Hotel (Ladies Beach Residence) za večeras smo rezervisali u Kušadasiju. Lep, na plaži, garaža, trebalo bi da je sve OK. Na kraju je ispalo i više od toga. Opet na scenu stupa Nata. Mi smo rezervisali nekoliko soba, pa je Nata neobavezno pitala da li ima nešto sa pogledom na more. Ponudili su joj 2 penthausa bez doplate, a kada su ih vodili da im pokažu, zamolili su ih da ne vrište. Kada smo i mi stigli iz garaže, nismo mogli da verujemo kakvi i koliki su apartmani. Spavaće sobe su poput garsonjere sa delom koji glumi dnevni boravak i kupatilom koje je veličine sobe. Dnevni boravak sa kuhinjom i trpezarijom je toliki da možete da se dovikujete sa kraja na kraj. Sve vreme smo se pitali ko je ciljna grupa gostiju. Iako su ogromni i deluju dosta luksuzno, suština je ipak malo drugačija. Bilo kako bilo, komfor koji nam je ponudjen je bio mnogo više od onoga što nam treba i što smo platili. Svi smo se razišli, svako na svoju stranu. Mi smo uhvatili dolmuš koji je prolazio i otišli do centra da malo prošetamo. Kušadasi je veliki turistički grad. Prilično je lepo uredjen. Šetnja centralnim gradski ulicama, neki doner i slatkiš, pa hvataj ponovo dolmuš za povratak u hotel. Veče smo proveli na terasi hotela, uživajući u pogledu uz po neko piće.

Probudio me je poznati zvuk gorionika iz balona za letenje. Svi smo čekali doručak sa strepnjom. Sva sreća pa je po nešto moglo i da se pojede. Danas idemo do Efesa. Nema mnogo kilometara, i put nije preterano zanimljiv. Na izlasku iz arheološkog lokaliteta se parkiramo i uzimamo kočiju da nas odvede do ulaska, jedno 3-4 kilometra dalje, tako da se kroz stari grad Efes hoda nizbrdo do izlaska. U Efesu sam bio pre jedno petnaestak godina i tada je ostavio baš poseban utisak. Sada isto tako. Grad koji je tada imao glavnu ulicu od oko 2 kilometra, uz to sa mnogo očuvanih detalja, ne ostavlja ravnodušnim nikoga. Posebno je očuvan prednji zid biblioteke. U to vreme sve civilizacije su imale velike biblioteke u kojima su se čuvala sva moguća znanja. To je bio jedan od načina da se pokaže moć. Kuća Device Marije je u blizini, pa kas smo tu hajde da i to obidjemo. U pitanju je jedna mala kućica koju prati, u najmanju ruku, neobična i pitanje koliko istinita priča. Niko od nas nije pokupio bilo kakav utisak na ovom mestu. Sve je delovalo kao klasični zamka za turiste.

Doručak u hotelu je bio…pa baš nesvakidašnji. A sve to zahvaljujući malom nesporazumu. Kada su prvi od nas došli na doručak, konobar verujem nije razumeo, pa nam je servirao a la card doručak umesto predvidjenog uz noćenje. To je podrazumevalo iznošenje svega i svačega, u nekoliko krugova,da ni sam ne bih mogao da nabrojim. Kako se ko priključivao, to je nastavljeno. Kada je hteo da naplati, mi smo rekli da imamo doručak uz noćenje, pa je nastao nesporazum. Tu je uletela Nata, glavni pregovarač u ekipi, i ispregovarala da za sitnu doplatu dobijemo ovaj raskošni umesto regularnog doručka. Od Fethyie-a smo se odmah otisnuli u planinu. Odlična vožnja i prelepi predeli. Prvi deo puta je solidna magistrala, užitak za vožnju. Nakon prevoja, put se sužava i deluje kao nekadašnji planinski put, sa starim asfaltom u ne baš zavidnom stanju. Ubrzo izlazimo na glavni put i hitamo prema Pamukalama. Prvo smeštanje u hotel, pa odmah na Pamukkale. Hotel je zasigurno najlošiji na citavom putovanju. Hotelski kompleks je na odličnom mestu, baš lepo zamišljen, i verovatno je bio i dobar kada je napravljen, ali je sada daleko od toga. Apsolutno svaka moguća stvar je za renoviranje i zamenu. A tek kako je izgledala kafa…kao da je neko oprao noge. Šlag na tortu čini gazda hotela koji ide okolo i priča tako što galami. Cilj nam je kupanje u Kleopatrinom bazenu. Plaća se jedna karta za ulazak u čitav kompleks Hierapolis-a, u okviru koga su arheološki lokaliteti, poznate bele stene sa kojih se sliva voda, i poseban deo gde je prirodni bazen sa toplom vodom za koji se posebno kupuje karta. Mi smo kroz čitav kompleks samo malo prošetali i otišli na kupanje u toploj vodi. Nije baš jeftino da se kupe obe karte, čini mi se oko dvadesetak eura, ali vredi svaki dinar. Bazen ima prirodni oblik, pun je antičkih stubova ispod vode, boja je tamno plava i prozirna, a u delu gde izvire topla voda je veća temperature, i to dosta negu u ostatku bazena. U vodi smo ostali bukvalno do zatvaranja bazena, izašli smo medju poslednjim gostima. Uveče nam je ostalo snage da odemo do nekog bara na pivo.

