Živa istina... Nekada dok sam vozio Pajera sa roll barovima, ko god dolazi u susret pokazuje drugačije ophodjenje, iako u suštini ti roll barovi ne menjaju ništa osim što imaju psihološki efekat.

Ja tek sada videh o čemu se radi... Ako može neko iz administracije da promeni godinu u naslovu sa 2020. na 2019.

Pišem u Wordu, pa me posle mrzi da prilagodjavam veličinu...a i ovako deluje da ima više. Ova knjiga sa početka putopisa je baš iz tog perioda, kupljena polovna na Limundu ako se dobro sećam.

@darko dav Prošle godine oko 1. maja

Put na koji smo se isključili nakon Istanbula, spaja se na obilaznicu oko Ankare. Obilaznicom idemo oko četvrtinu kruga i to traje baš dosta, uprkos solidnoj brzini. To samo govori o tome koliko je grad prostran. Sa tog dela puta posmatramo Ankonu čija su naselja razbacana po okolnim brežuljcima. Neka naselja su potpuno nova, grade se na padinama zelenih brda. Ova zelena brda verovatno ubrzo nakon našeg povratka dobijaju žutu boju. Zbog toga je proleće lepo za putovanje u toplije krajeve, jer uspevaš da prirodu zatekneš u punim bojama, pre nego joj sunce i toplota ostave svoj pečat. Prva i jedina poseta ovog dana je svraćanje na slano jezero Tuz Golu. Pored jezera je napravljen turistički kompleks sa svim sadržajima. Prvo idemo da osetimo tu slanoću. Izuvamo se pored jezera i odlazimo da gacamo po vodi. Soli ima toliko da gde se god dohvatiš, sve ostaje belo. Nama je čitava oprema od mokrih ruku postala bela. Da bi užitak bio potpun, u jezeru zatičemo dve stolice, pa se prepuštamo uživanju u tom trenutku. Kada smo izašli, Čamo pita da ga neko slika sa japankama. Istine radi na nogama ima baš japanke pa se pitamo što bi se čovek tako slikao...ali kad smo videli da hoće da se slika sa pravim japankama, umalo nismo popadali od smeha.

Nakon jutarnjih obaveza u hotelskom restoranu, krećemo da se izvlačimo iz velikog grada, i ubrzo smo na otvorenom putu. Danas nas čeka solidna kilometraža do Kapadokije, preko 700km. Nedugo zatim odvajamo se na planinski put kako bi izbegli vožnju autoputem prema Ankari. Put vijuga kroz planine, priroda je prelepa. Prvi deo je malo sporiji, a posle može da se vozi dosta brzo. Prolazimo pored nekakvog prirodnog sanatorijuma za ptice koji se nalazi na obodu Davutoglu Nacionalnog Parka. Predeli su veoma zanimljivi, vrhovi planina u okruženju imaju vrlo zanimljive boje koje se menjaju tokom godine. Izvan tih malih gradića, predeli su prilično nenaseljeni, pa se tako pauza za kafu ili klopu malo teže pronalazi.

