Zoki, svaka čast na poduhvatu! Najviše mi se sviđa ta spontanost i otvorenost u komunikaciji sa raznoraznim ljudima koje si sretao usput. To mi je nekako obeležilo ovaj putopis. Da, i onaj način spavanja na otvorenom je nešto potpuno novo, skidam kapu za to!

Realno, ko što kaže Savan, izbegavanjem krkanja po fensi restoranima, uštedećete više od tog silaska sa autoputa. Po Maroku jedete gde i lokalci, plus po većim marketima sam uzimao pečenu piletinu i sl. stvari za sitnu lovu. Takođe, ne spavate po hotelima, neko po hostelima, em je cena manja, em imate odlično društvo sa kojim možete da se družite, za razliku od hotela, gde svi gledaju samo svoja posla. Još ako vas ide više, sobe sa mnogo kreveta su baš jeftine. Da se ja pitam, pogledao bi cene trajekta iz Italije, tako izbegao evropske autoputeve, i skup smeštaj tamo i dobio dosta na vremenu. Eventualno, pogledajte trajekt do Španije, ako ima tako nešto, pa malo obiđete i taj kraj... Da imam love, sigurno bi vam se pridružio, da još malo detaljnije istražim Maroko.

Koliko se ja sećam, granica između Maroka i Alžira je zatvorena već dugo, jedino ako su ponovo otvorili, mada sumnjam... Bio sam u Maroku pre dve godine, obišao svašta kolima, vozom i busom, tako da ukoliko bude trebala kakva pomoć od informacija, tu sam.

Prevodnica koja spaja kanal DTD i Veliki bački, u blizini Sombora.

Gledao neke stare fotke, udarila neka patetična sećanja valjda, nem` pojma... Kad ono, ima tu zanimljivih fotografija, ko bi rekao. Evo jedne, ja sam na motoru, a fotografu sam tad dao detaljna uputstva kako da fotka. Korišten i ˝super moćni˝ Canon A470.

Fotografisao malo na izložbi povodom 145. godina železnice u Somboru. Nije loše ispalo, pa evo jedna izdvojena.

Za mene, fotka koja je obeležila dan... Celo poslepodne sam proveo na treningu pred sutrašnju motocross trku u Sv. Miletiću, selu pored Sombora. Naravno, nisam vozio, ja sam samo škljocao i davio se u prašini.

Jedna interesantna serija fotografija, nastala 50tih godina u Hong Kongu, tokom boravka kineskog fotografa Fan Hoa. Meni se sviđaju jer se fotograf igra svetlom, hvata sjajne kadrove, a i Hong Kong tih godina podseća na Kurosavine filmove. http://www.boredpanda.com/hong-kong-street-photography-memoir-fan-ho/

Fotkao kolegu Untitled by Oroku1, on Flickr

Ne bih da se ponavljam, ali stvarno mi je drago da je putopis ˝živ˝ posle četiri godine. Svašta smo pregurali na tom putu, ali na kraju, ostale su samo lepe stvari u sećanju. Vrućine, nerviranja ostali su negde iza nas. Kao što je Zoki primetio, nagrađeni smo avanturom, ali najveća nagrada je prijateljstvo koje smo dobili tim putovanjem.

Groblje ruskih vojnika iz II sv. rata.

I Žiletu bi se zahvalio na izvanrednom gostoprimstvu, i nadam se da ćemo se srestu u skorije vreme, jer se moram popeti na vrh Rtnja.

Bliži se i naš povratak kući. Prešli smo već dosta, videli svašta. Da sam malo detaljnije planirao, možda smo mogli to vreme iskoristiti i bolje, ali svako putovanje, gde god bili, nosi svoje. U želji da uštedim na gorivu, jer je u Grčkoj malo skuplje, nisam sipao pun rezervoar, nego tek onoliko koli mislim da je mi treba.... U Makedoniji, opet, uveren da ja imam dosta goriva u rezervoaru, sipam samo za preostale Denare, ali ni blizu vrha rezervoara. To mi se obilo o glavu, jer ipak stalno vozim auto putem, i potrošnja je veća. Motor se gasi negde kod Velesa, i na rezervi se isključujem i silazim u grad. Imao sam sreće ovaj put, pa sam brzo našao pumpu, i moja lenjost da promenim novac, nije mi se obila o glavu. To veče, spavamo kod još jednog bajkera, Žike iz Sokobanje. Žile i njegova porodica, maksimalno su se potrudili na se osećamo prijatno, i da nam ništa ne manjka.....Zaječarca nije moglo da zafali, pa smo zaglavili do 2-3 sata ujutro pričajući o svim mogućim temama. Sad mi je pomalo i neprijatno, jer je Žile rano išao na posao, pa posle za Niš. Verujem da je teško izgurao dan.

