Saznali smo da ima mesta u kuci u kojoj smo odsedali godinama kao klinci. Obezbedice nam ljudi jedan sobicak, mozemo ostati koliko god zelimo. Brzo napustivsi Ulcinj, imamo ceo dan da dodjemo do Risna. Podrazumeva se da ne idemo redovnim putem, vec biramo stari put za Podgoricu, koji se proteze uz Skadarsko jezero, po samim vrhovima planina koje ga okruzuju. Put je fenomenalan, za svaku preporuku, asfaltiran, uzak, bez puno saobracaja(mada i prilicno spor, pa to zna da kasnije postane zamorno). Tu i tamo naleti iza krivine po neki lokalac gazeci svog golfa do granice izdrzljivosti, pa je opreznost potreba u svakom trenutku. Sa strane puta nalazi se provalija, nema bas svuda zastitne ograde, pa ne bi bilo bas pametno zavrsiti u nekoj rupi. U ovom kraj, kako nam je objasnjeno, vecinsko stanovnistvo su muslimani. Po tvdnjama nekog coveka kog smo upoznali negde usput, sve su to crnogorci, koji su islamizovani, ali su ipak zadrzali svoja stara prezimena. Po njivama i bastama, najvise se proizvodi duvan, ali vidim da im ni proizvodnja vina i rakije ne ide lose. Zamalo sam i ja pazario vino, ali sam potpuno revoltiran. Naime, baba za standom me je potpuno ignorisala, jer su joj neki rusi probavali sve moguce proizvode, a od mene valjda nije ocekivala neku dobru zaradu. Pokusao par puta da dobijem paznju, na kraju se okrenuo izbacio koju ruznu rec sebi u bradu, i nastavio dalje. I ne treba mi njihovo vino, brzo cemo mi u Dalmaciju. Negde usput , dok smo pravili pauze za fotografisanje, upoznali smo ljude koji obilaze manastire Skadarskog jezera, pa nam je uz cas istorije ponudjeno da obidjemo sa njima jedan razruseni manastir. Nazalost, nisam zapamtio ime, ako neko zna, bilo bi lepo da podeli sa nama. Zapamtio sam jednu pricu ... Kraj samog manastira, nalazi se bunar koji se snabdevao citav kraj svezom, pitkom vodom. Ali bas nakon samog razrusavanja manastira, kada su krst preneli, ne bi li ga sacuvali, u drugi manastir, taj bunar gubi vodu, a u drugom manastiru nastaje izvor pitke vode. Nas vodic objasnjavao taj slucaj time da su razrusenjem manastira u okolini ostali samo muslimani, pa je voda otisla negde drugde. Nesto mi se ne svidja njegovo objasnjenje, ali eto ostaje ovo kao interesantna legenda. Sad malo da udavim sa slikama

Jedina pozitivna stvar naseg nocenja u Ulcinju, je sto smo upoznali jednog bajkera na proputovanju sa devojkom. Covek vozi Super Teneru 1200, sa njom za kratko vreme napravio 85 000km, mahom po Balkanu, dakle dovoljno materijala za razgovor o moto putovanjima do kasno u noc u koje pivo. Sa druge strane, ulcinjska plaza je skoro prazna, kamp takodje, sto ih nije omelo da nam naplate nocenje 15e. Nisu ni svesni da nas je to poteralo da idemo dalje, jer je kamp odlican. Mozda i jesu svesni, ali ne vidim da su se puno zabrinuli. Tako da, nema tu sta puno da se prica, osim da bi sigurno bilo bolje da smo otisli na Ada Bojanu, i tamo na divljaka kampovali.

