko 28 stepeni i jedina činjenica koja nam ne ide u prilog je vremenska prognoza koja za Hercegovinu najavljuje nevreme sa povremenim pljuskovima. Nije Hercegovina mala, a i to - povremeni pljuskovi, je mnogo puta ranije bila samo promašena vremenska prognoza, tako da je naš elan nepokolebljiv. Vozim putem Nevesinje - Mostar. Dobar je asfalt svetlo sive boje sa lepim dugačkim krivinama. Okruženi smo četinarima, ali primat preuzima stenovito podnožje Veleža sa desne strane i povremeni dugački vidici ka jugu Hercegovine, sa naše leve strane. Za oko 30 minuta stižemo do skretanja u desno odakle nas put vodi kroz par hercegovačkih sela i usmeren je ka planini. Primetili smo nesto ranije oblačnost koja se nadvija nad Veležom, ali nam je delovalo prolazno. Kako se vise približavamo kamenitoj planini, predeli postaju sve oskudniji sa zelenilom, a oblaci nad Veležom postaju tamniji. Već mi se ne svidja situacija. Oblacnost se sve više koncentriše, a boja iz svetlo sive prelazi u sivo - crnu, baš nad vrhom. Već smo dostigli neku visinu i još nema padavina. Samo je tiho i bez sunca. Vidim neke momke u dvoristu, stajem i odlazim do njih da se informišem. Kažu da po vidjenoj situaciji svakog trenutka može da počne kiša. Treba samo da nastavimo ovim asfatnim putem i on će se posle 7-8 kilometara pretvoriti u taj makadam ka Botinu. Veoma prosto bez brige sa orijentacijom. Zahvaljujem se i napuštam dvorište. Videli su Aidu i mnogo stvari na Kliksu pa mi jedan od njih dodaje da možda nije pametno da baš sada idemo gore. Pretpostavka je da će se oblaci razići za neko vreme, ali se nad Veležom uvek duže zadrže nego nad Mostarskom dolinom. Takodje mi decidno naglašava da gore i nije baš prijatno kada omlati kiša, da je put uzak i da ima par krivina na usponu koje usled kiše može da preseče vododerina i dodatno mi oteža situaciju na mokrom kamenu. Dodaje i da smo sami i stičem utisak da razgovaram sa kolegom endurašem, iako on to ne naglašava. Zahvaljujem se jos jednom i kažem da ću razmisliti o tome. Nastavljamo dalje i posle pola kilometra zastajemo na čistini. Gledamo u sve goru situaciju i palimo po pljugu. Temperatura blago pada i počinje vetar. PU breeeee! Pa zašto sada?! Aida bi me ohrabrila, ali mudro ćuti i čeka da ja odlučim. Dogorela je pljuga i kratko kažem - hajmo. Navlačimo kacige i rukavice, i krećemo. Dvadesetak metara ka Veležu i pravim polukružno na praznom putu. Nervozno dodajem gas i lomim par krivina. Aida me obuhvata oko struka i blago stiska. Ok, ok, iznervirao sam se, ali ovo nije dobar način za iskaljivanje besa. Nijednom suvozaču/ici se ne dopada vaše dokazivanje kako ste vozačina, ili iskaljivanje besa na ručici gasa. Ako vam je stalo da opet sedne iza vas - isključivo linearan gas i što mekši prolaz na kvačilu, da sve teče kao tiha reka. Usporavam i nastavljamo ustaljenim ritmom. Izašli smo na glavni put ka Mostaru i momentalno nas je opleo pljusak. Nema tu mogućnosti za navlačenje kišnih odela. Već smo mokri, pogotovo sto imamo samo majice preko body-armora. Aida zapravo nema ni majicu. Klot plastika je na njoj. Pljusak traje kratko, desetak minuta. Sunčevi zraci se stidljivo probijaju po