Sada naselje u zaledju plaže deluje kao da se tu živi...naravno uz pregršt smeštaja/sadržaja za turiste.

Postavicu citav track sa GPS-a na kraju.

Od pause nas je čekala super vožnja do Fethyie-a. Put uz more je na trenutke podsećao na jadransku magistralu. Malo smo požurili da se smestimo, jer nam je u planu bilo da idemo do Oludeniz-a na kupanje i u povratku da pogledamo Kayakoy, napušteni grad. Sunce je još uvek bilo u zenitu kada smo se bućnuli u more. Nije bilo gužve, letnja sezona je tek počinjala, pa smo mogli da sagledamo Oludeniz u svom sjaju. Važi za jedno od najpopularnijih letovališta. Iznad nas, nebom su leteli brojni paraglajderi. Jedan od njih je izveo sletanje u maestralnom stilu, tako što je izveo brisani let iznad baste i sleteo u pesak. Izgleda da nam je svima bilo zanimljivo, osim kineskinje koja se vozila u tandem letu. Na izmaku dana, pošli smo prema Fethyie-u, ali drugim putem kako bi videli Kayakoy. Početkom prošlog veka, kada je došlo do razmene naroda, do tada grčki grad, ostao je pust. Kako se mrak lagano spuštao, utisak koji je ostavio na nas, dodatno se pojačavao. I ponovo, radjaju se mnoga pitanja, uglavnom bez odgovora.

Boban je sinoć, prilikom dolaska u Antaliju, primetio da mu svetli neka lampica od senzora za ABS na Traceru, pa je ujutru otišao do Yamahinog servisa da vidi šta tu može da se uradi. Za to vreme, mi smo krenuli uz obalu, sa idejom da se čekamo na nekom lepom mestu. Vožnja uz more je bila odlična, smenjivali su se lepi predeli, pogled na more i mali primorski gradići. Vreme kako se samo može poželeti. Već poslednjih par godina idemo na ove rano-prolećne ture i svaki put je vreme odlično, dovoljno toplo da se može uživati, ali ne i vrućina kako je obično tokom letnjih meseci. Jedino što su na izboru uglavnom južne destinacije. Ubrzo nakon grada Kaš, nailazimo na jedan kompleks koji ima veliku terasu sa pogledom, i odlučujemo da tu sačekamo Bobana. Mesto je bilo fenomenalno, pa nam čekanje nije teško palo, a i Boban je malo podložio tako da ga nismo dugo čekali.