Predveče smo u Platamonasu. Bobs nas dočekuje na motorčetu, dozujavši za sekund, nakon što smo ga zvali. Sad mi je krivo što ga nisam fotka u tom izdanju. Nismo pošteno ni sišli sa motora, Bobs već priprema roštilj....pa njemu je rođendan, došli smo baš na taj dan. U Platamonasu smo ostali dva dana, više stvarno nismo mogli. U kampu smo sjajno ugošćeni. Bobs je od svoje kamp kućice napravio pravu, malu, vikendicu, sa sve ogradicom, i psom u dvorištu. More je daleko toplije od crnogorskog, a i plaža je malo bolja. Ovim putem bi se zahvalio Bobsu na sjajno gostoprimstvu, jer sam se osećao kao kod kuće u tom okruženju. Mali Lazar, verujem da najviše uživa ovde. Šeta se po celom kampu, non stop priča sa Grcima, naravno, na samo njemu poznatom jeziku. Sve komšije redovno ga pozdravljaju, i daruju mu slatkiše.

Put nas iz Ohrida vodu u Grčku. Plan je da idemo preko Olimpa ka Platamonasu, gde nas čeka Bobs sa svojom porodicom. Deo Makedonije, u kom smo se vozili, bio je sa sjajnim pejzažima. Mogu reći da smo uživali u vožnji. Jeste da je put rupa, ali ne smeta nam to previše, jer je priroda izuzetno živopisna. Nakon što smo prešli u Grčku, dešava se obrnuta situacija. Putevi su odlično održavani, sa zadovoljavajućim ograničenjima, i za divno čudo u tom kraju besplatni. Sa druge strane, priroda se vidno menja, i umesto zelenila dobijamo poprilično puste pejzaže, sa dominantnom žutom bojom. Većem rastinja skoro da i nema, sve je u stepama i pokojom njivom. To nam je vrlo brzo postalo zamorno, pa smo ubrzali tempo. Nažalost, opet kiša. Oblaci nam nisu dozvolili da pređemo preko Olimpa, pa to ostavljamo za neko drugo vreme. Na kraju smo ošli bukvalno okolo Olimpa, pa se vratili ka Platamonasu. Zamornu vožnju, veliku vrućinu, i razočarenje što nema ništa od osvajanja Olimpa, malo je popravio jedan deo puta sa sjajnim krivinama, i dovoljno širokim putem da može da se uživa.

Nije baš ceo, ali ...

Canon 550d, a od objektiva sam nosio Canon 17-85mm IS, Samyang 8mm, Jupiter 37A 135mm, Helios 44-2 58mm.

Odličnim putem od Žabljaka preko Nikšića, brzo stižemo u Risan. Pošto sam prošle godine postavio fotografije sa ovog puta, u putopisu Krug po Balkanu, pa ove godine nisam ništa ni fotografisao. Možda sam i mogao napraviti jednu fotografiju Slanog jezera, ali saputnica bi me verovatno prebila da sam stao još jednom da fotografišem. :) Stali smo jednom da sipamo gorivo, i sledeće zaustavljanje je bilo baš iznad Risna, gde puca pogled na Boku Kotorsku, tj. Risanski zaliv. U Risnu smo bili četiri dana, možda i malo previše, jer kiša je padala dva dana, bez prestanka. Bolje da smo to vreme utrošili u Grčkoj, ili negde usput, u Albaniji npr. Bilo kako bilo, dočekani smo mokrim asfaltom, jer je kiša pljuštala nešto pre nego što smo stigli, a ispraćeni smo jakom kišom koja nas je pratila skoro do Ohrida. No, otom potom, evo par fotografija iz Risna. Vreme nas je nateralo da se bacimo u pecaroše ... Docimer, pomalo naporni, ali uvek nasmejani starac, objašnjavao nam je, dok je veličao svoje ribolovačko umeće, kako se na moru ne može ostati gladan. Uvek ima starog hleba, a more je prepuno ribe. Mladi, i naivni, poverovali smo u njegovu priču i krenuli na pecanje. Tada smo dokazali, da ipak, neko može ostati gladan na moru.... Šalu na stranu, mi smo ipak jeli. Ne ribe, kao što ste i očekivali, nego ringlova, duda i smokvi. Obrstili smo sve što smo mogli dohvatiti. Nismo to mi zbog sebe, više zbog starca, da mu ne ubijemo tvrdnju. Visoko u brdu nalazi se jedna crkvica, sa koje je pogled na Risan fantastičan. Može se stići i motorom do tamo, ali ovih dana pauziramo sa vožnjom. Vremena ima na pretek, ne možemo se kupati, kiša prestaje samo na 15tak minuta, pa idemo pešaka. Mokrih glava i patika, stižemo do cilja. Stvarno je lep pogled. Davno sam se penjao ovde, još kad sam letovao sa mojima, ali pogled koji se pruža sa crkve nisam zaboravio.

Još koja fotografija