Kasnije smo se popeli na neku od obližnjih tereasa, ne bi li videli trgu, u zalasku sunca, sa visine. Nezaboravan doživljaj, posebno, kad se ponovo srećemo sa našim sokom sa uspona. Ovaj put, ogromna količina šećera i nije nam nešto prijala, valjda jer smo platili sok verovatno skuplje nego igde u Maroku. Negde sam pročitao da svirači koji su u grupama, obično predstavljaju porodice, koje se generacijama bave ovim poslom. Svira se izvorna berberska muzika, potekla iz pustinje. Ljudi su stvarno fantastično svirali, ali poprilično kvari utisak, što prave ogromne pauze između pesama, kako bi uzeli više novca.

Predhodno veče, vraćajući se u hostel, u nekim od onih upoznajemo dva tipa koji piju u nekom mračnom kutku. Alkohol je zabranjen, pogotovo u srcu medine, a sutra je bajram, niko ne radi, pa su hteli malo da se provesele. Imena im se ne sećam. Oduševljeni navijač Real Madrida, poziva nas na piće zbog Mijatovića i Jugoslavije, nismo mogli da ga odbijemo. Imao je ožiljak preko celog lica, velik stomak i osmeh, pa kako onda da ga odbijemo. Znam, mnogi vodiči bi vam savetovali da ne verujete dvojici popilično pijanih ljudi, koji vas pozivaju u potpuno mračnu ulicu širine ne veće od 1.5 m, ali kako smo se do tad već potpuno prepustili Maroku, paranoja sa početka putovanja je potpuno izostala. Saznajemo interesantne stvari o životu marokanskog radnog stanovništva. Mlađi radi kao konobar u nekom od boljih restorana za odprilike 300e, a nekad i više, u zavisnosti od bakšiša. Otac, bivši SUP-ovac, napravio je ogromnu porodicu, od njih devet, pa tako svi rade, ne bi li se normalno prehranili. Tvrdio nam je da iako novaca i nemaju viška, iako žive u kući staroj više od sto godina, oni ipak žive srećno. Najlepši dan u godini im je bajramski ručak kad se cela porodica, sa unucima okupi....Možemo napraviti paralelu sa božićnim ručkovima u našoj zemlji. Dok u pozadini, uskim ulicama, odzvanja vikanje žene našeg novog drugara, navijača Reala, on nam, uz neku usputnu psovku namenjenu ženu, priča kako radi na građevini, plata nije neka, ali ipak je danas na mopedu uspeo da donese ovcu koju je spremio za svoj ručak povodom Bajrama. Fotoaparat nisam imao kod sebe u tom trenutku, nažalost, ali će mi njihova lica sigurno ostati u sećanju još dugo. Ulice tokom Bajrama bile su skoro potpuno prazne, tek po koja ranjica je radila taj dan. To je možda i idealno vreme za obilazak Medine. Već smo bili zasićeni cenkanjem, i navaljivanjem ovdašnjih trgovaca, pa smo ovako mogli mirno da šetamo. Tek u po nekoj uličici sretali smo mladiće kako na gomili peku glave od ovna, mada nismo ukaprali zašto. Mislim , sigurno je neki bajramski običaj, ali više od toga ništa nisam saznao. Tek predveče, Jemaa el Fnaa počela je da se puni. Većina ljudi je slobodna, pa su svi, doterani, okupirali trg u potrazi za zabavom. A toga, ovde nikako ne manjka. Od igara na sreću, "krotitelja" zmija i majmuna, sve do uličnih svirača i glumaca. Ovi momci sa zmijama, su mi , isprava , bili zanimljivi. Tako nešto ne sreće se svaki dan, ali nisam znao pozadinu priče. Bilo mi je jasno, još tamo da te zmije nikako nisu normalne, računao sam da im je izvađen otrov i da su eventualno drogirane, jer nema šanse da bi onako stojale po ceo dan. Kasnije sam na internetu pročitao da im zašivaju usta kako ih ne bi mogli ugristi, i odšivaju ih jedno mesečno da ih nahrane, a onda ponovo. Zmije često umiru od infekcija, jer koža nema dovoljno vremena da se regeneriše. Takođe, neretko umiru i od gladi.