Deo puta izmedju Aksaray-a i Konya-e, osim što je jedan dugačak pravac, nema bilo šta zanimljivo da ponudi. Sećamo ga se po jatima žutih leptirova kojih je bilo u neobično velikom broju. Sve je bilo žuto i oprema i motori. Na ulasku u Konya-u, bili smo počašćeni pravim malim aero-performansom, koje nam je priredio neki pilot turskog vazduhoplovstva. Sigurno preko desetak kilometara je nadletao nad nama i sve vreme izvodio fenomenalne bravure i akrobacije sa avionom. Više sam gledao u nebo nego u put. Baš na ulasku u grad, prilikom uključenja sa jedne petlje, Nikoli je proklizao prednji točak i za tren se našao na zemlji. Sva sreća bez ikakvih posledica po njega, a što se tiče KTM-a, od ranije znam da ga je gotovo nemoguće ubiti padovima. Nekoliko minuta nakon toga, prilikom prestrojavanja i vraćanja u pravu traku i Čamo pretura motor u mestu, takođe bez posledica. Izgleda da je vreme za pauzu, samo još da nadjemo gde. Želimo da se izvučemo iz grada pa ćemo stati u neku kafanu. Nedugo zatim, stajemo u neku drumsku kafanu. Sve to skromno izgleda, ali bi da napravimo pauzu. Tu ćemo i da klopamo. Samo još da se sporazumemo oko naručivanja. To je malo potrajalo, uglavnom se govorilo telesnim. Nismo bili sigurni ni da li su nas razumeli, ali kad su počeli da iznose klopu, svi su se ozarili. Kako je klopa u suštini jeftina, najbolje stvari smo naručili ponovo. Navike u ishrani, koje smo stidljivo usvajali od samog polaska, ovde su se nastavile u svom pravom svetlu. Povrće je zastupljeno u svim mogućim i nemogućim oblicima, namazi bilo slatki ili slani takođe, mlečni proizvodi u bezbroj kombinacija, meso nije ni izbliza dominatno kao kod nas. Polako počinje da nas okružuje planinki krajolik. Već odavno se nismo dotakli ozbiljnijih krivina. Dosadni ravničarski deo je iza nas, i osmeh se vraća na lice. Negde baš u trenutku kada su počeli usponi, a vrhovi okovani snegom da nas okružuju, u kacigi je počeo Run to the hills (Iron Maiden). Čitava vožnja je poprimila potpuno novu dimenziju. Muziku u kacigi slušam isključivo na shuffle, i neverovatno je kako se pojedine pesme uklope sa pejsažima kroz koje voziš. Već na prvom stajanju, da se svi prikupimo, komentarišem baš o tome sa Aleksom. Sve do morske obale smo uživali u planinskoj vožnji. Prilikom prilaska moru, nailazimo in na prvi policijski punkt. Kratka kontrola, traže samo pasoše i čim vide odakle smo, odmah ih vraćaju uz želju za srećan put. Kasnije smo ovakve punktove vidjali na ulasku u svako malo veće turističko mesto. Uglavnom kratka kontrola. Čudi me da oko Kapadokije nije bilo ovih punktova, ipak je i tamo baš dosta turista. Ako ovo uopše sa tim ima bilo kakve veze. Čim smo se domogli puta oko pored mora, stajemo na pumpu da pokušamo da rešimo neki smeštaj za večeras. Nata, Aleksina žena je uspela da rezerviše baš dobre apartmane u Antaliji. Iako je prvobitna ideja bila da idemo do Kemera, ipak smo odlučili da ostanemo Antaliji, jer je već počelo da pada veče. Neki su pauzu na pumpi iskoristili da operu motore od leptira kroz koje smo prolazili u toku dana. Ubrzo nakon polaska sa pumpe, pao je i mrak. Put ima po dve trake u oba pravca i vozi se dosta brzo. Ulazak u Antaliju je dosta dugačak, ipak je u pitanju milionski grad. Smeštaj je na dobroj poziciji, tako da smo malo prošetali rivom u toku večeri. Još od ranije, poznat mi je običaj da se na šetalištima prodaju dagnje na komad, poput grickalica, pa ne propuštamo priliku da se malo počastimo.

Kada smo napuštali dolinu, ispred nas se sve vreme uzdizala vulkanska planina Hasan dagi, sa vrhom okovanim snegom. Jedna od legendi je da je bas ta planina, tj. vulkan svojom erupcijom pre više hiljada godina zaslužan za nastanak Kapadokije.

