U to vreme se na Alpima uveliko skija, a pojedini delovi ni u maju nisu prohodni. To sve zavisi kakvo vreme bude u narednom periodu, ako bude topliji talas, progledace putevi i tad. ;D ;D ;D To je tacno, i sam igram na tu kartu, ali npr. Grossglokner nije uopste otvoren pre 1.juna. A ima ih jos.

Ja sam u putopisu napisao kako do vize. Svako ko ima uredne radne papire, tj. radnu knjizicu odn. resenje za firmu ako je vlasnik, uz neku rezervaciju preko neta moze da dobije papire. Medjutim, ono sto je najveci problem je dobiti termin u Italijanskoj ambasadi. Pre 2 godine jedva smo uspeli da 20. marta zakazemo za 8. jun. zbog cega smo polazak pomerili za nedelju dana. Ove godine, idem sa zenom na slicno putovanje, znaci Umag + krug-Slovenija, Austrija, Italija(par prevoja), sve skupa 8-9 dana. Ali trazicu Slovenacku vizu jer je mnogo manja guzva, a imam varijantu za garanciju iz Slovenije. Jos nesto, verujte mi da je u Umagu na skupu malo koliko god da ostanes. Poenta nije u samim desavanjima u kampu, vec u obilasku okolnih gradica, a sve to u drustvu stotina ili hiljada motora.

Ajde postavi sliku kad ih postavis da vidim kako to izgleda na bike-u.

U to vreme se na Alpima uveliko skija, a pojedini delovi ni u maju nisu prohodni.

Presli smo 4500km + trajekt od Brindisija do patre. To je bas i bilo 2007. prava elementarna nepogoda. Dosta mesta koja smo planirali da obidjemo preskocili smo zbog vrucine. Sve je gorelo, a hladovina nije postojala.

Na Alpima kad god da odes je puno motora... ;D Nesto kao bikersko hodocasce!

Jesi li isao kod Sushe da vidi sta moze da se uradi?

Napravio bih poredjenje AGV sa nekom slicnom markom npr. Nolan. Kod Nolana ni najjeftiniji model nije toliko los kao kod AGV. Npr. Nolan N61 i AGV K2 su slicna cenovna kategorija a u kvalitetu je razlika ogromna u korist Nolana. To ne znaci da su skuplji modeli AGV losi, naprotiv. Dalje, tu imamo niz drugih proizvodjaca koji za istu cenu nude dosta vise, npr. HJC, Lazer...

Razmišljao sam i o pravljenju, ali mi rekoše da je najbolje da kupim original pa reko da vidim da li ima neko neki na prodaju da mu ne skuplja prašinu. Inače nov Givijev košta oko 50-ak eura, a toliko mu dodje i pravljenje kad se sve sabere Ako je Givijev samo 50E, ne treba se muciti.

Taman sada za ovo vreme kad nema mnogo putopisa, kad otopli bice ih koliko hoces...!

Nesto slicno mi se desilo sa navojem za svecicu na Guzziju. Uradio sam reducir (tj. majstor), lako i jeftino i radilo je kao original. Ne znam da li zbog glave to ne moze.

Ovo moze da se napravi da bude kao kupovni za male pare.

Dobra ti je procena. U tu cifru ti se uklapa lezerno putovanje, cesto klopa u rstoranima, hoteli...Low budget varijanta ulazi u 1000E-sator, slaninica i sl. Gde god da ti je ruta, treba spremiti pre putovanja potencijalni smestaj i koliko sta kosta da ne bi bilo iznenadjenja.

Veve, ne prestajes da nam ulepsavas dane, a sto je najbolje, tek si poceo! Svaka cast!