Prvi susret sa Albanijom bio je ocekivan . Ljudi na granici najnormalnije ljubazni, priroda u tom delu vrlo interesantna za voznju, jedino sto nas je u prvi mah zacudilo su creva sa vodom ostavljena da prskaju na sve strane. Prolazimo kilometre, a "uradi sam" fontanice nicu na sve strane....Posle niza bezveznih teorija cemu sve to, ukapiramo da tako mame klintelu za pranje automobila. Ako imas crevo sa vodom, koje prska ceo dan, znaci da peres automobile. Ne znam kolike racune za vodu imaju, ako ih uopste imaju, ali ne izgleda mi ni malo isplativo. Posto nam je vec prvog dana, mali fotoaparat "posisao" nekoliko pari baterija, odustajemo od njega, tako da ste uskraceni za neke interesantne fotke. Da ne bude kriv stari fotoaparat, najzasluzniji za to sam ja, jer me je mrzelo da non stop stajem i vadim drugi(onaj veliki ) fotoaparat. Naravno, kao sto to obicno biva u mojim putopisima, ako je tu zeleznica pored puta, mora se napraviti par neka fotografija. Zeleznica u Albaniji je u katastrofalnom stanju, nijedna pruga od svoje izgradnje nikada nije remontovana, sredjivana, samo je prepustena zubu vremena. Lokomotive i vagone koji se koriste, neke vise od 40 godina, nikad nisu remontovali i servisirali. Sve se svodi na sipaj i vozi, ako se sta pokvari, menjaj, krpi i idemo dalje. Brzine su ima do 40km/h, na mnogim mestima i mnogo manje. Mada, nikad i nisu imali brze pruge. Najveca dozvoljena brzina u istoriji na njihovim zeleznicama je 60km/h, dok je brzinski rekord same lokomotive, neverovatnih 91km/h. Iako je prvu prugu trebala da im izgradi fasisticka Italija, ne bi li pokupila i lakse iznela resure iz predratne kolonizovane Albanije, prvu prugu su docekali tek 1947. godine, i to zahvaljujuci Jugoslaviji i drugu Titu, koja im je poklonila materijal i "mozgove" inzenjera. Zanimljivo je i to da je sve izgradjeno uz pomoc lopate i krampa zahvaljujuci 50 000 brigadira-dobrovoljaca, koji su radili 16 casova dnevno, na 1 ili 2 obroka u najgorim mogucim uslovima. Vise njih je i streljano primera radi,naravno pod optuzbama spijunaze i sabotaze. No, da ne duzim, idemo polako dalje ... Tokom cetrdesetogodisnje vladavina najpoznatijeg i verovatno najomrazenijeg albanca Envera Hodze, izgradjeno je preko 700 000 bunkera - jedan na svaka cetiri stanovnika u zemlji. Potrosena je ogromna kolicina novca, koja je mogla da se potrosi na izgradnju puteva ili neke druge infrastrukture (npr. skole, jer do II sv. rata, preko 95% ljudi bilo je nepismeno!). Interesantan podatak - u proseku, svaki bunker je imao ekvivalent dvosobnom stanu. Albanija prve puteva i pruge dobila je tek posle II sv. rata, do tada nisu imali ni jedan jedini kilometar normalnog puta, mada ni dugo godina kasnije asfaltni putevi nisu bili uobicajni. Zbog pomenutog problema, odustali smo od detaljnog obilaska Albanije, ali ostala mi je u utisku kao zemlja u kojoj ima sta da se vidi, i sigurno cu se vratiti u najskorije vreme, ovaj put sa sto manje stvari, ne bi li detaljnije obisao i neke zabacenije puteve. Ovaj put, zabacenije delove smo izostavili, najvise zbog nas dvojice na jednom motoru, ali da ne prodje sve bez avanture, zasluzan je , ko ce drugi neko GPS. Opet mu ja poverujem , i jednom gradu, on nas umesto glavnim putem, posalje u put dug nekoliko sati, po najgorem bespucu, sa katastrofalnim putevima. Sto asfaltnim, ali sa ogromnim rupama, sto makadamskim. Verujem da u tom kraju dugo nisu prolazili turisti, jedino ovi naivni sto iznova veruju tehnologiji. Umorni, prasnjavi, pomalo i nervnozni , sa zadnjim litrama goriva, zahvaljujemo se skalameriji na pomoci, gasimo je i sklanjamo u kofer, da je vise ne gledam. Prepusten svom osecaju za prostor, na raskrsnicama skretanja biram po osecaju, i ubrzo stizemo ponovo na glavni put. Ko u inat tu stoji znak da smo to nase vozikanje od 2-3 sata, mogli preci za 15min. , jer je samo 20km do grada gde smo promasili skretanje! .-, Opet, kazem, fali tu dosta slika, ali ko ce vaditi ono sve ... sledeci put ne idem nigde bez malog fotoaparata, ili bar pristojnog mobilnog telefona. Kad vec odstupamo od plana da idemo na jug, da se tamo okupamo, idemo bar do Draca, pa cemo onda gore ka Skadru i Ulcinju. Potpuni promasaj.... Drac je veliki grad, se sve ovim novim sarenim novogradnja zgradama, koje mi idu na zivce, pa taj deo prolazimo sa malo jacim gasom. Sad kad razmislim, nemam pojma sto sam uopste i isao ka tamo, ko da nisam znao sta me ceka. Hteli smo i do Tirane, ali vec je popodne, Ulcinj daleko, a i ko bi se sad po toj vrucini zavlacio u onu guzvu. U Skadru, poslikali sta smo hteli, malo se okrepili i pravac Ulcinj. Eh, da, do nedavno, jedini most u Skadru bio je ovaj drveni, sa jednom trakom. Tu su bila dva policajca, sa svake strane po jedan, regulisali saobracaj, i polako, kad stignes na red. To smo saznali od jednog bajkera, koji je Albaniju propisno obisao, kog smo upoznali u Ulcinju, a dolazi iz Slovenije. O njemu cemo posle, jer moram da spavam.... I jos nesto, na albansko-crnogorskoj granici, pustise me ljudi preko reda (bilo je bar 20 vozila) i to posebnim prolazom za pesake i motocikliste. Kazu ljudi da se ne kuvam u toj opremi, neka ovi stoje, a ja cu sa strane.Koliko vidim to im je uobicajna praksa, jer mi je i neki tip koji prodaje voce tu sa strane, mahao da slobodno udjem u taj prolaz. Zaista pohvalno za ekipu sa prelaza sto su se setili tako necega, to bi mogli na svakoj granici uraditi, ne bi puno usporilo tok prelaska.

