@ Šumi Zmajček :takoje:

Nema tu ništa posebno od podesavanja, slikao sa 8mm širine, blenda otvorena na 3.5 , ISO 1600 jer je to najviše što mogu, i slikam jedno 1-2 minuta, zavisi od mesta gde se nalazim... Možeš i sa 18mm uhvatiti mlečni put, siguran sam, treba probati. E, da,pošto se zemlja kreće, jel tako, , sve preko recimo 30sek. ostaviće trag na zvezdama i izgledaće ˝razmuljane˝ , to ostaviš jedino ako hoćeš da slikaš star trails. Mada se i to slika sa više fotografija po 30 sek. Evo jedna starija, sa Helios objektivom, slikano 311 sek.

Vilin konjic

Nisam poneo stativ, pa je malo strešena slika

Igrali se malo sa nargilom, pa sam napravio nekoliko zanimljivih portreta. Nadam se da ne smeta sto sam stavio vise slike, koje lice jedna na drugu?

Drazo, cestitam na kupovini, verujem da ti je taj objektiv pun pogodak. Jednom, kad budem imao novca i ja cu ga pazariti.

@ profesor Ma svuda ima takvih tipova, ali necemo dozvoliti da nam oni pokvare putovanja. @ Čorta I bio je neki plan da se provozamo dunavskom magistralom, pa preko Zajecara i Sokobanje, da idemo za Makedoniju. Ne secam se vise sto smo promenili, ali sto kazes, dosta smo videli i ovako. @ Sale Canon 1000d sa nekoliko objektiva, mahom starih ruskih, jedan fisheye, i kit objektiv. Nista posebno, trebalo bi menjati opremu, ali potrosim lovu uvek na drugu stranu.

I za kraj, karta puta, ako nekog zanima.

Necu objasnjavati gde sam sta slikao, jer dobar deo i znam samo odprilke, mada mislim da to i nije potrebno, uzivajte u prirodi ove zemlje, bar mrvicu koliko sam ja uzivao, i bicu zadovoljan. Ovim slikama zavrsavam putopis, onaj moj kraj, Slavonija, Baranja, Backa nisam ni slikao, njive vas ionako ne zanimaju. Putovanje je odlicno proslo, osim one sitnice sa uljem i plastikom, ali nije mi moglo pokvariti raspolozenje. Ostajem bogatiji za jos jedno iskustvo, i zeljom da se u vecinu mesta ponovo vratim u narednim godinama.

Za put kuci izabrali smo najkracu mogucu rutu. Iako su nas uveravali da necemo proci ispod 550-600km, uspeli smo da do kuce napravimo samo 496km. Prolazimo kroz Knin, i uz ruiniranu prugu, stizemo do granicnog prelaza. I opet onaj osecaj da se prelaskom sve menja. U Bosni mi izgleda lepsa priroda, sume, vidikovci , ma sve ...

Od GPS-a sam odavno odustao, poceo je da se cesto prazni, da cesto brljavi, pa idemo nekim okolnim putevima, pa sam se oslonio na svoje snalazenje i pracenje znakova. Nekako stizemo do Krke, odakle mi je sve poznato, jer sam pre koju godinu detaljno izvozao ovaj kraj, pa lako stizemo do Djevrsaka. Predvece, stizemo u Djevrske, prosto neverovatno koliko lako nalazimo kucu, iako nikad nismo bili tamo, raspakujemo se, i krecemo u potragu za podrumom gde je vino. Osim kuce, tu je naravno i vinograd koji svake godine daje 200-300 litara vina, pa smo morali da probamo. Mir, tisina, jedino se insekti cuju. Odmah pazarim njihovu kafu, Frankovu naravno, sto je u kombinaciji sa domacim vinom pravi hedonizam. Mogao bih ovde ostati nedeljama potpuno sam bez ikakvih problema, samo da imam dovoljno knjiga. Prosto obozavam ovakva mesta gde mozete ostati sami sa sobom, bez da vam iko smeta, sa odustvom gradske buke i stresova.