dolini Mostara. Zaustavljam pored puta da se ne sušimo u pokretu. U mestu postaje vruće. Nisam više nervozan i misli usmeravam ka Čvrsnici. Preko 2200 metara je odličan pan B, a uz to nad Veležom oblaci još stoje usidreni. Jedino mi je žao sto smo sada tu, a zalogaj nije prevelik da nema vremenskih nepogoda. Treba da prodjemo kroz Mostar, da izadjemo na put ka Širokom Brijegu, u Posušju da skrenemo ka Blidinjem jezeru i potom da nadjemo put ka Pločnom. Nemam trek log, ali se uzdam u instinkt. Ako negde zaškripi, zvaću Benduraše. U jednom kružnom toku u Mostaru mašimo skretanje odlazimo par kilometara u lošem pravcu. Ajfon se malo pregrejao pa nismo čuli ono dosadno “ route recalculation“. Ali, tu je zato windows phone da popravi sve što Ajfon zabrlja. Put od Mostara prema Širokom Brijegu apsolutno ispunjava sve moto zahteve. Vodi uzbrdo sa dve trake, a u kontra smeru je jedna. Trake su vanstandardno široke i jasno obeležene. Krivine dugačke i pregledne, i nadovezuju se jedna na drugu. Sam asfalt je tamno sive boje i perfektno ravan bez ijedne rupice. I tako desetak kilometara dok se ne dodje do prevoja odakle nastavlja sa po jednom trakom u oba smera, ali i dalje u perfektnom stanju. Saobraćaj je razredjen. Ajd' nemoj da natočiš koliko može! U jednom momentu ispred prevoja, zbog konstantnog dodavanja gasa i povećane količine izduvnih gasova, počela je da obgoreva guma izmedju izduva i nosača. Bio je to znak da je vreme za pljugu. Naredna fotka je posle prevoja kada smo izašli na južno-hercegovačku visoravan. U nastavku uočavam da idemo u susret poprilično pretećim oblacima. Zatim se situacija malo odmakne od nas, pa opet približi. Ta promenljivost mi daje nadu, ali me i drži pod tenzijom. Saobraćaj postaje sve gušći. Ulazimo u naseljenu zonu i dosta se sporije krećemo. Pred Širokim Brijegom nailazimo na kolonu u oba smera, put je sužen, kamioni i autobusi zaklanjaju preglednost, puna je linija, svaki čas se neko vozilo sa strane uključi na put. Nema tu neke šanse za obilaženje. Prava gradska gužva. Pojavljuju se i teskobe sporog pravolinijskog kretanja bez dinamike. Guze počinju da nam trnu, u nogama blagi k grčevi. Aida je inače poduža cura, pa joj ne odgovara položaj fudastera na Kliksu. Svo opterećenje joj je na, kako gornjim, tako i donjim ledjima, pa su trnci više izraženi nego kod mene. Jedva dočekasmo da u Širokom Brijegu svratimo na kafu. Kelneri uz kafu uvek serviraju i WiFi (standard šifra od 1 do 8 ) te nem je to prilika za komunikaciju sa ostatkom sveta. U medjuvremenu se razvedrilo i čak postaje vrućina. Zapravo, kada se u Hercegovini razvedri, vrućina se desi momentalno. Malo posmatramo ritam Širokog Brijega, neko malo neprekidno kucka po telefonu, malo se češkamo po donjim ledjima pokušavajući da popravimo cirkulaciju i nadasve uživamo u crvenoj hladovini ovog kafea. ...

Jaoooj koje ste legende. Sabskrajbujete, postavljate i rešavate zagonetke i svi gadjate u centar. E, a izvadili ste onaj naftalin pa zamalo da nastavim tamo. Ne zamerite zbog pauze. Nemam trenutno vremena da dišem. Mislio sam da ću u onih par slobodnih dana da završim, ali je teško izboriti se sa preko 400 fotki.