Manastir Sveti Naum, osnovan je jos 895. godine, do sada pretrpeo je niz preinaka i rekonstrukcija. Danas, u potpunosti prepusten turizmu, bez neke verske funkcije, ne predstavlja ono sto ja volim kod slicnih mesta. Osecaj duhovnosti, mira i verovatno nekog spokoja, su ono sto nedostaje ovakvom mestu. I da, placa se ulaz u samu crkvu, cemu to? Naravno da nisam usao, neko sam taj isti novac dao momcima koji sviraju frule ispred ulaza. Njima je sigurno potrebnije.

Do Prespanskog jezera nismo se spustali, to je ostavljeno za neki drugi put. Bas kao i u Grckoj, ni u Makedoniji ne fali krajputnih crkvica, ljudi staju, pale svece, sve se lepo odrzava. Najvisi vrh Galicice, Magaro . Pogled na albanske gradove na Ohridu. Bas na najvisoj tacki puta, na oko 1600 mnv, autobus iz Madjarske, ostavlja ekipu koji se paraglajderom spustaju kraj samog jezera. Ovaj sport izgleda jako primamljivo, sumnjam da je jeftin, ali uveren sam da vredi svakog dinara. Covek je oduvek zavideo ptici na letu, sad to konacno moze da ostvari na razne nacine, a po meni , ovo je jedan od najprirodnijih, mogucih nacina ... noseni vetorom, prepusteni svojim mislima i osecanjima, bez da cujete brujanje nekog motora, i pistanje kojekakvih elektronskih spravica.