Iz Mostara, uputili smo se ka Dalmaciji. Pozajmili smo od rodjaka kljuceve njihove kuce, koja je vecim delom godine prazna, nalazi se u selu Djevrske, koje se nalazi negde na pola puta od Knina do mora. Na granicu smo dosli bas u dane kada je Hrvatska usla u EU, pa smo doziveli mozda jednu malu neprijatnost. Znam vec odavno, da se za ulazak u EU moram imati odredjena svota novca, ili vas vracaju sa granice. Ta cifra iznosi 100e po jednom danu, mi smo planirali ostati 3-4 dana, pa jos nas dvojica .... pa ja tolike pare nisam ni poneo sa sobom, a dobar deo je potrosen dok nismo dosli dovde. Uspeo sam da izblefiram, i uverim carinika da imamo zajedno 400e, i da cemo ostati onda samo dva dana. Posle malo natezanja, i proveravanja da li se podatci sa prometne slazu sa onima na motoru, ipak nas bez uvida pusta u Hrvatsku. Nepotrebno maltretiranje turista, koje ce im ostaviti novac, ali valjda im je dosadno, a ja sa svojim "Zdravo, ljudi!" nisam pogodio pravi pozdrav... Uzas! Put nas vodi pokraj Perućkog jezera, koje mi se svidelo na prvi pogled, cak sam hteo da tu zabodem sator i ostanem bar jedan dan. Ali morali smo dalje, jer smo se javili nekim rodjacima po Dalmaciji da stizemo, pa da ne brinu. Ne mogu se setiti imena mesta u kom se penjemo visoku u planinu, pa preko jedne visoravni, mi se spustamo u dalmatinski krs. Mozda neko prepozna po slikama, ali taj put mi se bas svideo, volim da vozim po mestima bez rastinja, sa kojih se pruzaju sjajne panorame.

Kad ste vec u Mostaru, neizostavna je setnja starim gradom. Iako prepune turista i sitnih prodavnica, ulice starog grada i dalje odisu orijentom. Obisli smo stari most, ulazili u Koski Mehmed-Pasinu dzamiju, fino rucali. Divno turisticko prepodne. Koski Mehmed-Pasina dzamija izgradjena je pocetkom XVII veka, pod pokroviteljstvom Mehmed Pase. Mene je kod ove dzamije privukla mogucnost da se uspnem na minaret, i sa njega uhvatim panoramu starog mosta, kao i samog grada. Takodje, bastica uz samu obalu Neretve, odlicno je mesto za pauzu od setnje gradom. I sama unutrasnjost dzamije izgleda lepo, pa cu i to podeliti sa vama Stari most izgradjen je po naredjenju Sulejmana Velicanstvenog 1566. godine, i predstavlja najvecu lucnu konstrukciju tog vremena. Koliko sam procitao, sama izgradnja ostace misterija, jer nije sve dokumentovano, vise je ostalo na nivou legende. Ali ostalo je zapisano da je arhitekti zapreceno smrcu ako se most srusi. Tako je on na dan skidanja drvenih potpora pripremao sve za sopstveni pogreb. Ne samo da se most nije srusio, nego izrdzao punih 427 godina, sve dok se nije desio onaj blesavi rat. Budaletine, mislim da slobodno mogu tako da ih zovem, iz vise i ne bitno koje vojske, uspele su da sruse jednu takvu istorijsku velicinu i znamenitost. Nikad mi nije bilo drago da cujem za neciju nesrecu, ali se ovaj put ipak malo veselim, jer sam usput procitao da je covek koji je naredio ovakvu gadost osudjen na 20 godina, i verovatno ziv nece doziveti slobodu. Vratimo se verdrijim temama ... most je obnovljen 2004. godine, danas je pod zastitom UNESCO-a, sve vrvi od turista, grad zivi, iako je podeljen, ostaje samo da se nadamo da ce vreme zaleciti rane i obrisati besmisao proteklih dogadjaja. Opet, svi znamo, ali vredno je pomenuti, most je popularan kod turista, jer osim svoje istorijske vaznost, pruza ljudima zabavu u vidu skakaca sa mosta. Nekoliko momaka, izvodi svoju "predstavu", setkaju se okolo, te ce skociti, te nece, odustaju, koketiraju sa publikom, sve ne bi li sto bolje naplatitli svoj skok. Kad skupi njemu dovoljnu kolicinu novca, odvazuje se da skoci, i izvodi svoju tacku gomili sa mosta. Naravno, sve ovo je odrzavanje tradicije mostarskih mladica, jer je prvi skok sa mosta zabelezen jos 1664. godine, i sve do danas najhrabriji skacu za publiku. Jos 1968. oformljeno je takmicenje u skokovima, i redovno se odrzava svakog leta. Obicno ne jedem po restoranima, delom zbog finansija, ali vise zato sto nemam tu naviku i potrebu da potrosim pola budzeta na hranu, vec to ode na neke druge stvari. No, ovaj put, nismo mogli odoleti. Ipak smo u Mostaru, i moram jesti jela sa rostilja, a da tu nema svinjetine. S' vremena na vreme, ipak je lepo ovako se pocastiti. Na slici se vidi kako to izgleda, a ja nisam toliko vest da vam docaram koliko je ukusno jelo, mogu samo reci da dugo nisam jeo nesto ovako dobro. Pozdravljamo se sa Mostarom gledajuci njegovu panoramu, divan je grad, vraticu se ponovo u to sam uveren.