U Nevesinju je prijatno letnje predvečerje. Željko (Mostarac), ljudina naša forumska nas vodi do smeštaja koji nam je rezervisao kod gospodjice Milke. Dok ja raspertlavam pretegnute pak tregere, gazdarica i Željko vode Aidu da joj pokažu njenu sobu. Drugi sprat (potkrovlje) je u pitanju i sve stvari treba odneti izlakiranim i uglancanim drvenim stepenicama. U prizemlju i na prvom spratu su višekrevetne sobe i sobe sa bračnim krevetom. Sve je perfektno uredno. Usput Željko predlaže Aidi jednu bračnu sobu, onako prijateljski i bajkerski pre svega, na sta mu ona istom merom odgovara, te prati gazdaricu do potkrovlja gde su dvokrevetne sobe. Na zidu prvog sprata visi slika (ulje na platnu), portret nekog dede. Aida pomišlja kako je lepo kada neko na taj način ukaže poštovanje upokojenom djedi koji je nasledniku ostavio kuću, ili makar parče placa, te sa osmehom pita gazdaricu da li je to njen deda. Milka se okreće i uz upitni izraz lica odgovara: “Ne, to je Čiča Draža.“ Tajac. Željko pravi iskusni manevar i pušta dve dame da nastave dalje, a on se vraća napolje do mene da mi “pomogne“ oko prtljaga. Čujem da tutnje stepenice i vidim zacenjenog prijatelja: “Brate Rade...“, i opisuje mi situaciju. AuH, sad sam na*ebo! Milka je Aidi dala ključ od kuće kao sestri rodjenoj, razmenile su brojeve telefona, meni je rekla da motor slobodno ubacim u hodnik jer nema garažu i otišla dalje poslom. Naglasila je da ćemo sutra platiti i da je pozovemo pred odlazak. Željko radi noćnu smenu te i on užurbano odlazi, a ja ostajem da vadim vreo krompir iz vatre. Uzdajući se u dobre protektore, navlačim jaknu, a i kacigu (da se ne bih vraćao dva puta!), progutah knedlu, te nosim torbe drvenim stepenicama do potkrovlja. - “Ub’ću te Busmane, dje si me Ba ovo doveo?!! - Hej Bejbe, pusti sliku, ‘ajmo negde na gibanicu, crkoh od gladi! WiFi ispred slike je u mnogome pomogao da ne dodje do nasilja nadamnom. Živeo WiFi!! Kliks je dobio tuširanje u obližnjem servisu, a mi nadoknadu kalorija odličnim nevesinjskim specijalitetima sa roštilja u pečenjari “Jagnje”. Pred spavanje smo zarad mirnog sna ipak malo pretresli temu o nacionalnim, verskim i drugim pripadnostima i obeležjima. Bejbe ima široke poglede i zdrave stavove, ali ima i činjenice odrastajući u centru zlih zbivanja, i to treba razumeti. Svako je slobodan da se deklariše kako se oseća i sve je dobro dok su odnosi pristojni. Meni to sve izgleda kao suvenir i nemam baš nikakav odnos prema takvoj i drugim sličnim situacija. Milkinu srdačnost i kompletne uslove oko prenoćista niko ne može da ospori, i siguran sam da ćemo i neki sledeći put doći opet kod nje. Na kraju ovoga dana da kažem za zapisnik da smo prešli celih 120 kilometara, od čega je bilo 50km off-a preko Zelengore. Ceo dan smo uživali u predivnim predelima, družili se sa divnim ljudima i osetili draž endura. Mala pomoć u orijentaciji za one koji nisu bili na Zelengori a želeli bi da je vide. Realno vam nije potreban trek log jer je to jedini put od Kalinovika do Čemernog i tim putem može da vas vodi Google Earth ako imate tu opciju navigacije na telefonu, ili bilo koja vidjenija