Evo, da konacno zavrsim ovaj putopis... Eh da, uveče smo popili vino sa fantastičnim pogledom na medinu Marakeša

Buđenje jutro posle uspona nije bilo ni malo prijatno. Upala mišića je bila toliko jaka, da nam je problem pretstavljao i obični kućni prag, a da vam ne pričam o vožnji automobila, jer ko će pritiskati sve one papuče. U Marakeš dolazimo na ugovoreno mesto, u ugovoreno vreme. Auto je bio prljav, kao da je prošao par hiljada kilometara od Sahare do Atlantika, a dogovorili smo se da ga vraćamo u istom stanju kao kod preuzimanja. Pravimo posao i za 2 evra se dogovaramo sa nekim momcima koji su radili u parking servisu da nam operu auto. Auto je bar koliko toliko čistiji, iako je bilo primedbi, ali ne mogu se odrgnuti sećanju na cinički osmeh našeg perača kola. Valjda jer je bio ubeđen da nas je zeznuo, i da je u džep ubacio lepe pare. Pri tome njegov kolega, pokušavao nam je naplatiti 5 e za parking. Hehe, nikad ljudi neće ukapirati odakle mi dolazimo. Srce Marakeša, ovog velikog milionskog grada, svakako je Jemaa el-Fnaa , kako mnogi tvrde najluđi trg na svetu. No, mi se nismo bazirali samo na to, pošteno smo obišli celu medinu, upoznali mnoge ljude. Mada, moram priznati, prva stvar koju smo žele da obiđemo je supermarket sa alkoholom. Nismo popili ništa već par nedelja, i malo , po malo javila se želja za malo odmora. Našli smo mesto gde ćemo piti, to je krov hostela, sa odličnim klupama, ali supermarket kakav nama treba nije toliko jednostavno naći u Maroku. Posle dva sata neumornog traženja i raspitivanja, uspevamo pronaći radnju. Prodaje se najviše njihov domaći alkohol, proizveden u Kazablanci i Meknesu. Dosta vrsta vina, piva, pa čak i visiki i vodka iz marokanskih destilerija. Uspust smo upoznali grad...džamija Kotubija, izgrađena u XII veku, sa svojim 77 metara visokim minaretom jedan je od najočuvanijih u Maroku takvog tipa, i svakako simbol Marakeša.

Dok se sunce polako uzdizalo sve više, priroda nam je otkrivala svoje lepote. Nedostatak vegetacije je nešto na šta smo se već navikli u Maroku, ali sneg na vrhovima, divokoze koje smo sretali nekoliko puta i ljudi ovog kraja, činili su Atlas lepim na neki jedinstveni način. Usput srećemo dosta grupa ljudi, svih godina kako se uspinju ka kamp, u kom će noćiti pre uspona na Tubkal. Moram napomenuti, da nismo sreli nikoga da je uopšte krenuo gore bez opreme, pogotovo, ne sa tankim jaknama kakve smo imali tad. Već na izmagu energije, sat vremena od kampa, nalazimo neku kafanicu, ni sam ne znam od kud tu otvorenu. Priznajem, na idealnom mestu, jer pre nje smo imali par kilometara teškog uspona, umorni, gladni i žedni. Nije to kafanica, kakvu nalazite kod nas, to je improvizovana koliba, za par gajbi soka i po kojim paketom čokoladica, ništa interesantno. Ali, taj, po ukusu u rangu sa našim najgorim sokovima, natrpan šećerom dao nam je preko potrebnu snagu. Kamp se nalazi na 3150mnv, napravljen da se turisti preko noći adaptiraju na velike visine, i potom ujutro nastave dalji put. To rade turisti, mi nastavljamo uspon dalje bez ustručavanja, jedini problem nam može biti sneg kog ima sve više na vrhovima. Nešto posle kampa, na naše iznenađenje sreli smo ponovo grupu hrvata koju smo upoznali u Marakešu, eto koliko je mali svet. Oni su juče došli organizovano do kampa, unajmili vodiča i dan kasnije uspeli se na sam vrh. Posle kampa počinje teži deo, staza više nema, pratimo samo crvene tačke koje su nacrtane po stenama. Penjemo se po kamenju, sneg nam, iako se to na slikama slabo vidi, zadaje ogromne probleme, jer nemamo baš nikakve krampone na patikama. Ali opet smo bili daleko brži od svih koji su se penjali, verovatno jer ne vučemo bespotrebnu opremu. Da smo znali, unajmili bi jedino patike i jakne, i verujem da bi onda uspeli da stignemo do samog vrha.

