XXIII U pola šest, budi me Olja ...kaže – ustaj! Šta je bilo? Voda... Kakva bre voda? Gledam, ležimo u lokvi. Pumpadžija pere auto i sva voda se sliva na nas. Sve je mokro. Psujem pumpadžiju... Kako da spakujemo mokre vreće? Ako budemo čekali da se osuše, ostaćemo ovde pola dana. Uzimam kompresor za vazduh, skidam celu onu skalameriju sa creva, vazduh piči kao lud. Sušim vreće ...jedno pola sata. Kompresor radi punom parom - nema odmora dok traje obnova. Pumpadžija me psuje zbog kompresora, ali baš me briga, nek' crkne. Pakujemo vreće suve kao barut, a mokro šatorsko krilo prebacujemo preko kofera, da se osuši u vožnji. Georgi je još uvek u carstvu snova... Ćao Georgi, nemoj da kupiš kineski skuter! Pre Edirna, izlazimo na auto-put. Edirne nam se dopalo, ali još je rano, a mi imamo da vozimo i vozimo. Prvi put se, od kada smo krenuli, nalazimo na istom drumu kojim smo i došli. Prvi zraci Sunca obasjavaju kupolu i minarete velike džamije. Sve blješti. Nema žive duše. Auto-put tik uz granicu i tok reke Evros. Brzo smo na prelazu. Dobijamo pečate i na ničijoj zemlji stajemo ispred duty free shopa, da kupimo nešto za Kira i Plamena. Na bugarskoj granici je gužva, pa pribegavamo oprobanoj metodi guranja motora do šaltera. Ovde su uveli elektronski prenos podataka, što znači da, od šaltera do šaltera, šetamo sa USB drive u ruci. Podaci prosto lete i eto nas u Bugarskoj očas posla. Pod hitno nam treba benzin, ali radije ću da guram motor, nego da ponovo sipam na bugarskoj granici. Afrika nas ne izdaje i eto nas u Harmanli, sipamo gorivo za evre, nema problema. Do Plovdiva vozimo sporednim putevima, negde sam omašio prvi izlaz na auto-put... Plovdiv je živi spomenik socrealizma. Betonske kutije sa kojih se otpala boja. Sve je sivo i sumorno, čak i usred leta. Zaista je žega, ali navikli smo. Auto-put i raspali. Afriku dajemo u trk. Simpatična stvar u Bugarskoj su policijski automobili od kartona, u prirodnoj veličini, koji su postavljeni pored puta da, poput strašila ...plaše vrane. Prave policije nema sve do ulaska u Sofiju. Tu se po auto-putu vozi 60 km/h. Deset-dvadeset kilometara pre Sofije primećujem blago lupkanje koje je povezano sa obrtanjem točkova. Kada se zaletim i ubacim u ler, lupkanje se baš čuje i oseća. Nekoliko puta stajem, proveravam kočnice, gume, točkove, pipam da li se nešto pregrejalo... ništa. Nastavljamo, lupkanje postaje sve jače. Motor počinje da se trese. Kako ne znam šta se događa, vozim polako, ako padnemo da manje boli. Nerviram se... ova Sofija nam je baš jack pot. Skrećemo za tranzit koji vodi do Gorne banje. Nismo odmakli ni kilometar, barikade i znak - stop. O čemu se radi? Put je zatvoren za saobraćaj, pošto se obnavlja. Zaista je bio rupa do rupe... ali zar baš danas? Malo obilazimo radilišta, malo vozimo po njima. Niko nas ne hapsi, samo psovanje... Prolazimo OMV pumpu, na kojoj smo proveli svoju prvu «bračnu» noć. Vala, ima da je pamtim dok sam živ. Skretanje za Gornu banju. Trubimo niz ulicu u kojoj je Kirov servis - Motobox. Ovoga puta dolazimo u radni dan i u radno vreme. Servis radi punom parom. Kiro, kez oko ušiju. Ljubimo se i pitamo ga da li mu se porodila žena? Nije, ali minuti u pitanju. A ti ovde šrafiš!? Opet kez... Upoznajemo se sa Kirovim ocem i mladim pomoćnikom. Pa gde ste putnici? Dokle ste stigli? Do kraja Kiro, afrika nije ni štucnula ...do malopre. Šta je bilo? Nemam pojma, nešto trese, točkovi, gume, kočnice, lageri... Gledali smo, ali ništa nismo našli. Kiro gura glavu pod zadnji blatobran. Prstom pokazuje na gumu sa koje fali parče, petnaestak centimetara u prečniku. Smeje se – Da slučajno nije ovo? Pa... može biti. Vozili smo na jeftinoj tajvanskoj unutrašnjoj gumi... Poslaću je Metzeleru u Nemačku, da vide malo kako se prave gume. Izvini Kiro, nismo došli da bi nam ponovo popravljao motor, hteli smo da te pozdravimo ...i Plamena. Doneli smo vam neke gluposti... Znam, znam, ali hajde prvo da rešimo tu gumu ...pa da ručamo. Nećete valjda da mi stojite tu do Sudnjega dana? Sledi dobro uvežbana procedura... skidanje prtljaga, skidanje točka. Kiro uzima točak i kači na svog Varadera. Pita - Koju gumu želim? Metzeler? To više u životu neću da vidim, hoću gumu. Preporučujem ti dunlop, odlične su, malo su više za off-road, ali mogu da ih nađem po veoma povoljnoj ceni. Uzeću ih i sebi. Ok Kiro, ti si majstor, znaš bolje od mene. Varadero nestaje, a mi sedamo sa Kirovim ocem. Momak donosi sladoled za sve. Kirov tata, takođe Kiro, mnogo voli da priča. Pitamo ga da li će i Kirov sin, dobiti ime Kiro? Čisto da ne bude zabune... Budući deda se osmehuje... paa, mogu da mu daju i neko drugo ime... ali... ... Sve zna o nama i našem putu. I on je pre trideset godina živeo i radio u Libiji. Arapi su mu ostali u lepom sećanju. Problemi su nastali kada se vratio u Bugarsku. Nisu mu dozvolili da unese niti jednu jedinu stvar. Morao je da proda automobil u Turskoj i u Sofiji kupuje rusku ladu, a da bi se došao na red za ladu, moralo se čekati nekoliko godina... i sve tako. Ipak, današnja kombinacija turbo-kapitalizma i kriminala je još gora od marksizma i lenjinizma... Priča nam o svemu i svačemu. Najviše o tome kako Jugoslavija i Bugaska treba da se poštuju i čuvaju kao rođaci i dobre komšije. Eto, vi govorite srpski, ja govorim bugarski i sve se razumemo. Slažemo se. On ima kumove u Beogradu. Kad god dođe u Beograd, samo ga teraju da jede... kao da je pobegao od gladi. Jeste, Beograđani svoje goste vode najdalje do prve kafane, mada nema u tome ništa loše... Kiro senior je auto-električar, a Kiro junior je diplomirani inženjer elektrotehnike. Ne pitamo zašto su mlađem Kiri ruke po ceo dan u benzinu i ulju, umesto za tastaturom i finim instrumentima... i mi smo mogli da uplatimo turu Sirija-Jordan... Priča nam kako sada, kao penzioner, osim što pomaže oko servisa, pokušava da se izbori za javno priznanje najvećeg makedonskog i bugarskog prosvetitelja - Marka Cepenkova. Svoga čukundede. Cepenkov je svoj dugi život posvetio prikupljanju pesama, priča, bajki, legendi, verovanja, običaja... kao naš Vuk Karadžić. Objavio je desetine knjiga, koje su danas najvredniji izvori narodne kulture ovih prostora. Bugarska mu nikada nije priznala nesumnjivi značaj. Eto Kira nazad, na točak od afrike je namontirana nova, lepa guma. Dunlop, 50% off-road 50% on-road, made in Japan, izgleda kao da bi sa njom mogli tri kruga oko sveta. Pokazuje mi nove tegove na žbicama – Uradili smo i centriranje. Koliko smo dužni? Posle ...šta vam se jede? Uzmi što i sebi... Varadero ponovo nestaje, a mi montiramo točak i vraćamo prtljag. Afrika je spremna. Dok čekamo ručak, raspitujemo se za put prema Makedoniji i Albaniji. Najbolje da idemo preko Pernika, Kjustendila, i graničnog prelaza Gjuševo, ali da poštujemo ograničenja brzine, pošto je policija u tim krajevima – gladna. Lepo je tamo, šuma, planina... put je dobar. Naša VIP trpeza je preko puta servisa, za stolovima ispred prodavnice piva i vodke. Pijanci nam prave mesta. Kiro svima deli po jednu poklopljenu plastičnu čašu za pivo, pune nekakve čudne mase. Uz to ide viljuška, hleb, pečene ljute papričice i koka kola. Kakvo je ovo jelo? Od svega šta je izgovorio ukačio sam jedino - sirenje na dimljenje... tako nešto. Da probamo ...mmm, čoveče, pa ovo je ludilo! Kiro se smeška... Objašnjavam šta predstavlja kičerica plavi dlan sa okom, lančićima, perlicama i arapskim natpisima koji smo mu kupili u Damasku. Ustvari, pravo značenje ne znam, pa iznosim svoje viđenje... Znači - Gledamo se, čuvamo se. Hvala ti Kiro za sve što si učinio za nas. De, de, nemojte još da mi se rasplačete... Okati plavi dlan se kači na počasno mesto u servisu, iznad malog radnog stola i kase. Kad smo već tu, da naplatimo... gumu sam nabavio za 50 evra, vaš račun je toliko, ostalo – kuća časti. Pokušavamo da uguramo koji dinar više, ne dolazi u obzir. Umesto zbogom, dobijamo sprej za podmazivanje lanca. To uvek treba... Hvala Kiro, CARE!!! Skretanje za Pernik je blizu, tako da se jednostavno izvlačimo iz grada. Penjemo se u brda, pratimo kolonu kamiona kojima je mesto na otpadu. Prolazimo pored istih takvih industrijskih postrojenja. Posrnuli giganti, koji su sa sobom, u propast, povukli čitave regije. Poznata imena, udarnici, metalci, rudari, heroji ...i moj favorit – Hlebozavod! Zato je, propašću industrije, živnula priroda. Sve je prodisalo, olistalo, procvetalo... Zaista je predivno, potpuna suprotnost niziji kojom smo došli. Zeleno more hrasta, bukve, jele... Čekaj malo, i mi želimo da dišemo! Pozivajući se na svačije legitimno pravo na život, pretičemo crne, otrovne oblake preko pune linije, duple pune... nova guma lepo hvata. Pred Pernik ih nekako ostavljamo iza sebe. Prolazimo kroz ista naselja kakva smo videli u Plovdivu. Ljudi odsutno gledaju kroz prozore oljuštenih zgradurina. Evropa neće ovde još dugo ...mašemo dečurliji. Nastavljamo dalje u planinu, sve je manje vozila. Put sve lepši za vožnju. Pravi slalom. Kada ovako krene, mogao bih ceo dan... Olja ne bi. Žedna sam. Stajemo na malu pumpu, koja više izgleda da ne radi nego što radi. Dobar dan, ima li koga? Radi li se ovde? Izlazi dedica od preko sedamdeset godina. Radimo! Ok, sipajte do vrha. Imate li vode, sokova, bilo šta? Ne držimo, ali ako je devojčica žedna... sedite, sad ću ja. Posle par minuta eto dedice, nosi na poslužavniku dve kafe i bokal ledene vode. Poslužite se... Lepo se ismejao kada je čuo gde smo sve bili. Jordan? Na motoru? Ha, ha, ha... Da sam mu rekao da su Dane i Koma išli do Japana, verovatno bi mu pozlilo. Umesto zbogom, dobijamo, koliko može stati u sitne starčeve ruke, zelenih jabuka. Silazimo u Kjustendil. Opet preduzeća, kombinati, zavodi... oko čijih hala pasu krave i ovce. Policajci su izgleda skapali od gladi. Niko ne zaustavlja, niko ne harači ...za naše dobro, naravno. Putokaz nas pita Bosilegrad u Srbiji ili Kriva Palanka u Makedoniji? Glas Dade Topića kaže - Makedonija! Mali granični prelaz na prevoju Osogovske planine. Gužva. Uz malo gurke i psovki na maternjem jeziku dobijamo pečate. Na makedonskom prelazu isto... Spuštamo se u Krivu Palanku. Makedonsko sunce zaista drugačije sija i greje. Vozimo tačno ka njemu, sve je belo, žuto, narandžasto i crveno. Vozimo kroz otvoreni muzej SFRJ, fiće, stojadini, tamići, tops keks, solea krema, valera gel za kosu, FK Vardar, Kiro Tupurkovski u raskopčanoj majici... Blaga klima sve to čuva ...da bi nas jednog dana upitali – Je li bre ćale, čemu tolika halabuka oko ovog sranja? Eee, moj sine... Posle Kumanova izlazimo na auto-put koji vodi ka jugu, ka Grčkoj. Viđamo prve Beograđane. Katerini, Platamoni, Pefhohori ...oni prsti. Paradajz na plaži. Široko! Na odvajanju za Skoplje plaćamo putarinu, za pet evra dobijamo puno kusura u denarima. Sledećih stotinak kilometara, do Gostivara, smo platili putarinu u skoro svakom dvorištu kroz koja ovaj put prolazi... Pre bi stigli biciklom. Spušta se veče. Prvo što vidimo od Skoplja je brdo na kome je, neko pametan, posadio ogroman krst koji još i svetli u noći. Pola Skopljaka su Albanci, i verovatno ne uživaju u pogledu... Politika, religija, mržnja, glupost ...dobrodošli kući! Negde u sred grada prelazimo nevidljivu granicu, sada smo u albanskom delu. Šar planina je pred nama, vidimo samo konturu visoko na nebu koje samo što nije postalo crno. Kada sam se se setio da smo jutros bili u Edirnama, momentalno me hvata neizdrživ umor. Sigurno smo prešli sedamsto kilometara... U Tetovu tražimo pumpu sa parkingom za kamione na kojoj bismo mogli zanoćiti, tako što kroz svaku prođemo. Nema ništa... Spuštamo se u Gostivar. Na jednoj pumpi, na izlazu iz grada, dvadesetak parkiranih motora. Čoperi. Vraćamo se, pitam na engleskom, da li je sve ok? Imamo alata... Dobijam odgovor na makedonskom. Batke, nismo ti mi švabe... mi smo iz Skopja. MC Potfat. Ja sam Teddy, vođa ove bande. Upoznajemo se sa Teddyjem, upoznajemo se sa bandom... Kada su čuli odakle stižemo, odmah je doneta odluka da, do daljnjeg, budemo njihovi gosti. Idemo u selo Demirhisar, nešto manje od sto kilometara odavde. Bend jednog našeg člana tamo ima koncert u Domu kulture ...malo da ga podržimo, a i da se provedemo. Spavaćemo u jednom selu pored, kod još jednog bajkera, koji sutra slavi rođendan. Biće svirka u dvorištu, pečeno prase, pivo... Ja pokušavam da se izvrdam, ko će bre da u koloni vozi još sto kilometara po ovoj mrakači. Džaba sam pokušavao... Veliki poglavica je rekao svoje! Inače, kaže Teddy, imamo malih problema... jednom od nas su ispali ključevi usput, i sada čekamo dvojicu da donesu iz Skopja rezervne. Pa, na koju foru je mogao da vozi bez ključeva? Brave na ovim našim motorima su takve. Može on i sada da upali i vozi, ali ne može da otvori rezervoar i sipa benzin. Bože, kakva glupost. Još jedan član, ustvari više kandidat za člana, iskušenik, ima problema sa plastičnim rezervoarom koji je bušan. Gorivo curi na mašinu. Pozvali su drugara, koji je majstor, ali nije poneo ništa čime bi mogao ovo da okrpi. Vadim crveni silikon od koga se prave dihtunzi. Otporan je na visoke temperature, na benzin i ulje. Problem je što treba sačekati da se osuši. Skidamo rezervoar sa honde VTR koja želi da postane Harley Davidson i popunjavamo rupu silikonom. Dok čekamo, uz rakijicu, razgledam motore. Japanski motocikli po uzoru na Harley, ima i prerađenih BMW, ali najviše je onih ručno napravljenih i to veoma vešto. Pravi lepotani. To radi naš blagajnik... Bogami, svaka čast. Dolaze dvojica koji su poslati po rezervne ključeve. Jedan od njih vozi pravi Harley i najstariji je član kluba. Nema rezervnih ključeva... nisu mogli da ih nađu, mogao bi jednom da pospremiš svoju sobu... Jeste pa da slučajno bacim rezervne ključeve. Šta da se radi? Teddy odlučuje da se motorista koji je izgubio ključeve vrati u Skopje ...neka mu to bude nauk za ubuduće. Spremajte se, krećemo. Bela afrika dobija počasno mesto među razgalamljenim crnim beštijama ...odmah iza predsednika, zamenika, sekretara i blagajnika. Olja se nikada nije vozila u koloni, još ovakvoj... vrišti. Ulećemo u brda, put je uzak i krivudav, ali momci iz Potfata drže tempo ...koji jedva pratimo. Oko stotke. Nećemo valjda da se obrukamo... Najveći problem predstavlja kočenje. Teži smo skoro duplo od svakog od njih, i na svakom kočenju samo što se ne zabijemo u nekoga. Tresemo se od hladnoće. Kukam za pustinjom. Džaba mi kukanje, ništa od tople odeće nismo poneli. Svakih petnaestak minuta kolona stane, da se se sačeka kandidat na VTR. Još uči da vozi i nije mu lako po ovim krivinama. Dvojica iskusnijih članova su non-stop uz njega, daju mu savete i bodre ga. Nastavljamo, tempo ne popušta i sve je hladnije. Pola sata nismo videli nikakve znake civilizacije. Sve je crno, postoje samo tri mala crvena svetla koja pokušavamo da uhvatimo i grmljavina dvocilindraša. Napokon tabla na kojoj piše Demirhisar! Da li je moguće? Pored toga što ima Dom kulture, Demirhisar ima i benzinsku pumpu. Zadnji put smo sipali kod onog dedice sa jabukama... U povratku ćemo sipati. Sada idemo na žurku. Svirka je odavno počela a mi kasnimo zbog ključeva... Dom kulture nije teško naći pošto je Demirhisar tri kuće i jedan Dom kulture. Svirka odjekuje ...i to odlična. Parkiramo što je moguće bliže bašti i ulazu. To, naravno, izaziva oduševljenje. Publike ima više nego stanovnika. Svi su došli odnekud. Teddy nas predstavlja svima. Bend, specijalno za naše goste iz Beograda, Krug – EKV! Piće, za sve - besplatno. Šta ćeš - pij, skači, deri se... Uželeli smo se gitare i rifova. U Makedoniji smo, na pravom mestu. Ipak, lepo je vratiti se kući... Ne znam u koje doba, ekipa se prikuplja, vreme je da se krene. Staćemo na benzinsku pumpu da kupimo nešto za večeru. Taman! Možete zamisliti izraz lica pumpadžije kada ga je u sred noći probudilo dvadeset pijanih bajkera. Pijani bajkeri, da bi spasili čiču srčanog udara, biraju jednog delegata, koji će da kupi večeru za sve. Ostali strpljivo čekaju ispred... Čiča tek sada u zbunu... ali sve ispada mnogo bolje nego što se nadao. Dobio je i bakšiš. Sipamo gorivo i vraćamo se par kilometara. Skrećemo na makadam i eto nas ispred nedovršene kuće. Dočekuje nas domaćin slavljenik. Dobrodošli! Postavio je tendu i sastavio nekoliko plastičnih stolova. Da se jede! Svako dobija po komad hleba i konzervu mesnog nareska. Olja i ja vadimo gomilu klope koju vučemo još iz Tašudžu. Turski sudžuk i sir baca domaću kujinu u drugi plan. Za kraj malo naobrazbe... Društvo je procenilo da se najstariji član, onaj sa Harley, previše napio i da je bio opasnost i za sebe i za druge. Kazna je to što će biti na tapetu celoga vikenda. Kreće zafrkavanje... prvo lagano, a onda počinje da boli... Spavaćemo u voćnjaku. Svako ima svoju vreću, poljski wc je tamo... Olji se nudi smeštaj u kući, koji odbija. Kako svi, tako i ona. Aplauz... to sestro. I u šljiviku dobijamo počasno mesto. Između predsednika, zamenika, sekretara i blagajnika...