aplikacija, s tim da uključite opciju *macadam*. Trek log bi bio koristan isključivo da ne biste promašili skretanje za neko od jezera koja su udaljena malo (par stotina metara) od glavnog makadamskog puta i sakrivena šumom, brežuljcima i livadama. Obe offroad deonice, i na Bjelašnici, i na Zelengori može da prodje svaki maksi enduro, a težina prohodnosti zavisi isključivo od nivoa tehnike enduro vožnje kojom vozač raspolaže. Ako ste baš neiskusni nije poželjno krenuti putem preko Zelengore. Neki nivo u kojem vozač ume da isplanira putanju minimum 30 metara unapred, ima pravilnu tehniku promene pravca i odlučan je da doda gas u kritičnim situacijama, omogućava prolaz uz spremnost da ćete se malo više preznojiti sa težim motorom na nekim deonicama. Grupa entuzijasta sa minimalnim iskustvom će proći sigurno uz medjusobno pomaganje pri dizanju motora. Elan i želja savladavaju sve prepreke. Ovi moji (AT vs ST), neasfaltirani deo Zelengore mogu da prelete za 1.5 sat uz dve pauze od 15 minuta. Kad im padne roletna (a pada im često) i za manje od sata, dok Narandžasta oklopna brigada prolazi sve za isto vreme, ali žmureći. Na dobrom smo putu ka Zelenkovcu U prilogu je Gligin trek log prilagodjen ovoj vožnji. Počinje u Sarajevu, vodi preko Bjelašnice do Kalinovika, a zatim preko Zelengore do Čemernog. Na Zelengori vodi samo do Orlovačkog jezera, a za ostala se snadjite. Busman Bjelašnica i Zelengora.kml

Dok smo se tu malo hladili primetim da smo promašili skretanje za Jugovo jezero. Eno nazire se u dolini, a do njega smo imali kilometr iznad Orlovačkog. To je baš u onom delu puta gde sam rabadžijao, pa ne videh skretanje. Sad je gotovo. Neka ostane kao poziv za sledeći put. Idemo prema Kotlaničkom. Odavde bi uskoro trebalo da se pojavi skretanje u desno ka njemu. I zaista. Imali smo skretanje, ali je bilo zagradjeno sa tri bagerske kašike tucanika. Kliks bi lako prešao preko toga, ali sam se zapitao zbog čega je zagradjeno. Nema šanse da bilo koje drugo vozilo prodje. Ovo je zabit i siguran sam da postoji objektivan razlog zašto je zagradjen. To je slepi put od 5 kilometara koji vodi samo do jezera. Jednostavno nisam imao želju da istražujem. Dalje prema Čemernom put počinje da se spušta. Prevoj Borovno brdo (1700 m) Malo pre onog lepog grebena smo naišli na seoce od par kuća koje je delovalo idilično ušuškano medj vrhove. A malo ispod tog grebena smo na putu videli pokidanu ovčiju nogu sa pola buta. Pitam Aidu da li je videla isto što i ja. A ona će: “Ma ispalo nekome iz kamiona!“ Hahahaha, ma da, ispala ovci iz dupeta! Paljba bre dok se vuk nije vratio po butkicu. Brzo smo sišli na 1300mnv kod neke raskrsnice na očigledno često korišćen makadam. Potom još petnaestak kilometara ovakvog puta... Pa izlazimo na asfalt u Čemernom. Nakon desetak minuta posle Čemernog izlazimo na glavnu džadu ka Nevesinju. Javili smo se Mostarcu, a on je dojavio svima da smo za pola sata u Nevesinju. He, he, he... pa neće da može. Aj nemoj da zastanes kod ovakvog prizora?! Klinje jezero A prevideo je i obavezne pauze za pljugu. A ne zna i da guza malo trne pa se valja dodatno upoznati sa okolinom. ...