Nismo unajmili nikakve mazge, vodiče, sve što imamo su dve kese sa vodom i kojom čokoladicom, papirić sa upustvom od domaćina hostela i mnogo volje za uspon. Selo se nalazi na oko 1500 mnv, dok je naš današnji cilj 4157 mnv. U hostelu su nam rekli da dugo iz njihovog hostela nije pokušao da se u jednom danu popne na vrh Atlasa i vrati nazad. Zadnji koji je to uradio je neki španac, ali on je svakako bio u boljoj kondiciji od nas, jer došao je biciklom do hostela, a ja sam zadnji put potrčao pre nekoliko meseci. Evo kako je izgledalo to uputstvo Težina puta je varirala, od običnih stazica, do pentranja po kamenju...Sva sreća uputstva su bila bolja od bilo koje mape koju smo našli, dok smo, ako smo u nedoumici na nekom raskršću uvek birali utabaniji put, kao i onaj sa više izmeta mazge. Ni jednom nas nije izneverio. Pošto smo krenulu rano ujutro imao sam idelano svetlo za fotografiju poslednjeg sela na usponu. Usput smo sretali dosta mazgi sa stvarima, izgleda da se većini ljudi ne da ići natovarena. A nama je i kesa koju smo poneli bila višak. Umesto da smo spakovali nešto korisno, tu je bilo sardina, dok smo hleb zaboravili, šampon za kosu, koji ni sam ne znam kako je ostao tu, pokvareni majonez koji vučemo već danima sa nama, i mislim da je bilo par komadića sira, koji opet ne bi imao hrabrosti da pojedem, jer se vuče po autu još od kad smo ga iznajmili. Već na prvim usponima pojavio se problem sa našom kondicijom, jer obojica radimo poslove gde nam se kretanje vodi samo na odlazak u WC, dok u slobodno vreme odemo na fudbal jednom u šest meseci. Čini mi se da nas je samo čelična volja naterala da uopšte i nastavimo put, kao i starci koje smo sretali usput, a napreduju možda i brže od nas.

Jedna od retkih džamija u koju je ulaz dozvoljen je i Velika džamija Tin Mal. Izgrađena 1153. godine, kako nam je jedan dečko koji se našao u blizini rekao, više se ne koristi, zbog svoje veličine, jer samo selo nema više toliko stanovnika, kao nekada, dok je ovaj grad bio sedište kalifata Almohad, i same dinastije Almohad. Sad je u upotrebi manja, modernija džamija. Arhitektura, i dalje, ostavlja bez daha. Velika prostorija odiše islamom, i veoma lako se zamišlja kako je to nekad izgledalo. I danas, kad su veći praznici, vernici se okupe u ovoj džamiji. Zbog bolje akustike, napravljena je i mala prostorija za hodžu, gde je on okrenut zidu, odnosno Meki, izgovarao molitvu. Ručali smo u jednom od malih berberskih sela, a potom ubrzo i stigli u Imlil, našeg današnjeg cilja, gde ćemo se pripremiti za uspon na Tubkal. U Imlilu jako teško nalazimo hostel, ustvari, ni sad nismo sigurni da smo pogodili taj koji smo rezervisali, jer mesto gde smo spavali nije imalo nikakvog natpisa, ili bar potvrde da je to to. Da ne bi dužio priču, posle niza peripetija, voženja u kolima raznoraznih ljudi, i gomile upustava, neki od ''oficijalnih'' vodiča nas vodi u ovaj smeštaj. Posle kapiramo i zašto...vodič je želeo da zaradi koji evro na nama. Nudio nam se kao lični vodič na vrh, jer teško da ćemo sami naći pravi put, usput nam nudio mazgu, planinarsku opremu, i sve to po 200e za osobu. Naravno, naleteo je na pogrešne ljude, jer da imam tolike pare viška, utrošio bi ih na nešto pametnije, a mi ćemo krenuti pešaka, sami, pa dokle stignemo. To se ispostavilo kao najbolje rešenje, jer smo sutradan, uz malo uputstvo našeg domaćina i izmeta mazgi po celom putu, našli pravi put. Takođe, ispostavilo se, iako ne znamo gde smo odseli, da je porodica domaćina neverovatno gostoljubiva, uvek nasmejana, i spremna da pomogne. Kada bih ponovo došao u ovaj kraj sveta, svakako bi kod njih ostao još par dana.