XXII Kafa i cigar duvana sa Slovencima, i doviđenja Pamučak. Danas idemo ka Evropi, pa dokle stignemo. Pred nama su stotine i stotine kilometara dobrih i manje dobrih puteva egejske obale. Nigde se nećemo zadržavati, pošto smo oboje zaključili da sve ove stotine i hiljade kilometara turske obale nisu ni prineti onih par kilometara obale Ade Bojane. Pije nam se nikšićko pivo u Disku, na +35C, jedu čevapi u Ulcinju i šampite u Holiday-u. Na Adi su nam prijatelji, koji nam potvrđuju da je tamo sve kao i pre – blagi raspad. Usput ćemo proći Bugarsku, Makedoniju i Albaniju. Videćemo mesta koja nikada ranije nismo videli. Prevarićemo osećaj povratka kući! Na sred Selžuka vadimo šator i istresamo ga ne bi li našli Oljinu ogrlicu iz Damaska. Vraćamo se u Pamučak, u kamp. Ogrlica nas čeka pored mesta na kome je bio šator. Džepove u šatoru bi zakonom trebalo zabraniti. Koliko puta sam u njima ostavio baterijsku lampu ili autan, pa kada je zatrebalo, eto zabave. Do drugog po veličini grada u Turskoj, Izmira, ima oko šezdeset kilometara auto-puta ili džade koja prolazi kroz varošice i predgrađa. Biramo džadu, a posle prve gužve izlazimo na auto-put. Vidimo prostrane plitke bazene solana po kojima se lenjo šetaju flamingosi. Ružičasti. Izmir nam se prikazuje kao mnoštvo, ljudima inficiranih brda. Kuće su se ovde popele jedna drugoj na glavu. Nećemo se zadržavati. Taman što sam pomislio kako ćemo se lako izvući, auto-put se završava i eto nas kako očajnički pokušavamo da se, komplikovanim zaobilaznicama od kojih je većina u radovima, izvučemo iz haosa. Vozači se ponašaju kao u Beogradu. Žele krv. Slažemo kilometre, Aliaga, Bergama, Ajvalik, Edremit, Altinoluk, Ajvačik... Sve liči jedno na drugo i sve podjednako nezanimljivo. Evropska šminka ne pristaje orijentalnoj lepoti. Jedino se se zaustavljamo da popijemo čaj. Računam koliko imamo do granice sa Bugarskom. Oko četiri storine kilometara. U Enzine poslednji put točimo papreno skupo tursko gorivo. Sledeće punjenje je u Bugarskoj! Prolazimo velikim autobusima zakrčeno skretanje za Troju. Umesto Troje, u Troji postoji jedino replika drvenog trojanskog konja i znak da Troja pod zaštitiom UNESCO. Očekujemo da obala zavrne desno i da se pred nama ukaže Čanakale, Mramorno more, čuveno Galipolje i Evropa. Prvo smo videli Evropu, pa Galipolje, pa Mramorno more pa Čanakale. Spuštamo se i sledimo znakove na kojima je nacrtan simbol luke. Luka ima nekoliko i ja sam u rebusu koja je ona prava. Nisam razumeo, ali na jednoj od njih stajemo u red. Svaki trajekt vodi ka Evropi, ali neki idu čak do Istanbula. Prepuštamo sudbini i redu vožnje da nas odvedu gde žele. Svakako se nećemo buniti ako preplovimo celo Mramorno more i pristanemo u Istanbul. U luci nema nikoga ko prodaje karte. Kažu – na brodu. Pristaje trajekt, ni po čemu drugačiji od onih koji saobraćaju na liniji Kamenari-Lepetane. Izgleda da nije onaj koji ide do Istanbula... Penjemo se na brod i niko nam ne naplaćuje kartu. Pitamo stjuarta koji prodaje sokove, kaže – doći će. Isplovljavamo i napuštamo Čanakale. Par puta nam se učinilo da ćemo se sudariti sa ogromnim tankerima i teretnjacima. Kanal Čanakale je dugačak desetinama, a širok svega par kilometara. Olja mi pokazuje jato ogromnih meduza. Približavamo se brdu preko koga je ogromna slika turskog vojnika sa puškom. Natpis Dur Yolcu, nismo dešifrovali, ali nije ni potrebno. Slika govori hiljadu reči. Ovde su Turci naneli najteži poraz Saveznicima u Prvom svetskom ratu. Celo Galipolje je spomenik toj borbi. Pristajemo i eto nas na evropskom kopnu. Još uvek pitam gde se kupuje karta za trajekt. Kažu – samo vozi. Ušli smo i izašli iz Azije kao probisveti. Galipolje je prelepo. Naseljenih mesta nema puno, poneka kasarna ili vojno odmaralište po uzoru na kasarnu. Turskih zastava ima više nego bilo gde drugde. Pitam se hoćemo li proći pored spomenika onom ćosavom gorostasu iz muzeja Rata za nezavisnost u Ankari. Čovek, koji ne zna da čita i piše, je sam potopio najmoćniji engleski brod... Prolazimo kroz gradić Gelibolu i prelazimo na drugu stranu poluostrva. Trakija nas dočekuje svojom žućkastom pitominom. Svemu je vreme žetve i berbe. Sve je teško i jedro. Čak je i zalazak Sunca pun crvenog i masnog soka. Kotrljamo se preko blagih brežuljaka prema starom putu između Edirna i Istanbula. Lepota! Na ulazu u Edirne pronalazimo Shell pumpu, istu onu na kojoj smo prvi put prenoćili u Turskoj. Ovoga puta i mi imamo tepih preko koga možemo prostreti svoje posteljine. Naučili smo i mi nešto... Prilazi nam bugarski kamiondžija u beloj potkošulji, Georgi. Poziva nas da se premestimo u blizinu njegovog kamiona. Tu nam neće smetati rasveta... U strahu je da noćas neko ne preskoči ogradu parkinga i ne pokrade mu naftu iz rezervoara. Svašta ljudima pada na um. Ok, premestićemo se i čuvaćemo kamion. Nudimo Georgija čajem. Sad ću da dođem... ulazi u svoju kabinu i vraća se sa dva ledena piva. Veliko je za mene a malo za devojčicu. Živeli. Nudimo ga somunom, sirom i sudžukom. Sad ću da se vratim... Dobijamo paradajz iz Georgijeve bašte. 100% organic. Slede: bugarska salama, bugarski sir, bugarska čokolada, bugarski sok, bugarske cigarete i još bugarskog piva. Georgi je oduševljen našim putovanjem, ne može da veruje gde smo sve bili. Moramo da mu pokazujemo slike na ekranu fotoaparata. Zaključuje da mi, motociklisti i kamiondžije, delimo džadu. Kada je video našu afriku sav se naježio od sreće. Evo, pogledajte. Stvarno... Kao mladić je vozio jawu i u njegovoj dnevnoj sobi stoji fotografija Georgija, njegove tadašnje devojke (sadašnje supruge), i jawe ...na zadnjem točku. Nagovaramo ga da kupi ponovo motor. Nikad nije kasno. Georgi poziva svoju ženu, da je pita za motor... posle par uvodnih rečenica telefon prepušta nama. Olja i ja nagovaramo Georgijevu ženu da kupe motor. Zamislite u dnevnoj sobi sliku Vaših unučića i njihovih devojaka na zadnjem točku! Kupljeno. Za kraj, dobijamo smo sve moguće blagoslove kao i saznanje da je u Plovdivu velika žega. Slede zgode i nezgode iz kamiondžijskog života sa osvrtom na aktuelnu geopolitičku situaciju. Bugarska je super, Turska je super, Jugoslavija je super, Evropska Unija je bez veze. Samo traže neke papire i pišu kazne. Čoveka tu niko ne gleda... ljudi smo, majka mu stara, nismo roboti. Vodi nas u svoj kamion i pokazuje nam kabinu u kojoj provodi većinu života. Ima sve, klima uređaj, krevete, televizor, frižider, muziku i slike unučića za ovim istim volanom. Pokazuje nam kilometražu koju je kamion prešao za šest godina, koliko je star. Skoro milion kilometara! Sve ih je on izvozao. Do generalne ima još vremena... Kamion ima oko 600 konjskih snaga i troši 35 litara na sto kilometara... Sa Georgijem smo se te večeri oprostili jedno desetak puta. Uvek se vraćao da nam kaže još nešto ili da nam donese nekekvu bugarsku poslasticu koje se ranije nije setio... Dobili smo i vodu sa Gorne Banje, izvora u blizini Kirove radionice. Radujemo se što ćemo sutra videti Kira i Plamena. Georgi je napokon digao ruke od nas i pridružio se pumpadžijama i policajcima koji tek što su pokušali da zaigraju karte. Mi smo ostali da biramo između komaraca ili pretoplih planinarskih vreća. Prešli smo Boga oca.

XXI Svi koji žele da vide termalne izvore Pamukale, travertine i antički grad Hierapolis, treba da izbroje tačno četrdeset turskih lira. Dolazimo prvi i blagajnik nema da vrati kusur. Nema kabina za presvlačenje, ni garderobe, niti kesa u kojima bismo mogli poneti svoje stvari, kada ih već nemamo gde ostaviti. Ispod ulaza je privatni park, koji se posebno plaća, i u kome sve to postoji. Pred nama je brdo u kaskadama od okamenjenog snega. Izgleda da ne postoji mesto niz koje se voda ne sliva. Što se više penjemo voda je toplija. Kaskade su tzv. traverne, plitki bazenčići nastali taloženjem kalicijuma, kojim je voda koja ovde izvire prebogata. Sada mi je jasno zašto je dno bazena, u kome sam se juče kupao, bilo prekriveno finim slojem belog mulja. Sami smo i sve je naše. Pentramo se po brdu i uskačemo u skoro svaki bazenčić. Prava dečija radost. Ne mrdamo odavde! Na mnogim mestima na kojima se traverne prelivaju u donji nivo se mogu videti stalaktiti i stalagmiti. Sve zajedno, izgleda poput slapova Krke, kada bi se, nekim slučajem, zaledili. Nije mi jasno kako je, pored tolikog broja posetilaca, sve savršeno belo i čisto. Pištaljka policajca nas zove da siđemo po odgovor. Prethodno moramo da odgovorimo na pitanja da li smo normalni i da li znamo šta je turski zatvor? Svaki pristup tavernama je najstrožije zabranjen. Da bi nastala jedna taverna, potrebne su hiljade godina. Pre nego što se stvrdne, sloj kalcijuma mora da prođe fazu u kojem je gustoće želatina. Našim stopalima smo sigurno dosta toga oštetili. Izvinjavamo se ali dodajemo da nismo videli nikakvo obaveštenje. Policajac nas pušta, zaista nema niti jednog upozorenja ...a on je malo zakasnio na posao. Jedino kuda je dozvoljeno je prljava staza uz koju je ukopan plitak kanal kroz koji otiče voda. Turisti su se već nakupili i svojim telima ispunjavaju kanal. To nam i nije nešto interesantno, pa se penjemo gore, gde bi trebalo da se nalaze ostaci starog Hierapolisa. Izbijamo na prostrani travnati plato nad kojim je neko istresao veliku knjigu istorije umetnosti. Nalazimo klupu ispod drveta, proučavamo brošuricu i plan lokaliteta. Hierapolis je zvanično star više od dve hiljade godina, ali otkrića su pokazala da je postojao mnogo pre nego što je okupiran od strane civilizovanog sveta, Grčke i Rima. Bio je mesto obožavanja Kibel, boginje Majke, kao i drugih prastarih bogova Anadolije. Tajne ceremonije i obredi su vršeni u bazenima, izvorima i u Plutoniumu, pećini punoj otrovnih gasova. Veruje se da su paganski sveštenici koristili otrovan vazduh kako bi dostizali nova stanje svesti, ali se ne zna kako im je to polazilo za rukom. Nije teško doći do zakljuka da svako ko je izašao živ iz te pećine je postajao slavan i ugledan. Čudotvorac. Prvo što su hrišćani uradili, kada su nasledili Rimljane, je da zatrpaju Plutonium. Slični mađioničarski trikovi, se i danas koriste u svrhe stimulisanja bogobojažljive raje u neophodnost doniranja Crkve. Miracolo! Temelji Apolonovog hrama su odmah pored ovog sablasnog ždrela podzemlja. Tu je Apolon sreo Kibel i nema indikacija da je taj susret bio neprijatan. Kako se o istoriji Hierapolisa, pre dolaska klasičnih civilizacija, ništa ne zna, za zlatno doba Hierapolisa je proglašeno doba klasičnih civilizacija. Grad je bio zdravstveno, religijsko i umetničko središte. Verovalo se, kao i danas, da su ove vode lekovite. Kasnije su Persijanci rušili grad, kao i mnogi zemljotresi. Turci Seldžuci su izgradili zamak i dali ime Pamukkale. Tačku na sve stavili su Fridrih Barbarosa i njegovi krstaši. Hierapolis se od toga nikada nije oporavio, a nekoliko kasnijih zemljotresa sravnilo je i ono što su užurbani Sveti ratnici izostavili. Ostaci su zarasli u travu, po kojoj se krišom krećemo. Valjda se neće ponovo stvoriti onaj sa pištaljkom. Nekropola Hierapolisa je jedna od najbolje očuvanih na svetu. Mermerni sarkofazi su odavno ispražnjeni. Čak su i kosti pokradene. Reljefe na sarkofazima, srećom, niko nije upotrebljavao kao kamen za kiseljenje kupusa. Ko čita stripove, može čitati i ove reljefe. Bogovi, polubogovi i smrtnici se svađaju, mire, ratuju, vole, plaču, smeju... kao u španskoj seriji. I tako u nedogled, dok se halabuka i prašina ne podigne do vrha Olimpa. Tada veliki Zevs ošine koju munju i kaže – Ee, dosta je bilo, hoću da gledam utakmicu u miru. Hodamo drevnim gradom. Hramovi, kapije, slavoluci, kupatila... Primećujemo jednu od najočuvanijih građevina, jedinu u Hierapolisu koju vodič ne opisuje. Pre dve hiljade godina, latrina ili javni toalet, nije bilo nešto od čega se zazire i nešto čega se treba stideti. Da je bilo suprotno, govori bogata, mermerna fasada sa raskošnim stubovima. Unutra su dve velike i svetle prostorije, dame i gospoda. Duž svake, mermerne klupe sa otvorima, jedna nasuprot drugoj. Nekada se, sedeći na klozetu, razgovaralo, družilo, trgovalo možda... Nije se krilo da svako mora da radi – ono. Idemo do velikog Amfiteatra. Amfiteatar u Hierapolisu je najveći i najočuvaniji u Aziji. Primao je preko deset hiljada posetilaca. Napokon mi se ispunjava želja da čestito obiđem jedan. Ulazi su raspoređeni po obodu gledališta, stepenicama se silazi ka bini. Binu, na kojoj je danas jedino čuvaru dozvoljen pristup, ukrašavaju statue bogova. Akustika je zaista savršena. Tihi koraci čuvara se čuju i u poslednjem redu. Kako li se tek čulo kada nekome u publici zazvoni mobilni telefon? Pored ovog postoji još jedan i stariji amfiteatar, koji, posle jednog od zemljotresa, nije obnavljan. Rimljani su napravili ovaj na kome se nalazimo. Ispred bine je izdvojen prazan prostor u koji se, ukoliko drama ne ispuni očekivanja, uvek može ubaciti poneki lav, tigar, gladijator, loš glumac, režiser... Za rimski kulturno-zabavni program uvek se tražila karta više. Oko amfiteatra se još uvek vrše istraživanja, italijanski arheolozi ovde kopaju više od trideset godina. Tražimo antičko kupatilo na otvorenom. Na slici je ispunjeno kristalno čistom zelenom vodom i ostacima mramornih stubova i statua bogova. U stvarnosti, ovo kupatilo je ispunjeno ružičastim telima ruskih turista, jedinih koji mogu da plate nekadašnju privilegiju božanstava i kraljevske porodice. Tešimo se uz odvratnu instant kafu iz automata, takođe kraljevske cene. U muzeju, koji je skoro besplatan, nema žive duše. Ovde su pohranjeni visokobudžetni reljefi-stripovi koji imaju tekst i na engleskom i na originalnom – španskom. Šalu na stranu, prelepo je. Veština klesara je prosto neverovatna. Nesumnjivo da su neki od njih bili makar polubogovi. Sarkofazi, statue, pisma... Meni je pažnju privuklo nešto potpisano kao – Statua glumca. Obezglavljen muškarac sedi na stolici i u ruci drži svoju glavu. Pitam se da li je Šekspir znao za Pamukale? Za kraj, još jednom, protivzakonito, uskačemo u jednu od traventina. Dve crnkinje slede loš primer. Pištaljka je uključena na maksimum, i mi nestajemo u masi. Na ulicu izlazimo u kupaćim gaćama. Preskačemo ogradu privatnog parka sa kabinama za presvlačenje i oblačimo se. Na izlazu želimo blagajniku ugodan dan. Pakujemo stvari na motor, i ponovo prolazimo ispod znaka.Welcome to Pamukkale, piše i na izlazu iz Pamukale. Hvatamo pravac za Sarakoy iza koga skrećemo na put koji vodi na zapad. Do Egejskog mora i Kušadasija ima dva sata ugodne vožnje kroz brda, sela i male varoši, Kuprubaši, Kujundžak, Sultanhisar, Umurlu, Indžirliova i jedan veći grad - Ajdin. Nismo se zaustavili, pošto smo to Ajdin povezali sa rečju – ajran, kojom su potpisani oni vodnjikavi i kiseli jogurti koje nam svuda pokušavaju uvaliti. To, kao i natpisi restorana čuvene crnomorske kuhinje nas opominju da je vreme ručku. Skrećemo u Germendžik, mahalu zaboravljenu od Boga i vremena. Stajemo ispod table Pide salonu. Jedini smo gosti, ali silne nagrade, okačene iznad furune, sa slikom ovog istog Brke koji stoji pored furune, nam govore da smo na pravom mestu. Izvol'te, bujrum. Dajte nam puno vode, koka kolu, kafu i jogurt. Ajran nećemo. Pide? Da, sa mesom i sa sirom. Odmah. Gledamo Brku kako vešto razvlači testo i puni ga nadevom. Otvaraju se vrata furune u kojoj bukti celo jedno stablo. Onom pekarskom lopatom, sa dugom drškom, polaže naše pide da obli zidić iznad vatre. Zatvara vrata i smeška nam se... Bir minut. Za minut se ponovo otvaraju vrata furune i eto pida na drvenom stolu. Brka ih seče i ređa na tanjire. Momak, najverovatnije Brkin sin, nam poslužuje tanjire i salatu koju nismo tražili. Kuća časti. Umalo prste nismo pojeli. Tražimo još dve porcije... za poneti. Brka se smeška... Na kraju, jedemo svi zajedno. Gledajući nas i njima se prijelo... Iznad Kušadasija, je na našoj karti zaokruženo selo Pamučak. Kamp i plaža. Pored je čuveni Seldžuk i još čuveniji Efes, jedno od sedam čuda Starog sveta. Mene brine to što nam je i Kemer bio ovako zaokružen, pa smo jedva dočekali da pobegnemo. Valjda nas neće ponovo dočetati ona vrućina i vlaga od koje se ne može disati? Skrećemo sa glavnog puta i pratimo putokaz Ephesos. Gužva i kolona, iza amfiteatar i stubovi. Dosta nam je istorije za danas, od svetskog čuda su i onako ostala samo dva stubića. Put vodi ka Kušadasiju i «kući Device Marije». Videli smo Devicu Mariju od bronze i vratili se putem koji smo došli. Iznad prvog kampa na koji se naiđe piše - Welcome bikers. Kamp je na prašnjavoj ledini, pored puta i bez imalo hlada. Do plaže treba da šipčiti kilometrima. Ne pecamo se na to, i pridružujemo se penzionerima koji kampuju u šumici eukaliptusa pored divne peščane plaže sa koje se vidi ostrvo Samos. Oko nas nema nikoga i šator podižemo ispod krošnje povijenog drveta. Kupanje do noći, raki i pivo sa prvim komšijama, starijim Slovencima. Lepo smo se ispričali i još lepše napili.