Približavamo se Istanbulu i čeka nas prolazak gradom u dužini od nekih 130km, sve do izlaska iz grada na azijskoj strani. Ovog puta, poseta Istanbulu nije na meniju. Polako ulazimo u sve veću gužvu i razdvajamo se kako se ko snađe, nemoguće je držati se u koloni, a da ne bude prekinuta. Vozeći kroz ovako veliki grad, sa svih strana se jasno vidi demonstracija moći. Grade se ogromne moderne zgrade, po negde čitavi novi blokovi, uredjene zelene površine. Ogromna promena u odnosu na moju poslednju posetu ovom gradu pre više od petnaest godina. Posmatrajući lokalce na motorima, zaključujemo da zaustavnu traku smeju da koriste vozila sa rotacijom i motori, pa to koristimo kako bi obilazili kilometarske kolone. U trenucima, kada se kolona kreće, to zna da bude i preko 100km/h. Kako je put ispod Bosfora zabranjen za motocikle, idemo na jedan od visećih mostova. Neposredno pred ulazak u most, vozeći zaustavnom trakom, ne uspevam da se vratim u odgovarajuću traku i zaustavljam se na odvajanju. Baš tu na odvajanju je stajao i policajac na motoru. Nakon signaliziranja rukom u kom sam problemu, policajac na kratko zaustavlja kolonu i pušta me da se vratim u traku koja ide na most. Naravno, odmah mi se pohvalio da vozi policijskog Tracera. Ne sećam se koliko vremana nam je trebalo da prodjemo čitav Istanbul, ali pred hotelom se spontano pojavljuju jedan po jedan motor u ne više od petnaestak minuta. Hotel koji smo rezervisali se zove Sarajevo, potpuno je nov, ima odličnu podzemnu garažu, i fenomenalne sobe koje su više apartmani. Naravno, pristojan doručak u hotelu se podrazumeva. Cena popularna. Kada smo se malo sredili, odlazimo do obližnjeg restorana na klopu. Ovaj restoran je toliko autentičan da bi mu trebalo posvetiti dovoljno prostora. Izbora mesa za spremanje na roštilju je prosto nezamisliv. Pored toga izbor povrća, što svežeg, što pripremljenog, salata je toliki da ne možeš da se odlučiš. U restoranskoj sali, svi stolovi imaju haubu i gril na stolu, ukoliko poželite da samostalno pripremate roštilj. Napolju je velika bašta sa stolovima i malim, zatvorenim kućicama gde bi društvo ili porodica mogli da spremaju roštilj. Jednom rečju oaza gastronomskog užitka na turski način. ( evo linka do restorana sa googlemap: https://goo.gl/maps/X2AqFYMVnrSZrgxY7).

Ujutru smo se malo promuvali motorima po gradu da se snadjemo za neki doručak. Neka ulica u blizini smeštaja, u kojoj smo pronašli pekaru i pored kafić za prvu jutarnju kafu, bila je zatvorena zbog renoviranja, pa smo bili u prilici da pridjemo motorima. Od Sofije prema Istanbulu, osim vožnje autoputem, ničega posebno zanimljivog. Tu monotoniju, je u jednom trenutku razbila zebnja da li će rezerve goriva izdržati. Poslednji put smo tankali u Sofiji, a na autoputu smo vozili solidno brzo, pa su se zalihe goriva ubrzano smanjivale. Kada se autoput, negde iza Plovdiva odvoji za Tursku, dosta dugo nema ni jedna pumpa, a mi smo nekako planirali da sipamo baš nakon odvajanja. Prolaze kilometri, zebnja raste, a pumpe nigde. Nema čak ni skretanja za koje bi pomislili da ima pumpa u blizini. Tek nakon nekih 60-ak kilometara od skretanja za Tursku, odvajamo se za Harmanli i na ulasku u grad točimo gorivo. Da situacija bude zanimljivija, odmah nakon vraćanja na put, posle manje od kilometar nailazimo na pumpu. Turski granični prijelaz fascinira svojom veličinom i grandioznošću. Pored toga fascinira i brojem šaltera na kojima moraš pokazati dokumenta...i taman kada si pomislio da nema više, ipak ima još jedan šalter. Malo više je procedura u pitanju, nego što dugo traje, ali koga su razmazili prelasci evropskih granica, ovo može da mu se učini malo duže i komplikovanije. Čim smo prešli granicu, potrebno je snabdeti se vinjetom za putarinu. Pre puta smo se informisali kako se kupuje, ali u praksi to nije bilo ni izbliza tako. Počevši od granice pa na dalje, svraćali smo na gomilu različitih mesta da bi to kupili, ali bezuspešno. Na kraju, kod prve naplatne rampe se zaustavljamo i pitamo radnika iz neke kućice šta da radimo i on nas najnormalnije upućuje da se vratimo peške jedno sto metara, preskočimo ogradu, predjemo autoput peške i u poslovnici sa druge strane puta kupimo vinjetu. U neverici, ponovo ga pitamo da li je siguran da baš tako treba, odlučno nam pokazuje da baš tako treba. OK, odlazimo preko autoputa, i kupujemo vinjetu od 10€, koja bi trebala biti dovoljna za naš predvidjeni put. Vidimo da nismo jedini koji prelaze autoput, i da je to na neki čudan način potpuno uobičajeno. Ostalo je nejasno zašto se ta poslovnica nalazi sa pogrešne strane puta, koji vodi ka izlasku iz zemlje, kada ti više nije potrebna vinjeta, a nije sa strane kojom ulaziš u zemlju i tek će ti biti potrebna vinjeta. Očito da je počelo upoznavanje druge kulture i drugačijeg načina razmišljanja. Na putu do Istanbula, stajemo na jedno od odmorišta koncipiranog na turski način. U pitanju je veliki parking sa restoranom i prodavnicom. Izbor klope je odlican i cene su povoljne. Prvi red do restorana na parkingu je predvidjen za pranje vozila, pa ukoliko želite pranje auta, kamiona ili autobusa, možete parkirati na nekom od tih obeleženih mesta.