Ujutru polako krećemo dalje i napuštamo ovaj predivni krajolik. Zapravo samo smo mislili da ga napuštamo, jer će nas izdubljene stene pratiti još dosta dugo. Već smo bili podosta odmakli, a okruženje nas je podsećalo na Kapadokiju. Želimo da posetimo Ihlara Valley, pa idemo prema mestu Ihlara. Na putu do tamo, malo istražujemo lokalne puteve, prolazimo kroz siromašna autentična sela, a ono što vidimo oko sebe otvara mnoga pitanja. Prilaz dolini postoji na nekoliko mesta, a mi biramo prvi na koji smo naišli. Na kraju puta je restoran od koga se dugim stepenicama spušta do dna doline. Dolina je pre mnogo vekova bila poput male kolonije pravoslavnih crkava. Ima ih mnoštvo izdubljenih u stenama. Čitava dolina je duga oko 14km, i ko ima vremena, prava stvar je da se prošeta čitavom dolinom. Dolina je bogata istorijom i znamenitostima. Tek kasnije, kada smo malo analizirali, uvideli smo da je sledeći prilaz dolini bio onaj koji smo ustvari želeli, jer tu na reci postoji dosta mali kafanica koje su kao iz bajke. Vremena za popravak nije bilo i nastavljamo dalje prema moru.

Dan polako izmiče, a mi se krećemo prema Urgupu. Na putu do tamo svraćamo da posetimo još jednu znamenitost, Kizilcukur Valley, tj. crvene stene. Veoma zanimljiva regija sa potpuno crvenim stenama. Iako je sunce bilo lagano na zalasku, navukli su se oblaci preko tako da užitak nije bio potpun. Stene po sunčanom vremenu dobijaju posebnu boju. Na putu do hotela smo izbegli ozbiljan pljusak. Uveče smo malo otišli da prošetamo po gradu i da nešto klopamo. U gradu se na glavnom trgu održavala svirka, a sve okolo je bilo prepuno ljudi. Sve je to doprinelo da imamo lep završetak posete Kapadokiji.

Još malo obilaska…čini mi se da bih mogao provesti dane zavirujući u razne kutke ovog zanimljivog i misterioznog mesta. Svraćamo u Pasaba Valley, ili poznatiju kao dolina ljubavi…da li zbog toga što oblici stena podsećaju na falus ili je nešto drugo u pitanju, ali tamo smo videli mnoštvo tek venčanih parova koji dolaze na slikanje. Možda je u pitanju verovanje da će imati zdrav porod ili nešto slično.

Poseta podzemnom gradu, na sve je ostavila impresivan utisak. Idemo do Goreme-a, centralnog mesta u Kapadokiji, da malo uz piće sredimo utiske, pa dalje u obilazak. U pitanju je mali gradić, u sred srede, pa i ne čudi što je apsolutno sve podredjeno turizmu. Da li želite jahanje na konjima, avanturu džipovima ili vožnju kvadovima…sve je na dohvat ruke. Mi nalazimo neku baštu na visini sa koje se pruža odličan pogled na grad.

Idemo na kraći izlet do mesta Derinkuyu, kako bi posetili podzemni grad. U pitanju je potpuno fascinantno mesto, takoreći čitav grad pod zemljom, sa svim uobičajenom objektima koje imaju normalni gradovi nad zemljom. Tu su crkva, bunari, ventilacija, ogroman broj raznoraznih prostorija svakakvih namena… Ulazi se nekoliko spratova pod zemlju, veoma uskim i klaustrofobičnim hodnicima, često toliko uskim da moraš hodati potpuno povijen, a mimoilaženje sa osobom iz suprotnog pravca je pravi izazov. Pojedini su jedva čekali da izadju napolje. Obilazak nije trajao previse dugo, ipak je za turiste otvoren samo jedan manji deo. Nakon izlaska, napolju nas je zadesio pljusak, pa smo seli u obližnje ugostiteljske objekte da se okrepimo i nesto prezalogajimo. Prodaju se neke lokalne pite tj. testo pečeno na velikoj plotni filovano sirom sa raznim dodacima. Uz to je moguće naručiti ajran, mlečni napitak poput jogurta. Svako dobija po bokal ajrana. Klopa je vrlo jeftina i baš ukusna. Kako su nam kacige ostale na motorima, one okrenute naopako bile su pune vode, pa je za nastavak vožnje nekome bila potrebna kesa na glavi.