Svanuo je dan naseg povratka. Tuzni smo sto se ovo putovanje zavrsava, ali i uzbudjeni zbog povratka kuci. Svaki povratak nosi sa sobom planiranje nekog novog putovanja. Idemo preko Tetova prema Skoplju. Na ulasku u grad, javljamo se Vladu koga smo upoznali na ferry-ju i dogovaramo se da se vidimo. Pijemo kafu u gradu i posle toga, Vlado nas vodi na neki vidikovac sa koga se vidi citavo Skoplje. Ispratio nas je do izlaska iz grada i nastavili smo prema Srbiji. Na granici je bio neki problem sa kompjuterima koji je izazvao malo zadrzavanja. Posto smo se odmorili dok smo cekali na granici, a i vec je bilo popodne planiramo da malo pozurimo. Grdelicka klisura je raj za voznju. Siroka magistrala sa lepim krivinama i dobrim asfaltom. Dalje autoputem do Pojata, gde se iskljucujemo za Kraljevo. Kad smo izasli sa autoputa, kafa na pumpi i teraj dalje. Vece vec pocinje da pada. Put je poznat i dosadan, kroz naselja, sa mnogo prikljucanja sa strane. Konacno, stizemo na gradsku terasu oko 21 sat. Proslo je godinu i po dana od putovanja. Dosta detalja je izbledelo. Tek sam video kad sam poceo da pisem. Cak sam mislio da su neka mesta zasluzila vise fotografija, izgleda da su ostale samo u nasim secanjima. Ali onaj osecaj putovanja ne bledi. Cak je sve jaci i jaci. Posle svakog povratka, ideja je sve vise, a zelja nikad jaca.

Sutra smo motorima otisli do manastira Sveti Naum, posetili plaze Gradiste i jos neke prema gradu i popodne svratili do Neima na rucak. Inace, Neim je stari biker koga mnogi znaju i drzi restoran u starom gradu. Restoran je poznat je po pecenim pilicima koji se peku u masini ispred restorana. Posle toga, opet, par pica u gradu i na spavanje.

Krecemo na Ohrid. Prvi put posle ulaska u Grcku da oblacim kompletnu opremu. Vozimo sa uzivanjem, jutro je sveze i put vijuga kroz brda. Posle nekog vremena, nailazimo na restoran sa letnjikovcem u dvoristu gde pravimo pauzu za dorucak i kafu. Punih stomaka nastavljamo dalje. Stizemo na granicu sa Makedonijom. Italijanski carinik nas je znacajno pogledao, obzirom da u pasosima imamo italijanski sengen, ali nije bilo problema. Preko Bitolja dolazimo u Ohrid, idem na poznato mesto u potrazi za smestajom. Nema nikoga i u oblizjoj agenciji iznajmljujemo ogroman stan sa klimom. Tu saznajemo da je nekakav Nato miting na Ohridu taj vikend. To vece smo malo prosetali po gradu, provozali se camcom po jezeru, popili neko pice u gradu.

Jedan deo puta se menjam sa Dragisom, da osetim to cudo tehnike, a on da oseti enduro fazon posto je potencijalni GS-ovac. Moj utisak sa BMW-a je da je agregat kakav se samo pozeleti moze, isto vazi i za kocnice. Tehnologije na pretek. Cak je kardan poprilicno neutralan. Ali geometrija tog motora je nesto sto mi se ne svidja. Vrlo specifican nacin voznje, narocito krivine. Imao sam utisak da sa Perovim XX-om pomislim i usao sam u krivinu, a sa BMW-om imam neku pripremu pred ulazak. Pred dolazak u Kalambaku, put ide ravnicom i dugacki su pravci. Bas pred samo mesto ima pravac od nekoliko km. Stigli smo i nasli hotel odmah na ulasku u grad. Raspakujemo se i odlazimo u obilazak Meteora. Nalaze se na cudnim stenama iznad grada. Postoji put koji vodi sa jedne strane grada, a silazi na drugu. Ovde sam bio kao mali, sa roditeljima, pa sam pokusavao da se prisetim nekih pojedinosti. Za obilazak je potrebno vise sati, narocito ako se ulazi u svaki manastir. Do nekih se ide usecima u stenama, a do nekih preko mostica. Mi smo posetili 2-3 i sve ih obisli motorima, i za to nam je trebalo nekih 3 sata. Uvece smo obisli grad, vrlo je uredan i lepo sredjen. Klopali smo i popili pice u gradu, pa na spavanje.