Pih, ja sve ove godine provozao svega dva puta, i oba puta fasovao prehladu ... Valjda jer nisam skoro jeo mudetine. Svaka cast na voznji!

Asfalt na ovom putu nije dugo presvučen, pa se ogromne rupe pojavljuju na sve strane, pored toga, ne smete se puno zaletati, jer se kamenje često obrušava, pa je put pun kamenja raznih veličina. E, da, ovim putevima vladaju taksisti sa svojim mercedesima, sa po šest putnika, koji ovaj put poznaju mnogo bolje od nas, pa sebi daju prava da voze mnogo brže nego što je to realno moguće. Tako da smo iza nekoliko krivina jedva uspevali izbegnuti bliski susret sa njima, jer često bez razmišljanja i brze vožnje seku krivine. Mnoge od tvrđava u ovom kraju podignute su u XIX veku, kada je ovim putem vladao klan Goundafi. Oni su na mnoga strateška mesta podigli utvrđenja (kasabe) da bi mogli lakše kontrolisati puteve. Teret koji je prolazio ovuda, nije mogao proći nezapažen od ovog klana.

Od momaka koje smo upoznali u Marakešu saznali smo da je uspon na najviši planinski vrh Atlasa, i severne Afrike, Tubkal, prilično lak, i da čak i ljudi od 60 godina uspevaju da ga dosegnu. Tako i mi dolazimo do ideje da osvojimo taj vrh, pa iako ne uspemo, bar smo se potrudili. Rezervišemo smeštaj u podnožju tog planinskog vrha, odnosno poslednjeg mesta sa asflatnim, i uopšte prohodnim putevima. Opet, imamo da vozimo dobar deo dana, moramo proći kroz žitnicu Maroka, dolinu Sus, preći planinski prevoj Tizi N'Test, da bi stigli do našeg cilja. Ljudi u Maroku, kao i u ostalim arapskim zemljama, prevoze se svakakvim vozilima, često pretovareni i prepuni putnika. Tako srećemo automobile natrpane ljudima i ovcama, ljude koji se voze po prikolicama kamiona, po nekoliko ljudi na motorićima i sl. Ona ekipa, u udaljenom kamionu, morala je na kraju da prevrne kamion na stranu, da bi se zamenio probušeni točak. Da li je čovek zaboravio dizalicu, ili se to tako ovde radi, stvarno ne znam, ali kod nas nisam viđao takve situacije. U nedostatku plodnog zemljišta, i oskudice sa travom, koze se penju i na drveće. Uspevaju da stoje na izuzetno tankim granama, a pritom i da jedu lišće sa poprilično trnovitog drveta. Izveštile su se vremenom... Fudbal u Maroku je jedna od bitnijih stvari u životu ljudi. Terene imate posvuda, od običnih prašnjavih bez trunke trave, neki u napravljeni nadomak provalije, pa nam je ostalo nejasno , šta se dešava kad promašite gol , a lopta ode u nju, deca na uskim ulicama grada svuda se dodaju loptom...takođe, kad je prenos neke utakmice, svi kafići sa boljim televizorima su prepuni. Prevoj Tizi n Test, u Visokom Atlasu, izgrađen 1929. godine, delo je francuza, koji su želeli da brže dođu do Marakeša iz luka na Atlantiku, kao i saharskih regija u Atlas. Tako, je ovaj prevoj ubrzo postao najvažniji za trgovinu Marakeša i juga zemlje. Naravno, rutu ovog puta nisu izmislili francuzi, već trgovci i sultani ovog kraja još u XXII veku. Često smo naletali na simpatična berberska sela uz put .... ostaje mi da zamišljam njihov život. Verujem da žive siromašno, ali zasigurno zdravije i mirnije nego mi u gradovima. Pogled na brda koja smo prošli