Idemo da se popnemo na vrh Uchisar castle. U pitanju je prirodna stena visoka možda pedesetak metara, sa čijeg vrha je odličan pogled gotovo na čitavu Kapadokiju, i na gradić Goreme u centralnom delu. Tokom penjanja na vrh, prolazi se kroz čitav lavirint hodnika i prostorija, koje su imale različitu namenu. Malo smo se umorili od pentranja po stenama, pa hajde da nadjemo neku baštu da se malo okrepimo. Ubrzo nalazimo veoma lepo mesto za relaksaciju, sa sve pogleda na čitavu dolinu, Rox Cappadocia. Mesto nam se baš dopalo, a vodi ga momak kome su roditelji sa naših prostora, ali on nikada nije bio u Srbiji...naravno, planira da je poseti. Jedino čudno u čitavoj priči je to što je momak plavušan.

Ujutru smo, pre izlaska iz hotela pokušali da nadjemo način kako da organizujemo letenje balonom. Pre putovanja sam se malo informisao o čitavoj proceduri i cenama. Osoblje sa recepcije nas je spojilo sa gazdom hotela koji je i vlasnik jedne od agencija za letenje balonom. Dobili smo informaciju da nema slobodnih mesta, jer je praznik i da se na dan našeg dolaska nije letelo zbog jakog vetra, pa da su se i malobrojna slobodna mesta zbog odlaganja popunila. Kaže da je moguće jedino dobiti letenje za neku vrtoglavu cenu i to samo za po neku osobu. Nama to nije bilo prihvatljivo, i zbog toga smo odustali od letenja balonom. Krećemo da osetimo kapadokiju iz blizine. Već na izlasku iz hotela, svuda okolo su stene ukopanim prostorijama, neke još uvek u upotrebi. Obilazimo, zastajemo, slikamo, zavlačimo se u udubljena u stenama i pitamo se. Pitamo se ko, kada, kako i zašto je sve ovo napravio. Zamišljamo ljude kojima su ove iskopine u stenama bile dom. Onog trenutka kada te okruže sve ove šupljine, radja se milion pitanja. Bez odgovora. I baš to je ono što mističnost ovog mesta podiže na jedan sasvim poseban nivo.

Dan polako odmiče, a mi hitamo prema Urgupu, našoj destinaciji za sledeće dve noći. Kako se približavamo Urgupu, pada noć pa se obrisi stena samo naziru u mraku i pojačavaju taj mistični osećaj koji lebdi iznad Kapadokije. Hotel je bio OK, poput ostalih hotela u tom kraju, sa skoro svim zidovima od kamena. Uveče smo izašli na klopu i da malo prošetamo gradićem. Kao i drugi gradovi u Kapadokiji, i ovaj je kompletno podredjen turizmu. To se vidi na svakom koraku. Turističke ponude ima u izobilju. Naravno, Ataturkov lik stoji iznad grada, i to je zaštitni znak u čitavoj Turskoj.

Živa istina... Nekada dok sam vozio Pajera sa roll barovima, ko god dolazi u susret pokazuje drugačije ophodjenje, iako u suštini ti roll barovi ne menjaju ništa osim što imaju psihološki efekat.

Ja tek sada videh o čemu se radi... Ako može neko iz administracije da promeni godinu u naslovu sa 2020. na 2019.

Pišem u Wordu, pa me posle mrzi da prilagodjavam veličinu...a i ovako deluje da ima više. Ova knjiga sa početka putopisa je baš iz tog perioda, kupljena polovna na Limundu ako se dobro sećam.