XX Gosti kampa u Kemeru, se još nisu probudili kada smo ih napustili. Promenićemo plan i pored Kemera, napustićemo i tursku obalu Sredozemnog mora. Ovo što smo videli i nije naš - cup of tea. Bojim se da, ukoliko Tuska nastavi da se razvija na ovakav način, sav ovaj progres, jednog dana, ima da joj izađe na nos. Idemo u kontinent, u prirodu, da nađemo zamak od pamuka i mesto na kome je Apolon sreo Kibel, anadolsku boginju Majku ...i da vidimo kako je turizam izgledao pre dve hiljade godina. Idemo u Pamukale! Vraćamo se u Antaliju, okruženu nestvarnim planinama, pred kakve je Leonardo da Vinči voleo da postavi one koje je portretisao. Rano je i još uvek nema gužve. Iz Antalije, ka unutrašnjosti, vode tri puta. Na svakoj raskrsnici, radovi.... Srećom, afrika može i po tome. Pratimo velike putokaze – Isparta, Dinar, Afyon, Konja... svako od imena nas zove i mami... baca u razmišljanje. Koliko je malo to što smo videli, a koliko se puno, to malo, odrazilo na nas. Što smo bliži Beogradu, više razmišljam o tome hoćemo li biti u stanju vratiti se u ono što smo za sobom ostavili pre samo nekoliko nedelja? Nije moguće izbeći i to da se, sa svakim novim horizontom, pred nama, otvaraju po još jedna vrata spoznaje... Koliko je strašno što više ne znamo kakav je i koliki svet, i kako je mali i prljav kavez u kome se još uvek nalazimo. Teši nas da će Tursku biti namoguće zaobići na svakom sledećem putovanju. Istok nije skup neobičnih mesta i građevina. Na Istoku se traži srce slagalice koju želimo da složimo. Samo to znati je dovoljno. Tražimo skretanje za sporedni planinski put za Denizli. Put na kome su naseljena mesta tek na svakih pedeset kilometara ...dovoljno za razmišljanje, a premalo da se skrene sa uma. Prolazimo pored ogromne Ataturkove betonske glave, koja je, kao i sve ostalo - u izgradnji. Kada bude gotovo, Ataturk će lično moći da prati i nadgleda razvoj ogromnog antalskog zaliva. Jedino što neće ništa moći da kaže, pošto su mu, usta, za svaki slučaj - zabetonirana. Par kilometara i eto nas na raskrsnici. Čim se dohvatismo džade, vremeplov, unazad, obrće koju hiljadu. Termosos, drevni grčki ...nešto ...u kome se nismo zaustavili. Kujundžiću, sedi, jedan. Hvala. Kujundžiću – napolje! Aa, možete li i Božovićevu da pustite sa časa? Ide nam se na kebab u Korkuteli... Ubrzo smo na oko hiljadu metara nadmorske visine. Planinska svežina briše ružna sećanja na jučerašnju tropsku vrućinu i vlagu. Hladno je, ali ne oblačimo jakne ...malo da se smrznemo. Luksuz od deset zvezdica, sa crtom. Tursko leto. Nebo bez oblačka, gole i puste planine, pokošene žitne doline i poneki minaret u sred polja. Posle tačno pedeset kilometara – Kirkuteli ...na ravnoj Romaniji. Seher merkezi nije teško naći. Milimo, tražimo kafanu, mehanu, ćevabdžinicu, burekdžinicu, aščinicu... u kojoj svi sede. U malim mestima se uvek izlazi na samo jedno mesto - ono najbolje. U malim mestima, dobro, nije teško naći. Kao prvo, motor se može parkirati pored stola koji izaberemo. Nije li to divno? Toalet je nov i čist. Osoblje nasmejano i ljubazno. Hrana obilna i ukusna. Kolonjska voda miriše na Mediteran...Časte nas kafom, i daju savet gde da idemo posle Pamukale. Marmaris i Kušadasi. Very nice ...pošto nam pomažu da podignemo motor i podmažemo lanac, nemam srca da iznosim svoje mišljenje o tim biserima egejske obale i srbijanskih turističkih agencija. Na rastanku se rukujemo sa pola Kirkutele. Foto sa konobarima i kuvarima za uspomenu i dugo sećanje. Pravimo počasni krug oko centra, čisto da damo šansu, onima koji se nisu rukovali, da nam makar mahnu za srećan put. Zapadna, uostalom, kao i sve druge Anadolije, jednostavno nema kraja. Kolika li je tek bila pešacima i konjanicima? Šta su jeli oni koji su je osvajali? Usamljena pumpa državne kompanije Petrol ofisi nas spašava pešačke spoznaje prostranstva Anadolije. Pumpadžije sede napolju i velikim nožem čereče dinju. Najmlađi dobija zadatak da nam natoči benzin. Odmaramo u hladu. Posle par minuta dobijamo veliki tanjir sa lepo nasečenom ananas-dinjom. Sve je spremno za tragikomediju u tri čina, pomalo prozaičnog imena - Minsk u Kiziladžadagu. Radnja teče ovako nekako. I Neočekivani dolazak slavnog motocikla marke Minsk na malu i ubogu benzinsku stanicu Kiziladžadag. II Tajni i neobjašnjivi rituali koji prethode zaustavljanju motocikla marke Minsk i agonija skidanja poklopca rezervoara i točenja goriva. Vraćanje poklopca rezervoara je očito zabranjeno prikazivati u javnosti... III Grandiozni odlazak motocikla marke Minsk ...uz pomoć kurble, šestoro ljudi, jedne nizbrdice, i mnogo, do sada neviđenih, svetlosnih, zvučnih i pirotehničkih efekata. I sledećih stotinak kilometara imalo se šta videti... sreli smo Budu na skuteru od pedeset kubika, okamenjenog jahača sa turbanom i okamenjenog magarca, bika koji sedi, žene traktoriste... i mnoge druge interesantne i poučne stvari. Penjemo se i spuštamo. Dobar deo puta je u fazi rekonstrukcije i proširenja, tako da vozimo po makadamu, zemlji, šljunku, pesku, prašini... Srećom, katrana nema. Izbijamo na vidikovac sa koga se pruža pogled na ogromnu dolinu. U dnu je Denizli, a nasuprot nama, na dalekim brdima, nalazi se padina koja kao da je prekrivena snegom. Paamukale. Denizli je školski primer uspešnog turskog grada. Starac koji obećava... Privreda i razvoj znaju samo za rekorde. Denizli je centar ogromne turske tekstilne industrije. Tkanine i materijali od pamuka i vune. Ćilimi. Periferija nosi fabrike i četvrti koje opslužuju tehniku. Na lepim i osamljenim mestima velelepne vile novopečenih biznismena. Centar je stara džamija i utvrđenje, koje izgleda kao da nikada nije bilo pod opsadom. Denizlije su pozante meraklije, gaje vinovu lozu i prave vino. Ko voli mentalnu gimnastiku treba da se druži sa muslimanima vinopijama. Kako piti a ne piti? Kako ne piti a da se popije? Takođe Denizli je čuven po rvačima. Tursko rvanje podrazumeva dvojicu nauljenih muškaraca u kožnim i za tri broja manjim bermudama. Tursko rvanje podrazumeva da u borbi nema ujedanja, a da svega ostalog ima. Kroz Denizli vode moderne saobraćajnice sa bezbrojnim isključenjima, skretanjima, obilaznicama. Ipak, nije teško slediti putokaz Pamukkale i ubrzo smo na putu na kojem se mogu sresti samo vozila sa stranim tablicama. Motoristi, kao što je red, mašu jedni drugima. Prolazimo ispod ogromnog znaka – Welcome to Pamukkale. Nismo ni pročitali taj komplikovani natpis do kraja, već nas kojekakvi promoteri i animatori vuku za rukav, prodajući aranžmane, pakete, ture, pogodnosti... Zaustavljamo pored tipa koji sedi pod suncobranom i ne nudi ništa ... prve dve sekunde. Kamp? Tu je, odmah iza ćoška. Eto i vlasnika kampa... cene, duplo veće nego u bilo kom drugom kampu u kojem smo bili. Pored, nudi nam i sobe u malom privatnom hotelu. Posle malo cenjkanja, dobijamo apartman sa bazenom, po nižoj ceni od prve cene za kamp. Upecali smo se na bazen... Terasa gleda na kamp, travnjak iza hotela. Uživam gledajući stariji bračni motociklista, iz Francuske, kako briše šator i stvari na koje se očito nešto prosulo. Minut kasnije, uživam u istom prizoru ...iz bazena. I pored toga što su došli na novim i divnim BMW turerima, i u istoj tako divnoj opremi, ovi Francuzi govore sve same ružne reči... Hotel ima internet, tako da se po prvi put javljamo svojima sa nečim drugim od onoga – živi smo. Dok sam pisao BJB forumašima, Olja je odspavala partijicu. Uveče smo prošetali kroz varoš i nagledali se suvenira za sledeća tri života, kao i pijane engleske omladine. Kroz mrak posmatramo ogromnu padinu koja izgleda kao Jahorina u sred zimskih olimpijskih igara. Sutra ujuto ćemo se tu nacrtati prvi.

XIX Posle celog jednog dana provedenog na relaciji šator, plaža, kafana, po ko zna koji put spremamo našu afriku za nove kilometre. Naše prve komšije, stariji bračni par, nas pozivaju na kafu ispred svoje kamp kućice, na koju je nakačen veliki klima uređaj. Živeli su u Ankari, ali pred odlazak u penziju su kupili kuću u Silifke, ali najradije provode vreme, ovde, u kampu. Pecaju. Jildiz im je dobar prijatelj. Hvalimo Jildizov restoran. Da, ovaj restoran je poznat širom zemlje... Malo se raspitujemo o putu koji je pred nama... njima je, od cele turske obale, ovde najlepše i najprijatnije. Klima je mnogo suvlja od one oko Anatolije i na zapadu. Koliko sam mogao da primetim, ovde je dosta vlažno i sparno. Kada budete videli kako je na drugim mestima, shvatićete... Turizam ovde još uvek nije uzeo maha. Ljudi se bave poljoprivredom i ribolovom. Umesto za postavljanje ležaljki i suncobrana, plaže se koriste za postavljanje plastenika. Pitamo ih šta vredi videti. Najlepši deo turske obale je pred nama. Stotine kilometara planina i more. Put je loš i uzak i zato je ovo područje zabačeno i nerazvijeno, sa druge strane, priroda je netaknuta. Pred Alanju počinje civilizacija, gradovi i turizam... i tako do Istanbula. U turističkim mestima sve je mnogo skuplje ...njihove penzije to ne bi mogle da isprate. Nije mi pravo što to čujem. Potajno se nadam da nije u pravu. Joy, u našu kartu, zaokružuje mesta koje trebamo videti. Uglavnom sve ono što nam je već zaokružio Ivo, u Sofiji. Starogrčki gradovi i nalazišta. Izgleda ih ima više nego u Grčkoj. Kada su bili mladi, jedno leto su autom obišli celu Jugoslaviju. Veoma im je bilo lepo, a najviše im se dopalo u Velikoj plani. Bili su u nekom, beauutifull hotelu u kome je svirala neka beauutifull yugoslavian music... U Beogradu i Zagrebu nisu mogli da nađu smeštaj. Svi hoteli su bili puni. Žao im je što se Jugoslavija raspala. Pitam ih šta će im onoliki klima uređaj na prikolici. Zbog Whiskyja, našeg psa. Star je, i ima problema sa srcem. Smeta mu vrućina. Hajde Whisky, dođi da upoznaš Olju i Matiju. Whiski dolazi tako što ga donose. Malo smo se pomazili, pa su ga spustili na zemlju ...da prošeta. Whisky nije napravio ni koraka, samo je blentavo stajao na suncu, dok ga nisu vratili nazad u prikolicu. Opraštamo se od komšija kampera i Jildiza, daje nam preporuku za sledeći kamp. Penjemo se na put ...i rock 'n' roll može da počne! San svakog motordžije. Dobar asfalt, bez igde ikoga, krivine, zavoji, uvoji, usponi, spustovi... Planine, obrasle mirisavim borom i pinjom, uranjaju u more takvih boja, kakvih ni na razglednicama nema. Pogledi su fascinantni. Tu i tamo, pusta plaža, kakvih se Karibi ne bi postideli. Red vožnje, red kupanja. I tako, satima... Đavo nam nije dao mira da se ulogorimo na nekoj od ovih plaža i tu ostanemo dok nas vojska i policija ne otera. Radoznalost nas je terala sve dalje i dalje, a i dobar put. Hoćemo još! Na nekom prevoju od preko hiljadu metara iznad mora, čovek je napravio kafanu sa pogledom od neprocenljive vrednosti. Niske sofre, ćilimi, jastuci... Uštipci i palačinke sa domaćim pekmezima ...i turska kafa. Ne mora se u Indiju po nirvanu. Nekoliko BMW endura staje na parking, pošto su videli afriku sa onoga sveta. Jednim pogledom na naše face dobijaju sve potrebne informacije o putu koji je pred njima. Ne gubeći vreme, samo su se okrenuli i uzjahali motore u pravcu iz kog smo došli. Na kraju, gazda nam poliva ruke kolonjskom vodom sa mirisom limuna... Put između Anamura i Gazipaše je kompilacija najlepšeg kroz šta smo prošli. Bezbroj serpentina visoko iznad mora. Daleko na pučini se vide obale Kipra. Kako nema saobraćaja, od afrike izvlačimo maksimum. Skoro da koferima kačimo asfalt. Dugo ću pamtiti tih sedamdeset i sedam kilometara. Prvo što me Olja pitala, kada smo stali na Petrol Ofisi pumpu u Gazipaši, je da li sam umoran od svog onog peglanja. Kamo sreće, ljubavi moja, da se do kraja života umaram ovako. Pumpadžije nas zovu na čaj, na drugi čaj ...slikamo se. Kasnije nam se pridružuju i lokalni bajkeri. Svi voze jawe - laser. Najstariji pumpadžija nas zove kod njega kući na ručak, večeru, spavanje, doručak, ručak, večeru, spavanje... Kaže, u Gazipaši nema turizma, more je prelepo. Postoje i ostaci iz stare Grčke... Hvala, ali mi hoćemo u Side, mesto koje nam je Joy zaokružila. Pre toga ćemo videti turski Las Vegas - Alanju. Da vidimo gde to Srbija ide na letovanje. Zahvaljujemo se pumpadžijama i umesto – srećan put, dobijamo besplatno pranje motocikla. Afrika je zasijala, poput kakve sveže iskopane i umivene antičke statue. Napuštamo Gazipašu i vozimo po ravnom putu prema Alanji. Nije prošlo puno kada je pored nas promakao jedan ogroman hotel. Zatim drugi, zatim stoti. Više od sto kilometaara vozimo, valjda, kroz najveći hotel resort na svetu. Sve je izgrađeno u zadnjih, možda, pet godina, sve je novo i sve je puno ljudi! Natpisi su na turskom i ruskom. Kupite nekretnine! Nismo ni primetili kada smo ušli u Alanju. Ustvari jesmo, Alanja je ono gde nam afrika kuva. Gužva. Što pre pobeći odavde! Vlaga i vrućina su u porastu. Lepo su nam rekli... Nastavljamo prema Side, gradiću čuvenom po antičkom gradu i po šiš čopu. Silazimo sa puta i posle par kilometara se nalazimo okruženi mramornim stubovima, statuama, amfiteatrima... i hotelčnama. Idemo na šiš čop, valjda je to nešto ozbiljnije. Sedamo u prvu kafanu i naručujemo. Da li želite turski hleb? Želimo. Šiš čop? Želimo. Čoban salata? Želimo. Pivo? Daa... Stiže efes, ladan ko' zmijče. Dvoje, za susednim stolom, nam nazdravljaju vodkom. Skul. Vodka po ovoj vrućini? Tu je i pivo, da se gasi... Pijani su ko' letve. Oni su iz Švedske i ove godine su ponovo došli u Sidee. Jako im se dopada... Jedini je problem piće ...sve moraju da vuku sa sobom. Pokazuju nam na dva ogromna kofera na točkovima. Booz ...he, he... U rančićima su pasoši i kupaće gaće. Živeli! Uzdravlje! Šiš čop su loša verzija naših ražnjića. Ok, videli smo Side, divno mesto za odmor. Sledeći na redu je velegrad, Antalija. Sat vremena dosadne vožnje. Jedino interesantno je bilo kada su policajci, na nekom semaforu, za uši izvukli iz auta čoveka bez majice. Pa ko se ne bi skinuo? Što više pada mrak, sve je vlažnije i sve više se znojimo. Ko hoće da smrša, a ne želi da se odrekne jela i pića, neka letuje ovde. Probijamo se kroz gužvu Antalije sat vremena. Topimo se... Mrak ne donosi olakšanje, naprotiv, sve je gore. Izlazimo iz grada i vozimo prema sledećem zaokruženom mestu na karti. Kemer ispod Olimposa, ima kamp ...zaboravio sam šta tamo treba videti. Ne znam koliko smo stotina kilometara prešli. Crkli smo. Ulazimo u kamp. Odmah se vidi da je ogroman, da je prepun ...i dosta skroman. Nije Kemer, nego Čemer. I gosti su dosta skromni. Turska radnička klasa, oni kojih nema na Anatkabiru... Otupelih pogleda, u potkošuljama, sede ispred bednih prikolica, puše i piju pivo. Znoj se sliva... Umesto dobrodošlice, lenjo nam klimaju glavom, mada mogli su i bez nas. Podižemo šator na brzinu. Samo da se dočepamo neke česme, tuša, vode... Kupatilo je grozno. Vraćamo se do šatora, neko nam je, pred šator, postavio sto i dve stolice. Brka, od prekoputa, podiže flašu. Bujrum Srbistan! Tešekur edijorum. Za dva minuta smo ponovo gola voda. Idemo do plaže. Rashladićemo se, taman stajali u vodi do jutra. Plaža je jadna i prljava, poput kampa... Ja sam se malo bućnuo pa se vratismo nazad. Usput, uzimamo par efesa i pridružujemo se komšijama. Sedimo u tišini i gledamo pred sebe. Znoj kaplje na zemlju...

XVIII Noći u Kasabu su veoma hladne, celu noć smo se otimali o tanki pokrivač. Ujutro nas, kod gazdarice, njenog oca, nihove komšinice i njene kćeri, čeka ljudska topla reč i još topliji čaj koji ćemo zaslužiti tako što ćemo ispričati sve o sebi i našem putovanju. Mišljenja, o tome su podeljena. Starijima se ne dopada, mlađima se sviđa. Dedi je to đavolja rabota... eto, ni televizor ne gledamo... Gazdarica nam pokazuje porodičnu fotografiju. Na slici je ona, deda, ovaj ovde, i još dvadesetak mladih žena i devojaka. Sve one su dedine ćerke i unuke i sve su lepotice. Nema niti jednog muškarca. Kažem, da kod nas, u Srbiji, po manjim mestima i selima, vlada nestašica žena. Ako dođu, poženićemo ih sve za pet minuta. Dedi se to i nije preterano dopalo, ali barem je prestao da gnjavi. Gazdarica nam priča o Kasabu. Većina meštana, kao i pridošlica sa koferima novca, koji zidaju sve ove hotelčine, su hrišćani. Oni su iz Alepa, i ovde su sebi, eto, «skromno» napravili da imeju i oni negde preko leta, kada su u gradu velike vrućine. U Kasabu će prekosutra biti kao u košnici, pošto se svake godine održava masovna molitva, procesija i svetkovina u čast Device Marije. Da smo sutra došli, ne bi našli smeštaj ni za lek. Tačan povod za slavlje nismo baš uspeli da dokučimo, ali kao i kod nas, gde ima da se jede, pije i prangija, druge stvari i nisu toliko bitne. Prvi maj ili Uskrs, sve može ... a najbolje oba. Svetkovina u Kasabu je dan u godini, u kojem oni koji imaju darivaju one koji nemaju, slično Kurban Bajramu kod muslimana. Navodno, Bogorodici se prinose žrtve, ovce, krave, koze i sl. Sve se to kolje se i kuva u ogromnim kazanima celu jednu noć. Sledećeg jutra se bogobojažljiva svetina par puta prekrsti, malo prošeta, pa na krkanluk. Donese se vino, muzika ...do jutra. Gazdarica kaže da je to ranijih godina imalo smisla, a sada je najobičniji karneval. Ona izgleda dosta drži do religije, bila je čak i na hodočašću u Međugorju, u Hercegovini. Za kraj, naše poslednje hodočašće u arapsku pekaru. Fatajer. Na graničnom prelazu nam ponovo naplaćuju taksu za izlazak iz zemlje i carinu za motocikl. Dvadeset dolara. Policajci nam, za utehu, daju smokve. Vozeći kroz nepunih sto metara ničije zemlje shvatamo da nam Sirija već nedostaje. Turci su nam samo udarili pečat i rekli welcome. Nema više – voljkom. Prolazimo pored stare i čuvene Antakije. Sa planina se spuštamo ka moru, ka Kirkale. Ubrzo, dobra stara džada postaje dobri novi auto-put ...da se prisetimo kako se ono beše vozi u Evropi. Bez naglih pokreta. Afrika zadovoljno prede ko' skadarlijski mačak. Na karti je i gradić po imenu Dortyol. Naše znanje turskog je već toliko da znamo šta tačno znači ta reč. Dort je na turskom – četiri. Yol znači – put. Četiri puta = raskrsnica. Olja želi da iz Dorćola pošaljemo razglednice našim prijateljima Dorćolcima. Izražavam sumnju da je verovatnoća da ovaj Dorćol ima svoju razglednica, jednaka onoj da istoimeni fudbalski klub iz Beograda osvoji Kup šampiona. Izgleda se nisam dovoljno ubedljivo izrazio... Skrećemo sa auto-puta na put koji je put jedino po tome što su rupe na njemu organizovanije od onih pored. Umesto kaldrmom, neko je ovaj put popločao rupama. Do Dorćola ima nekoliko raskrsnica, i na svakoj mašimo pravac. Na kraju, mladi bračni par na mopedu nas upućuje na nešto što podseća na pustu i prašnjavu ledinu u središtu oaze Palmira ...samo bez oaze. Niko od ovih Dorčolaca ne šeta tarzanku i tojzla i niko ne podiže donji deo trenerke do ispod sise. Ne sedi se ispred kafičima i niko ne kaže – eee, brateee. Jedino što je isto je - muzika. Razglednica naravno nema ...rasprodato. Ponovo na auto-putu. Vetra nema pa je milina voziti. Nad nama su planine a ispod nas je more poput onog u Siriji. Industrijsko. Najistočnija tačka Sredozemnog mora je ovde negde ...kod Dorčola. Penjemo se u brda i put nas vodi od obale u kontinent. Stotinak kilometara do najvećeg grada ovih prostora – Adane. Auto-put, brzo postane dosadan. Prema onome pored čega prolazino, ništa vredno skretanja sa puta. Adana je četrdeset kilometara od mora, tako da se ne uklapa u ideju obilaženja i gustiranja turske obale. Primećujemo da je vazduh dosta vlažan i da se znojimo više nego u pustinji. Nimalo prijatno. Stajemo na British Petrol pumpu da se napijemo benzina, vode i neke slatke gaziranuše. Sedimo na ivičnjaku ispred male prodavnice i ćaskamo sa pumpadžijom koji nema posla. Na dva metra ispred nas parkira jedina lada koju smo videli posle Bugarske. Zaklanjaju nam pogled. Izlaze otac, majka i sin od trideset godina. Sin nas puta treba li nam smeštaj. Ne hvala. Otac, original Balkanski špijun, sa rukama iza leđa, preko sina koji prevodi, pita odakle smo. Iz Beograda, Srbistan. Aaa, Srbistan. Čitao je u vestima o hapšenju Radovana Karadžića. Kaže, on je Srbima spasao čast. Molim? Karadžić je veliki čovek, heroj... Slušaj ćale, malo si pobrkao lončiće. Karadžić je onaj loš momak... Da može, taj bi pobio sve Turke ...i tebe. Šta je tu veliko? Svo troje se, ćutke, vraćaju u ladu i odlaze bez da su sipali gorivo. Koja su to kola bolja od moskviča? Lada. Planine uz koje vozimo su južni obronci najvećeg planinskog masiva Anadolije – Toros. Vrhove obavijaju oblaci oblaci. Jednom mi je neki seljak iz Njeguša u dve rečenice objasnio sve tajne metereologije. Ako je o vrh Lovćena okačen oblak, biće kiše, ako nije, biće lepo vreme. Misli lokalno, deluj globalno. Par kilometara od skretanja za Adanu nas hvata takav pljusak da smo posle deset sekundi potpuno mokri. Kasnije smo našli neku napuštenu benzinsku pumpu i sačekali da se ispada. Nije dugo trebalo. Sunce i vrućina koji su nas dočekali u Mersinu su nas osušili za dva minuta. Od Mersina, auto-put se završava i narednih skoro hiljadu kilometara vozićemo uz more. O Turskoj obali znamo samo to da je beskrajna i da postoje mesta Bodrum, Kušadasi i Alanja koja treba zaobići. Prvi susret nas ne oduševljava preterano. Prolazimo kroz manja turistička mesta u kojima je sva zabava što sporije pretrčati preko puta sa što većim dušekom. Camping Karavan, idemo da vidimo. Kamp je skoro pa prazan. Velike masline na sve strane, stenovita obala sa koje se pruža pogled na tvrđavu na malom ostrvcu. Lepo je, ali možemo mi to i bolje. Pitamo gde je sledeći kamp. Akčakil camping, posle grada Silifke i sela Tašudžu. Pičimo kroz Silifke, grad i velika luka. Nije nešto... Tašudžu. Ništa specijalno... Put se sužava kreće da vijuga. Silazimo sa puta i za minut smo na recepciji kampa, kafanskim stolom za kojim gazda pije čaj i puši cigaru na muštiklu. Ooo, Srbistan. Imao sam goste iz Srbistana. Naučili su me srpski. «Ko te šiša». Ha, ha. Vodi na dvadeset metara od plaši i pokazuje nam mesto među maslinama koje je preko celog dana u hladu. U kampu ima nekoliko prikolica stalnih gostiju od kojih je većina prazna. Uveče možemo u restoran. Sprema se samo riba koju ujutro upecaju. Sklapam šator, dosta uspešnije nego u Kapadokiji. Uskačemo u Mediteran. Čisto, plavo i toplo. Savršeno. Nekih sto metara od plaže je skakaonica na pontonskoj platformi. Naravno, svoj deci smo pokvarili zabavu... Predveče odlazimo do Tašudžu, da u nekom supermarketu obnovimo zalihe hrane. Od sada ćemo samo kampovati, tako da je potrebno imati nešto više od konzerve sardina. Kada smo sve lepo doneli i rasporedili odlazimo u restoran gde nas dočkuje pet najboljih konobara na svetu. Jedini problem je što pričaju samo turski. Šta želimo? Ribu... Da li želite da dođete unutra i da izaberete šta bi ste želeli? Ja biram oradu, Olja brancina. Vidi se da je upecano danas. Nije bazenska riba. Ok, sve šta ide uz dobru ribu. Belo vino. Imate li vino. Hoćete li da izaberete. Hoću. Polica sa vinima. Sva su turska. Biram jedan rizling. Želite li hlađen ili ne. Hlađen. Ubrzo, na kolicima, stiže cooler za vino i naša boca. Dva konobara je otvaraju sa toliko veštine i meraka da je, pored svog tog cirkusa, koji inače prezirem, bilo milina gledati i biti glavni lik u predstavi. Probam ...mmm, lepo. Pijuckamo i čekamo. Dižemo čašu Jildizu, gazdi kampa, koji još uvek sedi za svojom tzv. recepcijom, par metara od nas. Čaj je zamenio pivom, a cigaru na muštikli drugom ...tačnije pedesetom. Ko te šiša! Ja te šiša! Ha, ha, ha. Stižu ribice, perfekcija. Sve kako treba da bude i još bolje od toga. Na kraju kafica, prava turska ...i cigarica. Za kraj - noćno kupanje. More je i dalje toplo. Plivamo do platforme sa skakaonicom i gledamo kako nam se približava veliki jedrenjak na kome je žurka. Bend, tarabuka razvaljuje. Dobro zvuči, nije kao ono đubre sa Pinka. Ovo je prava orijentalna muzika ...koja je lepa i koja nosi. Svi igraju. Dovikuju – Akčakil, over here! Wake up! Posle dve-tri pesme ostavljaju nas kampere da ćutimo i gledamo zvezde.