Namestilo se da naiđu neki pecaroši, pa sam uspeo napraviti ove, po meni , uspešne fotografije. Voda je bila toliko hladna, da smo samo pokvasili noge, i nismo išli dalje. Nisam izdržao više od par minuta u vodi, jer su me mišići u nogama neverovatno boleli od hladnoće. A i talasi su bili malo veći nego kod nas na kanalu. Za lokalne restorane, mnogo ljudi lovi ribu i vadi školjke, pa tako i nastaje ova fotografija. Posle smo se provozali do Sidi Ifnija na ručak. Nadali smo se nekom ribljem specijalitetu, ali nismo našli ni jedan normalan riblji restoran, sve nešto ušminkano, sa isto takvim cenama. Odustajemo od ribe, i jednostavnim šetanjem kroz jednu poveću ulicu, sa brdom restorana, biramo mesto sa najviše lokalnih ljudi. Ispostavlja se da je ta taktika često i najbolja, pa jedemo najbolju piletinu na celom putu. Prvo smo dobili predjelo od kuvane leblebije ili slanutka, a posle po pola pileta prelivenog od sosa sa svežim maslinama, krompirom i pirinčom. I sve to za manje od 5e, ukupno. Plaža u Sidi Ifni-ju Još jedan pogled na plažu Legzira Pogled sa krova hotela u Mirleftu....Na krovu, iako malo prohladno u novembru, prava uživancija, ležaljke, mir i tišina, a u samom centru sela. Leti je tu neki kafić, što je opet sjajna stvar. Jedini problem, što je alkohol ovde preskup. Za jedno malo pivo, platili smo preko 250 dinira. A kad se popije jedno, obavezno treba jos koje, pa to i nije pametno. Trazili smo po radnjama da uzemo, ali sve sto smo mogli da dobijemo , jeste neko domace ispod tezge za 8e. Sve u svemu, popili koje pivce, pa na spavanje, ionako smo se iznervirali jer smo nekom kvazi avanturističkom putniku iz Francuske (znate ono, gomila džepova, duga kosa, brada, zamišljen pogled) objašnjavali pola sata da nismo iz Sibira već iz Srbije. To nije mogao da ukapira, jer pojma nema gde je Srbija, a mi, pošto pričamo , po njemu, ruski, mora da smo iz Sibira, nema druge. Objašnjavali se sve dok nije i sam ukapirao da nema pojma šta je Srbija, pa je rekao, aha, Serbia, nice people, i okrenuo se.

Opet, ja natrpao gomile fotografija, bez nekog velikog teksta, ali iskreno, mesto je savršeno, pa bi moj tekst , verovatno i bio suvišan. Kupača skoro da i nije bilo, par lokalaca , neki englezi koje se samo sunčaju i surferi, koji su ustvari neki turisti sa daskama, i non stop upadaju u vodu, bez uspeha u surfu.

Odlučismo se za jedan izlet do plaže u blizini smeštaja, svega nekoliko kilometara od centra ovog kraja , Sidi Ifni-ja. Plaža Legzira, dugačka, prostrana, baš onako kako sam zamišljao plaže na Atlantiku. Malo atmosferu kvare , opet, turisti, koji , umesto da uživaju u šetnji plažom, iznajmljuju ATV-ove, i prže svuda po plaži. Nismo dozvolili da nam pokvare utisak, jer sam kući poneo utisak , da bi na takvom mestu proveo sate i sate, samo ležeći. Ostaje mi misterija kako ovaj čovek uspeva da peca sa tolike daljine od vode, prvo što mora da zabaci baš jako, a drugo, ako išta upeca, treba to i izvući. Ove prolaze kreirala je priroda...hiljadama godinama, veliki talasi udaraju u ove stene, voda u vreme plime preplavi veći deo plaže i malo , po malo, nastaju ovi prolazi.

Nisam primetio da im manjka pumpi, mislim da se ne trebas brinuti oko toga, osim ako ides u neke nenaseljene krajeve, makadamom. Kad god smo trebali gorivo, vrlo brzo smo nasli pumpu, tako da i nisam obracao paznju na njihovu razdaljinu. Inace, pumpe su im skroz pristojne, nista losije od nasih, gorivu nisam nasao zamerku, sa tadasnjom cenom od oko 120 din. sasvim zadovoljavajuce.

