Ujutro, uz dve kafe, opraštamo se od Žike i njegove porodice. Hvala im što su nas ovako lepo ugostili, i ja se nadam da ću imati prilike da im se odužim. Kiša nas je stigla tog jutra, ali kako mi je već više puta izmicala dunavska magistrala, odlučujemo da je ipak vozimo. Nešto smo većali, da li da batalimo sve i odemo ka kućama auto putem, ali smo se ipak uzdali u sreću, i nadu da će kiša stati. Srećan, ovog puta, nije nam bila naklonjena, pa smo vozili po kiši ceo dan. To nas nije sprečilo da uživamo u vožnji. Jeste da nismo vozili onako opušteno kako kad je suvo, ali šta nam može kišica. Nažalost, ja sam uspeo da zaboravio navlake za čizme, pa su, iako od goretex-a, popustile posle nekog vremena. Takođe, i Bobsu se uspeo pocepati kombinezon, pa se propisno nakvasio. Kada smo došli u Kostolac, dočekao nas je Bobsov otac, sa rečima da smo kreteni jer se vozimo po ovakvom vremenu, ali šta je tu je, nije da smo mogli da čekamo da kiša stane. U jednom od mnogobrojnih restorana, stajemo na čorbu. Bobs je sa Bogijem pre koju godinu stao baš u tom restoranu, i čorba je bila vrhunska. Ogladneli smo, i nema mesta eksperimentisanju, biramo samo proverena mesta. E, tu smo se i zeznuli. Verujem da smo stali bilo gde, osim na to mesto, da bi se najeli. U životu nismo jeli goru čorbu. Bobs ostavlja sve posle prve kašike, a ja, pregladneo, uspevam da pojedem sigurno pet kašika. I, da, konobar se nije ni malo potresao, već je ubrzo odneo pune tanjire. Valjda, jer on dobro zna šta služi. Zači, ako prepoznate okolinu sa narednih fotografija, tu nemojte jesti. Bežite, što dalje odavde. Ubrzo sam odustao od fotografisanja magistrale, i to ostavio za neki naredni put. Nema smisla da vadim fotoaparat po ovoj kiši, ionako ne ispadu kako sam zamislio.

Kod Žileta smo, sad već standardno, sjajno dočekani. Ubrzo nam se pridružuju Neli i njegov drugar, kom, eto, nisam zapamtio ime. Uz pivo, dva, tri,če... Ispade da svako veče nešto pijemo, još ćete svašta pomisliti. To veče se baš dobro proveo. I moralo je tako biti, kada je tu zaječarsko i dobra ekipa.

Dakle, još uvek smo na Zlatiboru. Nakon večere smo se propisno opustili, i upustili u dogovore oko nastavka putovanja. Na Zlatibor smo došli kako bi bilo bliži Tari, gde je planirano okupljanje sa forumašima, ali je u međuvremenu otpalo. Našlo se tu više razloga ne odlaska na Taru, ali mislim da je najviše kriva - kiša. Vreme se još više pogoršalo, i najave su bile sve gore. Tako smo izneli nekoliko predloga, i gledali prognozu vremena. Ciljali smo mesto na koje bi pobegli od kiše, i iskoristili ove poslednje dane odmora suvih čarapa. Tih dana je izgleda cela Evropa bila pod oblacima, osim Sokobanje. Ne znam da li to možda zbog energije koju poseduje Rtanj, ili koji je već razlog, ali kiša, bar naredni dan obilazi Sokobanju. Setismo se Žileta. Jedan telefonski poziv, i sve je dogovoreno. Sutra uveče spavamo kod njega. Nisam ga sreo od prošle godina, kada sam u proputovanju svratio kod njega, a Bobs ga, bome, nije video već koju godinu ... Ujutro, pakovanje na brzinu, i ponovo smo na motorima. Put nas vodi kroz Ovčarsko-Kablarsku klisuru, pa preko Kraljeva do Žike. Nisam nešto stajao da fotografišem ovaj deo puta, ali verujem da je većini već dobro poznat. E, ali ono što sam dobrano izfotkao, je moto trka u Kraljevu. Sećam se da smo nešto dvoumili oko puta preko Kraljeva, ali izgleda da nije slučajno prevagnulo da ipak idemo tim putem. Iako nismo imali pojma ko je koji u trci, mogu vam reći da je bilo zanimljivo.

A, pa to je sa brane. Nisam se čak ni penjao na ogradu, sve je sa puta slikano. Hvala! E, sad, da li je vojvođanska, ne znam. Ipak je kuvao beograđanin.