Osetio sam ćud planine dok smo sedeli u senci. Na suncu je vrućina, a u senci osetno hladnije. Posle par minuta u hladovini već pozelis malo na sunce po toplotu. Ja bih još da ostanem, al ne bih da kampujem. Aida bi da kampuje, ali joj se ne ostaje više ako ne kampujemo. Tako je naredna fotka dobila naziv: “Tjeranje Busmana sa Orlovačkog jezera“ A dobro ajd idemo. I onako ćemo da pravimo pauzu kroz desetak minuta. Odmah od jezera nas put vodi blagom uzbrdicom kroz livadu. Tom uzbrdicom su terenska vozila napravila više dubokih paralelnih kolotraga koje sam uočio pri spuštanju i koje sam eskivirao po travi. U povratku zaboravim na njih, ali ipak nadjem putanju kojom mogu da isteram do vrha. Ako nemaš bolju mogućnost, najbolje je ući u kolotrag i kako tako pokušati da isteraš, ali sam ja imao rešenje i pogled usmerio ka izlasku na vrh. Uvek jasno pravilo - gde gledaš tamo ćeš otići. Bili smo u gasu, na pola uzbrdice me “nešto” odvlači u kolotrag i pored toga što ja u njega ne gledam. Naglo se zaustavljamo i Kliks se pod inercijom izvaljuje na desnu stranu. Ja ostajem pored njega, a Aida drugi put napušta vozilo i opet se kotrlja u nazad. Gledam je kako ustaje i opet užurbano kreće ka meni. Ne pitam je kako je, ispravljam Kliksa koji je zapravo bio polu povaljen zbog dubine kolotraga i isterujem do uzvišenja. Al šta ti je taj moto instikt. Ipak je ona uspela da dotrči i pomogne pri ispravljanu. Sada već pitam da li je sa njom sve u redu. Smejući se i bez mnogo priče otresa prašinu i odlazimo. (imamo fore još 97 puta) Vrh – Stog (1821 m). Fotkano je sa puta. Realno vreme za popeti se na vrh je oko 30 minuta sa dobrom obućom i da nije baš vrućina kao sto je bila. Opet smo naišli na vododerine nasipane krupnim tucanikom i ova fotka je deo gde sam mogao da stanem zbog slikanja, a da posle opušteno nastavim. Prethodnih par stotina metara je bilo neprekidno rabadžijanje uzbrdo uz tonjenje zadnjeg i bežanje prednjeg točka po veoma rastresitoj podlozi. Pa onda nagrada, vrh - Kalelija Zatim eruptivna pukotina. Na licu mesta deluje toliko ubedljivo da sam se uplašio. Ukupan utisak usamljenosti, oblici vrhova, boje, čisto nebo, tišina, i ta pukotina su me navele da očekujem da se pojavi dinosaurus od negde. Neki čudan praiskonski osećaj. Zatim opet nagrada - Stog sa druge strane. Pa pauza u hladovini ...

(ok,ok... ali ako zasmeta vi recite) Ne, ipak ćemo prići bliže jezeru, pa onda jače aktivirati čula. Proveli smo jedan sat pored Orlovačkog jezera u čistoj meditaciji. Po dolasku smo videli par razapetih šatora i pomislili da bi bilo dobro i mi da kampujemo jedno veče. Ipak ne ovoga puta. Šator nema neku zavidnu vodootpornost, nemamo dovoljno pitke vode, a realno ni sa hranom nismo baš spremni. Ukupno gledano, kao što već rekoh, nosim šator samo zbog neke nepredvidjene situacije. Kampovanje ćemo da uplaniramo neki drugi put i shodno tome da se pripremimo. Mada, baš mi se ne ide odavde.

Čitamo turističku tablu i predajemo se tišini, bojama i oblicima. (Imam utisak da je ovo preteran broj fotki. Da smanjim malo?)

Mudro ću da odćutim. Ja lepo kažem da uvek ima neko ko ide u kontra smeru. Inače, mimoilazimo se mi i sada, samo smo malo dalje. Dogovorićemo neku kafu s Mil'com prvom prilikom. Sreća da se ne pitaš. Schwitza možda jeste, al odBosne nije.