Nekako, najbolje se jede u prirodi, što smo , dok još imamo kola , praktikovali. Restorane smo izbegavali što je više moguće, jer, bar meni, ovako je uvek bilo ukusnije jesti, makar i sardine ispod drveta. Uspeli smo naći i jednu prečicu, kroz neka brda, izuzetno lošim putem prepunim krivina, skoro bez kuća usput. Posle sam naleteli na neku fabriku, i oko nje, kontejneri gde žive radnici. Nismo ukapirali šta proizvode, verovatno nešto eksploatišu iz brda, jer osim kamiona nismo sreli ni jedan automobil. Približavajući se obali , polja su postala plodnija, tu i tamo neka reka. Interesantno, ali videli smo u novembru, kad je putovanje i bilo, kukuruz u svim stadijumima. Od najmanjeg, tek izniklog, pa sve do zrelog za branje. Ovde su zime slabe, pa uspevaju dve, možda i tri setve godišnje. To čini Maroko jednim , ako ne i najvećim proizvođačem, hrane u Africi. Kasno uveče stižemo u malo mesto , na obali Atlanskog okeana, Mirleft...

Hamada , ili kamena pustinja, čini 70% Sahare. Čini je vrlo malo peska, sa kamenjem svih veličina, dok vegetacije skoro da i nema.Najveća Hamada je baš ova kroz koju smo prolazili, Hamada du Draa, i prostire kroz Alžir, Maroko i Zapadnu Saharu. Na putevima , saobraćaja skoro da i nije bilo, većinom džipovi, motocikli i bicikli, mi sa ovim autićem, još smo ispali najneobičniji. A, da tu su i kamile... Sreli smo nekoliko oaza, i bukvalno oko svake su nikli gradovi. Na ulazima u saharske gradove, često smo srećali ovakve građevine, koji predstavljaju vrata grada.

Prvo smo hteli da se zadržimo još jedan dan u pustinji, doduše u drugom gradu, ali više se i ne sećam što smo to promenili. Navigacija nam je pokazala da do okeana imamo 650km, pa smo se odlučili da to pređemo u jednom danu. Kasnije se ispostavilo da ima više , nekih 900km, ali šta da se radi, uspeli smo bez problema. Stotine kilometara divnih pejzaža, dobrih i zanimljivih puteva, i ponovo, zamišljanje kako bi to izgledalo na motoru.... Posle sinoćnih kiša, na mnogo mesta sretali smo nove rečice koje su prelazile put. Nama nije predstavljalo problem, ali devojci koju smo upoznali u hostelu u blizini dina, jesu. Ona je, pošto je dala otkaz u Nemačkoj, u nekoj fabrici, pazarila DR 650, sela na motor, i krenula , na , po njenom planu dvogodišnje putovanja po Africi. U Maroku je već bila, ali samo po većim gradovima. Ovaj put se odlučila za obilazak prirodnih lepota ove zemlje, za šta je odabrala pravi idealnu vrstu motora. Veći deo puta prelazi makadamom, ali , zbog velike količine kiše, nastale su mnoge rečice, pa, će morati da se strpi u onom hostelu nekoliko dana, dok zemlja ne upije svu tu vodu. Nekih 70-80km od početka vožnje srećemo stub na kom piše kilometraža do današnjeg cilja. Da nam GPS nije smanjio kilometražu, verovatno, i ne bi vozili sve u jednom danu, ali kad smo već krenuli, nije nam se dalo da odustanemo. Sad opet nešto više slika

Veruj mi, mogao bi se zamisliti kako zivim tamo, u nekoj kucici blizu okeana. Naporni su po vecim turistickim centrima, ali cim smo izasli malo dalje iz velikih gradova, ljudi su veoma slicni nama...opusteni, spremni za razgovor, dobri domacini, a to je ono sto volim i kod nas. Takodje, zemlja je geografski raznolika, pa je i iz ugla nekog na proputovanju obecana zemlja.

Povratak ... novi vodič, zanimljiviji od prethodnog, ceo put pevušio nam je neke njihove pesme. To bilo sve što se tiče Erg Chebbi-ja. Manje teksta, malo više fotografija, nadam se da odgovara.

Na površini veličine par kvadratnih kilometara, nalazi se nekoliko sličnih kampova nalik našem, dovoljno odaljeni jedni od drugog, da se ne bi izgubio osećaj da ste sami u pustinji. Svakako, taj, nažalost lažan osećaj izgubili smo baš nakon izlaska sunca, jer smo sa najviše dine videli gomile ljudi koji se penju istim putem kao i mi. Ubrzo, cela okolina, vrvela je od ljudi. Tad smo videli da je vreme za polazak...Nemojte misliti da ne volim ljude, ali mi je krivo, što se mnoge stvare pretvaraju u čistu komercijalizaciju, ali kad nemate svoj prevoz na ovakvom mestu, prinuđeni ste turističke puteve.