Nemaju, samo tepih sa resicama za preko sedista i rezervoara.

XVII Pošto smo sve spakovali na motor, pijemo oproštajni čaj sa osobljem El Haramaina i učenicima arapskog. Olja od Iman, recepcionarke, dobija minđuše, za koje je juče rekla da joj se dopadaju. Iman kaže da bi minđuše dobila odmah, da je kod sebe imala neke druge ...rezervne. Olja će njoj poslati minđuše iz Srbije. Slikamo se zajedno i rastajemo kao prijatelji. Relativno lako nalazimo izlaz iz grada i eto nas na istoj raskrsnici na kojoj smo pre samo nekoliko dana skrenuli ka jugu, u pravcu Jordana. Ovoga puta idemo ka severu, ka Homsu. Posle Jordana, vrućina u Siriji je prijatna. Već smo upoznati sa pravilima saobraćaja po ovdašnjim putevima, tako da ne vozimo preko 100 km/h. Ponekad preteknemo neki pretovareni kamion ili smrdljivi autobus. Uživanje Danas želimo videti zamak Krak de Chevaliers, zvanično, najočuvaniji evropski srednjevekovni zamak i izaći na sirijsku obalu Mediterana. Pre svega toga sam naišao na znak koji obaveštava da je za sledećih hiljadu metara skretanje za Malulu. Negde sam već čuo to ime. Silazimo sa auto puta, i penjemo se uz planinu. Dok se rvem sa krivinama, pokušavan na mojoj karti naći to mesto u moru upisanih toponima sa tri tačke, krstom ili polumesecom. Pre nego što smo naišli na bilo šta od toga, prolazimo ispod ogromnog slavoluka sa slikom predsednika Bašara. Malo kasnije, dobrodošlicu nam želi bronzani stari predsednik Hafiz. Napokon, uz sve blegoslove koji se poželeti mogu, izbijamo na mesto na kojem se planina kao rascepila. Po strmim padinama su načičkane kućice i crkve. Na vrhu jedne litice je statua Device Marije. Ispod nje je potpis na arapskom. Nije nam baš jasno šta se događa. Pošto ni za šta iz Malule nismo čuli, ne znamo šta da tražimo... Za početak, neka to bude pekara. Negde smo, na komadić papira, napisali kako se izgovara hleb i arapska verzija turskih pida, fatajer. Parkiramo ispred kafića, pored dva motocikla. Jonda i Part. Pekar nam pokazuje da sačekamo malo. Gledam, tek kreće da razvija testo... o ne, sigurno ćemo čekati pola sata. Kada je već tako, neka barem naprave duplu porciju. Prilazi mi mladić čiji je jedan od motora. Pita da li može da se slika na našoj africi. Može. To – može, se odnosi na sve muške stanovnike Malule u uzrastu od 10-30 godina. Svi su zajahali afriku i slikali se mobilnim telefonima. Taman dok naše fatajer nisu bile gotove. Ubrzo se ne bavimo time hoće li neko oboriti motor... mm, ovo je sjajno. Ok, prva faza je sa uspehom okončana. Sada idemo malo da se provozamo po Maluli. Pošto u Maluli nema ni dva kilometra puta sve zajedno, vožnja se nastavlja iza brda ispod koga je statua Bogorodice. Iza brda se pruža beskrajna planinska golet. Na obroncima je jedan manastir i jedan hotel. Spuštamo se iza brda, na mestu gde se put završava parkiramo motor. Preskačemo ogradu mostića i hodajući po dnu rečice koja je isušila, ulatimo o uzak kanjon koji je veoma sličan As-Sik kanjonu u Petri. Ovaj je dosta niži, ali podjednako nestvaran. Staza po kojoj hodamo nije uređena. Valjda nije zabranjeno ovuda? Izbijamo na proširenje u kome nam u susret ide nekoliko Italijana. Produžavamo u pravcu iz koga su došli. Napokon izbijamo u centar Malule, pred ulaz u jedan od manastira. Pitamo jednu monahinju da li možemo ući unutra. Naravno, ovo je mesto hodočašća svih ljudi. Ne priznajem da smo tu došli sasvim slučajno. Jedino što smo hodočastili je bila pekara. Šetamo hodnicima i uskoro izbijamo na terasu na kojoj je mala pravoslavna crkvica. Unutra nas dočekuje prelep ikonostas. Čudimo se kako je sve na arapskom jeziku. Nema ono az, buki... Većina toga je veoma slična onome što se može videti po manastirima Srbije. Freske, ikone, sveće, tamjan... Primećujem dosta neobičnu ikonu... najlepšu koju sam u životu video. Možda zato što više podseća na strip. Jednom sličicom je ispričana cela priča ljudskog roda i hrišćanstva. Niz ljudi koji se penje uz velike merdevine koje nesumnjivo sa Zemlje vode do Carstva nebeskog i do Isusa Hrista koji raširenih ruku dočekuje one koji su uspeli do njega da se popnu. Sve to sa oblaka pažljivo posmatraju anđeli. Celim putem između Zemlje i Neba lete demoni i uz pomoć različitih trikova skidaju ljude sa merdevine. Ti padaju u čeljusti nemani Pakla. Na ikoni postoji još jedna grupa ljudi koja stoji na Zemlji. Značenje toga nisam uspeo da dešifrujem ...možda su oni koji se plaše visine? Krišom fotografišem ikonu, iz mraka mi ženski glas poručuje da je fotografisanje zabranjeno. Mlada monahinja se blagonaklono osmehuje dok se izvinjavamo ...nismo znali... Monahinja seda na jednu od klupa crkve i pita nas odakle smo. Iz Srbije. Iz Srbije, baš lepo. Baš nam je skoro bila u poseti žena ambasadora Srbije, Gordana. Često nas posećuje ...i dariva. Pitamo u kojem se manastiru nalazimo. Ovo je manastir Svete Takle, iznad je pećina u kojoj se molila. Da li znate za Svetu Taklu? Pa ...ne baš. Da li znate nešto o Maluli? Ne, slučajno smo skrenuli ovde, učinilo mi se da mi je ime sa putokaza poznato odnekud. Ništa nije sličajno... Malula je jedno od samo tri sela na svetu u kojima se još uvek govori jezikom kojim je pričao Isus Hrist i na kome je dobar deo Biblije napisan. Aramejski. Malula znači - ulaz. Stanovnici Malule, muslimani i hrišćani, su Aramejci ...ili kako ih danas nazivaju Sirijaki. Mislite Sirijci? Ne, Sirijaki, time se odvajaju od ostalih Sirijaca koji su uglavnom Arapi. Aramejci su prvi narod koji je prihvatio hrišćanstvo. Nekada su živeli na čitavoj teritoriji Bliskog Istoka, ali su ih pogromi sveli na par miliona ...uglavnom dijaspore rasute po svetu. Turci u za vreme Prvog svetskog rata izvršili genocid nad Aramejcima, ubijeno je barem pola miliona ljudi. Ti zločini su ostali u senci drugih, mnogo krvavijih pokolja tog vremena. Malula, Baka i Džubadin su jedina mesta na kojima su Aramejci izvorno ostali. Malula, sa svojih dve hiljade stanovnika je najveće od tih sela. Većina Aramejaca su hrišćani, uglavnom pravoslavci, mada ima i katolika i muslimana. Žive u slozi, sa sobom i svojim komšijama. Ko je bila Takla? Sveta Takla je bila princeza, koja je primila učenje Svetog Pavla i pobegla u ovu planinu, Kalamoun. Ovde je ostala do kraja života. Manastir čuva uspomenu na nju. Pećina u kojoj je Takla provela život u postu i molitvi je iznad manastira. Svaki stanovnik Malule ima svoju verziju priče o Svetoj Takli. Jedna od tih je da je Takla, bežeći od vojnika svoga oca, kojima je bilo naređeno da je uhvate i vrate, došla na ovo mesto i pomolila se. Stena se otvorila i ona je pobegla. Kanjon koji se i danas može videti u Maluli je mesto na kome se navodno planina otvorila. Nismo hteli da kažemo da smo i mi upravo odatle ušli u manastir. Pored ovog manastira, postoji još jedan važan manastir u Maluli - Manastir Svetog Serža, kako ga danas zovu, mada čovek je Rimljanin, i ima i svoje Aramejsko ime. Serž je verovatno ostalo od francuskih kolonista. Bio je vojnik Rima, general. Primio je hrišćanstvo i svoju moć je koristio da ruši paganske hramove. Kada mu je naređeno da prinese žrtvu Jupiteru, on je odbio. Prve noći mladog meseca, odsečena mu je glava. Veruje se da je njegov grob u manastiru, koji je katolički. Manastir je star hiljadu i šest stotina godina i kao mnoge bogomolje počiva na temeljima još starijeg, Apolonovog hrama. To je verovatno onaj hram pored kojeg smo prošli kada smo zaobišli brdo iznad Malule. Jako su lepe ove priče, puno Vam hvala. Nema ne čemu. Sretan put. Za rastanak, dobijamo veoma poučnu brošuru o Maluli na arapskom ...ili aramejskom. Vraćamo se kroz kanjon do naše afrike, vozač bagera mi nudi da se menjamo... Napuštamo Malulu, Aramejce, statuu i slavoluk oca i sina predsednika. Srećom, predsednika ćemo do granice sa Turskom videti još barem sto puta u svim formama i oblicima. Zaista ima onih koji malo zaostaju za ikonama Aramejaca. Na primer, grafit sa lebdećom nasmejanom glavom starog predsednika, pored koje dva bela goluba u kljunovima nose dva Sunca, koja, pored glave, obasjavaju i krupne cvetove u dnu. Da to ne bi bilo sve, iz cvetova liže plamen iz koga se ka predsednikovoj glavi uzdiže moćna pesnica. Na obe strane grafita su po dva, takođe lebdeća, brda sa po dva konja koja se propinju... Baš me zanima kako će to za dve hiljade godina protumačiti motociklista iz Beograda. Ponovo smo na auto-putu koji vodi ka Homsu. Tranzitom obilazimo grad i skrećemo prema zapadu, ka Tartusu na obali. Sa leve strane pored nas promiču planine Libana. Žao nam je što nismo videli i tu zemlju. Pogledom tražim znak za odvajanje prema zamku Krak de Chevaliers. U mnoštvu putokaza i skretanja, ne pronalazim niti jedan sa tim imenom. Slušam kartu i kilometar brojač i skrećem. Posle par kilometara nailazim na putokaz za zamak. Sve pre toga je bilo na arapskom... Prolazimo kroz jug Francuske. Sunce, ugodna vrućina, zatalasani brežuljci i vinogradi. Otkud vinogradi u Sirijskoj Arapskoj Republici? Iznad viograda se uzdiže visoko brdo sa ogromnom srednjevekovnom tvrđavom. Krak na Aramejskom znači utvrđenje. Penjemo se uz brgo vijugavim putem ispod koga je provalija. Sve vreme se pitamo kome je na pamet moglo da padne da pokuša da osvoji samo brdo, bez tvrđave, koja je toliko jaka da je i posle hiljadu godina kao nova. Izbijamo na parking, pa na prevoj odakle je najlepši pogled na zamak. Oko nas su grozomorni restorani i hoteli i sve ono što mora da postoji da bi se turisti osećali prijatno. Parkiramo na vidikovcu i gledamo mrave kako se veru po zidinama, kulama, proviruju iz svih otvora... sevaju blicevi... Olja, ja bih radije da zamak gledamo sa terase neke od ovih kafana. Možemo da ručamo ovde. Da, ni meni se ne ide u onu gužvu. Ulazimo u najveći hotel sa najvećim restoranom i sa največom terasom na najboljem mestu. Sala restorana izgleda kao posle svadbe. Armija konobara pravi red za novu turu autobusa. Šef sale, našminkani gojazni transvestit, koji je preko dana šef sale, nam poručuje da sačekamo malo, bićemo usluženi. Gledam police pune sirijskih i francuskih vina. Moraćemo jedno da otvorimo... u Siriji sigurno nema alko-testa. Pušimo i uživamo u pogledu. Posle sat vremena više ne uživamo ...pa i mi smo neki gosti ovde? Hajmo Olja, ovi nas ne zarezuju ni dva posto ...ne pričamo nemački ili francuski. Šef sale nam na izlazu da ćemo biti usluženi za deset minuta. Hvala lepi, možda u drugom životu. Obilazimo motorom krug oko zamka. Dobro je da nismo ulazili, samo bi nam preselo. Naposletku se vraćamo na isto mesto na kome smo parkirali prvi put. Sada nam društvo prave i dve Japanke, koje se dive prelepoj građevini i još lepšem pogledu. Osmehuju nam se i pozdravljaju na engleskom. Posle minute Olja je već saznala kako se zovu prezivaju, iz kjeg su grada i čime se bav. Profesorke ekgleskog... Prevele su nam malo o Kraku iz svojih vodiča na japanskom. Prvo utvrđenje ovde su podigli Kurdi, negde pre hiljadite godine. Zauzeli su ga Krstaši, tačnije Vitezi Bolničari reda svetog Jovana od Jerusalema, od Rodosa i od Malte - Malteški vitezovi. Oni su ga dogradili i većina onoga što danas vidimo je njihovih ruku delo. Stolećima je ovo utvrđenje bilo njihov štab u Siriji. Na takvom je mestu da kontroliše vezu između današnje Turske i Zapada sa Libanom i Svetom Zemljom. Arapi su ga zauzeli tek iz trećeg puta. Čak ni Salahadin nije uspeo da ga osvoji. Zadnji napadi na zamak su bili oni – izraelske avijacije. Za uzvrat, pričam jednu lepu i poučnu priču iz drevnoga Japana, onako kako su mi je, pre deset godina, u Atini, ispričala dva pijana Japanca sa narandžastim frizurama i koji nisi znali ni reč engleskog, niti bilo kog drugog jezika ...osim japanskog. Povod za priču je bilo to što smo pili pivo i grickli semenke koje sam poneo iz Beograda i pošto je jedan od te dvojice radio u prodavnici pića. Priča ide ovako: Đavo je na Zemlju poslao džinovsku zmiju sa zadatkom da uništi Japan. Zmija je krenula da ubija i ruši sve pred sobom dok nije naišla na destileriju sakea. Popila je sav sake i – crkla. Od tada pijancima u Japanu niko zamera... Priča se dopala Japankama. Klanjamo se jedni drugima. Arigato i alajh manet. Veliki navigator i matematičar, zvani Matija, se spušta niz brdo i samouvereno vozi u pravcu Indije. Posle ugodne vožnje po kontinentalnom zaleđu Sirije, otkriva da je neko gadno zabrljao. Pošto je zaustavio ispred servisa za motore, uzdržao se od dalje istrage i komentara. Njegova ljupka saputnica rado prihvaća ljubazni poziv vlasnika prodavnice moto delova i opreme da uz čaj razmeni par srdačnih fraza... U radnji se može naći svaki deo za svaki motor u Siriji. Pitam da li postoje retrovizori za afriku twin? Postojaće. Vlasnik sa police skida kutiju sa retrovizorima. Manji su od onih koji su bili na motoru, ali daj da probamo. Ostavljam stare držače i na njih montiram samo stakla. Bolje nego što je ikad bilo. Koliko sam dužan. Dva dolara. Uzimam dva para. Imate li još nešto za afriku twin? Imaćemo. Kupljeno. Jedan stariji gospodin, koji nas je častio nekim od čajeva koje smo tu popili, poziva Olju da dođe kod njega kući i upozna njegovu ženu. Ona je, kada je bila mlada, isto tako putovala na motociklu. Olja se vraća posle par minuta. Kaže, čova i Michelle, njegova žena, u dvorištu imaju dvadeset motocikala. Svi su kao iz radnje. Pokazali su mi slike i poslali su nam kolače. Poručili su nam da samo tako nastavimo. Nastavljamo u dobrom pravcu, i za pola sata gledamo Tartus i Mediteran. Fabrike, rafinerije i ostali giganti nam govore da mesto za kupanje potražimo na nekom drugom mestu. Na kraju smo prošišali celu obalu od koje je najzanimljivije što smo videli je Citadela Al Markeb koja je još veća od Krak de Chevalier. Nećemo tražiti kampove po ovoj obali, spavaćemo u planinama, u mestu Kasab, koje je na dva kilometra od granice sa Turskom. Brzo smo u brdima i uživamo u svežini i mirisu borova i pinja. Parkiramo pored restorana na pravom planinskom jezeru okruženom gustom šumom. To zaista nismo očekivali. Na parkingu Olja kupuje od nekog ubogog dekice gomilu grančica koje su, kada im se skine kora, čista smola. Dobro je za apeit kaže... Probamo, zaista je dobro. Kafana je velika sa terasom koja gleda na jezero. Prelepo. Kako se nismo mogli sporazumeti sa svim konobarima koji tu rade, naručili smo kebab i još nešto. Kebab je bio grozan, to - još nešto, je bilo savršeno. Ispred nas je sedela grupa od pet-šest mladih vehabija i više nego bogato jela. Kasab je sirijski Žabljak. Seoce koje zbog svoje lepote mora da na svojim leđima nosi i nezgrapne hotele, vile, stambene zgrade... Kako nije sezona ili nešto slično možemo da biramo gde ćemo prespavati. Veliki kadilak iz sedamdesetih nas opredeljuje za jedan hotel koji se ni po čemu ne izdvaja od drugih u Kasabu. Jeftina novogradnja sa akcentom na veličini. Dočekuju nas vlasnici i odmah nam nude da večeramo u restoranu pored. Veoma je dobro. Pojavljuje se mladi krupni momak koji se predtavlja kao šef restorana. Smrdi na znoj. Ubija. Objašnjavam da smo obedovali pre pet minuta. To nam izgleda donosi negatvne poene pošto dobijamo sobu koja nije neka sreća. Da li želimo da doplatimo za televizor? Mi ni kod kuće nemamo televizor... Gazde su Sirijaki, katolici iz Alepa. Zovu nas da kada se raspakujemo i sredimo siđemo kod njih na čaj. U sred baš tog posla neko kuca na vrata. Smrdljivko i sa još jednim i većim drugarom. Došli smo po televizor. Skidaju televizor sa zida i odnose ga sa sobom... Na čaj nismo sišli.