Imamo još osam kilometara do prvog jezera. Prolazimo kroz stenovite predele obrasle uglavnom četinarskom šumom, a zatim se smenjuju šumarci i proplanci na visoravni koja je omedjana vrhovima. Put postaje sve bolji i bez mnogo ulegnuća. Na tri kilometra do jezera ulazimo u jednu šumicu i iznenada se pojavljuje deonicu od 100 do 150 metara po kojoj je načičkano oblo kamenje veličine lubenice. Kao da smo ušli u korito reke. Uz to je taj deo ukrivljen u blagi cik-cak. Zatečen situacijom ne uspevam da se zaustavim i razmislim, već upadam u vatru i počinjem da radim. U prvoj trećini uspevam da planiram putanju. Medjutim, u nastavku mi se mogućnost plana sve više smanjuje, da bi ubrzo izgubio bilo kakav plan. Aida odlicno podnosi sve sile cimanja, potapanja i odapinjanja ogibljenja i ni trunku me ne remeti. Ja radim i samo radim. Sve ide na gas, kvačilo i govor tela. Prednji točak je nebrojeno puta pregazio kamen za koji sam pretpostavljao da ce nas počistiti, ili bar zaustaviti. Ali Kliks ide, i ide, i ide...! Koliko me je štrecnuo momenat nemogućnosti biranja putanje, toliko me je ozarila Aidina smirenost i Kliksovo ogibljenje pa sam u poslednjoj trećini počeo glasno da bodrim i njega, i Aidu, i sebe: Pa TOOO lutko!! …Ma iiiidemo rodjače!! …Cepaaj Katalinskiiiii!! …ROKAAAAAAAAAJ!! Čim je to prošlo dočekala nes je ne mnogo strašna krivudava uzbrdica od stotinak metara, ali sva isprepletana korenjem drveća. Ja pod nabojem ne prestajem da radim ali prestajem da likujem da ne bi djavo čuo. Prodjosmo i to i izlazimo na umirujući proplanak. Naravno da nemam fotke te deonice jer mi na kraju pameti nije bilo da se peške vraćam zbog slikanja. Gliga mi posle kaže da se ne seća takve deonice kada je on tuda prolazio. Hmm, ili je u medjuvremenu tu neko nešto čačkao, ili je, što kaže Kepo – pripoda promenila konfiguraciju terena. No, posle toga smo vrlo brzo stigli do Orlovačkog jezera po skroz laganom makadamu. Vrh - Orlovac (1962 m) Sa glavnog makadamskog puta se skreće levo na ovaj i nakon 400 metara ste pred Orlovačkim jezerom. Vrhovi - Todor ...

I trek logić se slaže da se vratimo i nastavimo onim krakom odakle je kamion izašao. Mašala! Mislim, svaka čast čoveku kuda protera kamion jer je ovakv put narednih par stotina metara. Nama nizbrdo. Zatim dolazi lagana deonica od opet par stotina metara... ... pa opet malo razonode, i tako 4 – 5 kilometara. U jednom momentu blokira zadnji točak, kamenčići promuklo kažu - kššššššššš, i zaustavljamo se. Blokada je bila iznenadna i odmah pomišljam najgoru moguću varijantu - da se nije Aidi noga zaglavila izmedju točka i viljuške, ali me ona odmah rasterećuje pitanjem: “Ša ti je Ba, što kočiš?“ Huh, dobro je! Šta god da je drugo, nije uopšte važno. Rasteglio se jedan pak treger, prtljag je promenio geometriju i to pretpostavljeno zaglavljivanje je napravila moja vreća za spavanje. Kasnije sam sa mnogo više pažnje vezivao prtljag, ali se ispadanje desilo još jednom posle par dana. Srećom ta ista vreća nije upala u točak. Zameram sebi što i pored toga nisam negde potražio trakaste zatezače da budem miran sa te strane. Pak tregeri su potvrdili da nisu sigurni za off, a definitivno je najbolje da nemate višak stvari koje ne možete da upakujete u torbe. Medjutim, već par minuta kasnije uvidjam da je to bio namenski poziv Zelengore da se malo okrepimo. Samo da Vas opomenem da je na slici Gorska Vila, a ne cur'ca koja je brala jagode. ...

Dalje na putu počinju da se pojavljuju ulegnuća i barice uz sve manje prisustvo tucanika. ... da bi u jednom momentu postao čist zemljani put sa sve većim ulegnućima. Kod male kućice se put račva pa stadosmo da konsultujemo trek log. U tom iz desnog kraka uz visoke obrtaje i sporo izlazi ovaj kamion. Kažem izlazi, jer se kreće uzbrdo. ... a mi nastavljamo levim krakom. Priroda izgleda ovako Put se nastavlja preko livade I posle 400-500 metara dolazimo do ovog račvanja. Sve mi izgleda kao da smo malo promašili. Naravno da jesmo jer posle tog račvanja ima puta, ali je debelo obrastao travom i vodi samo do šume. ...