Sasvim zanimljivim, i dovoljno brzim putem stizemo do Mostara. Ratarstvo, vocnjaci i vinogradi prostiru se celom dolinom Pre nego sto nadjemo neki smestaj, ja sam imao veliku zelju da vidim izvor Bune i dervisku Tekiju. Nisam se nesto pripremao za put, pa sam tako na ovo mesto dosao sa uverenjem da bar se bar deo tekije koristi u prvobitno namenje svrhe, nikako nisam ocekivao da je pretvorena u prenociste, a okolina natrpana restoranima. Na sve to, parking za par minuta placam 2e, jer mi tip, samo zbog tablica , nije hteo primiti manje. Kaze, bas ima zelju da mi naplati manje, ali imam pogresne tablice! Ni sam ne znam sto sam ostao, bar prividno ravnodusan ovakvim izjavama... Tu u blizni nasli smo smestaj. Odlican kamp uz samu reku Bunu, sa svojim stolovima i prostorom za rostiljanje, svojim sandolinama i pedalinama koji mogu da se koriste, i ljubaznim domacinima. Odavno imam zelju da se provozam nekim kajakom, kanuom, pa me je voznja po reci Buni odusevila. Nisam se dugo vozao, mozda 30-40min., ali mi je to proslo nestvarno brzo. Reka je brza, ali prilicno je lako voziti po njoj, vec posle prvih nekoliko zaveslaja, uspeo sam da upravljam ovim bez ikakvih problema. Naravno, nisam bio brz kao neki klinci iz Nemacke (sa ne vise od 8-9 godina), jer oni su tu po ceo dan, i bukvalno su vozili oko mene, ali sam ipak zadovoljan ucinkom. Jedan od domacina, prilazi mi posle par prolaza i merkanja nalepnica na koferima. Jedna od nalepnica mu je poznata, kaze da je vec negde video ... Ponovo se vraca, pa to je nalepnica jednog od gostiju koji su nedavno bili bas u ovom kampu. Pita me da li poznajem jednog vazda rascerupanog beogradjanina, uvek sa cigarom u ruci. Smeje se, kaze, nije hteo da ode iz kampa, dok mu ne skuva kafu! Moram pohvaliti domacine u kampu, koji su nas castili pivom cim smo zavrsili sa raspakivanjem, a nase koje se ugrejalo za to vreme stavili u reku. Ispraceni smo sa kafom, razgovorom sta kako, tamo-vamo , i obecanjem da cemo opet doci.

Nadam se da cu danas napisati nastavak, nikako da stignem , ovih dana sam bas zauzet .... @ korniSh1 Nemam pojma kako se prelaz zove, ali to je redovni put Niksic - Trebinje, ne mozes promasiti taj prelaz. A zeleni karton su trazili obavezno, na uvid zajedno sa saobracajnom dozvolom, i to oba puta kad sam prelazio u BiH. Ne bi se usudio kretati bez njega na put, mozda u grupama moze i da prodje bez toga, ali bilo bi steta da te vrate nazad.