Spomenuo sam da se Bobs vratio u apartman ... Dok se ja šećkam, čovek se svojski potrudio da napravi večeru. Ne mogu se tačno setiti naziva jela, ali još pamtim ukus. Bilo je ukusno, dekorativno, ma za restoran. Hvala na gostoprimstvu i večeri, Bobs! Slike svakako govore više od reči ... Smazali smo sve u trenu.

Bobs je u jednom trenutku sjajno primetio oblake na okolnim vrhovima, i fantastičan zalazak sunca. Boje su se prelivale po zlatiborskim livadama. Dok sam zgrabio aparat, i dok smo se spremili za izlazak napolje, sunce je već zašlo za oblake.Ostajete uskraćeni za ovaj zalazak. Bobs se vraća u apartman, da spremi večeru, dok ja nastavljam u potrazi za boljim kadrom. Dobar deo šetnje, imao sam saputnika. Pašče se pojavilo niotkuda, na livadi, i potrčalo je ka meni. Jadno štene se izgubilo, i sad, valjda već u očaju, umiljava se svima. Tako smo se i združili. Hrane nisam imao kod sebe, ali kada sam ga pomazio nekoliko puta, kupio sam ga za popodnevnu šetnju. Kada sam se već vratio među kuće, negde sam ga izgubio. Valjda se setio iz koje je kuće. Ne znam.

Na Zlatibor stižemo u popodnevnim časovima, pomalo umorni od vožnje. Nije bilo puno kiše, možda kratko u par navrata, ali putevi su dosta vlažni, pa vožnja nije opuštena kao za sunčanih dana. Mada, nije tako ni loše, malo pustiti ruku sa gasa, i uživati u prirodi. U najlepšem sećanju mi je ostao put u kanjonu Uvca, i onaj deo kada se približavate Zlatiboru, gde su brda u livadama, bez mnogo drveća. Nažalost, Biogradsko jezero smo preskočili. Taman kada smo stali kod naplate rampe, počinje kiša... Ni na Zlatiboru nije mnogo lepše, oblaci su nisko, osetno je zahladilo, no to ne znači da će i fotografije biti loše. Oblaci su, nekako, dali poseban šmek na svakoj.

Na koju fotografiju misliš?

Vreme se pogoršava. Najavili su kišu narednih dana, tako da se povlačimo sa Komova. Bilo je tu raznoraznih ideja, ali na kraju, se odlučismo za Zlatibor. Usput smo stali na hidroelektrani ˝Kokin Brod˝ na Zlatarskom jezeru.

I još nekoliko noćnih fotografija ... Mesec je opet malo pokvario, nisu se dobro videle zvezde, ali opet mnogo bolje nego u gradu.

Oblaci su se sve brže počeli skupljati, vetar jača, i ja uspevam napraviti samo još par fotografija, preko nego sam morao pobeći nazad ka vikendicama, ne bi li se sakrio od kiše. Prvo sam pokušao ispod drveta, nadajući se da će stati kiša. Nije stala, nego se još pojačala. Dobra stvar u kiši, je što sam imao oblake i tako napravio nekoliko dobrih fotografija.