Zelengora, Utorak 05.07.2016. Sinoć kada smo stigli u Kalinovik, povučen pitanjem Aidine drugarice, odlučio sam da u javnoj komunikaciji prekrstim Aidu u Mil’cu. Jedina boja koja mene vodi kroz život se zove - Čovek, ali taj manevar primenjujem čisto iz razloga da za svaku eventualiju ne moram da potežem ravnogorske veze dok sam u romingu. Kalinovik je tiho mesto u kojem smo se osećali totalno opušteno. Njegovi stanovnici su nenametljivi i veoma prijatni. Kliks je ostao pred vratima hotela, a mi smo sabrali utiske sa Bjelašnice i utonuli u lak san. Probudio me je svež vazduh i cvrkut ptica koji je dopirao kroz odškrinut prozor. Za moj pojam se to desilo prerano, u 7h, ali sam se osećao odmoreno i prijao mi je pogled kroz prozor sobe. Mističan trenutak uz tih par niskih oblaka, a sunčevi zraci su ipak najavljivali lep dan. Na naše veliko žaljenje, nismo za doručak dobili masnu gibanicu te se zadovoljismo omletom. Pakovanje stvari na Kliksa izaziva kod Aide, pardon – Mil’ce, blagu nervozu te pokušava da mi pomogne. A, ne! Taj deo posla mogu samo ja da odradim. Ne prilazi ma koliko trajalo, Milice! I, “već” pre 11h smo izašli iz Kalinovika. Verujem da ćemo sada preko Zelengore zauzeti dobar pravac prema Zelenkovcu. Zelengora je planina u Bosni (Republici Srpskoj ) sa najvišim vrhom Bregoč na 2014 mnv. Na njoj postoji više glacijalnih jezera, a najpoznatija su Orlovačko, Jugovo, Kotlaničko i Štirinsko. Na Zelengori izviru poznate reke Neretva i Sutjeska. Pre dve godine sam sa Leonom prešao Zelengoru putem od Kalinovika preko Morina do Nevesinja. Sada želim da vidim njen istočni deo preko Čemernog do Gacka. Vodi nas Gligin trek log kao i prethodnog dana. Prva tri kilometra vozim dobrim, krivudavim i pustim asfaltnim putićem uz prisustvo niskih stena sa obe strane. Pojavi se po koja kuća i po neko parče obradjene zemlje. Malo vremena je prošlo te se otarasismo asfalta. Zašto tako kažem? Mislim da veliki uticaj na to ima urbani saobraćaj i sve nevolje koje on prouzrokuje i koje vrebaju motoriste. Definitivno stoji činjenica da neasfaltirani putevi imaju vrlo malo saobraćaja, ili ga nemaju uopšte. Zbog toga se ja osećam totalno rasterećen od straha da će neko drugi ugroziti moju, i bezbednost mog saputnika. Drugi razlog je što se stiče utisak da je priroda lepša gde čovek manje zalazi. Treći razlog je sto tada aktiviraš sva svoja umeća vožnje motocikla u savladavanju raznih prepreka, što je svakako izazovnije od vožnje po i čak bezbednom asfaltnom putu. Ali, i taj neasfaltirani put je ipak put i treba imati na umu da nisi sam na svetu i da je možda još neko baš tada naumio da prodje njim upravo kada i ti; pa vodi računa u nepreglednim krivinama da se ne zakucaš u vozilo koje ti možda ide u susret. Tako je vrlo moguće da ti se u susret pojavi kamion koji zauzima celu širinu puta, ili biciklista koji je pod naporom i isto kao i ti traži po putu lakšu putanju. Ili jednostavno porodica u automobilu koja je pošla na izlet. Naravno, ne zaboravi da ti nisi jedini enduraš, pa možda još neki kolega istražuje iste terene ali u kontra smeru. Makadamski put prema Čemernom je s' početka veoma dobar i utaban. Po proplancima krave slobodno pasu i apsolutno su nezainteresovane za naše prisustvo. Nismo prilazili da ih pitamo za zdravlje, a tek na slici vidim da nas jedna značajno gleda. Ops, a mogla bi i neka pauzica, čisto da ne ispadnemo iz fazona. Jadan bre ovaj moj Kliks. Nije mi dovoljno sto sam mu navalio onoliki samar, nego i čiviluk pravim od njega. ...