Da se vratimo na put ... Nekako prelaskom granice, desava se da je priroda u BiH mnogo lepsa nego u Crnoj Gori. Ne znam kako, ali medja je bas na pravom mestu. Sam put do Trebinja je sa sjajnim pejzazima, prvo se spustate sa planine, kasnije sjajna voznja uz reku. Reka Trebisnjica, vodina nas do samog Trebinja, kroz koji i protice. Trebinje u pozadini U samom Trebinju nismo se nesto posebno zadrzavali. Parkirali smo u parku, pokraj Ducicevog spomenika, malo napravili krug pesaka sa svom opremom, malo se provozali ne bi li videli reku i mostove, i nastavili ka Mostaru. Ali taj put cemo kasnije opisati.

Poslo odmora u Risnu, nastavljamo put dalje. Ovaj put izabrali smo krajnju tacku naseg dana u Hercegovini, tacnije Mostar. Sad kad smo vec prosli, malo mi krivo sto nisam ostao bar jedno nocenje u Trebinju. Svideo mi se grad odmah na "prvu loptu", ni sam ne znam gde smo zurili. Ponovo , imamo ceo dan da se vozamo, pa malo prosirujemo putanju. Prvo idemo do manastira Ostrog, pa tek onda nazad za Mostar. Kao i sa manastirom u Makedoniji, slicni utisak dao mi je i manastir Ostrog, sa prilicno turistickim nastupom. Ja sam ipak za neke mirnije i manje poznate manastire. Npr. oni fruskogorski manastiri imaju neke svoj duhovni mir, koji se, nazalost ovde ne oseca. Intimnost tih manastira , dozvoljava vam da se prijatnije osecate, kako bi i trebalo u manastiru. Mozete bez problema razgovarati sa monahom, o raznim temama, dok je ovde to prosto nije moguce. Nadam se da me taj prvi utisak vara, i da cu se drugacije osecati kad drugi put odem tamo. Ali da ne ispadne da samo grdim, manastir je izgradjen na stvarno fascinantnom mestu visoko u planini, urezan u stenu. Tako imamo odlican pogled sa samog manastira.

Nabacio sam tonu slika, nista nisam ispricao ... Sve smo vozili bez ikakvih problema, cesto stajali, guzvi nema, pa se nista posebno i nije desilo. Most u Rijeci Crnojevica, videli , slikali, i brzo nastavili dalje, jer je sunce bas, bas upeklo. Tek kod ovog mesta stajemo na malo duze od obicnog skljocanja,prvo jer sam zbog ovog mesta i krenuo na ovaj izlet, a i naleteli smo na jednog italijana u malom fijatu, koji je moze se reci sa nama provozao onim putem uz Skadarsko jezero. Tamo se upoznali jer smo bukvalno stajali na istim mestima, vozili slicnom brzinom, pa je ispalo kao da smo zajedno u voznji. Posto je vec padao mrak, u povratku se odlucujemo na put za Budvu. Prilicno nov put, sa po dve trake na usponima, vozi se lako preko stotke, bez nekog posebnog cimanja. Tu sam imao jednu situaciju, koja je vredna pomena. Vozio sam prilicno brzo, i posle par upozorenja vozaca koji idu u suprotno pravcu, da ima policije, usporim na dozvoljenu brzinu. Panduri sa radarom se smeju na moju brzinu, nesto pokazuju, ali mi nastavljamo dalje. Kasnije sam primetio u retrovizoru da su krenuli za nama, ali na odstojanju. Ubrzo nakon toga, stajem da slikam nesto, oni me obilaze, gledaju, i smeju se. Ne kapiram sto se tako smeskaju, ali pazljivije nastavljam dalje. I posle par km, eto njih opet sa radarom, ali opet nisam prekoracio brzinu. Tako su pokusali jos dva puta, ali tada sam se ipak ja mnogo vise smeskao. Posle su isli zamnom skroz do Budve, malo smo se vukli, ali nemam viska para. Tek u onoj guzvi u Budvi , uspevam da im odmaknem zahvaljujuci semoforima. Ne osudjujem ljude, valjda im bilo dosadno, a i trebao im koji dinar za kafu. Steta samo sto mene izabrali za harac, sigurno je bilo boljih kandidata. Posle toga, nazad u Risan, i poznata panorama tog mestasca.