Da nastavim, može? Vrlo brzo nalazimo se na Komovima. Vreme je ručku, te odlučujemo da se usidrimo u restoran koji se nalazi u sklopu Eko katuna Štavna, gde ćemo noćiti. Ne mogu se setiti tačno naziva jela koje sam jeo, ali preukusno. Ukusi, mirisi su pravo savršenstvo, odličan preliv, a tek meso ... Jednostavno se topi u ustima. Ako budete ikad naleteli ovde, obavezno ručajte kod njih. Zaista, za svaku preporuku. Dok smo čekali jelo, obojica primećujemo da se konobar iskreno trudi da nas ugosti, tu je konstantni osmeh, i vidi se da je istinski ljubazan, bez foliranja. Nije nam bilo jasno, kako može neki konobar, koji radi ovako daleko od bilo kog grada (dakle, mora ovde da spava), može biti tako srećan, osim ako ... Da, ipak jeste, konobar odgovara potvrdno na Bobsovo pitanje da li je on ovde vlasnik. Njegova porodica i on iznajmili su ovaj restoran i nekoliko koliba pre nekoliko godina. Sve je utegnuto, čisto, bez previše luksuza. Taman onoliko koliko treba. On i brat voze kros motore po ovim planinama, pa smo nešto pričali da se možda sledeće godine, kad vreme dozvoli provozamo po ovom kraju. To bi bilo zaista zainimljivo, jer oni odlično poznaju sve puteve po planini. Bila bi to zanimljiva vožnja, i još kada bi mogao poneti bajs negde na motoru ... Odlutao sam. Već sam u narednom godišnjem odmoru. Bobs, dok smo pijuckali na tremu restorana, traži šifru za WiFi. Šifru dobijamo, ali nam usput pričaju kako je, još prošle godine, dok nisu uveli internet, ovo mesto, leti vrvelo od ljudi koji razgovaraju, druže se. Danas, kada imaju internet, svi se druže samo sa ekranom svog uređaja. Ali, to je jedna od bitnih stvari kada ljudi gledaju gde će potražiti smeštaj. Nije toliko važno što se kolibe nalaze na 1800mnv, kraj samih vrhova Komova. Nije važan pogled na okolne planine i brda, koji kada se malo opustite, zaista pruža smirenje, i opuštanje. Nije važno što su kolibe odlično napravljene, sve u drvetu, sa Smederevcem. Važno je da imate internet, jer ljudi se u današnjem vremenu osećaju bez njega kao da im nešto fali, kao da nedostaje deo njih. Vrlo često, kada ne možete proveriti facebook ili neku sličnu mrežu, osećate se usamljenim. Bukvalno smo se navukli na stalno punjenje glave nepotrebnim informacijama. Tu su stalno nove vesti, nove fotografije, muzika. Kad ćemo malo biti sami sa samim sobom? Komovi su pravo mesto za to. Ostavite vaš telefon, u krenite u šetnju po planini. Ne morate osvajati vrhove, mada, što da ne? Čak su i na to mislili. Znaju da nemamo svi štapove za šetnju, pa su nekoliko pari ostavili na korišćenje u svakoj kolibi. Nalaze se tačno pored iscepkanih drva za pećku. Raspisao bih se ja još sa mojim viđenjima ovog društva, ali ne želim da vas gnjavim. Zato, slede fotografije sa moje šetnje.

Imali smo i to u planu da obidjemo, do samog jezera. Ali, kako je sve presusilo, pitanje i da li ga ima, pa smo se ipak oducili da to ostavimo za neki drugi put kad budemo imali par dana za istrazivanje. Kad se dodje tako, ostave se stvari u nekom smestaju, pa je i voznja opustenija.

Da nastavimo dalje ... prija ovo podsećanje, pogotovo kada je ovako gadno napolju. Vraćamo se nazad u Gusinje, u blizini kog su Ali-pašini izvori, a nekih 10-tak km dalje, i izvor reke Skakavac. Čvrsto smo odlučili da jedemo pre nego što krenemo malo ozbiljnije da vozimo, jer stvarno nije pametno sedati na motor praznog stomaka. Vožnja zna da se oduži, pa jedemo tek uveče. Lično, retko se setim da jedem dok vozim. Setim se tek tamo poslepodne, kad stvarno pregladnim. I, tako, nije Gusinje veliko, obiđosmo mi celo seoce, hrane ni za lek. Ispostavilo se da je neki praznik, pa ništa ne radi. Dobro, bar smo vode natočili na izvoru, preživećemo bez hrane. Uostalom, doručkovali smo nešto malo. U masivu Prokletija, Ali-pašini izvori i Oko Skakavca, svakako spadaju u najlepše izvore. Ima ih još, ali ovi su baš nešto što se ne sme propustiti, ako se nalazite u ovom kraju. Ali-pašini izvori su poznati od davnina, i nekada, dok su karavani prolazili ovim putevima, služili su kao odmorište, i mesto za okrepljene, putnicima. Danas, to je više kao neiskorištena turistička atrakcija, mada verujem da je leti ipak posećena. Molimo vas da smeće sa sobom - HAHA Nekoliko kilometara dalje, makadamskim putem, dolazi se do izvora Skakavca. Mi smo baš potrefili, da vode skoro i da nema. Kako reče neki dečko, koji se tu motao, da se ne pamti kada je nivo vode bio ovako nizak. Nije bilo kiše, pa je i reka presušila. Usput smo navratili i do jednog vodopada, koji je sada samo stena. Inače, Kako god, mi smo ovde videli šta smo videli, nismo baš nešto impresionirani. Drugi put bi trebalo da izaberemo neki raniji mesec, kada su korita puna vode. Verujem da je onda doživljaj malo bolji. Put nas dalje vodi ka Komovima. E, sad, tu je bio neki okvirni plan, da se provozamo do smeštaja koji se nalazi ispod samih vrhova, na nekih 180mnv, tamo ostavimo stvari, pa onda, narednog dana nastavimo sa istraživanjem. Mislili smo malo skrenuti sa asfalta, i tu napraviti jedan krug do crkve Sv. Ilije koja se nalazi u kršu, ali nas je vreme zeznulo. Počelo je fino da se oblači, čak je kiša jedno vreme lepo padala. Ipak u ove krajeve treba ići na leto, kada je sigurno da ćete imati lepo vreme.