Zurimo sa sunca na Glifadu kako bi se malo ohladili na nekoj plazi. Malo smo lutali i konacno nalazimo ogroman park i plazu. Na samom ulasku u park, automat Dragisi guta karticu. Upucuju nas na neku recepciju, gde nam kazu da ce covek do popodne da dodje i izvadi karicu. To je OK jer smo upravo pored videli odlican beach-bar gde smo odlucili da sacekamo vadjenje kartice iz automata. Bar ima plazu i bazen, a i sluze jako ukusnu hranu, tako da nam cekanje nije tesko palo. Kartica je izvadjena bez problema, objasnjenje je da se kartice blago deformisu, a neki automati imaju osetljivije citace. Odlucili smo da ujutru krenemo pre svitanja kako bi izbegli gradsku guzvu i pre vrucine malo dobili na vremenu. Taj dan trebamo stici do Kalambake, malog mesta ispod kompleksa manastira Meteori. U 4.00h je 38°C. Guzvu smo izbegli skoro potpuno i lagano krecemo u brda. Konacno i jaknu da obucemo, ali ne zadugo. Na jednom delu magistralnog puta prema Delfima, meni u jednoj krivini proklizava guma skoro metar. U tom trenutku vec vidim najgore, ali me, kao neki udarac ispravlja. Valjda je tada guma uhvatila za podlogu. Ni sam ne znam kako sam se izvukao. Pero je isao blizu iza mene i sve je gledao live. Posle mi je rekao koliko sam proklizao. Dolazimo do svetilista Delfi, kratko stajanje i okrepljenje u obliznjem caffeu, da dodjem sebi. Put nadalje ide brdsko-planinskim predelima, lepo je za voznju.

Sutradan je namenjen odmoru i odlasku na plazu. Dan smo uglavnom proveli na obliznjoj plazi. Jutro je svanulo toplo i vec dok smo se pakovali vrucina je postala nesnosna. Plan da se na putu od Nafliona do Atine posete istorijski lokaliteti Epidaur, Mikena i Korint pada u vodu jer je nemoguce na 45°C setkati po suncu. Odlucujemo se za najkraci i najbrzi put. U Atinu stizemo u vreme gradske guzve. Temperatura je dosla do usijanja. U kolonama se krecemo vrlo polako i topimo se. Konacno pronalazimo hotel. Pohrlili smo na hladan tus i posle malo odmora polazimo do Akropolja. Idemo metroom. Kad smo stigli tamo sa ubedjenjem da je bas OK sto smo dosli predvece kad bi trebalo biti malo svezije, zatekli smo zatvorene kapije. Vratili smo se do hotela i u nekom caffeu pored popili par piva. Plan za sutra je bio da odemo ponovo do Akropolja, pa odatle na Glifadu da nadjemo neku plazu. Ujutru nas je sacekala vec dobro poznata vrucina, koja nas inace prati sve vreme. Na Akropolju smo ovaj put zatekli otvorene kapije. Prosetali smo se zidinama. Posto se Akropolj nalazi na uzvisenju skoro u centru grada, sa vrha se vidi strafta smoga iznad grada.

U Patru smo stigli oko 14.00h i zatice nas kompletna elementarna nepogoda u vidu visoke temperature. Toliko smo se zbunili da je potencijalni plan da prodjemo kroz grad i pojedemo nesto pao u vodu. Odmah smo izasli iz grada sa namerom da negde nesto pojedemo usput. Tolika je vrucina da me ruke peku, pa oblacim duge rukave. Medjutim, put pocinje da ide nekim brdima kroz jako slabo naseljen i siromasan kraj, i to nije tako lak zadatak. Na kraju nalazimo neku varijantu mesare sa stolovima ispred, gde smo pojeli neku bas dobru piletinu sa grckom salatom. Put je planinski, cesto bas uzak i loseg kolovoza. Prolazi kroz mala sela sa kamenim kucama. Konacno izlazi na magistralni put i brzo dolazimo u Tripoli. Trazimo caffe da napravimo pauzu. Nema nigde zive duse koliko je vrucina. Inace, to je vrlo uredjen gradic usred nicega. Tek kasnije sam saznao da je nesto u vezi sa vojskom. Nastavljamo prema Naflionu, opet kroz brda ali ovaj put lepom magistralom. Da nije tako toplo, bilo bi idealno za voznju. Sa druge strane se ukazuje pogled na zaliv. Spustamo se do mora i pored obale dolazimo u Naflion. Smestanje u hotel, tusiranje i na klopu u grad. Mesto je malo, sa prelepim trgom, na brdu iznad grada je staro utvrdjenje koje je osvetljeno nocu.