U poslednje vreme, Turska je baš u modi, ne bez razloga. Motiv ovog putovanja je bila Kapadokija. Godinama sam, negde duboko u sebi, čuvao želju da da posetim ovo neobično i mistično mesto. Ove godine, jednostavno je došao red da se i ovo putovanje ostvari. Kada tome dodamo sve ostalo, čime Turska ne oskudeva, gradove, prirodu, istoriju, gostoprimstvo i uživanje u svemu tome, putovanje je dobilo poseban karakter. Termin, prolećni školski raspust, povezan sa 1. majom i vikendima, obezbeđuje najveći broj slobodnih dana. Prilikom pripremanja ture, nije bilo posebnih dilema. Ono poznato preturanje po netu, znalo je iznedriti po neki biser koji bi se mogao uključiti u turu. Tih dana dok sam lutao beskrajom interneta, Aleksa mi kaže da ima knjigu koju bi želeo da pročitam. Jedan deo radnje se odvija u Kapadokiji, i njegova prijateljica, kada je čula da se sprema da putuje tamo, nađe knjigu na netu, kupi je i pokloni mu. Polovnu. Knjiga je takva da sam je upio kao sunđer. U pitanju je U potrazi za staklenim gradom – Željko Malnar i Borna Bebek. Dok sam zanesen utiscima iz knjige, jednom drugaru od malih nogu, pokušavao da objasnim o kome se radi u knjizi pitajući ga da li zna ko je Željko Malnar, on mi kao iz topa odgovara da je to jedan od najvećih pustolova iz stare Juge, i da je bio gost u dečijoj emisiji koju smo gledali kao deca (Čik pogodi) sa sve snimka na Youtube-u. Prilikom definisanja rute, cilj za prvi dan je trebalo da bude Istanbul, ali sam tu ideju ubrzo napustio. Previše kilometara za jedan dan, u parovima, i kao poslastica za kraj dana, prolazak kroz ogroman grad i gužvu kada smo najumorniji, nije bio dobar recept. Umesto toga, krenuli bi smo dan ranije, popodne, nakon posla do Sofije. Tako bi sutrašnji deo do Istanbula prilično skratili, a trebalo je proći kroz čitav grad jer smo planirali da smeštaj uzmemo na obodu grada sa Azijske strane. To bi nam omogućilo da sutra izbegnemo gužvu prilikom izlaska iz grada, a čekala nas je dosta velika dnevna kilometraža. Znači, treba nam smeštaj u Sofiji i Istanbulu, pa dalje po našem starom dobrom običaju, rezervišemo danas za večeras, najčešće preko Booking-a. Ali u Turskoj, barem u vreme kada smo mi bili, Booking nije radio, i to samo varijanta da iz Turske rezervišeš u Turskoj. Nešto u vezi sa lokalnim predstavnikom je bio problem. Zamenu je uspešno obavio Hotels.com, slična aplikacija i radi na gotovo istom principu. Kada sam pomislio da je organizacija pri kraju, Aleksa unosi blagu pometnju medju redove. Tih dana je razgovarao sa nekim poznanikom koji radi u turističkoj agenciji, pa mu je pričao da putujemo u Tursku, tj. Kapadokiju. Rekao mu je i da smeštaj rezervišemo usput. Na to mu je ovaj rekao da su prodali sve moguće aranžmane za Kapadokiju, čak su tražili još, ali nije bilo i predložio da rezervišemo smeštaj. Malo smo tih dana gledali i stvarno, smeštaji su nestajali brzinom svetlosti. U jednom trenutku, za dane koje smo mi želeli, u Goreme-u nije bilo uopšte slobodnog smeštaja. Tu smo videli da moramo hitno da nešto rezervišemo, pa smo našli smeštaj u Urgupu. Sofija, Istanbul i Urgup su konačno bili rezervisani, i ujedno jedini smeštaji koje smo rešili pre puta. Putovanje je moglo da počne. Polazak je bio 25.aprila iz mog dvorišta, a cilj za prvi dan Sofija. Bez bilo čega interesantnog, i uglavnom autoputem, brzo smo se teleportirali u Sofiju. Smeštaj smo uzeli u centru grada, stari raskošni stan je pretvoren u apartman, a pored zgrade se nalazi plaćeni parking.To je i bio jedan od uslova. Pre polaska sam video gde bi mogli na piće i klopu kada stignemo, pa smo uveče prošetali do bara 65 Fireflies koji je ujedno i picerija. Po par piva i pica i možemo na počinak.