A, pa lepo kad te neko pohvali, još ovako! Veliko hvala! Naravno, javi se kad budeš u Somboru, uvek možemo popiti neko piće.

Hvala ljudi! Trudim se da fotografijama dočaram mesta koja smo obišli, tekst manje-više to upotpunjuje. Večeras nastavak.

Divno jutro u dolini Grebaje. Sunce lagano izlazi, i osvetljava vrhove planine. Idealno za rano jutarnju šetnju. Spavao bi duže da me nije glava razvaljivala od sinoćnjeg piva ... U narednim danima, naravno nismo se odrekli cuge, ali smo prešli na vino. Radi posao, a i glava ne boli. Nego, da mi pređemo na fotografije. Fino su ispale, svetlo je bilo idealno.

Nakon Peštera, zaustavljamo se u Tutinu. Odličan izbor, ako volite jela sa roštilja. Inače, Tutin me baš iznenadio. Na sve strane se radi, gradi, dosta ljudi je na ulica. Jednostavno, grad živi, što se ne može reći za dobar deo manjih mesta u državi. Siti, moj saputnik Bobs :YMHUG: i ja, ubrzo smo u Crnoj Gori. Vozimo se kanjonom reke Ibar. Blage krivine, bez neke gužve u saobraćaju, uživamo u kanjonu. E, sad, tu opet imam jednu primedbu. Opet to smeće .... Napravili su deponiju, tako što jednostavno svo smeće bacaju u provaliju. Tu je jedan bager koji to se ravna i gura ogromne količine smeća u reku. Odličan način da se promovišete kao ekološka država. To nisam ni fotografisao, zaista nije zaslužilo. Uz put, srećemo dosta proizvođača drvenih koliba, i kuća. Tako da, ako nekom treba, verujem da je to tamo prilično jeftino. U sumrak, stižemo u dolinu Grebaje. Osećaj kada vidite vrhove Prokletija prvi put, neopisiv je. Shvatite koliko ste, zapravo, mali, i koliko je priroda moćna. Pivce kupljeno, Bobs sprema večeru, ali pre toga, valja iskoristiti odsustvo uličnog osvetljenja, i zagađenog vazduha koji imamo u gradovima. Nebo je ovde fantastično, čak i pored punog meseca. Da se vratimo večeri ... Podelili smo poslove - ja sam zadužen za fotografiju i ispijanje piva, a Bobs za spremanje večere .... i ispijanje piva. Večeras je na redu avokado namazan na prženi tonus hleb. Bilo je tu još par stvari, ali ovo je bilo glavno jelo. Nikada do sada nisam tako nešto jeo, i moram priznati baš prijatno sam iznenađen. Bobs se potrudio, i improvizovao sa plinskim rešoom, te smo imali vruć hleb, kao da je malo pre izašao iz peći. Specijalitet spremljen u izuzetno higijenskim uslovima

Imam još par fotografija, pa reko da ne ostanu skrivene.

U jednom od zaseoka stajemo na kafu, to je nekakav restorančić, kafanica. U razgovoru sa momcima, koji su bili za stolom pored, saznajemo, ustvari, to i nije neko saznanje, da su najveći problem, veći i od surovih zima, pogađajte - političari. Put, skoro asfaltiran, ispresecan je nebrojeno puta. Vozite se novim asfaltom, onda ide makadam, pa red novog puta, pa opet makadam i tako u nedogled. Umesto da su pošteno uradili ceo put, oni su ga tako iseckali. Bukvalo, kada bi spojili sve te kratke makadamske prelaze, shvatili bi da fale kilometri puta. E, sad, gde su oni nestali, to neka neko drugi istraži, mada, ko zna, možda postoji neko logično objašnjenje za takav poduhvat. A, da, put je svečano otvoren, sa svom bratijom uz fotografisanje. Dok smo sedeli, pita me konobar, šta mi ovde ustvari tražimo, zašto bi iko posetio nešto ovako zaostalo. Logično mu je da, ljudi obilaze velike gradove, idu na letovanja plaćenim aranžmanima ... Objašnjavam da im je ovo baš lep kraj, i da smo došli zbog lepe prirode. Usput nabacim, da bi bila još lepša, da nema smeća, na sve strane. I sad kad se setim njegovog lica, vidim da se prilično uvredio. Surovo, ali, stvarno, šteta prljati tolike livade, bacanjem plastike, guma i svega.