Rim je stvarno fascinantan grad . Svaki korak koji napravis je setnja kroz istoriju. Svracamo na espreso, na pastu, obilazimo...Na kraju dana, kad smo obisli sve sto nam je preporucio, odlazimo u restoran na veceru i saljem kumu poruku da nam ni rodjeni Rimljanin ne bi napravio ovako dobar plan obilaska. Posto smo sutradan trebali biti u Brindisiju na jugu Italije pre 16.00h, a to je nesto preko 600km, planirali smo ustati bas rano kako bi ujedno izbegli jutarnju guzvu. Izlazimo na prsten oko Rima i odvajamo se za Napulj. Idemo autoputem. Osim sto solidno napredujemo, nema bas nesto za videti. Jedino sto zapazamo je da je sve prljavije i neurednije kako idemo prema jugu. Od Napulja se odvajamo prema Bariju i tu autoput dobija sasvim novu dimenziju. Pocinje da se provlaci lepim brdsko-planinskim predelima, na cijim obroncima su zivopisna sela. Za jedan autoput, krivine su prilicno ostre pa uzivamo u voznji. Ispred Barija, na naplatnoj rampi Pero se odvaja i Dra i ja ga gubimo. Odlucujemo da ga sacekamo na nekom mestu kad izadjemo iz Barija prema Brindisiju. Medjutim nismo sigurni da nije slucajno prosao. Posle duzeg cekanja, zvanja i slanja sms-a, odlazimo sa idejom da se vidimo u luci. Tako je i bilo, stigao je pre nas jedno pola sata i sedi ispred terminala i pije kafu. Mi se pridruzujemo dok cekamo da se otvori salter. Cekiranje karata, i odlazimo na ukrcavanje. Brzo smo se ukrcali, dobili smo konopce za vezivanje motora, iako smo poneli trake na zatezanje. U prostoru za vozila je neverovatna vrucina, a u putnickom delu radi klima i mnogo je hladno. Odlazimo na recepciju da nam daju sobu. Soba je mala, ali ima sve sto treba. Brzo sredjivanje, presvlacenje i idemo na plaubu da pijemo kafu. Polazak je u 19.00h i gledacemo zalazak sunca. Sa palube vidimo da se ukrcava neki Gold Wing sa makedonskom zastavom. Kasnije ih upoznajemo, Vlada i njegova zena iz Skoplja, vracaju se sa FIM rally-ja, ali obilaznim putem, idu do Igumenice. Dogovorili smo se da se vidimo pri povratku iz Grcke. Kad je noc vec odmakla, odlazimo na spavanje. Cim smo se probudili, izasli smo na palubu da uzivamo u pogledu sa broda. Sto smo blizi Peloponezu postaje sve veca vrucina.

Otisli smo gradskim prevozom, prvo busom pa metroom do Koloseuma i odatle redom. Koloseum Piazza Venezia Campo de Fiori Piazza Navona Pantheon Piazza del Popolo Piazza di Spagna Fontana di Trevi

Kad smo stigli, opatica nam pokazuje da je stigao fax sa potvrdom karata za ferry. Ujutru rano, posle dorucka i kafe, krecemo prema Rimu. Odmah po polasku cujem neko lupkanje od napred i utvrdjujem da mi je deo maske koji prolazi izmedju farova pukao, verovatno od pritiska vetra jer sam pred put stavio novi pleksi. To resavamo svemogucom duct-tape. Prvobitna ideja da idemo u Pizu, pa odatle obalom do Rima otpada i odlucujemo da idemo preko Siene kako bi jos malo uzivali u carima Toscane. Put je zivopisan i ne preterano brz. Dominiraju brda sa vilama i cempresima. Mala mesta kroz koja prolazimo su lepa i uredjena. Dolasimo do Bolsenskog jezera gde svracamo na kratki odmor. Jezero je ogromno i podseca na more. Sto smo blizi Rimu, guzve postaju sve vece. Konacno stizemo na kruzni autoput oko Rima i trazimo izlaz prema mestu Acilia. To je prema Tirenskom moru od Rima. Medjutim, u brzini pravimo gresku i ulazimo u centar Rima. Guzva je nenormalna, mi smo u punoj opremi i spori smo sa koferima jer ne znamo gde idemo. Konacno nam jedan pumpadzija objasnjava kako da se vratimo na kruzni autoput, ali i to traje barem sat vremena. Nalazimo izlaz koji nam treba i dalje sve ide po planu. Hotel je odlican i nalazi se u okruzenju prelepih kuca sa jos lepsim dvoristima. Ujutru odlucujemo da u obilazak idemo gradskim prevozom. Kum mi salje preporuku sta obici u Rimu za jedan dan, posto je jedno vreme tamo ziveo. Kako je izgledala njegova preporuka, mislio sam da nam za to treba nedelju dana, ali sve smo laganom setnjom obisli za popodne.