Osim garancije, ne vidim ni jedan objektivan razlog za to. Hajde još i opozivi. Mislim pre svega kod nas. A trebalo bi da je suprotno, baš kao što piše u članku. Zvanični servisi u Srbiji, u najvećoj meri, su upravo sve suprotno od pouzdanosti. Klasično odrađivanje, bez trunke posvećivanja. Svaki majstor koji nešto zna, već radi nešto privatno. A sertifikati ga ne čine dobrim majstorom, ako on to već nije.

Kad su krenule sve ove nebuloze oko tehničkog, samo sam razmišljao kako se registruju Harley-i...svi su prepravljeni, bukvalno nema ni jedan serija. I dalje mi nije jasno kako ih registruju.

Tu gumu nije baš lako ugrejati da na ulici dobro drži (ako se ne ide na stazu, za ulicu ima boljih izbora)...jednom smo baš zbog te gume vadili coveka iz kanala u Bosni.

Jbg. imaju "ono nešto" što nemaju ostali proizvodjači koji bolje rade, leže, koče i sve ostalo...ali nemaju svadjanje izmedju cilindara koje je toliko harizmatično da sve drugo pada u vodu...pa posle sve sto ne valja ispraviš tako što customiziraš motor...jer koji je to Harley isti.

Postavljena u prvom postu ove teme.

Idem i ja u Italiju, ali verovatno jos u aprilu, a vidimo se najverovatnije u Banja Luci krajem maja.

E jesi opičen, gde ovo iskopa?

Nije da trebaju dodatne boce ovde po civilizaciji, ali isto tako nije ni retkost da na vecim turama neko ostane bez goriva. Tako da svaka predostroznost po tom pitanju, nije na odmet.

Ja bi ti ozbiljno savetovao da razmisliš o Banditu 1200/1250, pošto ti je baš Bandit u najužem izboru. Kum vozi 1250 N, probao sam ga nekoliko puta, sa nešto ispod 100 konja, ima toliko obrtnog momenta da to nije normalno...nisam siguran da sam probao bilo šta da izaziva takav osećaj.

Mislim da je glasovno navodjenje Danica.

Pretraga je tragedija. Pokušaj da tražiš preko google-a.

Ja sam 187-188, tačno je da kolenima možeš (kada se u sedištu pomeriš napred) udarati u bočnu plastiku, posebno sa desne strane. Modifikacije nisu moguće, jer jednostavno ispod plastike nema mesta kako bi se pomerilo napred.

Ovi Alpi/Dolomiti jednostavno ne mogu da dosade!

Drive Your Dream | Caterham Cars WWW.CATERHAMCARS.COM A Caterham is no ordinary car. It represents the peak of driving involvement, offering a sophisticated package of handling, road holding and ride, maximising your contact with the road...

Bila su 2 na oglasima u toj ceni, sa opremom...verovatno si ih video...izgleda da su skinuti sa oglasa...meni su delovali kao solidna prilika. Sačekaj malo, pojaviće se nešto.

@lord_oblivion Kad otopli mogu da ti slikam kako to izgleda (dok oslobodim motor iz garaže, zatpan je gomilom stvari), a za detalje oko izrade ću ti dati broj od drugara/mehaničara koji mi je to radio da ti kaže detalje. Deo čepova, čini mi se oko 10mm je upustio unutar vile i na taj način sam dobio malo preload-a. Isto se vozi i on i off. Inače sa tim rešenjem nisam imao apsolutno nikakvih problema, sve radi kao da je fabrika.