Jedan dan ostavili smo za vozikanje bez stvari, po Galicici, planini iznad Ohrida, sa izletom do manastira sv. Naum. Put sa divnim pogledom na jezero, fine krivine, i osecaj voznje bez brda stvari, dovoljni su da ovaj dan zapamtim kao jedan od najlepsih tokom celog putovanja. No, da ne bi sve bilo idealno, pobrinulo se ulje za kocnice. Naime, bez neke potrebe, pre puta dolio sa malo ulja, koje je bilo bas na samom minimumu, u prednju kocnicu. Velika greska, koja me je kostala skracivanja putovanja, i poluraspale plastike na motoru. Vozeci se krivinama, kocnica se mnogo vise upotrebljava, ulje se vise greje, a posto je bilo na maksimumu, nije imalo gde vise da ode nego napolje. Ulje se slivalo tacno na plastiku koja je prethodno krpljena (minimalna intervencija, odradjena iz cite predostroznosti), i to bas na taj krpljeni deo. Svi znamo koliko to ulje nagriza farbu, eto sad znamo da nagriza i plastiku. Uspelo je to malo da se otopi, ali kasnije sam presao jos 2000km, i uspeo da je vibracijama prosirim na vecu povrsinu. Nema veze za plastiku, to se zakrpi lako, krivo mi je samo sto nismo obisli Albaniju kako smo planirali. Nazlost, nisam odmah ukapirao sto mi curi ulje na posudi, bojao sam se da ako nastavi tako, ne ostanem bez prednje kocnice, a zadnja je u potpunosti neupotrebljiva za ozbiljnu voznju. Tako smo umesto odlaska na juzno albansko primorje, to preskocili, i provozali se nekim duzim putem kroz Albaniju do Ulcinja. Vec to vece video sam da je greska sto smo tako lako promenili plan, ali ima vremena...Sledeci put bi u Albaniju sam na motoru, sa minimalno stvari, malo detaljnije obisao zabacene puteve i njihove krsne planine. Da se vratimo na Galicicu...Najvisi vrh je 2254 mnv. , dok se sam put penje na nesto vise od 1600 mnv.

Plan je bio da se drugog dana puta vec kupamo na Ohridu. Izabrali smo, verovatno pogresno, put preko Tetova , valjda podsvesno, jer je familija govorila da tim putem nikako ne idemo zbog albanaca. Uopste se ne secam kako smo skrenuli na taj put, a ne produzili za Bitolj kako sam i planirao kod kuce. No nema veze, put ko put, jedino makedonci ubijaju sa naplatnim rampama. Te 20, te 30 denara ... daj mi da ti platim sta kosta, nemoj me svakih 5km zaustavljati, taman sam zaukao masinu. Iskreno, znao sam da su u ovom kraju siptari vecinsko stanovnistvo, ali ne znam cemu na svakom cosku albanska zastava, tu i tamo kosovska, americka i evropska. Takodje, nemam problema sa bogomoljama, ni jedne vere, nek grade ljudi sta hoce, ali ovi ga malo preterase, uskoro ce svako imati svoju dzamiju. ??? Da se vratimo na vaznije teme, politika nije bitna za ovakve putopise. Poslepodne smo u kampu vec prali noge u jezeru, pili skopsko, i tamanili neoplantin pasulj iz konzerve. Prava idila, kamp ogroman, nasli smo ga po preporuci lokalaca da tamo idu mladi. Eto, igrom slucaja, i mi smo mladi, pa sto da propustamo zabavu. Kako su nam napricali ocekivali smo zurke do zore, gomilu devojaka koje cekaju samo nas, ma Ibicu , ali dobili ogromni porodicni kamp sa sjajnom plazom i radnjom u sredini, i uvek hladnim skopskim. Izgleda smo promasili termin ... .r?? Sutra uspon na Galicicu, i neke zanimljive slicice.

Da ne bih davio, evo jos nekoliko slika iz voznje.... Ovo je pocetak putopisa, ima jos dosta toga, nastavak kad stignem ...

Ove godine, zbog finansija, nisam uspeo otici negde dalje, ali slozicete se, i u ovim nasim krajevima ima sta da se vidi. Toliko toga jos uvek nisam obisao, otkrio na Balkanu, da je bez poteskoca prepravljena zamisljena ruta. Naime, jos od zime, planirano je da Bojan (saputnik u Maroku) i ja odvozamo jednu balkansku rutu u trajanju od oko dve nedelje, i dogovor je stojao sve do mesec dana pre planiranog polaska. Onda sledi odustajanje, jer on mora poslovno na neko vreme u Kanadu, a na meni ostaje da isplaniram nesto kako mi ne bi propao godisnji. Kad sam vec krenuo da postavljam temu na forum, da vidim ima li zainteresovanih za put, nailazi rodjeni burazer i predlaze da idemo zajedno. Brzo se dogovaramo, pravimo okvirni plan i posle nekog vremena eto nas na drumu. Na put krecemo samo sa okvirnim tackama koje zelimo da posetimo, bez nekog silnog planiranja, prepusteni improvizaciji. Nisam posetio neke stvari, koje sam planirao da smo isli sa dva motora, ali ni to nije lose, jer je razlog vise da se vratim ponovo u neke krajeve koji su mi se svideli. Sumorna voznja autoputem, propracena povremenim pljuskovima, vodi nas prvo vece na Vlasinsko jezero. Misli smo negde kampovati, ali kako je sve bilo mokro i blatnjavo (ni mi nismo bili bolji), uzimo neki privatan smestaj, i tu kupimo energiju za naredni dan. Jezero je veliko, sa lepim brezovim sumama okolo, ali iz nekog razloga, meni ne posebno zanimljivo. Putevi do samog jezera, i oko njega su skoro asfaltirani, sa odlicnim krivinama, pa je voznja po okolini pun pogodak. Voda je poprilicno hladna, ne verujem da se neko kupa u njoj, ali zato pecarosa ima na svakom koraku.