XVI Na krovu hotela Al Rabie, bude nas muve. Većina mladog sveta sa kojim delimo krov, još uvek spava. Putnici iz celog sveta. Svi smo podjednako prljavi. Brzo pakujemo svoje vreće i odjavljujemo se. Roof sleeping u centru Damaska nas je koštao tri dolara. Vraćamo se u naš Al Haramain, da vidimo hoće li se naći neka soba za nas. Znaće u podne. Ostavljamo vreće i idemo još jednom da obiđemo centar Damaska. Ovoga puta bez cilja. Idemo da ubijemo sat, dva... Obilazimo deo Bazara u kojem nema turista. Buvljak. Kao i na onom beogradskom, sve što vam nikada neće zatrebati u životu, može se tu pronaći. Ja sam pronašao poklopac od UNIS, Made in Yugoslavia, ekspres lonca, i jedva se izvukao da ga ne kupim ...Olja od kupovine haube za sušenje kose. Na trotoaru jedne od glavnih ulica sedi obućar i poziva sve one sa bušnim, rašivenim, odlepljenim, prljavim i nesrećnim cipelama da dođu na express servis de luxe. Moje patike su i bušne i rašivene i odlepljene i prljave i nesrećne. Obućar se tome ipak nije nadao... ali reč je reč. Dobijam papuče, da se preizujem. Majstor minutima traži zdravo mesto odakle bi mogao početi... Stara singerica na nožni pogon, konac i vozi Miško... Za pet minuta eto me u novoj obući. Trajaće još pet godina. Na kraju nas pozivaju u radnju, gde se upoznajemo sa svim tajnama zanata koji podrazumevaju singericu. Dobijamo čaj. Jedan od majstora moli Olju za foto ...jako je bitno da se vidi kako zamahuje čekićem. Na putu ka hotelu kupujemo poklone za sve one kojih se nismo setili od prošle kupovine poklona. Ako bacim moj pocepani kišni kombinezon, u levom koferu će biti malo mesta... Na našu veliku sreću i radost, u El Haramainu se pronalazi slobodna, velika i lepa soba. Napokon sa sebe skidamo prljavštinu Jordana. Čista odeća! Čista posteljina! Ne idemo mi odavde nikuda. Veoma nam je žao. Uveče, pitamo na recepciji znaju li za neki pristojan restoran u blizini. Idite kod Huseina, odmah iza ćoška. Nećete se pokajati. Da li je čisto? Husein drži svoj restoran kao svoju kuhinju. Svideće vam se. A znate li gde možemo da nađemo one što cede voće? Isto na uglu, preko puta Huseina. Ok, izgleda da nismo ni trebali da napuštamo naš Sorudža sokak da bi videli sveta. Od svega u Damasku, kvart Sorudža izgleda najstarije. Građevine kao da su tu hiljadama godina. Iza ćoška su dva plastična stola sa po tri stolice. Između je mali izlog u kome je vitrina sa povrćem i mesom. Huseinov restoran internacionalne kuhinje. Umesto imena restorana stoji fotokopirana slika Maze i Lunje, kako jedu špagete... Pitamo jednu stariju gospođu da li možemo da joj se pridružimo za stolom, pošto je drugi potpuno zauzet ...troje mladih Francuza. Samo izvolite. Gospođu smo videli jutros u hotelu kako pije čaj sa društvom stranaca koje nam je neobično zbog toga što izgledaju kao da ovde žive. Pitamo je odakle je i otkud u Damasku? Malo je ljudi sa Zapada koji ovde dolaze kao turisti. Ja sam Šarlot, iz Švajcarske, nisam turista, u Damasku sam već tri meseca. Došla sam ovde da učim arapski jezik. Da li su i drugi gosti El Haramaina takođe na kursu arapskog. Da, mi smo grupa, ja sam najstarija... Pa kako vam se sviđa ovde? Divno je, Damask je veličanstven grad, ustvari su ljudi koji ovde žive veličanstveni. Možda se ne vidi na prvi pogled, ali nigde nisam srela tako srdačne ljude ...a dosta sam putovala... Slažemo se, eto, mi smo se sinoć vratili iz Jordana. Ljudi su i tamo pošteni i gostoprimljivi, ali definitivno se u Siriji prijatnije osećamo... Dalju priču prekida jedno, kao iz topa – Voljkom! Pred nama stoji veliki čovek sa velikim brkovima i osmehom većim i od velikih brkova. Ja sam Husein. Ovo je Šarlota, moja ljubimica i jednog dana ćemo se venčati. Dobrodošli u Huseinov restoran internacionalne kuhinje. Da li ste gladni? Šta želite da vam spremim? Pa ne znam ...šta imate? Imam sve. Šta je dobro? Kod Huseina je sve dobro. Najbolje ...je li tako Šarlota, ljubavi moja? Uostalom, idi unutra, nađi šta ti se sviđa. Ulazim u malenu kuhinjicu sa jednim stolom i jednim šporetom na kome je, na najtišoj vatri, nekoliko izubijanih šerpi i tepsija. Podižem poklopce, ne prepoznajem jela ali sve dobro izgleda i još bolje miriše. Otvaram frižider... Stvarno ima svega i svačega. Primećujem da je meso izuzetno sveže. Uh, tek sad ne znam šta mi se jede. Ako ti ne znaš, zna Husein. Ja ću ti napraviti nešto što ćeš voleti. Odakle znaš šta se meni sviđa? Čim sam te video znao sam šta voliš. Ja sam duh iz lampe koji je mnogo debeo da bi se u nju vratio... Znam isto da mlada dama nije raspoložena za jelo iako je zadnji put davno jela. Je li tako lepotice moja? Jeste... otkud znate. Ha, ha... Husein sve zna. Tebi ću lutkice napraviti čajić... crveni, specijalni. To je dobro za tvoju tibicu... ali prvo da zbrinemo ove gladne Francuščiće, vidi kako su tužni bez Huseina. Kasnije ćemo napraviti jednu dobru šišu i ima o svemu da pričamo... Uživajte i dobro mi došli. Olja zaista ne može ništa da jede, nešto joj je muka... Otići će preko puta da joj nacede sok od narandže. Idemo zajedno. Lokal veličine dva kvadratna metra. Unutra je samo cediljka i polica sa kriglama. Narandže stoje ispred. Dva velika soka. Sa ledom ili bez? Bez leda. Primetili smo da ponekad sipaju vodu u sok. Ovom momku piljimo u potiljak tako da mu na pamet nije palo da zabušava. Iscedio je barem pet kila pomorandži za naša dva soka. Ta dva soka koštaju koliko u Beogradu, na pijaci, kilogram narandži. Vratićemo krigle, tu smo kod Huseina. Ok, no problem. Šarlota nas polako napušta, mora nazad u hotel, da uradi domaći zadatak. Pita Huseina koliko je dužna. Ništa, srećo moja, samo dođi sutra. Doći ću Huseine ...laku noć. Laku noć Šarlota. Užickali smo dve cigarete, i gledamo šta se zbiva na sokaku. Svi stranci, osim nas i Francuza, su u kafiću za strance. Ništa nije drugačije od bilo kojeg u Beogradu. Firmirana garderoba izvodi svoje vlasnike na takva mesta. Nisu interesantni. Domaća ekipa, desetak sredovečnih muškarca, u cipelama i košuljama, sedi za jednim stolom. Svi u isto vreme razgovaraju mobilnim telefonima. Poslovi, biznis, kamioni, avioni ...oni koji šapuću u telefon ustaju od stola i traže mesto gde ih niko neće čuti. Negde gde mi sedimo. Habibi na arapskom znači ljubavnik. Poslednju ravnopravnu celinu čini samo jedan čovek, vlasnik radnje sa akvarijumskim ribicama. Sebi je ispred radnje namestio staru plišanu fotelju sa naslonima za ruke, mali stočić za čaj i nargilu. Celo veče je sedeo okrenut prema svojim akvarijumima i pušio. Nije prodao ni jednu ribicu. Husein sedi sa Francuščićima i pravi im društvo dok jedu. Kada su završili, posprema njihov sto i iznosi svoju šišu. Danas smo radili i vreme je da se odmorimo. Ja ga pitam da li je to fajront? Ooo dečko, pa ja sam potpuno zaboravio... evo za petnaest minuta ...i crveni čaj za lepoticu. Da li bi, srce, pored čaja, da ti Husein nasecka malo svežeg voća, salaticu? Olja pokazuje na kriglu soka od prekoputa. Aaa, dobro, onda samo čajić. Posle petnaest minuta stiže ispunjenje svega onoga što sam hteo a da to i nisam znao. Kuvano i pečeno jelo od jagnjetine i puno različitog povrća. Začinjeno više po vranjanski nego po arapski. Velika salata i vruća lepinja. Husein mi je samo rekao - bon apetit. Stiže čajić, specijalni. Hibiskus. Jedini čaj koji Olja ne voli. Husein kaže da će voleti, pošto je to Huseinov specijalni crveni čaj od hibiskusa. Probaj. Uzima u kašičicu malo čaja i prinosi Olji, da srkne. Drugu ruku nežno drži ispod kašičice, da ne kapne... Olja srkne čaj i stvarno, ovo je neki specijalni čaj. Posle par minuta je prošla tibica i salatica od voća je legla kao poručena. Pitamo Huseina gde i kako je naučio tajne zanata? Pokazuje na svoj poveliki stomak. Ovde, kaže. Pokazuje na svoju glavu ...i ovde. Radio sam u mnogim restoranima u Evropi, skoro sve kuhinje sveta. Na kraju sam došao do toga da kada nekoga vidim, znam šta će voleti da jede. Smeje se... znam i druge stvari... nešto što ti ne znaš... i što Olja ne zna. Pa reci nam. Neću. Zašto? Zato što sam zloća. Koliko smo Vam dužni Huseine? Pošto znam da mi sutra nećete doći, dugujete četiri dolara. Samo? Četiri dolara je dovoljno. Pet, da zaokružimo. U redu, hvala. Laku noć.

Čestitam SCI! Zasluženo, nema šta.

Za dobrim konjem, prašia se diže.

XV Tu noć nas je tresla groznica. Iz Wadi Ruma smo doneli i sunčanicu. Olju muči osećaj griže savesti zato što je danas šest meseci od smrti njenog oca i što nije sa svojima na groblju... Oko četiri ujutro odlučujemo da spakujemo stvari i krenemo ka Petri. Sobu smo sinoć platili, ključ proturamo ispod vrata zaključane recepcije. Kačimo prtljag i ponovo smo na istom putu kao juče. Ovoga puta ne prolazimo za džabe naplatnu rampu i ne skrećemo za Wadi Rum. Pratimo putokaz koji pokazuje Amman. Ja sam navijao da ne idemo u Petru, da li zbog toga što sam rođeni baksuz, ili zbog toga što, od kada je na tom mestu predobri Indijana Džons spasao svet od satanističko-profašističke soldateske, turisti nikako da odu kući. Ne bih podneo da u Petri budem okružen stotinama razočaranih joggera ili japancima koji su tu samo zato što im kod kuće strogo zabranjeno fot ografisanje sa kišobranima po lepom vremenu. Takođe, u Petri je pedeset stepeni u hladu. Olji se te ideje herojskog povlačenja nisu baš preterano dopale. Pratimo strelicu koja kaže – Petra, skreni levo. Sudeći po hladnoći i oštrim okukama, vozimo po visokim brdima. Prvi put osećamo da je noću u pustinji hladno. Hvata nas san, Olja nekoliko puta samo što nije pala. Posle sat vremena takve vožnje izbijamo na mesto odakle se put više ne penje, na mali policijski punkt. Policija kontroliše prevoj odakle se silazi u Wadi Musa i Petru. Pijemo naše koka kole i čajeve, pokušavamo da se rasanimo. Policajci nas gledaju. Da se nisu udobno smestili i da nije hladno, sigurno bi se malo više pozabavili nama... Spuštajuće se, prolazimo pored hotela velikih hotela zvučnih imena... Grand View, Petra Panorama, Crown Plaza Resort... Što smo niže, to se broj zvezdica iznad vrata smanjuje. Na kraju su mesta gde se nude neviđene pogodnosti poput tople vode i telefona. Jedini ljudi koje smo videli su vernici u džamiji. Klanja se sabah. Stajemo ispred velike i zaključane kapije. Petra site. Otvoreno za posetioce od 6.30. Umesto vremena zatvaranja stoji da se, zbog vlastite bezbednosti, posetioci ljubazno mole da napuste lokalitet do zalaska Sunca. Imamo još sat vremena do otvaranja. Na ogromnom parkingu iznad, koji je besplatan samo za ranoranioce i dve sreće grabioce, širimo naše šatorsko krilo i... za slučaj, da nam se toliko obilje komfora ne osladi kao gostima Grand View-a, navijam sat na 6.25. Minut pre otvaranja, eto nas na kapiji ...smrsili smo konce Australijancu, fotografu, koji je hteo da nas pretekne. Može samo da se kiselo smeška. Dve osobe, da bi ušle u Petru, treba da izdvoje šezdeset dolara, dok fotografi sa dozvolom ne treba da plate ništa. Sada se ja kiselo smeškam... Prolazimo još jedan Visitors center, prodavnice suvenira, pošta, kafeterija, sve zatvoreno. Onaj što nam je prodao karte mora da je nešto gadno zabrljao kada mora da gleda ludake od ranog jutra. Kao i svi čestiti putnici, ne odolevamo prizoru čistog toaleta. Na brošurici, umesto dosadnog uvoda koj,i po pravilu, prethode još dosadnijim podacima, stoji pesma Dean Burgon-a. Match me such a marvel, save in Eastern clime, a rose-red city, half as old as time... Petra je bila svetsko čudo i pre dolaska Nabatejaca, drevnih arapskih plemena sa saudijskog poluostrva. Najlakše bi se mogla opisati kao sistam kanjona u velikom kanjonu koji se nalazi u dnu doline okružene planinama. Nabatejci su čudima prirode pridodali lepotu svoje neobične naravi i mašte. Savremeni čovek je svaku od civilizacija Starog sveta otkrivao postepeno i uz mnogo truda, da ne kažem kopanja. Osobine i običaji njihovih stanovnika su i danas nešto o čemu se u mnogome samo nagađa. Da bi razumelo kakvi su bili Nabatejci, potrebno je samo ušetati u Petru. Ni laiku nije teško da u mnoštvu, u stenu uklesanih građevina, prepozna stilove Starog Egipta, Mesopotamije, Persije, Grčke i Rima. Nabatejci se, kao večiti čuvari drevnih karavanskih puteva između Istoka i Zapada, nisu libili da kao svoje prihvate tekovine drugih naroda i civilizacija sa kojima su bili u dodiru. Nabatejci su bili prvi pravi Građani sveta. Građani Rima to nisu mogli tolerisati i 106. godine n.e. su zauzeli Petru. Nabatejci i njihova kultura su i pod okupacijom nastavili da se razvijaju u duhu kosmopolitizma. Tek dolaskom novih monoteističkih vera, Petra je jednostavno napuštena. Bolje napuštena nego porušena. Da bi se ponovo našla na karti sveta, Harison Ford je morao dobro da se oznoji... Čarolije najnovijeg svetskog čuda započinje jednom impozantnom - štalom. Nekoliko konja i stotinak magaraca su jedina sredstva javnog prevoza. Sva saobraćaju pod zajedničkim imenom Voljkom taksi. Srećom, prvi polasci su u osam. Nastavljamo dalje, stižemo Australijanca kome upadamo u kadar. Grobnice uklesane u steni i tri ogromna četvrtasta kamena bloka. Od cele Petre, jedino se za ta tri bloka ne zna šta predstavljaju i čemu su služila. Odatle ulazimo u As-Sik, kanjon visine oko sto metara i širine jedva tolike da se kroz njega provuče konjska zaprega. Skoro da možemo dodirnuti obe strane. Na mnogim mestima se iz kanjona, od stena koje se nadvijaju, ne može videti nebo. Nije nam teško da se uživimo u večitoj polutami... Primećujemo da je na par metara iznad staze, u stenu, uklesan mali kanal koji je grad snabdevao vodom. Mislim da su Petru Rimljani zauzeli bez i jednog izgubljenog čoveka. Sva muka je bila u tome – naći je. Svetlost na kraju tunela obasjava nešto od čega klecaju kolena i svaka oštrica tupi. Kroz pukotinu u steni se izbija pred najimpresivnije građevine Petre. Al-Kazne ili Riznica. Nabatejci su bili veoma mudri ljudi, znali su da se žeđ za krvlju gasi jedino drugom i još većom žeđi, onom za zlatom. Narodna banka Petre je miks mnogih stilova i uticaja. Ono što je najimpresivnije je umešnost u kombinovanju istih, i to je cela ta kitnjsta građevina, uostalom kao i sve drugo ovde, uklesano u jedan jedini komad stene. Jedno je vaditi kamene blokove pa od toga slagati piramide i hramova, a drugo je uzeti dleto i čekić u ruku, stati ispod brda i krenuti... Stubovi, frizovi, kapiteli, čak i statue, sve! Od Riznice, Petra počinje da se otvara, širi, a bogami i greje. Grobnice, palate, stanovi... čak i pravi amfiteatar. U amfiteatru spava nekoliko ljudi, jedan diže glavu prema nama, ustaje i oblači majicu sa likom Če Gevare. Posle jedne minute postajemo ponosni vlasnici kamenog jajeta, mesinganog naprstka i magneta za frižider. Sve bez čega nismo mogli da živimo. Če se, osim toga što je počeo da se šminka oko očiju, savršeno snalazi i u principima slobodnog tržišta. Ipak, na rastanku, daje nam savet da ne propustimo da vidimo Ad Deir manastir. Kaže, nije lako, ali se isplati. Dosta improvizovanih prodavnica suvenira i vode. Svi koji tu rade tu i žive. Čitave porodice. Većina je, srećom, još uvek više zauzeta svojim jutarnjim rutualima nego nama. Mi smo poneli naš ranac sa flašama vode. Pitam iz radoznalosti koliko naplaćuju jednu flašu koja je u prodavnici 0.75 jordanskih dinara. Dva. Idemo prostranom kolonadom do kapije Temenos. Studenti nekog američkog univerziteta ovde provode svoje raspuste. Dolazimo do velikog drveta, odakle prema rečima Če Gevare, treba skrenuti desno i početi uspon. Pred nama je ogromno crveno brdo. U podnožju je još jedna velika stanica voljkom taksija. Neka hvala... Jedan od taksista je svom magaretu na čelo natukao veliki logo BMW. Od brzine nismo uspeli da saznamo o kom se modelu radi. Ubrzo nam nije do šale i sa nostalgijom se prisećamo jučerašnjeg uspona ka Lorensovom izvoru, koji je prema ovome nedeljna šetnja po parku. Penjemo se uzanom stazicom po jednoj strani nekoliko stotina metara duboke pukotine u steni. Nema ograde niti upozorenja. Ko padne dole, sigurno neće podizati optužnice ili zahtevati odštetu za pretrpljeni strah. Magarci ovuda šetaju zatvorenih očiju. Videli smo jednog koji ne hoda stazicom nego skače sa tri metra visoke stene. Vlasniku je malo neprijatno, pa nam objašnjava da je takav još malih nogu... Odjednom, svaka staza nestaje. Srećom tu je moj nepogrešivi osećaj za orijentaciju i... brzo se gubimo. Skromne prostorije u steni, bolje reći pećine sa zidovima i plafonom, govore da je ovde mogla da stanuje jedino sirotinja. Stil za koji nije potrebno nikakvo predznanje da bi se razumeo. Geto. U jednom od stanova zatičemo mladu ženu na ćilimu kako priprema čaj i petoro male dece. Živi ovde ...prodaje nakit na stazici. Gde je stazica? Samo uzbrdo. Brdo uz koje se ide je ustvari planina. To traje, Sunce nam je opet nad glavom. Lonac zvani Petra je dobro zagrejan, i meso upada samo. Prestižu nas posetioci koji su u podnožju uzeli taksi. Vođeni magarcima, ulazimo u prirodni amfiteatar. Celu jednu stranu čini manastir Ad Deir. Ad Deir je impresivan poput Kaznae, ali nije toliko nakićen. Sve je jednostavnije i pravilnije, tako da ravne površine građevine, u odnosu na stene koje je okružuju, izazivaju još veći utisak nestvarnog. Trojica bučnih turista sa šeširima Indijane Džonsa su zauzela ulazna vrata. Sa nama je i jedna mlada muslimanka iz Afrike. Mirno se smešta u turski sed i prepušta ugodnoj meditaciji. I mi sedamo u turski sed i uživamo. Ovo je mesto hodočašća paganskih procesija. Nije poznata tačna svrha Ad Deira, ali jasno je da se ovde dolazilo samo duha radi. Indijane Džonsovi nas ostavljaju. Puštamo mladu Crnkinju da obiđe unutrašnjost za svoj groš i merak. Osmehuje nam se pri izlasku iz hrama. Penjemo se i nas dvoje, velika kamena prostorija i to je to. Malo razgledamo... Pitam se da ne uznemiravamo koga? Izlazimo napolje. Olja kaže – Sad ću da se vratim. Vraća se unutra i ostaje tamo nekoliko minuta. Posle toga više niti jednom nije pomenula da se loše oseća zato što je propustila pomen njenog oca. Ad Deir i danas funkcioniše besprekorno. Vraćamo se turskom sedu sa pogledom. Dolazi naš fotograf Australijanac. Ovoga puta se jedni drugima osmehujemo bez rezerve. Gde ste drugari? Ovo je zaista da ti pamet stane. Jes' vala, ne mereš' ni u Parizu nać'. Pomeramo se kako mu ne bi kvarili kadar. Nezgodno je za fotografisanje, pošto se od stene nasuprot hramu ne može dovoljno odmaknuti. Povici i glasovi koji se žale na nepostojanje pokretnih stepenica ili nečeg sličnog nam govore da nam se uskoro pridružuje grupa američkih turista i da je vreme da polako krenemo tamo odakle smo i došli. Propuštamo porodicu znojavih i zadihanih stokilaša sa šeširima Indijane Džonsa na svom putu do Spasenja. U podnožju zatičemo stotine istih takvih. Če Gevara i ekipa su bogati ljudi. Probijamo se kroz bujicu ljudi i kišobrana. Više nije niti malo zabavno. Samo da izađemo odavde. U Visitors centru ni toalet više nije ono što je nekad bio... Parking na kome smo jutros spavali sada je prepun luksuznih autobusa. Afrika nas čeka, prolazimo pored čuvara parkinga koji je sigurno izašao iz svoje kućice da bi nam mahao i poželeo srećan put... Zanimljivo, ljudi ovde mašu sa obe ruke. Penjemo se kroz naseljeno mesto, koje vrvi. 10-1 u korist gostiju. Na izlasku iz grada stajemo pored prodavcice u sebe sručujemo po nekoliko koka-kola. Sledi keks, čokolada, sladoled, još neka koka-kola. Prodavci nas časte bombonama. Sevap je nahraniti hajvana... Hajvanima nije dosta hajvanluka, pa odlučuju da je sledeća stanica Mrtvo more, u Jordanu, jedino toplije mesto od Petre. Zaobilazimo onu policiju od jutros i sledimo pravac za Aš Šavbak. Želimo, makar sa motora, da vidimo Nacionalni park Dana. Put kojim idemo je lokalni put po kome saobraća malo vozila. Uživamo u vožnji kroz planinu. Pravi Jordan je ovde. Siromašna sela u kojima se živi čisto i pošteno. Ljudi nam mašu i pokazuju palac uspravno. Niko ne baca kamenice. Posle Aš Šavbak započinje Dana. Sa visine gledamo bezbrojne kanjone. Jordan ću pamtiti kao zemlju kanjona. Pitam se da li među njima postoji još neka Petra, koju ni Rimljani ni Indijana Džons nisu pronašli? Vrlo je verovatno da postoji. Dobro je to znati. Posle varoši Aš Tafila skrećemo na put za Mrtvo more, koji nije ucrtan u kartu. Ko je još video regionalni put na Mesečevoj površini.Glavobolja, kao i odsustvo svake vrste života nam govori da se bližimo Mrtvom moru. Vrelina postaje neizdrživa. Prolazimo pored dva mala jezera, koja se nalaze južno od Mrtvog mora. Između tih jezera prolazi jordansko-izraelska granica. Jezera se koriste za potrebe industrije. Solane i hemijska industrija. Potash City, gde su nam pumpadžije pre nekoliko dana nudili smeštaj u njihovim barakama. Mrvo more je predivne plave boje. Obale se čine kao beskrajna plaža od belog peska. Prvo što čoveku padne na um je da se odmah zaustavi i baci u vodu. Na našu sreću, lampica koja obaveštava da smo pri kraju sa gorivom kupanje odlaže do daljnjeg. Reš pečeni stajemo na neuglednu benzinsku pumpu. Pumpadžija se jedva dovlači do nas. Taman je sebi usuo čaj... Izgleda da po ovom dobu dana nema puno posla. Toliko je vruće da smo u pravoj panici. Tela više nisu u stanju da se nose sa toplotom. Potrebno je poduzeti hitne mere spasavanja. Ne znamo da li da na sebe obučemo sve što imamo ne bi li sprečili toplotu da dolazi do nas ili da se skinemo goli ne bi li se rashladili. Ostajemo kakvi jesmo i nastavljamo uz obalu Mrtvog mora. Vožnja motorom kroz ovako vreo vazduh je gora od stajanja. Na jednom mestu vidimo puno parkiranih automobila i ljude koji prelaze put sa peškirima i dušecima. Kao i na plaži u Akabi, ljudi se opet nabijaju jedni uz druge. Pitam se zbog čega, sigurno nije zbog ježeva... Prelazimo Wadi Mujib most, koji prelazi preko male reke koja se uliva u Mrtvo more. Uzvodno je uzan i visok kanjon, videli smo ribolovce i ljude u planinarskim cipelama kako gacaju plitkim rečnim koritom. Vidimo biljke. Posle par sekundi sve se vraća pustoši, što vodenoj, što kopnenoj. Na Mrtvom moru nema niti jednog čamca. Posle nekih tridesetak kilometara pred nama se ukazuju obrisi Hotel Resorta, tu ćemo stati i potražiti plažu i rashlađenje. Posle znaka Amman Beach se isključujemo na parking. Vidimo kućicu obezbeđenja. Pitamo da li možemo tu da parkiramo. Prilazi nam stariji nasmejani lik sa žutim zubima. Slobodno parkirajte, ja ću vam čuvati motor. Ja sam Asid, dođite kod mene u kućicu, hoću da vam pokažem nešto mnogo dobro. Kućica ima klima uređaj i aparat za hlađenje vode. Pre svega dobijamo čaj. Asid nam postavlja glupa pitanja. Primećujem da nismo u stanju da damo ni jedan normalan odgovor. Nije nam dobro, zaista, Asid je to prepoznao i uveo nas kod sebe ne bi li malo došli sebi. Sigurno se nagledao padanja u nesvest i stanja koja prethode tome. Nešto mnogo dobro što nam je hteo pokazati su funny videos sa mobilnog telefona. Prvi video je kamila koja se smeje kao Eddie Murphy... Asid se valja od smeha. Sledi magarac koji maše ušima i poleće... beba sa flašom viskija itd. Posle hiljaditog funy videa, Asid procenjuje da smo se vratili među žive i da smo spremni za polazak. Savetuje nas na koju plažu da odemo. Drugi ulaz na Aman plažu je duplo jeftiniji nego prvi ulaz na istu plažu. Šalju nas do garderobe, presvlačimo se i po vrelom pesku hodamo do obale jezera. Ja ulazim prvi. Prvo što osećam je da je voda vruća. Sledeće, osećam da me svaka ogrebotinica peče kao luda. Treće - da plutam kao pampur. Olja se tom prizoru više smeje nego Asid na njegove funny videos. Zaista ludo, sedim na vodi. Okrećem se na stomak, dižem noge i ruke uvis, ne tonem. Pokušavam da plivam, ne ide. Pokušavam da plivam bilo kojom tehnikom, nema šanse... Sve što mogu je da sedim u plićaku, mlataram rukama i nogama i ne idem nigde. Gledam Olju kako ulazi, da vidimo šta je toliko smešno... Sve normano, a onda i Olja isplivava kao plutani čep. Ja dolazim na ingenioznu ideju da pokušam da ronim. Ne mogu da uronim... Otvaram oči i kreće da me peče kao da sam otvorio oči u akumulatorskoj kiselini. Srećom poneli smo flašu vode na plažu, ispiram oči i nekako se vraćam u normalu. Olja čini to isto... Gledamo oko sebe, ljudi se mažu nekakvim blatom. To je nešto jako lekovito. Za nas nema drugog leka osim da odmah odemo odavde. Sve živo nas peče. Trčimo do tuša, shvatam zašto se ljudi ne kupaju nigde drugde osim na dve, tri plaže koje imaju tuš sa slatkom vodom. Oblačimo se i ispijamo po nekoliko sokova iz frižidera pored ulaza na plažu. U prodavnici suvenira, sapuni, pomade, kupke, maske, tretmani... sve od lekovitog blata i soli Mrtvog mora. Cene su primerene cenama smeštaja u hotelima pored. Jedan sapun vredi koliko rezervoar benzina. Od prodavaca dobijamo nalepnicu sa kamilama, koja se smešta na Zegu. Pozdravljamo se sa Asidom i zahvaljujemo. Voljkom, srećan put. Šukran Asid, ovo tvoje more je baš acid. Yes, acid... ha, ha... Prolazimo raskrsnicu za Mount Nebo. Ovog puta idemo direktno ka Amanu. Kasnimo na mesto krštenja Isusa. Dobar put nas za pola sata dovodi u Amman. . Klima je već mnogo, mnogo podnošljivija. Stajemo na prvi McDonalds i sve naručujemo duplo. Ljudi nas gledaju kao utekle iz konc logora. Sledi potraga za izlazom iz Amana i pronalaženje pravca ka Siriji. Opet smo zalutali u neko otmeno naselje blizu američke ambasade. Pitamo za pravac čoveka u novom mercedesu punom žena i sitne dece. Kaže, pratite me, ja ću vas odvesti. Sledimo mercedes kroz ceo Aman. Čovek nam daje znak da stanemo ...odavde imate do skretanja još tri ulice desno, dve levo, malo pravo, pa na drugom semaforu... Ok, idite za mnom, ja ću vas odvesti na put za Siriju. Merdža napokon staje i lik nam pokazuje rukom samo pravo. To je to. Bogami, nije lako ni za one koji znaju... Hvala! Vozimo po drugom putu od onoga kojim smo došli u Aman. Ovo je neki lokalni put. Posle Amana sledi najduža nizbrdica koju sam u životu video. Sigurno ima dvadeset kilometara. Držao sam motor na leru i lepo ga rashladio. Počinje da pada mrak. Smetaju mi svetla iz suprotnog pravca. Pred očima mi je samo krevet u Al Haramainu. Skretanje za Jerash, skretanje za Ramtha, uskoro granica. Sada treba preživeti svu onu birokratiju. Dobijamo nekakve potvrde, pečate... Na zadnjem punktu nas vraćaju nazad, fali nam taksa za izlazak iz zemlje. Pravim sve moguće saobraćajne prekršaje da bi se vratili do šaltera gde nas ponovo šetaju i uzimaju pare. Policajci u prolazu nas proveravaju ko smo i šta smo. Sumnjivi smo... Napokon, kralj Jordana nam maše za srećan put, sirijski predsednik nam želi za dobrodoščicu. Službenici trljaju dlanove. Sveže kuvani, dinstani, pečeni i prženi turisti ...najbolji materijal za oblikovanje. Papirologija traje satima. Ovoga puta smo lakši za sto dolara. Sledeća stanica Damask. Još samo sto kilometara po mrklom mraku i po saobraćaju u kome pravila ne postoje. Mali motori koji iskaču iz svakog grma mi zadaju najveće probleme. Olja spava. Izveštila se, ne primećujem razliku između toga kada je budna a kada nije. Periferija Damaska nas dočekuje već poznatom dobrodošlicom. Otupeli na sve, već nam je svejedno. Postoje samo dve mogućnosti, ili ćemo se dočepati centra i hotela, ili ćemo odmah spavati tu gde jesmo, pa ko hoće neka se buni. U Damasku pitamo taksiste za centar. Sto funti, pa me možete pratiti do tamo. Ne, treba nam samo uputstvo u kom pravcu je centar. Samo levo. Skrećemo samo desno i izbijamo na centar, tačno pred pano sa predsednikom ispred Bazara. Spašeni smo! Sorudža souk sokak nalazimo kao rođenu kuću. U El Harameinu nam se raduju ali nažalost nemaju ništa slobodno, čak ni roof sleeping. Probajte u hotelu do nas, Al Rabie. Kod nas možete ostaviti svoje stvari, mi ćemo ih čuvati. Sutra, dođite da vidimo hoće li se neka od soba isprazniti ili hoće li neko otkazati rezervaciju. Primećujemo istu ekipu stranaca koja sedi, pije čaj i čitucka. Ostavljamo prtljag u El Haramainu, i idemo u Al Rabie. Dobro veče, imate li slobodnih soba? Nemamo, imamo samo roof sleeping. Uzimamo, hvala. Mali dečak nas kroz lavirint hodnika i stepenica izvodi na krov hotela. Sve je popunjeno madracima. Slobodno je samo malo parče krova do koga se penje uz merdevine. Dobijamo dva prljava madraca, širimo naše vreće. Pre nego što ću zaspati računam koliko smo sati proveli u putu danas. Dvadeset sati.