Ostalo je taman još toliko vremena pre svitanja, da se popnem na najvišu dinu u okolini, i zabeležim izlazak sunca sa najboljeg mesta. Ni sam ne znam kako sam se popeo tako visoko, jer, kako nisam u kondiciji, vazduh sam počeo da gubim još na početku uspona. Srećom da je pala ona kiša u toku noći, pa pesak nije bio toliko rastresit ko inače, pa sa imao bar neke olakšice. Kao što sam već negde napomenuo, ovo polje dina, naziva se Erg Chebbi. Erg na arapskom jeziku znači more peska, pa iz tog razloga ove dine, koje podsećaju na morske talase, nose ovo ime.

Citiraću jednu Dučićevu misao koju sam pročitao nedavno : "Ja mislim da se misao o Bogu začela pred velikom pučinom ili usred pustinje, jer se samo tamo mogla steći ideja o neizmernom i večnom". Jedna od stvari koja me je facinirala celog života je pustinja. Beskrajne čistine, tišina, ostavljaju nam prostora da razmišljamo o nekim nama bitnim stvarima. Jedna od najvažnijih stvari kod noćenja u pustinji bila je nebo. Mnogi ljudi tvrde da je pustinjsko nebo najlepše , jer osim toga što je najčešće vedro, nema svetlosnog zagađenja. Privezani u mali karavan od šest kamila, naš vodič, omaleni berberski starac u anatomskim papučama, vodio nas je preko nepreglednih peščanih dina preko sat vremena. Iako smo sporo napedovali po pesku, adrenalin je bio na višem nivou. Penjući se i spuštajući imate osećaj da ćete pasti svaki sekund, tako da sve dok nismo sišli sa kamila , nismo osetlili koliko su sedla ustvari neudobna. Nadam se da vas neću udavati fotografijama, jer ih iz ovog dela putovanja imam najviše. Pustinja je izuzetno fotogenična, još kad dodamo da smo odlazili i dolazili do kampa u idelano vreme (u zalazak i izalak sunca), dobijamo, po meni sasvim pristojne fotografije. Nažalost, veče tog dana bilo je oblačno, pa se ni jedna jedina zvezda nije videla. Priznajem da sam se razočarao prvog trenutka, ali je atmosferom u šatoru to popravljeno. Naš domaćin skuvao na je njihovo nacionalno jelo - tagine. Ovaj put sa piletinom, bez preterivanja sa začinima. Mogu slobodno da kažem , i najbolji tagine na putovanju. Nakon toga, malo zabave sa bubnjevima, i na spavanje. Tu je bio jedan problem, iako nisam neki čistunac, pa da sve mora biti idealno, ali ovog puta, jedva sam zaspao. Ćebad je toliko smrdela, da jednostavno nije dozvoljavala da zaspem. I, taman , kad me umor savladao, počeo je pljusak, i to kakav, prava oluja, kakvu ne bi ste očekivali na ovakvom mestu. Šator je prokišnjavao baš na mestu gde mi je glava, pa sam na kraju spavao prekiriven jaknom. Sve u svemu, nisam spavao ni sat, dva, i počelo je da sviće. Ovaj put, vreme mi se osmehnulo , pa pre sunca , uspevam da napravim nekoliko fotografija pustinjskog neba.