Pogled na Lovcen iz sela u kom je rodjen Njegos, i jos uvek tamo stoji njegova kuca. Sto mi je lepa tenera ... a nisam ni ja za baciti

Jedan dan boravka u Risnu, iskoristili smo za voznju do Rijeke Crnojevica. Steta je propustiti to kad je tako blizu. Do tamo izabrali smo stari put za Cetinje, koji se penje iznad Kotora, pa preko Njegusa uskim putevima ide prema Cetinju. To je ujedno i put ka Lovcenu, ali nismo isli gore, jer sam bio prosle godine, a burazera nesto posebno ne zanima. Uspon gore je prepun serpentina, naidje po koji autobus sa turistima koji sa mora idu na Lovcen, pa i nije tako opustena voznja. No, sve izvlaci divan pogled na Boku Kotorsku, jer se sa samog vrha gotove cela vidi. Posto je vreme tog dana bilo malo oblacno i sa slabom vidljivoscu, pozajmicu koju fotku sa proslogodisnje voznje, ali necete to ni primetiti. Aerodorom Tivat Kotorska luka Da smo bili sa stvarima put bi, verujem bio pravo mucenje, ovako , sve smo poskidali, pa je motor konacno "prodisao".

Udavio sa slikama, evo jos koja, pa napustamo Risan Jos dve nocne, slicne su , ali nisu iste ...

Nekoliko fotografija Risna, sa tipicnom primorskom infrastrukturom

Znate onaj osecaj kad se posle nekog duzeg odsustva vracate kuci, u svoj grad. Vidite ga iz daljine, i nesto vam "zatreperi" u stomaku. Srecni ste, ponovo ste tu. Videce ponovo poznate ulice, porodicu, prijatelje. Jos od najranijeg detinjstva, vracajuci se kuci sa mora (ostajali smo po tri, cetiri nedelje), ugledavsi Sombor, obuzme me taj poseban osecaj. To osecanje drzi neko kratko vreme, dok se ne vratim u stare tokove ravangradskog zivota. Mozda, podsvesno, zbog tog osecaja cesto i putujem. Igrom slucaja, ja imam dva mesta zbog kog mi "zatreperi" u stomaku. To drugo mesto je upravo Risan. Malo mesto, bez previse turista, okruzeno goletnim planinama, i bokakotorskim pitomim morem. Setati ponovo istim ulicama, sretati ista lica koja vec godinama kruze istim mestima, i sede na istim klupama, za mene je neprocenjivo. Eto, samo zeleo da podelim sa vama koliko sam ustvari privilegovan da imam dva "svoja" mesta, da u dva slucaja dozivljavam potpuno isti osecaj. Par dana smo proveli u Risnu, mestascu u Boki Kotorskoj. Kuca ima divnu terasu, pogled na more, pa cak i jedinstveni mir, iako se nalazi tik uz glavni put, jer je u potpunosti okruzena zelenilom. Pravo uzivanje je sedeti na njoj, citati nesto. Posebno je uzivanje ustati se rano ujutro, kad grad jos spava, i piti kafu na takvom mestu sa sjajnim pogledom. Vise slika Risna ima u jednom od putopisa, mislim da se zove "Do mora i nazad" ili tako nesto, tu je negde na forumu, pa koga ne mrzi neka se podseti. Od mene nekoliko fotografija sa setnje po mestu. Pored njihove osnovne skole, na mestu gde se nekad igrao fudbal na velikom terenu, pre nekoliko godina pronadjeno je arheolosko nalaziste. Table sa objasnjenjem nigde nema, radnika takodje, ali sam uspeo da dodjem do informacija da se tu nekada nalazio mali rimski gradic. Ne znam koliko je to tacno, mozda neko ima prave informacije. Inace, Risan je najstariji grad u Boki , datira iz 3. veka pre nove ere. Bio je najsnazniji u doba kraljice Teute , dok ga nisu osvojili Rimljani. Teutin dvorac se nalazi iznad Risna , i jako tesko je dostupan, cak nisam ni siguran da se gore moze otici bez neke dobre opreme. U Rimsko doba grad se zvao Risinium, i bio je u prilicno losem stanju sve do 1. i 2. veka nove ere, kad su se u ovom gradu dizale palate , skuputure, mozaici...Tako danas u samom gradu mozete posetiti mozaike, i pogledati kako je to izgledalo.