XIV Budimo se u četiri ujutro. Skidam bočne kofere i tank torbu koji nam na izletu neće trebati. Najpotrebnije stvari staju u top case – tri velike flaše vode i jedna sa čajem. Napuštamo Akabu. Rasterećena afrika lako se penje uz velika stenovita brda iznad grada. Vozimo modernim auto-putem koji vodi ka Amanu i kojim putuju svi normalni ljudi. Posle dugo vremena osećamo da nam je hladno. Iza brda nas dočekuje pustinja. Nebo na istoku polako rumeni. Dolivamo gorivo i službenik naplatne rampe nas pušta da prođemo besplatno. Posle nekih pedesetak kilometara od Akabe nailazimo na skretanje za Wadi Rum. Odatle, uz put ide i železnička pruga koju su u filmu Lorens od Arabije, Piter o’Tul i Omar Šarif, zajedničkim snagama demolirali. Tako nešto… Pruga je napravljena još za turskog vakta, i još uvek je u funkciji. Njom se prevozi ruda iz rudnika fosfata koja čini najveći udeo u jordanskom izvozu. U Akabi se tovari na brodove. Prolazimo pored malene stanice Wadi Rum. Nije nam jasno šta znači to Wadi. Na karti Jordana, a i šire, su upisana mnoga imena koja počinju sa tim Wadi. Uskoro nailazimo na kapiju nečega što je označeno kao Visitors center. Izgleda se tu naplaćuju karte posetiocima, ali mi smo toliko poranili da još uvek nema nikoga. Iza centra očekuje nas ulazak u, pored Kapadokije, najlepše delo prirode koje smo na celom putu videli. Wadi Rum je ogroman kanjonski lavirint. Okomite litice koje svom silinom uranjaju u crveni pesak. Put vodi kilometrima pravo, najširim kanjonom, do sela Rum koje je jedino naseljeno mesto u okolini. Asfalt se tu završava. Odatle, pa narednih dve hiljade kilometara sve što postoji su nebo i fini pesak saudijske pustinje. Mi smo u tom pravcu, na motoru, uspeli da pređemo čitavih – deset metara. Optimistično smo zagazili u pesak i stali. Točkovi su jednostavno utonuli. Olja silazi … mecelerke za asfalt samo se ukopavaju sve dublje. Silazim sa motora, on ostaje da stoji. Sjajan način za parkiranje… Dižemo zadnji kraj i guramo motor nazad na asfalt. Nije mi svejedno… ljudi su ovim istim motorom osvajali reli Pariz-Dakar, a ja … ni deset metara… Opet, to me malo spušta na zemlju. Valjda po prvi put u Jordanu, shvatam da sve što ovde radimo jeste najbliže tome da što pre pobegnemo. Prvo što mi pada na pamet je – paklena vrućina. Nismo ni svesni koliko nam je vruće. Ok, od sada ćemo malo da oladimo... Vozimo nazad prema Visitors centru, da vidimo taj Sunset site, kojeg smo, prema mapici, prošišali. Usput srećemo jednu staricu za koju sam pomislio – kakva neobična mešavina hipika i veštice. Vraćamo se istim putem nazad. Put je ravan i osim nas ovde još uvek nema žive duše. Pogrešno. Pri brzini od 80km/h, pred naš prednji točak se baca veliki pas. Delić sekunde, panika ...udarac. Pas se, srećom, odbija u stranu. Borimo se za ravnotežu, i ovoga puta izbegavamo pad. Jedva. Nastavljamo ...u šoku, dobro je, živi smo. U retrovizoru vidim psa kako beži sa puta. Dobro je. Srećni smo što se ponovo nismo prosuli po asfaltu. Zaokupljeni sličnim mislima nesvesno prolazimo pored Sunset sitea. Visitors centar. Opet okrećemo ...ništa, valjda ćemo jednom nabosti. Kasno, na putu ka tamo Sunce nas prestiže. Temperatura istog trenutka kreće osetno da raste. Ispred nas prva vozila. Toyota Land Cruiser džipovi. U selu smo videli po jedan ispred svake kuće. Svi modeli i godišta. Jedan vozi po putu, ostali voze po pesku. Primećujem da ablenduju i mašu u našem pravcu. Stajem i tupavo gledam oko sebe ne bih li video na koga se ti znaci upozorenja odnose. Sledi stečeni refleks lošeg učenika – Ko, je l’ ja?. Džip na asfaltu se zaustavlja ispred nas, ostali oko nas. Svi viču i ne prestaju da mašu rukama. Sve vreme mislim da nije bilo pametno što smo ušli kroz kapiju Visitors centra bez da sačekamo da nam neko proda kartu ...ali bilo je otvoreno. Nikakva upozorenja, natpisi i sl. Jedan od Beduina staje ispred mene i vrišti na vrlo dobrom engleskom – Kakvi ste vi to ljudi? Vi, se ne bi osvrnuli ni kada bi ste čoveka zgazili! Pas kojeg ste udarili je plemenita životinja - lovački pas! Vredi čitavo bogatstvo! Čekaj malo, taj tvoj plemeniti pas je skočio na nas i umalo nismo poginuli zbog njega. Što ga nisi vezao? Dodajem malo i reči na našem jeziku... Društvo se smiruje... do mozga im dopire da smo mogli da izvučemo deblji kraj iako nismo ni malo plemeniti. Primećujem da je među njima je i hipi-veštica. Gleda me u oči, ja nju gledam oko očiju, maskara joj ide do ušiju... Posle par sekundi tišine, bakuta kreće da priča na savršenom američkom engleskom. U pravu ste, pas je sigurno skočio na vas. Niste mogli da ga vidite, pošto je iste boje kao i pustinja. Naučio je da se čuva automobila, ali motocikl nikada nije video. Njegova priroda je takva da se zaleće na sve što je u pokretu i mora da se istrči svakoga dana. Zato ga izvodim ovako rano... a vi ste baš poranili. Izvinite zbog mojih prijatelja, veoma su temperamentni... Problem je što se izgubio u pustinji, verovatno se uplašio i sakrio negde. Bojim se da nije sposoban da se vrati kući. Sigurno je povređen. Psi iz pustinje će ga rastrgnuti. Ne vole ga. Moramo ga naći. Inače, ja sam Erga. Ovo je Olja, ja sam Matija, žao nam je što se upoznajemo pod ovakvim okolnostima... Prepričavamo šta se tačno desilo ...prva stvar nam je bila da sačuvamo sebe. Video sam da pas trči u pustinju. Sigurno nije ozbiljno povređen. Mogu da vas odvedem do mesta na kome se to desilo. Idemo svi zajedno, džipovi se raspoređuju po prostranom peščanom platou i češljaju. Ne nalazimo psa. Džipovi nastavljaju da se vrte po pustinji. Predlažem da motorom prođemo još jednom od sela do Visitors centra. Pas, ako je živ i negde pored puta, sigurno će se uplašiti i probati da pobegne kada bude čuo ili video motor. Tada ćemo ga videti. Dobra ideja, ok, vidimo se u selu. Stojeći se vozimo najmanjom brzinom. Gledamo hoće li se nešto pomeriti. Ništa, vraćamo se nazad, ponovo sve to. Opet ništa. Erga nas čeka. Kaže, ako je živ, sigurno je sakriven i čeka noć da pokuša da se dovuče do sela. Sada ga nećemo naći. Idemo kod onoga koji je vikao na vas. Napravićemo doručak i čaj. Sigurno ste i vi pod šokom... Neko predlaže da prvo odemo do Ergine kuće, možda se pas neprimećen vratio kući. Parkiramo motor ispred Arapinove kuće i pešačimo par ulica do Erge. Male, niske kućice i veliki visoki zidovi okolo njih. Radoznale kamile proviruju iz dvorišta. Kod Erge, na kauču, leži pas poput ruskog hrta i maše repom. Na zadnjoj nozi je rana iz koje curi krv. Erga mu prilazi i čudno naslanja dlanove na telo psa. Kasnije mu jodom ispira ranu. Živ je, možda je polomio nogu, u Akabi znam dobrog veterinara, izlečićemo ga. Samo da je živ. Dobro, idemo kod Diflaha, da pravimo čaj ...samo da javim da prestane da traže, jutro je, turisti, imaju posla.... Motor parkiramo u dvorište, dva mala dečaka već sede na njemu. Pazite da ne padnete. Pazićemo čiko... Ulazimo u veliku prostoriju sa niskim plafonom koja iznutra izgleda veća od kuće u koju smo ušli. Ceo pod je pokriven keramičkim pločicama. Uz zidove su naređani tanki madraci od sunđera. Na jednom, neko spava pod ćebetom. Preko prozora su navučene teške svilene zavese, kao iz nekog dvorca. Erga nas smešta na jedan od madraca i nestaje iz vrata. Vraća se sa čajnikom, punim tanjirom svežeg nasečenog povrća i beduinskog hleba bez kvasca. Izvolite... mora da ste gladni. Hvala. Pitamo je da li je Amerikanka. Nije, ona je rođena u Palestini.. Otac je bio Nemac, diplomata. Dok je još bila mala, njeni roditelji su preselili u Ameriku i ona je tamo odrasla. Posle trideset godina je shvatila da je život u Americi besmislen. Neko vreme je živela u Portugalu, ali čim je primetila da i ta zemlja počinje da liči na ostatak Evrope odlučila je da se vrati svojim korenima – Palestini. Živela je u Jerusalemu, da bi posle dve godine odlučila da ode na kraj sveta – u Wadi Rum, među Beduine. Na slici pored vrata je Arapin u čijoj smo kući. Difala, on me je naučio svemu... Njegov otac Šeik Ateg je poznavao Lorensa od Arabije, kralja Huseina i napravio je prvu kartu ovog područja. Erga se zadnjih godina bavi proučavanjem jedne od drevnih veština alternativne medicine. Sada je negde na sredini... Onaj ko tom tehnikom vlada, crpi energiju iz tla i kroz dodir je kanališe na obolelo mesto. Zaista, Erga nema cipele, sve vreme je bila bosa ... Kaže, ono što ste videli da radim psu je primena moga znanja. Pas će sada biti dobro. Pored toga, bavi se pisanjem i slikanjem. Veoma je interesuje to kako i zašto putujemo. Zaključuje da smo skitare, baš kao i ona. Treba putovati i treba naći svoj komad mira. Ona je svoj našla ovde... ima stvari koje joj smetaju, ali to mesto je definitivno ovde. Niste loše izabrali. Pa...nisam... Pitamo za preporuku, šta da vidimo, nismo neki turisti... Bili turisti ili ne, trebate se popeti na Lorensov izvor i videti Crvene dine, ustvari otići do Crvenih dina. Teško da ćete moći dalje, pogotovo po ovoj vrućini. Pretpostavljam da vas ne zanima da iznajmite džip sa vodičem. Da... želimo da doživimo na svoj način, makar videli samo delić. Na ovakvom putu i ne može drugačije. Na svakom putu je tako deco... ako tražiš sve, nećeš naći ništa. Nažalost, većina ljudi hoće sve. Kod Beduina volim to što sebe smatraju vlasnicima samo onoga bez čega se ne može živeti, a žive skoro ni od čega. Od pustinje. Sa druge strane, nema Beduina koji neće nahraniti gladnog ili dati smeštaj onome ko nema gde da spava. Kod Beduina nema – Za svakog gosta, tri dana dosta. Evo, ja sam njihov gost već jedanaest godina. Prihvatili su me koliko god je to moguće. Objašnjava nam kako da dođemo do mesta odakle počinju stepenice koje vode uz jedno od kamenih brda i u kom pravcu da idemo ka Crvenim dinama. Smisao ćemo već sresti negde usput... U ranac pakujem sve flaše vode i čaj. Ponećemo i marame. Izlazimo iz malenog sela i hodamo preko ledine na kojoj su Beduini postavili šatore. Svadba. Ne vidimo nikoga ni da sedi ...kamoli igra po stolu. Izgleda je bolja zabava biti izvaljen na jastuke u hladu i posmatrati bledolike u potrazi za sunčanicom. Olja pronalazi stepenice i krećemo sa usponom. Sa visine vidimo koliko je malo selo Rum. Nema ni pedesetak kuća. Selo se smestilo u sredinu kanjona. Zidovi sigurno služe da ih vetar ne zatrpa peskom. Predeli kroz koje se penjemo su nestvarni. Uskomešana dinamika kamenih oblika, boja i tekstura. . Totalna suprotnost mirnoći pustinjskog beskraja. Često se zaustavljamo da bi popili vode. Pored sunca koje nam je tačno nad glavama, pali nas i vrelina koja izbija iz stene. Srećom izgleda da nema puno... pred nama je mali pojas zelenila. Lavanda. Uz jednu stenu se stidljivo sliva mali tok vode. Okolo - prijatan hlad i miris. Vidimo da staza nastavlja dalje, nastavljamo... Posle petnaestak minuta nailazimo na još više lavande. Lorensov izvor! Guram glavu kroz četvrtasti otvor u steni i vidim bazenčić pun vode. Voda se u njega sliva niz unutrašnje zidove. Iz stene izlazi cev koja se spušta ka selu kraćim putem od onoga kojim smo mi došli. Sve što živi ovde zavisi od ćudi ovog malog izvora. Beduini su zaista Lorensa od Arabije nagradili najvećom zemaljskom čašću. Akustika prirodnog amfiteatra u kojem ćutke sedimo nam omogućuje da čujemo korake onih koje ne možemo videti. Ovo nije hodanje, ovo je trčanje!? Par minuta kasnije gledamo devojku i mladića kako sporim i odmerenim tempom trče prema nama. Oni svadbari dole se danas zaista sjajno zabavljaju. Hello. Da li je ovo Lorensov izvor? Jeste, voda je tu u steni. Aha. Odakle ste? Iz Španije. Pitam ih da li su zaista trčali odozdo, mi smo se jedva hodajući popeli. Da, mi smo maratonci. Aha... Devojka vadi mobilni telefon, ukucava broj i na engleskom kaže – Ne morate se penjati, ovde nema ničeg posebnog. Good bye. Hajde, alajh manet. Nestaju iza stene, idu da pronađu nešto interesantnije. Trčeći korak još neko vreme odjekuje Lorensovim izvorom. Vreme je i da mi potražimo nešto zanimljivije. Sa visine gledamo u pravcu kojim se ide ka Crvenim dinama. Potrebno je da se vratimo u selo i kilometrima hodamo do samog kraja kanjona. Odatle treba da zaobiđemo jedan njegov kraj i novim kanjonom, u pravcu sela, dođemo do Crvenih dina. Odatle se grana još nekoliko kanjona i tako u beskraj. Brzo smo dole, posle onih trčećih, hodajući bledoliki više nisu neki prizor. Svaka slava, posmatrano iz ugla onih slavnih, je kratkog daha i nikad dovoljna... Dolazimo do mesta na kojem je jutros afrika rekla - dosta. Još uvek stoji lepa rupa koju smo iskopali. Ok, idemo dalje, kraj kanjona se vidi, nije daleko. Posle pola sata hodanja shvatamo da je daleko. Na primećujemo da smo se primakli. U pustinji važe drugi aršini. Sunce udara u glavu, već nam nije dobro. Umotavamo se u marame i nastavljamo. Tu i tamo, prođemo pored neke porodice kamila koje uživaju na plaži bez mora. Izgleda smo i njima zabavni. Potrebno je samo zauzeti pravo mesto i sve dolazi samo... U daljini vidimo poneku toyotu punu turista kako leti po pesku. Mi volimo da stvari doživimo na svoj način... Napokon zaobilazimo ivicu kanjona, pred nama se priža novi kanjon u koga se uliva još nekoliko drugih kanjona. Primećujemo jednu stenu koja je skoro pa savršena piramida. U ovom kanjonu su na sredini, umesto sela, Crvene dine, mesto na kojem je crveni pesak Wadi Ruma - najcrveniji. Na Crvenim dinama, jedina veza sa realnošću je nebo iznad Crvenih dina. Ostalo je san najvećeg Salvadora Dalija od svih Salvadora Dalija. Olja kaže – pogledaj me. Okrećem se, pored mene stoji zelena Olja u prirodnoj veličini. Gledam svoju ruku – zelena. Prinosim nosu zelenu ruku ...da slučajno ne mirišim na lavandu. Ne, ovo sigurno nije lavanda... dobro je. Idemo nazad dok još imamo vode i dok Fatamorgani nije palo na pamet da se malo poigra sa nama. U dvorištu Diflaha, ona dva dečaka još uvek jašu afriku. Dokle ste stigli? Tabuk. Gde je Tabuk? Pravo. Po pesku? Da. Jeste li čuli za Pariz-Dakar? Gde je Pariz-Dakar? Pravo, na onu stranu... Zatičemo Ergu kako spava na jednom od madraca, dok petoro dece gleda televiziju. Stigli ste... Bio je veterinar iz sela, koji leči kamile. Pregledao je psa i rekao je da je samo istegao mišić, nema polomljenih kostiju. Odoh da stavim čaj... Gde ste bili? Do Lorensovog izvora i Crvenih dina. Jeste li videli nubetejanski hram? Videli smo, čak smo videli i da smo zelene boje. Jeste... to je refleks. Da ste ranije krenuli, išla bih i ja sa vama. Po ovoj vrućini ne bih mogla, ipak nisam više tako mlada. Koliko Vam je godina, ako nije tajna. Sedamdeset i dve. Živite li sa nekim? Ne, bila sam udata dva puta i oba moja muža su umrla. Pre par godina je došao jedan mladi Beduin i pitao me da li bih se udala za njegovog osamdesetogodišnjeg dedu. Ponudio mi je nekoliko stotina kamila ...a znate, niko u Jordanu nema preko hiljadu. Pa, šta je bilo? Rekla sam Sulejmanu, njegovom unuku, da sam počastvovana i da bih se udala, ali se bojim da ne završi kao i svi moji prethodni muževi. Sulejman je to uredno preneo i više me niko nije pitao da budem nečija žena. Pitamo kako je prihvaćena u Rumu, pošto je očito da se ne uklapa ni u jednu tradiciju. Prihvatili su me i više nego što su mislili da je moguće. Koliko su meni pomogli, toliko sam i ja njima značajna. Ne libe se da mi to kažu, samo to kriju jedni od drugih. Arapi ne mogu da izađu iz svoje tradicije, tačnije lošeg dela svoje tradicije. Jedino što usvajaju su loše tekovine Zapadne kulture. Tehnologija... Godinama pokušavam da im objasnim da je nezdrav život uzrok tome što se osećaju loše. Normalno da dolazi do situacija kada sve počinje da puca. Loše se hrane, i fizički su neaktivni. Jedu mnogo oljuštenog pirinča, koji uzima više energije nego što je daje. Ipak, nekoliko njih je počelo da dolazi i da me pita za savete. Ženama sam rekla da će ostati mladolike i da im muževi neće pobeći sa strankinjama, sa kojima, zbog posla, provode ceo dan, ukoliko se budu hranile svežim voćem i povrćem. Sada se sve žene u Wadi Rumu zdravo hrane... Erga se uželela razgovora sa nekim novim pa smo sa njom proveli čitav dan. Za kraj je pitamo šta znači to – Wadi? Dolina. Na rastanku nas je Erga čudno zagrlila. Energija pustinje, kakva god da je, od sada je u nama. Erga nas je pobratimila. Deo Wadi Ruma ostaje za nama, ostatak nosimo sa sobom. Sutra idemo u Petru...