@darko dav Prošle godine oko 1. maja

Put na koji smo se isključili nakon Istanbula, spaja se na obilaznicu oko Ankare. Obilaznicom idemo oko četvrtinu kruga i to traje baš dosta, uprkos solidnoj brzini. To samo govori o tome koliko je grad prostran. Sa tog dela puta posmatramo Ankonu čija su naselja razbacana po okolnim brežuljcima. Neka naselja su potpuno nova, grade se na padinama zelenih brda. Ova zelena brda verovatno ubrzo nakon našeg povratka dobijaju žutu boju. Zbog toga je proleće lepo za putovanje u toplije krajeve, jer uspevaš da prirodu zatekneš u punim bojama, pre nego joj sunce i toplota ostave svoj pečat. Prva i jedina poseta ovog dana je svraćanje na slano jezero Tuz Golu. Pored jezera je napravljen turistički kompleks sa svim sadržajima. Prvo idemo da osetimo tu slanoću. Izuvamo se pored jezera i odlazimo da gacamo po vodi. Soli ima toliko da gde se god dohvatiš, sve ostaje belo. Nama je čitava oprema od mokrih ruku postala bela. Da bi užitak bio potpun, u jezeru zatičemo dve stolice, pa se prepuštamo uživanju u tom trenutku. Kada smo izašli, Čamo pita da ga neko slika sa japankama. Istine radi na nogama ima baš japanke pa se pitamo što bi se čovek tako slikao...ali kad smo videli da hoće da se slika sa pravim japankama, umalo nismo popadali od smeha.

Nakon jutarnjih obaveza u hotelskom restoranu, krećemo da se izvlačimo iz velikog grada, i ubrzo smo na otvorenom putu. Danas nas čeka solidna kilometraža do Kapadokije, preko 700km. Nedugo zatim odvajamo se na planinski put kako bi izbegli vožnju autoputem prema Ankari. Put vijuga kroz planine, priroda je prelepa. Prvi deo je malo sporiji, a posle može da se vozi dosta brzo. Prolazimo pored nekakvog prirodnog sanatorijuma za ptice koji se nalazi na obodu Davutoglu Nacionalnog Parka. Predeli su veoma zanimljivi, vrhovi planina u okruženju imaju vrlo zanimljive boje koje se menjaju tokom godine. Izvan tih malih gradića, predeli su prilično nenaseljeni, pa se tako pauza za kafu ili klopu malo teže pronalazi.

Približavamo se Istanbulu i čeka nas prolazak gradom u dužini od nekih 130km, sve do izlaska iz grada na azijskoj strani. Ovog puta, poseta Istanbulu nije na meniju. Polako ulazimo u sve veću gužvu i razdvajamo se kako se ko snađe, nemoguće je držati se u koloni, a da ne bude prekinuta. Vozeći kroz ovako veliki grad, sa svih strana se jasno vidi demonstracija moći. Grade se ogromne moderne zgrade, po negde čitavi novi blokovi, uredjene zelene površine. Ogromna promena u odnosu na moju poslednju posetu ovom gradu pre više od petnaest godina. Posmatrajući lokalce na motorima, zaključujemo da zaustavnu traku smeju da koriste vozila sa rotacijom i motori, pa to koristimo kako bi obilazili kilometarske kolone. U trenucima, kada se kolona kreće, to zna da bude i preko 100km/h. Kako je put ispod Bosfora zabranjen za motocikle, idemo na jedan od visećih mostova. Neposredno pred ulazak u most, vozeći zaustavnom trakom, ne uspevam da se vratim u odgovarajuću traku i zaustavljam se na odvajanju. Baš tu na odvajanju je stajao i policajac na motoru. Nakon signaliziranja rukom u kom sam problemu, policajac na kratko zaustavlja kolonu i pušta me da se vratim u traku koja ide na most. Naravno, odmah mi se pohvalio da vozi policijskog Tracera. Ne sećam se koliko vremana nam je trebalo da prodjemo čitav Istanbul, ali pred hotelom se spontano pojavljuju jedan po jedan motor u ne više od petnaestak minuta. Hotel koji smo rezervisali se zove Sarajevo, potpuno je nov, ima odličnu podzemnu garažu, i fenomenalne sobe koje su više apartmani. Naravno, pristojan doručak u hotelu se podrazumeva. Cena popularna. Kada smo se malo sredili, odlazimo do obližnjeg restorana na klopu. Ovaj restoran je toliko autentičan da bi mu trebalo posvetiti dovoljno prostora. Izbora mesa za spremanje na roštilju je prosto nezamisliv. Pored toga izbor povrća, što svežeg, što pripremljenog, salata je toliki da ne možeš da se odlučiš. U restoranskoj sali, svi stolovi imaju haubu i gril na stolu, ukoliko poželite da samostalno pripremate roštilj. Napolju je velika bašta sa stolovima i malim, zatvorenim kućicama gde bi društvo ili porodica mogli da spremaju roštilj. Jednom rečju oaza gastronomskog užitka na turski način. ( evo linka do restorana sa googlemap: https://goo.gl/maps/X2AqFYMVnrSZrgxY7).