Nista, probam onda sa tom pumpicom, ako ne, saljem kod tog sa dizajn zone. Koliko para ce me to izaci?

Jos od kad sam pazario polovni Canon 1000d, vukao ga po svakakvom krsu, bez ustrucavanja menjao objektive po najgorim uslovima, nisam cistio senzor. Krenem na putovanje, i na svakoj slici tokom deset dana voznje, ja dobio crnu tackicu, ne bas diskretnu. E sad, svestan sam da je senzor prljav, ali ne da mi se par hiljada da mi to neko ocisti. Da li je neko cistio senzor u sopstvenoj reziji, a da je dobro ispalo?

Do kada se moze poslati?

Evo i ja da se javim. Zadovoljan motorom skroz, mada mi jos uvek ima tvrdo vesanje, za razliku od Dominatora, koji mi je tu vise odgovarao. Meni se potrosnja vrti u zadnje vreme oko 4.2. do 4.4 litara, mesovite voznje, i negde oko 3dl ulja na 1000km. Treba otvoriti, pa videti sta srediti, ali dok se ne poveca previse, ne diram. Jedino sto bi menjao su gume, ali to kad budem imao viska love. I koja slika

Odlican izbor za voznju, obisao taj kraj i motorom i kolima, uvek je bilo zanimljivo. Fin putopis, pravi za otvaranje sezone !

Posto nisam stigao da prebacim slike na racunar, i zakasnio na takmicenje, evo ovde sa nedavno odrzane izlozbe old tajmera u Baji. Detalj sa kutije motocikla, koji je nekada pripadao, ako se ne varam, madjarskoj moto jedinicom iz II sv. rata.Isravite me ako gresim, voleo bi da znam tacno.

Evo mape, onako , ugrubo, nadam se da funcionise link http://goo.gl/maps/KnBYW Potrosili smo negde oko 800e, mozda nesto manje, ne mogu se tacno ni setiti,po osobi naravno. To ukljucuje sve karte, hranu,pice, prenocista, rent a car, ma bukvalno sve. Nismo bas stedeli na svemu, npr. nismo morali uzimati auto, na to smo dali oko 20e na dan, plus gorivo koje je oko 1.2e(mada ono cudo trosi ko upaljac), ali bez toga nista ne bi ni videli, ni slikali. Gledali smo i motore da uzmemo, ali to je vec bilo preskupo. Takodje, iz Milana smo planirali vozom, jer ja imam besplatnu voznu kartu za celu Evropu, ali zbog gomile presedanja, nesigurnog vremena dolaska, odlucismo se na avion, koji buraza izadje mnogo jeftinije nego vozom, mada je najvaznije bilo sto je on morao za Novi Sad zbog faksa i doktorskih. U principu, moglo je i jeftinije da smo na vreme planirali, uzimali koji mesec ranije avionske karte i rezervisali smestaj unapred, ali kako je u planu bio Tunis motorom, ovo je ispala kao dostojna zamena.

Konacno su dosli lepi dani za vozikanja

Iskustva sa Canon-om i m42 su bar kod mene odlicna. Koristim nekoliko M42 objektiva, slika na svima je normalnog kvaliteta, a i vec odavno sam se navikao da ne koristim auto fokus. Uostalom, za male pare dobio sam raznovrsnost, sto nikad ne bi imao da sam kupovao samo originalne objektive, pa bi se, verujem i brzo zasitio sa slikanjem.