XIII Kupimo stvari, samo da izađemo odavde. Bog bi na Zemlju, mirne duše, mogao da pošalje Potop samo zbog ovoga hotela. Zatičemo motor na drugom mestu od onog na kome smo ga ostavili. Fali desni retrovizor. Prilazi mi čovek u prljavoj mesarskoj kecelji. On je, kaže, mesar, motor podigao pošto je gorivo krenulo da curi po ulici. Pitam ga šta se dogodilo. Ne zna… osetio je benzin. U redu, hvala Vam. Voljkom. Idemo u potragu za nekim normalnim smeštajem. U centru grada nalazimo turističku agencija Jordana. Dobijamo kartu cele obale sa ucrtanim hotelima. Kampa nema. Među imenima prepoznajem Bedouin Garden Hotel, negde sam već čuo to ime... Da, Dario iz Siska, koji nas je častio kartama, nam je preporučio ovaj hotel. Udaljen je petnaestak kilometara južno od Akabe, blizu granice sa Saudijskom Arabijom. Pitam - Šta se tu nalazi. Samo hotel i peščana plaža. Sjajno, to nam i treba, kupanje, sunčanje …neko pivo. Pivo? …izgleda smo ozdravili. Vozimo kroz Akabu koja je potpuna suprotnost onome što nas je dočekalo u Beach hotelu. Sve je novo, čisto, umiveno. Čak se i vozi po propisima. Čak se i taksisti ponašaju normalno. Neko pametan im je zakonom zabranio sirene. Umesto toga, oglašavaju se nečim što najviše liči na tihi uzdah nekakve bakute. Taksi vozila su zelena. Iza grada je putnička luka, pa velika teretna luka. Put se spušta i vodi uz samu obalu. Bele peščane plaže. Crveno more je plavo i čisto. Prisećam se bajatog fazona. Kakav je Crnac kada izađe iz Crvenog mora? Crn. Nije, nego mokar… Nekada su nam i fazoni bili kosmopolitski. Danas, nema dalje od Zemuna. Nije mi jasno kako je more čisto, pošto su Jordanci na tih tridesetak kilometara obale smestili sve te luke, naftne terminale i čitav veliki grad. Izgleda da dobro paze... Na obali Crvenog mora zatičemo tipični – vikinški brod. Hogaru Strašnom je izgleda dodijalo samo Englesku da pljačka. Vidimo nekoliko malih kućica i natpis Bedouin Garden Hotel. Recepcionar sa opranim zubima. Dobar znak. Želite li šator ili apartman. Možemo li staviti svoj šator? Ne, možete boraviti samo u našim beduinskim šatorima …ili apartmanima. Da li možemo da pogledamo šatore i apartmane? Šator je nešto što bi trebalo da podseća na beduinski šator. Nekoliko debelih grana, preko kojih je prebačeno platno od vreća brazilske kafe. Na podu itison i nekoliko propalih madraca. Apartman je čist, sa kupatilom, klimom, ventilatorom… Uzimamo apartman. Dobar izbor gospodine, uveče gosti šatora traže apartmane. Zašto? Komarci, znate… Puštamo klimu i ventilator na najjače. Tuširanje i …nazad u krevet. U hotelu Plaža može da zaspi jedino recepcionar hotela Plaža. Odmorni, vraćamo se u Akabu, da potražimo egipatski konzulat. Između Jordana i Egipta postoji svakodnevna trajektna linija. Postojao bi i autobus kada između ne bi bilo par kilometara obale države Izael. Naš plan je da ostavimo motor na parkingu hotela i kao pešaci, trajektom pređemo u Egipat. Osiguranje neophodno da bi se motociklom prešlo preko egipatske granice je nekoliko puta vrednije od samog motora, i ostavlja se kao depozit u Beogradu. Želimo da posetimo manastir Svete Katarine na sinajskoj gori. Za kraj, Kairo, Giza, piramide …pa nazad. Na zaključanim vratima konzulata komad papira na kome piše da konzulat radi od ponedeljka do četvrtka. Danas je petak pre podne. Treba da čekamo tri dana da se konzulat otvori, još jedan dan da dobijemo vizu, sledeći dan da putujemo brodom, pa onda na Sinaj… Nemamo tih nedelju dana. Drugi put... Glup osećaj, stojimo na mestu odakle se u isto vreme vide Izrael, Egipat i Saudijska Arabija, a sve što možemo je da okrenemo nazad. Za početak, okrećemo u naš apartmente, da uzmemo stvari za kupanje. Na plaži, JNA šatorsko krilo izaziva strahopoštovanje. Ne bojte se ljudi, nismo došli da ubijamo. Hoćemo da se bućnemo u to čuveno more, da vidimo koje ćemo boje biti kada izađemo. Umesto korala i tropskih riba, po kojima je ovo more čuveno u celom svetu, zamalo ne stadoh na morskog ježa. Za razliku od onih jadranskih, bodlje ovoga iy Crvenog mora su duge više od deset centimetara. Bez problema prolaze kroz stopalo. Celo dno je prekriveno ovim beštijama. Kakvi li su tek komarci, od kojih, kada krenu, ljudi traže da ih puste u apartmane? Sada razumem zašto su se svi kupači ove prostrane plaže nabili jedan do drugoga. Tu gde su oni je raščišćen prilaz. Ulazimo u plićak. Voda je pretopla, ceo dan bi mogli u njoj provesti a da se ne rashladimo. Ok, idemo u dubinu. Na dubini od metar i po nailazim na zid. Koralni greben do same površine. Morao bih preći preko njega da bih ponovo ušao u dublju vodu. Greben je prepun ježeva. Znači, ovde se samo može stajati u plićaku …sa kretenima kojima podvodne maske služe da bi umesto korala i školjki gledali - Oljino dupe. Nisam znao da se srbijanski esperanto čuje i razume i pod vodom… Ja zaista izlazim crven iz Crvenog mora. Pre dva minuta sam u njega ušao beo kao sir. Pretoplo je čak i za plažu. Nabijamo se pod neki suncobran, oko nas su otpaci. Očigledno se ne nalazimo na Plaži za bogate. Olja, hoćemo kući? Baš sam to htela da kažem. Peremo odeću. Sve je suvo za manje od pola sata. Olja spava, ja odlazim do motora da malo detaljnije proverim u kakvom je stanju. Zadnjih dana sam primetio da se previše greje. Ili je od prevelikevrućine i opterećenja ili se filter vazduha zapušio svom ovom prašinom ili je nešto treće. Ulje, tečnost za hlađenje, gume, kočiono ulje, kočnice, lanac, lančanici. Skidam desni dekl, da bih proverio da li je jutros dok je motor bio oboren iscurila kiselina iz akumulatora. Jedna ćelija je potpuno prazna. Momci koji rade u hotelu mi objašnjavaju kako da dođemo do ulice u Akabi u kojoj se prodaju auto-delovi. Budim Olju. Hajde, idemo na dundurum. Dundurum, jupi! Dundurum je jedna od prvih turskih reči koje smo naučili - sladoled. Pre dunduruma idemo na jedno mesto… Nalazimo ulicu za servisima i prodavnicama auto-delova. Parkiramo ispred vuklanizera koji je odmah Olju smestio na stolicu i dao joj čaj, dok Muhamed, dečko iz radnje ne donese sok… Skidam filter vazduha i majstor ga kompresorom produvava. Nije bio puno prljav. Preko puta nalazim destilovanu vodu, punim akumulator i dobro protresam. Zahvaljujemo se majstoru koji ništa nije hteo da nam naplati. Voljkom! Akaba uveče je spektakularna koliko plaža pored Akabe preko dana. Večera koju sam priredio u našoj sobici nije baš uspela. Srećom, niko nije zvao vatrogasce. Zato je saudijski sok od mešanog voća bio izvanredan… Dogovaramo da sutra napravimo izlet u pustinju, u Wadi Rum. U Wadi Rumu se Lorens od Arabije nekada igrao narodnooslobodilačkog rata. Sa druge strane karte Akabe koju smo dobili je mapica Wadi Ruma, sa ucrtanih nekoliko tačkica. Čitam, Seven pillars od wisdom, Sunrise site, Lawrence spring, Red dunes… Navićemo sat, da stignemo na Sunrise...