Ujutru smo se malo promuvali motorima po gradu da se snadjemo za neki doručak. Neka ulica u blizini smeštaja, u kojoj smo pronašli pekaru i pored kafić za prvu jutarnju kafu, bila je zatvorena zbog renoviranja, pa smo bili u prilici da pridjemo motorima. Od Sofije prema Istanbulu, osim vožnje autoputem, ničega posebno zanimljivog. Tu monotoniju, je u jednom trenutku razbila zebnja da li će rezerve goriva izdržati. Poslednji put smo tankali u Sofiji, a na autoputu smo vozili solidno brzo, pa su se zalihe goriva ubrzano smanjivale. Kada se autoput, negde iza Plovdiva odvoji za Tursku, dosta dugo nema ni jedna pumpa, a mi smo nekako planirali da sipamo baš nakon odvajanja. Prolaze kilometri, zebnja raste, a pumpe nigde. Nema čak ni skretanja za koje bi pomislili da ima pumpa u blizini. Tek nakon nekih 60-ak kilometara od skretanja za Tursku, odvajamo se za Harmanli i na ulasku u grad točimo gorivo. Da situacija bude zanimljivija, odmah nakon vraćanja na put, posle manje od kilometar nailazimo na pumpu. Turski granični prijelaz fascinira svojom veličinom i grandioznošću. Pored toga fascinira i brojem šaltera na kojima moraš pokazati dokumenta...i taman kada si pomislio da nema više, ipak ima još jedan šalter. Malo više je procedura u pitanju, nego što dugo traje, ali koga su razmazili prelasci evropskih granica, ovo može da mu se učini malo duže i komplikovanije. Čim smo prešli granicu, potrebno je snabdeti se vinjetom za putarinu. Pre puta smo se informisali kako se kupuje, ali u praksi to nije bilo ni izbliza tako. Počevši od granice pa na dalje, svraćali smo na gomilu različitih mesta da bi to kupili, ali bezuspešno. Na kraju, kod prve naplatne rampe se zaustavljamo i pitamo radnika iz neke kućice šta da radimo i on nas najnormalnije upućuje da se vratimo peške jedno sto metara, preskočimo ogradu, predjemo autoput peške i u poslovnici sa druge strane puta kupimo vinjetu. U neverici, ponovo ga pitamo da li je siguran da baš tako treba, odlučno nam pokazuje da baš tako treba. OK, odlazimo preko autoputa, i kupujemo vinjetu od 10€, koja bi trebala biti dovoljna za naš predvidjeni put. Vidimo da nismo jedini koji prelaze autoput, i da je to na neki čudan način potpuno uobičajeno. Ostalo je nejasno zašto se ta poslovnica nalazi sa pogrešne strane puta, koji vodi ka izlasku iz zemlje, kada ti više nije potrebna vinjeta, a nije sa strane kojom ulaziš u zemlju i tek će ti biti potrebna vinjeta. Očito da je počelo upoznavanje druge kulture i drugačijeg načina razmišljanja. Na putu do Istanbula, stajemo na jedno od odmorišta koncipiranog na turski način. U pitanju je veliki parking sa restoranom i prodavnicom. Izbor klope je odlican i cene su povoljne. Prvi red do restorana na parkingu je predvidjen za pranje vozila, pa ukoliko želite pranje auta, kamiona ili autobusa, možete parkirati na nekom od tih obeleženih mesta.