Uglavnom sam koristio Adobe Lightroom, e sad na koji nacin, to sve zavisi od fotografije. Sjajan je program, lagan za koriscenje, i poprilicno koristan kad se koristi za obradu vise fotografija. Skoro da i ne koristim Photoshop od kad sam njega instalirao.

Tako nesto i planiram ove godine...vise off road voznji, nista daleko. Haha, vazi, kad budes isao, samo zovi.

Prepuni utisaka, napuštamo Maroko. To je jedna od zemalja koju bi sigurno ponovo posetio, iako na svetu ima još mnogo stvari koje zelim da vidim. Na putu je sve proteklo možda i bolje nego što smo planirali. Jedine dve greške su nam, što nismo ostali još koji dan duže, kao i što su nam motori stojali kući. Takođe, Andaluzija mi je ostala, kao jedna od stvari koje moram ponovo, detaljnije obici. Još koja fotografija Marakeša i Maroka iz aviona I po koja fotografija evropskog Mediterana Alpi U Milan smo sleteli oko podneva, i još tad odlučili, da sa torbama obiđemo neki centar grada, i vratimo se na aerodrom, odakle sutra letimo za Budimpeštu. Na početku putovanja, želeli smo da odemo vozom nazad kući iz Milana, ali karta nikako nije bila jeftina, i dođe skuplje neko let low budget kompanijom. Bar burazeru, ja bi kući došao potpuno besplatno. Vrlo brzo smo se iz topolog Marakeša našli u tmurnom Milanu. Reklame sijaju na sve strane, prolazimo kroz neke ulice sa najetinijim prodavnica u kojima imaju vratara! Ispred parkirani perverzno lepi i skupi automobili, ali sve je bez onih osmeha i živosti marokanskih ulica, nekako plastično, da ne kažem kapitalističko. Duomo di Milano, nikad završena katedrala , početa još u XIV veku, predstavlja niz složenih skuptura utkanih u jednu od najvećih crkvi. Unutra nismo ulazili, jer su tražili neku nadoknadu, a ja sam evre hteo da potrošim na neku dobru hranu. Na kraju i jesam, ali jedva. Nikako nismo mogli naći supermarket, dok su posvuda McDonald-si i sl. U takvim mestima jedem baš, ali baš kad moram, pa smo tek posle nekog vremena lutanja pronašli turke. Kebab u lepinji bio je ukusniji nego ikad, valjda jer nismo jeli bar 12h. Negde oko 21h smo se našli na milanskom aerodromu, pronašli klupe gde ćemo noćiti i polako utonuli u san. Nije baš dugo trajao, jer je neki kreten, radnik na onom vozilu što čisti podove, svaki put kad smo mi zaklopili oči prošao pored nas. To njegovo vozikanje trajalo je sve do 3h ujutro. Nisam nasilan, ali tog čoveka, i njegov glupi podsmeh hteo sam da prebijem , bar dok ne skine taj osmeh. Konačno, odlučimo, da se ne vredi svađati sa iskompleksiranim šoferom podočistača, pa prelazimo na drugi nivo. Tamo nije mogao da dotera svoje vozilo, ali je ispratio našu promenu "kreveta" . Tad se i on premestio, i bez prestanka kružio oko nas, i pratio svaki naš pokret. Izgleda mu je baš dosadno na poslu, kad svu svoju pažnju usmerava na burazera koji spava i mene koji čitam Dostojevskog u zoru. Iz Budimpešte i nemam fotografija, jer smo metroom došli do železničke, i vrlo brzo se otisnuli ka Subotici. Tako imam samu jednu iz metroa Još jedna zanimljivost mi se desila, i to skoro pred kućom...U kupeu smo imali par iz Novog Sada, pa smo u razgovoru sa njima skratili vreme do Subotice. Ali, tako zapričani, u Suboticu izlazimo nekako na brzaka i ja zaboravljam novčanik sa svim mogućim dokumentima i nešto malo novca. Vukao sam ga po svim mogućim mestima, nikad nije bilo ni naznake da ću ga negde zaboraviti, i na kraju ga u svojoj firmi zaboravim. Srećom, uspevam dobiti broj telefona konduktera, koji mi pronalazi sve, i posle nekoliko dana vraća. Eto, to bi bilo to, što se tiče ovog putopisa, nadam se da ste uživali, meni je bilo drago što sam uz vas ponovo prošao ovo putovanje u sećanjima.