Pocinjemo da se spustamo prema Firenci. Uzivamo u predelima. Kao da se vozimo kroz bajku. Posto je dan vec bio odmakao, nismo se zadrzavali u Firenci, vec smo posli da nadjemo hotel. Nalazimo izlaz prema Pizi, 20-ak km polu-autoputa i skrecemo na lokalni put. Tu smo imali jednu kriticnu situaciju. Prilikom jednog naglog kocenja zbog putokaza, Dra je jedva ukocio da me ne udari otpozadi. Kocnice na njegovom motoru su za svaku pohvalu. Nastavljamo lokalnim putem kroz vinograde da se penjemo u brda Toscane. Trazimo Bottinaccio i taj izvesni smestaj. Noc je vec pala uveliko. U jednom trenutku dolazimo na pravac, kao spalir cempresa i na kraju tog pravca je crkva. Parkiramo motore, gledamo ulicu i broj, ispada da je crkva hotel. Odlazim do prvog obliznjeg svetla, seoske caffe-prodavnice da pitam i potvrdjuju mi. Ne preostaje nam nista drugo, trazimo vrata i pocinjemo da kucamo. Posle nekih 10-ak minuta, otvara nam opatica i zeli dobrodoslicu. Mi u cudu. Shvatamo da je u pitanju srednjovekovni samostan, preuredjen u neku vrstu hotela. Monaske sobe su preuredjene za izdavanje. Crkva koja je pored jos uvek je u funkciji. Otvaraju nam kapiju pored crkve da uteramo motore. Opatica nam pokazuje fax koji je prosledila recepcionarka iz Mestrea. Kompanija ne moze da udovolji nasim zahtevima, ali nude drugu opciju po slicnoj ceni. Brindisi-Patra, 3 motora, soba za troje, 150eura po osobi. Saljemo odgovor odmah da prihvatamo, da bi nam oni sutra poslali vaucer faxom. Posto nismo jeli nista pitaj boga otkad, odlazimo do prodavnice da nesto klopamo, popijemo vino i na spavanje. Ujutru smo malo pogledali bolje nas smestaj iznutra. Doruckovali smo ispod trema u dvoristu i krenuli u Firencu. U Firenci zaticemo saobracajni kolaps i vrucinu. O parkingu mozemo samo da sanjamo, pa probamo sa garazama, ali su sve pune. Na kraju, dok smo Dra i ja cekali neki red, Pero je usao u jednu garazu i rekli su mu da mozemo preko reda, posto motore parkiramo na posebni deo. Odahnuli smo. A i garaza je na super mestu. Idemo u obilazak Firence. Naravno, odmah kupujemo kartu i krecemo prema cuvenoj katedrali Santa Maria del Fiore. Ispred nas se ukazuje u svoj svojoj velicini. Mnogo veca i lepsa nego sto smo zamisljali. Redovi za ulazak su ogromni, a posto imamo samo jedan dan, to ostavljamo za neki naredni put. Zakljucujemo da je baterija na kameri prazna, ali resenje postoji. Obliznji foto-shop puni baterije za 8 eura. Za to vreme treba obici most po kome je Firenca poznata, Pontevecchio. Most je specifican po tome sto se na njemu nalazi mnostvo zlatarskih radnji. Baterija se napunila, malo obilazimo i snimamo. Ne propustamo priliku i da popijemo kafu u takvom ambijentu. Pored svega, jos smo u potrazi za nekim poklonom za nase neznije polovine. Proci citavu Italiju, a vratiti se bez poklona...ne znam da li bi ijedna zena presla preko toga. Dan prodje vrlo brzo, narocito u takvoj atmosferi, i krecemo nazad prema nasem smestaju, crkvi-hotelu.