U potpunom mraku stižemo u Haselabied , mesto u kom ćemo noćiti, koje se nalazi u neposrednoj blizini Erg Chebbi-ja. Buđenje tog jutra bilo je baš posebno, kad smo kroz prozor videli gde smo ustvari došli ostali smo bez teksta. Jesmo sve to videli na fotografijama, ali uživo je ipak nešto drugo. Ogromne peščani dine koje dosežu i 300m visine, na jutranjem suncu ostavljale su bez daha. Vrlo brzo izlazimo na doručak, i iznenađenje. Dok smo pili čaj, neko sa terase hostela, na našem jeziku viče nas po imenima....Senka i Kruno, naši poznanici iz Feza , igrom slučaja, isti dan su se našli baš u ovom hostelu, i uveče zajedno idemo na noćenje u pustinju. Selo je prilično malo, ali domaćini nam kažu da se ubrzano širi. Pre samo 30 godina, tu je živelo svega 20-30 porodica, a sad je tu nekoliko hiljada ljudi. Većina živi od turizma, iznajmljuju se kamile, ski oprema , motocikli, džipovi. Pošto je kiša veoma retka u ovim krajevima, kuće osim što nemaju krovove, izgrađene su od blata i pleve. Takve kuće teško izdrže pljuskove, pa ima vlage posle velikih kiša. U vreme kad smo mi došli kiša nije pala oko godinu dana. Pre polaska, hteo sam kupiti kafu, redovnu, jer bojao sam se da je ovde neću naći. Naravno, hteti i uraditi nije isto, jer sam zaboravio da je ponesem, pa sam bio prinuđen na onu iz kesica , koju nikako ne volim. Ali, doživljaj pijenja i tih loših kafa, pomešanih sa marokanskim , pravim viskijem, u onakvoj okolini je neprevaziđen. Uh, kako bih voleo da sam ponovo tamo, a ne na ovom minusu. Već od ranije, znao sam da se u blizini nalazi slano jezero, a mi imao ceo dan za obilazak. Posle doručka, potrpali smo se u autić i pravac u pustinju. Par ljudi nam je objasnilo put, i ubrzo, uz malo problema, stižemo do jezera, ili bar do mesta gde je nekad bilo jezero. Naime, već sam pomenuo da kiša dugo nije padala, pa jezero nismo zatekli, već samo obrise gde se ono nalazi kad vode ima. I, da , ti problemi su bili , jer auto ima male gume, bez krampona naravno, auto je usto i nizak, a podloga je bila peskovita sa velikim kamenjem. To je značilo da vozim za jakim gasom, jer sam se bojao da ne zapadnem. Pratili smo neke stare tragove, verovatno nekog džipa. Tako smo, više puta motorom udarali kamenje, ali nije bilo druge , jer ako stanem, tu ćemo i ostati. Sve u svemu, srećom da niko nije zagledao kad smo vraćali auto. Ništa, vraćamo se u selo, moramo pazariti turban, berberski, naravno. Vodič u pustinju savetovao nam je da ga ponesemo, jer je vetar tog dana stvarno jako duvao, pa je unosio sitni pesak u usta i oči, a uostalom, to je i odličan suvenir. Naporna kupovina, jer nisam ljubitelj cenkanja, a to je ovde neizbežno. Prvo lupe neku cifru, koju ni u ludilu ne bi dao, onda mi lupamo našu. I tako, uz smeškanje, odbijanje, gunđanje, dobijamo turbane po nekoj srednjoj cifri.

Jezero u neposrednoj blizini Ourzazate-a, sa kojim se taj grad napaja pijaćom vodom. U blizini tog jezera, gradi se ogromno polje solarnih panela za proizvodnju struje. Kad već imaju toliko sunčanih dana, što da se ne iskoristi. Inače, Maroko zadnjih godina puno novca ulaže u obnovljive izvore energije, pa smo često sretali i vetrenjače na vrhovima brda. U gorepomenutoj radnjici, našli smo ogroman broj sardina, domaće proizvodnje. Hoćete ih sa paradajzom, feferonama, limunom, nije važno, sve ima. Za razliku od nekih koje sam jeo kod nas, ove njihove stvarno imaju ljutu papriku ili limun, a ne samo veštačku aromu. Još nekoliko fotografija, pretežno berberskih sela, koja su tokom celog putovanja fascinirala lepotom i izborom lokacije, duž celog Maroka. Pošto smo non stop stajali da ja slikam nešto, nekih 150 km od cilja, hvata nas mrak, a kasnije i jak vetar. Još kad na sve to dodate, da smo izabrali neki sporedni put, prilično uzak sa rupama, dobijate avanturu. Vetar je duvao velikom jačinom, nanosio pesak na put, a vidljivost je svega nekoliko metara, i sve to sa lokalnim mercedes taksijima, koji voze mnogo brže od nas i obilaze nas kad se najmanje nadamo. Srećom, takva situacija se smirila posle možda pola sata vožnje, sa malim posledicama. Prozore smo sledećih par dana jedva otvarali, jer su sa elektronskim podizačima, a pesak je ušao svuda, ali to je sitnica.