XII Pošto smo svoje stomake, koliko-toliko, tokom noći, doveli u rad, odlučujemo da se danas zaputimo ka Jordanu. Krojač od prekoputa nam vraća našu tank torbu. Njegov kolega je opravio rajsferšlus – mašala! Nije skupo, častimo majstora. Opraštamo se od domaćina, možda se vidimo ponovo. Voljkom. Osoblje Al Haramaina je najbolje hotelsko osoblje na svetu. Atmosfera u hotelu je topla i prijazna. Sirijci su najgostoprimljiviji ljudi koje smo sreli. Zaista. Damask nas propušta... ...i uskoro smo na auto-putu na kome vlada samo zakon jačeg. Nema puno do granice. Prolazimo pored skretanja za stari grad Basru, koji preskačemo u korist Jordana. Na pumpi, prodavac,jedva u pubertetu, nam pokušava prodati gorivo po duplo većoj ceni od stvarne. Uz granicu, uvek ista priča… Blizinu nagoveštavaju i sve učestalije statue, biste, murali, panoi …misli i poruke – predsednika. Više se ne čudimo običajima koji vladaju na sirijskim graničnim prelazima. Relativno brzo dobijamo pečate za izlaz. Naše vize od sada važe samo za povratak. Na poslednjem kontrolnom punktu nas vraćau. Nemate …nešto. Putem pantomime otkrivamo da nam fale potrvde o napuštanju zemlje. Sećam se sličnih taksi koje je vlada Slobodana Miloševića naplaćivala svojim državljanima za izlazak iz svog parka iz doba Jure. Dobijamo potvrde, napuštamo Siriju. Ničija zemlja je poprište takmičenja u veličanju vođa. Pored starog i novog predsednika Asada, stoji i predsednikov pokojni brat. Sirijski tim nastupa strogo, u uniformama. Jordanski mladi kralj, koji je istih godina kao i sirijski predsednik, voli da se fotografiše u elegantonom odelu, sa velikim zlatnim prstenom, okružen raskošju svoje palate. Jordanski kralj je plavook. Na granici, i pored sve kraljevske raskoši i čistoće, nas dočekuje mlađa sestra sirijske birokratije. Potvrde na arapskom, takse, dozvole, provere, vraćanja... Ipak, ovde stvari idu za nijansu brže i efikasnije. Jedan, very good man, sa šlemom engleskog bobija i šiljkom Kajzera Vilhelma, me pita za nacionalnost. Jugosloven. Jedan glas iza mene dovikuje, nisi ti Jugosloven, ti si Srbin. Okrećem se i na engleskom pitam ko je to rekao. Nervozni pedesetogodišnjak u skupocenom motociklističkom kožnom odelu mi dobacuje na slovenačkoj hrvaščini – Jesi li ti budala, pa ne prepoznaješ svoj rođeni jezik? Zbunjen, odgovaram mu da sam pomalo zaboravio kako zvuči moj jezik, tačnije, odvikao sam se od toga da mi se neko na njemu obraća. Čak i sa Oljom sam krenuo da se sporazumevam na mešavini engleskog i svih arapskih i turskih reči koje smo usput okupili. Završavamo pre njega i napuštamo šalter salu. Menjamo evre u jordanske dinare. Kurs je oko 1/1. Menjač Banke Jordana puši nargile i priča o egipatskom dobrom duvanu… Pored naše afrike je parkiran glanc nov veliki hondin tourer. Slovenačke table. Ne čeka mi se da još koji put čujem kako sam budala. Znam ja to i sam… Prolazimo sve moguće kontrolne punktove, policajci su ljubazni kao u Siriji. Voljkom to Hashemite Kingdom of Jordan. Šukran. To, voljkom, nas je koštalo 100 dolara. Vozimo po kraljevskom auto-putu, koji se ni po čemu ne razlikuje od onih evropskih. Stajemo ispod prvog nadvožnjka da stavimo kacige i razmestimo prtljag. Uz grmljavinu, hondin tourer se zaustavlja pored nas. Slovenac sa Bleda …u penziji. Nalepnice mnogih zemalja kroz koje je prošao su zalepljene po koferu… Uh, otekla mi muda… bio sam u Turciji i Siriji, došao sam u Jordan, neka bude da sam i tamo bio. Kuda ćete vas dva? Aman, Mount Nebo, Mrtvo more, Wadi Mujib, Dana, Akaba, Wadi Rum… videćemo. Hoćete da vam se pridružim? Bojim se da smo suviše spori za Vašu aždaju, ne vozimo brže od sto na sat. Da, prespori ste vi za mene, ja ne spuštam ispod sto pedeset. Hajde, da vas častim kafom, staćemo pred prvim hotelom. Prilazi neki meštanin, nudi dinje. Fuck you! Vaša vlada me tera da čekam u redu sat vremena da bih me pustili u vašu posranu zemlju. U Sloveniji se red čeka manje od minute. Mi smo civilizirani... Fuck you! Priča na hrvatskom, valjda, kako bi i mi mogli da se uključimo... Prodavac dinja se osmehuje. Ne razume… Hoćete dinju? Kažem Slovencu da nije u pravu. Mojoj majci, kada je htela da putuje u Ljubljanu, kako bi bila uz svoju ćerku koja je tih nedelja trebala biti operisana, su u slovenačkoj ambasadi poručili da na intervju dođe – za dva meseca. Nema iznimaka…Slovenac daje pun gas. Ostavlja nas ljudoždere da na miru razmenimo recepte. Prodavač pokazuje da našem prijatelju nisu sve daske u glavi. Ne, našem prijatelju su otekla muda. Kraljev auto-put vodi prema Amanu, glavnom gradu Jordana. Olji se spava, stajemo na neku pumpu da popijemo malo koka-kole. Pored pumpe se nalaze ogromne spavaonice pokrivene tepisima koje služe da se oni koji idu na Hadž njima besplatno koriste. Vidimo i putokaze – Mecca. Aman smo zamišljali nešto poput Alepa u socrealističkom stilu. Svi su nam rekli da u Amanu nema ničeg posebnog. Gužva u Amanu se zaista nije ništa posebno onima koji su iskusili gužvu u Damasku ili Istanbulu. Ostalo je drugačije i ne toliko nezanimljivo. Aman je na brežuljcima, i ima više zelenila. Ni jedna zgrada nije zaklonjena drugom. Kao u starom Sarajevu, prvo pravilo gradnje je da se komšiji ne zakloni vidik. Čak je za par stepeni svežije… Pitamo za pravac za Madabu. Ljudi se ubijaju objašnjavajući i daju nam komplikovana uputstva. Očigledno nema nekog tranzita i slično. Sve prolazi kroz centar. Velike i moderne poslovne zgrade. Reklame najvećh svetskih kompanija, predstavništva. Jordanci su dosta imućniji od svojih severnih suseda. Voze se novi automobili. Primećujemo i to da se Jordanci dosta, fizički, razlikuju od Sirijaca. Sirijci su svetlije puti, nije retko sresti plavog čoveka, evropskih crta, na ulicama Alepa ili Damaska. Jordanci su potpuno drugačiji. Puno je onih za koje bi prvo rekli da su Afrikanci. Sigurno smo izgubili dva sata pokušavajući da se izvučemo iz Amana sa prave strane. Napokon na pravom putu. Pored neke pumpe, vidimo McDonalds restoran. Ma koliko bila veštačka i grozna, ova hrana zaustavlja dijareju. Čudo kako taj, možda jedini neosporni kvalitet ne ističu u svojim kampanjama... Sa glavnog puta skrećemo prema malom gradu Madabi. Odmah primećujemo kako su ljudi ovde siromašniji čak i od onih u Siriji. Deca u Siriji su nam mahala, dok deca u Jordanu, čim nas spaze - gađaju kamenicama. Srećom, bez pogodaka. U Jordanu, osim Slovenčeve honde, nismo videli niti jedan motocikl. Iz Madabe put se penje uz Mount Nebo, planinu poznatoj po tome što se na njoj nalazi Mojsijev grob, kao i po tome što se sa nje pruža veličanstven pogled na dolinu reke Jordan, Mrtvo more i Izrael. Kažu, da se noću mogu videti svetla Jerusalema. Posle Madabe, pejzaž se dramatično menja. Planina sve više počinje da liči na velika i pusta kamena brda sirijske pustinje. Naselja zamenjuje pustoš. Jedini ljudi koje smo ovde sreli su vojnici na kontrolnim punktovima. Zaustavljaju nas i proveravaju dokumenta. Ljubazni su. Skretanje za Mojsijev grob smo očigledno promašili. Izbijamo na jedan od prevoja. Pred nama se širi fantastična panorama. Sve kao na dlanu. Pozornica Biblije. Sveta zemlja… Mrtvo more. Četiri stotine metara nadmorske visine ispod nivoa mora. Najniža tačka na kugli zemaljskoj! Sve, osim obala reke Jordan, je pustinja i podseća na Mesečev pejzaž. Gola i surova brda Izraela nasuprot istih takvih u Jordanu. Započinjemo spust. Miris usijanih kočionih paknova. Strmo je, mi smo teški - i užasno je toplo. Svakim metrom osećamo kako temperatura raste. Već smo navikli na temperature od preko četrdeset stepeni, ali ovo… dno ekspres lonca. Vazdušni pritisak takođe raste. Boli nas glava. U podnožju Neba, je raskrsnica. Mrtvo more ili glavni put za Aman. Na mojoj karti je blizu upisano mesto krštenja Isusa Hrista. Idemo da vidimo. Vozimo nekih tridesetak kilometara uz reku Jordan. Mnogi običaju iz vremena kada je pisana Biblija još uvek žive. Kamenovanje na primer. Nemamo utisak da smo dobrodošli. Dolazimo na kapije mesta krštenja Isusovog. Čuvar nam kaže da je radno vreme do tri sata, sada je sedam uveče. Cena ulaznice je paprena. U Jordanu je jako skupo biti turista. Ništa, vraćamo se Mrtvom moru. Dan je pri kraju, potrebno je naći smeštaj. Oboje nemamo osećaj je pametno noćivati na prvom parkingu ili benzinskoj pumpi. Na Jordanskoj obali Mrtvog mora postoji samo jedno naselje. Hotel resort. Idemo tamo. Vozimo uz obalu jezera koje se zove more, u kojem i oko koga ne živi ništa …osim posetioca Hotel resorta. Desetak Hiltona, Šeratona, Interkontinentala i sl. nude gostima kupanje u Mrtvom moru i mazanje lekovitim blatom. Svi hoteli su ograđeni debelim zidinama koje čuvaju naoružani čuvari. U svakom, u koji smo ušli, su nas pretresli i terali da vadimo metalne predmete iz džepova. Najskromniji smeštaj koji tu postoji je noćenje u hotelu od tri zvezdice, po ceni od trista dvadeset i pet američkih dolara …po osobi. Nisu nam dozvolili da negde podignemo šator ili prespavamo u vrećama. Da bi nas utešio, jedan čuvar nas poziva da budemo gosti na njegovoj svadbi koja je za dve nedelje. Oženiće Engleskinju, koju je upoznao na radnom mestu. E, sada već nije zezanje. Mrak nas je uhvatio na arapsko-izraelskoj granici. Postoje dve opcije. Vraćanje u Aman ili pravo u pustinju, na kilometar uz granicu po putu kojim se već sat vremena jedino mi krećemo. Jednoglasno se usvaja odluka da idemo dalje. Bog čuva budale i pijance. Mi se, srećom, uklapamo i jednu i drugu privilegovanu ciljnu grupu Noć ovde ne donosi zahlađenje. Toplo je sve jednako, vodu i sve drugo smo odavno popili. Nemoguće je da sledećih tri stotine kilometara nema ničega. Tražićemo vojsci da nam proda koju flašu… Vozimo uz sablasne obale Mrtvog mora. Vide se jedino, od soli, bele obale i odsjaj nekog grada iza brda sa druge strane obale. Možda je to Jerusalem? Imamo prijatelje u Izraelu, ali ih ne možemo posetiti. Sa sirijskom vizom u pasošu nam je, do daljnjeg, zabranjen bilo kakav ulazak u Izrael. Čuli smo da u Jordanu postoji prelaz u kome se pomoću trika može preći granica, ali nismo baš toliko rešeni da proveravamo koliko je sve što smo čuli istina. Napokon svetla. Industrijski giganti rade punom parom. Ne izgleda niti malo privlačno. Ipak, ispred nas se pojavljuje nešto nalik na benzinsku pumpu. Ni malo ne liči na one koje smo videli na Kings Highway. Sve je ulepljeno naftom. Pumpadžije izgledaju kao drumski razbojnici. Prvi put sipamo jordanski benzin od devedeset oktana. Jedini koji se u ovoj zemlji može kupiti. Pitam se kako li će afrika podneti da posle rakije pređe na limunadu. Iz kućice izlaze još dva razbojnika, zovu nas da uđemo. Voljkom! Voljkom! Unutra zatičemo deset razbojnika. Sa svima se rukujemo. Smeštaju nas na nešto što je pre sto godina moglo da bude kauč. Služe nam čaj. Voljkom! Pošto smo ispričali sve što o sebi znamo, prešli smo na pitanja. Gde se nalazimo? Ovo je Potaš, industrijska zona. Ova pumpa je za potrebe te industrije. Pa gde živite? Nema ničega osim ovih postrojenja.U barakama, trideset kilometara odavde. Autobus dolazi po nas. Kada ćemo naići na prvo naselje, treba nam voda. Postoji market u selu gde su naše barake. Ima li nekakav hotel i smeštaj u okolini. Začuđeno nas gledaju. Hotel? No hotel. Najbliži hotel je u Karaku, sto kilometara. Koliko ima do Akabe na moru. Akaba? Crveno more? Pa ne mislite valjda da sada vozite do Akabe? Mislimo. Ovo je granica, svašta se ovde noću događa, evo, možete spavati kod nas u barakama. Uskoro će doći nova smena. Možete sa nama. Koliko ima do Akabe? Dve stotine, tri stotine kilometara. Sve je pustinja. Pa? Pazite …da neka životinja ne istrči pred vas. Kamila. Zamišljam kako se zakucavamo u kamilu. Hvala na čaju. Voljkom! Čuvajte se. Svetla fabrika uskoro ostaju iza nas. Na horizontu nema ničega. U pustinji se noću, sva svetlucava zrna peska presele na nebo. Mlečni put je tako stvaran i blizu da nema sumnje da bi se i autobus firme Krstić preko njega mogao preterati. Moramo da stanemo i ugasimo svetla. Sedamo pored puta i pokušavamo da zamislimo sve šta želimo u životu. Zvezde padalice padaju kao kiša... Hvata nas san. Nismo sišli sa motora dvanaest sati, a pred nama je još barem tri sata vožnje. Idemo, Olja me usput čuka svojom kacigom. Selo sa barakama i jedna prodavnica ispred koje celokupno stanovništvo očekuje da se konačno desi nešto interesantno. Marsovci? Može. Ljudima sa sela ne treba puno… Ulazim u radnju, Olja ostaje pored motora, okružena Zemljanima svih uzrasta, da klima glavom pitanjima na arapskom. Very good. Very good. Izrael - very bad. Svi žele da nas pipnu. Vlasnik radnje već deset minuta viče na nekoga preko mobilnog telefona. Dobro veče, izvolite? Tri velike vode i dve flašice koka-kole. Pijete ispred? Da. Dva dinara druže. Hvala. Pridružujem se Olji. Iz gomile se izdvaja lik, koji je, očigledno, ranije imao slične susrete treće vrste. Bio je u specijalnim jedinicama vojske dvadeset godina. Video je sveta. Ljudi nas i dalje pipkaju i zapitkuju. Za svaku stvar moramo da objasnimo Specijalcu šta je i čemu služi, da bi on preneo ostalima. Karak je blizu, ali šta ako i tamo krenu da se okupljaju oko nas. Trebaju nam mir i tišina, a ne pres konferencija intergalaktičkog nivoa. Od skretanja za Karak vozimo još dve stotine kilometara kroz apsolutnu pustahiju. Nekoliko check pointa, i nešto više, do zuba naoružanih vojnika. Neprijatelj ne spava. Zato Olja spava. Pokušavam da je nekako sebi nabacim na leđa kako bih mogao da je pomeram levo ili desno kada počne da pada u stranu. Sve piljim u put, kako bih mogao da reagujem ukoliko zaista nešto istrči pred nas. Posle par sati, napokon - svatla grada. Približavamo se Akabi. Uskoro vidimo more i veliki moderni grad. Ustvari dva grada. Polovina ovoga što vidimo je Elat u Izraelu. Akabu i Elat deli samo nekoliko desetina metara gusto minirane pustinje koja izlazi sve do obale. Kasno je i Akaba je više-manje pusta. McDonalds nekim čudom još uvek radi. Bacamo se na kalorije, šećer, kofein… Imamo dve adrese jeftinih hotela u Akabi. Lako nalazimo. Amer hotel, na žalost pun. Drugi, Al Gebra, sorry we’re full. Pitam za bilo šta gde se može prespavati. Možda… Beach hotel. Tamo uvek ima mesta. Hotel Plaža se nalazi iza stovarišta hrane. Iza stovarišta hrane se nalaze kontejneri stovarišta hrane i ventilacioni izduvi. Ibiza, nema šta. Recepcionar hotela Plaža spava na trosedu čekaonice. Vrata su zaključana. Lupamo o staklo, momak u prljavoj potkošulji se budi. Daa? Soba? Imamo, samo trokrevetna, trideset dinara. U Ameru i Al Gebri soba je 20 dinara, i oba liče na hotel. Ova tvoja Plaža liči na kinesku reklamu za glad. Na kinesku … šta? Nema veze, dajem ti dvadeset dinara za sobu. Dvadeset pet. Ok. Skidamo prtljag i momak nas vodi u hotel prema kojem je Cvjećarnica tajne grupe TNT - Versaj. Otvara nam sobu našeg kraljevskog apartmana i demonstrira pravilan način paljenja svetla, neonska sijalica na plafonu se uvrće dok ne zasija. Onda se ništa ne dira. Kupatilo pliva u prljavj vodi. Vodokotlić ne funkcioniše. Popravićemo… Postoji i starinski klima uređaj, čija je jedina funkcija da probije bubne opne onima koji preko ‘leba hoće i pogače. Uživajte, laku noć. Gledamo krevete. Umesto posteljinom prekriveni su čvrstim i nepropusnim slojem štroke. Okrećemo madrace, ne bi li videli kakva je situacija sa druge strane. Vraćamo stranu A. Olji prostiremo šatorsko krilo preko kreveta. I pored toga, spavaće obučena i obuvena. Za jedan dan i noć prešli smo ceo Jordan.

XI Hotel Al Haramain u Damasku započinje svoj dan služenjem hotelskog doručka po receptu jugoslovenskih hotela B kategorije. Tvrdo kuvano jaje, maslac, džem, čaj ili bela kafa. Da bi se izbegla jednoobraznost obroka, sledećeg dana se umesto džema posluži med. Pored prezačinjene hrane na koju naši stomaci, očito, nisu navikuti, ovakvo nešto dolazi kao Božiji blagoslov. Za razliku od nas, koji smo užurbani, i jedva čekamo da krenemo u šetnju centrom Damaska, ostali gosti, vidi se Zapadnjaci, se uopšte ne žure, kao da imaju svo vreme ovoga sveta. Dan provode u lobiju hotela, čitaju i piju čaj sa osobljem. Sinoć, pri raspakivanju, nam se pokvario rajsferšlus na tank torbi, ustvari se odvalio. Pitamo krojača, preko puta hotela, da li je moguće popraviti ili zameniti rajsferšlus. Oni to ne mogu da urade, ali majstor će poslati svog pomoćnika da odnese torbu i nosač torbe kod majstora koji to ume da sredi. Biće gotovo do večeras. Odlično. Izlazimo iz našeg mirnog Soroudža sokaka na uzavrele ulice Damaska. Gužva svih vrsta. Javni prevoz čine taksi i mala kombi vozila. Kada neki stane na stanicu, nastaje takvo guranje, da je čudo kako nema poginulih. Velike saobraćajnice prolaze kroz ovaj deo grada i pešaci mogu da pređu preko ulice samo preko uskih nadvožnjaka. Za svaki od njih, da bi se prešao, potrebno je sačekati red. Baš kao na nadvožnjaku kod dušanovačke pijace, zastoj prave prodavači štapića za uši, čačkalica, zihernadli, tigrove masti, super lapka i kineske krede. Na naše veliko razočarenje, Kamen mudrosti, koji vraća stari sjaj ringlama štednjaka, izgleda da postoji jedino u Beogradu. Nailazimo na veliki i novi spomenik Saladinu, velikom arapskom ratniku, koji je proterao krstaše sa prostora Bilskog istoka. Salahadin je na konju, sa sabljom, okružen svojim najboljim ratnicima. Na statuama konjanika, prema stavu konja, moguće je odrediti način na koji se jahač dokopao udžbenika istorije. Podignuta jedna prednja noga govori da je Salahadin umro od posledica rana, zadobijenih ne u direktnoj u borbi. Kao naš Knez Mihailo. Salahadin je bio neobičan vojskovođa, pogotovo za svoje vreme - mračni srednji vek. Prema svojim protivnicima se odnosio sa poštovanjem. Kada su krstaški ratnici zauzeli Jerusalem, pobili su celokupno stanovništvo. Kada je Salahadin zauzeo Jerusalem, nije ubio niti jednog jedinog čoveka. Varvarin iz pustinje bio je veći džentlmen od svih plemića i vitezova Engleske, Francuske i Španije. Arapi, koje je tada ujedinio, su ujedinjeni i danas. Vajar nije mogao da odoli prilici da sebe učini besmrtnim, tako da je na statuu dodao i svoj lik kako sa kopljem maršira ispred samog Salahadina …i potpisao se. Pitamo za Omajada džamiju, to svako zna da nam pokaže. Posle ogromnog panoa sa likom i blagoslovom predsednika Bašara, upadamo u Veliki bazar. Džamija Omajada je u sredini Bazara, baš kao u Alepu. Radnje su veće i bogatije i više podsećaju da butike evropskih metropola. Ipak, nema ni jedne svetski poznate marke niti multi-kompanije. Sve je arapsko i egzotično. Suveniri, koji su namenjeni turistima iz muslimanskih zemalja. Nema ovde Evropljana ili Amerikanaca. Bogati Arapi, sa po nekoliko žena, se tiskaju uz izloge galabija, šalvara, dimija, đinđuva, dimiskija, handžara, sirdžada, brojanica, tepiha, nargila... … ručnih satova, sa likom Sadama Huseina. Njihova nebrojena deca se otimaju oko šerbea. Prodavac šerbea, šerbedžija, je pravo svetsko čudo na dve noge. Obučen je od glave do pete u šljašteće orijentalno odelo. Na glavi crven fesić. Na leđima nosi nešto nalik na džinovski zlatni ibrik sa pipom koja se provlači ispod šerbedžijine miške i viri ispred. Potrebno se samo malo nagnuti se napred, pa da šerbe poteče iz pipe. Oko šerbedžije je zlatni pojas, u kojem stoje čiste staklene čaše. O pojas visi i manji srebrni ibrik, koji, kada mušterija ispije šerbe, služi za pranje čaše, pre nego se ponovo zadene u pojas. Glas šerbedžje nabraja i ističe dobre osobine ovog napitka. Šerbe leči sve bolesti. Šerbe leči ljubavne jade. Šerbe pije predsednik i to tri puta na dan. Haj’mo narode, još malo pa nestalo. Puno ljudi nam prilazi i rukuje se sa nama. Jednom sam probao da izbegnem to rukovanje i čovek se tako uvredio da me je ispsovao na sav glas. Nije me tukao, pošto sam za pola metra viši od njega. Kako ni sva čuda Velikog bazara i džamije Omajada nisu dovoljna da podmire apetite grada Damaska, neko je podhitno, između bazara i džamije, morao da postavi i jedan grčko-rimski... U džamiji nas odevaju isto kao i u Alepu. Sa ulaznicom možemo da vidimo i Salahadinov grob, koji je pred džamije. Pogrešili smo što prvo nismo tamo otišli, pošto nas je Omajada tako opčinila da smo posle nje na sve drugo zaboravili. Kao i mnoge stare bogomolje, Omajada u Damasku počiva na temeljima paganskih hramova pre nove ere. Kasnije su došli pagani koji su postali hrišćani, pa su hrišćani postali oni levi i desni… i tako…. Kada su Arapi zauzeli Damask, nisu hteli da proteruju hrišćane i otimaju svetinje. Hrišćanima su, za tu crkvu, ponudili četiri nove, na mestima koja oni odaberu. Bolje četiri topla piva, nego jedno hladno… Tako je i bilo, crkva je postala džamija. Sedamsto pete godine, Kalif Al Valid Ben Abdul Malek je izdao naređenje da se potpuno preuredi prema potrebama nove religije - islama. Koliko su bili uspešni u tome govori podatak da je Omajada u Damasku i danas najvažnija i najčuvenija džamija sveta. Njena arhitektura se smatra se zasebnim pravcem. Nebrojene džamije su izgrađene po uzoru na ovu. Kao džamija Omajada u Alepu, ima četvoro vrata. Mozaici se smatraju za najbolje na svetu. Toliko su fini da, tek kada se približite na par metara, se poznaje da nisu oslikani. Ono što je nas, možda od svega, najviše začudilo je to da se u unutrašnjosti džamije čuva glava Jovana Krstitelja. Njegov kovčeg je u posebnom, bogato ukrašenom turbetu, i dostupan je kako muškarcima tako i ženama. Muslimani celoga sveta, koji ovu džamiju hodočaste, u redovima čekaju da dođu na red da se poklone, poljube rešetke turbeta i ubace po neki novčić čoveku koji je krstio proroka Isu – Isusa. U džamiji ima i onih koji se prema svemu odnose sa daleko manje strahopoštovanja. Jedan od tih je, biblioteku, sa stotinu vrednih, bogato iluminiranih i rukom pisanih Kurana, iskoristio kao zgodan naslon za podnevnu dremku… Najbolje je to što niko nije ometao san ovog pravednika. Za razliku od običaja zapadnog sveta, koji je svaku naprednu misao popularisao na javnim zabavama oko lomače učenjaka, u Damasku su dvorište i minareti džamije Omajada iskorišteni za postavljanje mernih i astronomskih instrumenata. Do danas ih niko nije sklanjao. Knjige sa velikim naučnim otkrićima Arapa, umnogome su, vekovima kasnije, poslužile kao inspiracija budućim pokretačima Renesanse. Olji i meni je kao inspiracija da konačno izađemo iz džamije poslužilo podsećanje na mudre reči jordanskog proroka iz Palmire. Sladoled Bakdaš, ispred velike džamije. Remember… Bakdashh… Kao što svi znaju da upute na džamiju, tako je dovoljno slediti one koji izlaze iz džamije da bi se došlo Bakdašu na noge. Umesto najke od hiljadu i jednog sladoleda, koliko smo, za početak, očekivali da vidimo kod Bakdaša, unutra nas dočekuju tri momka. Nema puno filozofije. Jedan od njih uzima jedan od jedine vrste korneta i jednom ogromnom kutlačom, iz jedine posude iz hladnjaka, vadi samo jednu vrstu sladoleda i stavlja na taj jedan kornet. Drugi, taj jedan sladoled gura u jednu kanticu sa nečim zelenim.Treći naplaćuje – više stotina funti. To je sve? Razočarani izlazimo napolje. Ponovo, prvi pogled vara. Sladoled je gromada najbolje vanile na svetu. Zeleno oko sladoleda - debeli sloj tucanih pistaća. Sve to nekako počiva na najtananijem i najhrskavijem kornetu koji postoji. Jedino što ovde frustrira je kako pojesti ovaj sladoled a ne udaviti se. Nastavljamo dalje, ka bazaru rukotvorina. Kao i većina stvari iz Velikog bazara, ovde se prodaju suveniri i falsifikati, mada se može naići i na prave stvari od kojih zaista zastaje dah. Nama je umesto daha zastao sladoled …ispred prodavnice tepiha. Evo, opet sedimo, vreo čaj pred nama, prodavac prostire tepihe i ćilime, sve lepši od lepšeg. Ne, hoćemo da nam pokaže onaj ispred, koji služi da prolaznicima zastane sladoled u grlu. Prodavac nas gleda sumnjičavo …onaj? Da taj. Znate li da je to ručno rađena kombinacija tehnika ćilima i veza od svile? Znamo, od toga je skuplja samo svilena kombinacija ćilima, tepiha i veza. Da… Verujem da nije toliko skup, pošto nije toliko ni velik. Za svoju veličinu je poprilično skup. Radi se o unikatu. Ovo je kurdski ćilim. Znam, sada smo došli iz Kurdistana, ljudi su jako dobri tamo, voleli bi da imamo uspomenu na njih, ali kako putujemo motorom, teško da ćemo kupovati ćilime. Možete poslati poštom. Poštom čovek ni razglednicu ne može da pošalje, a kamoli nešto drugo. Hajdemo Olja, hvala i doviđenja. Čekajte, daću Vam specijalan popust. Ne verujem da će nam se taj popust dopasti. Dopašće Vam se, ovakav popust dajem samo onda kada želim da mi dobro počne dan. Višestruko ću spustiti cenu. Dobro, koliko to iznosi? U dolarima ili evrima. Evrima. Četristo trideset evra, samo za vas, dao sam Vam i popust na popust. Ooo, prijatelju, zar ti ličimo na glupe turiste? Nee nikako, evo, koliko bi ste vi dali. Možda sto evra. Olja bi dala i dvesta, možda i malo više. Evo, neka bude trista, moram i ja da zaradim. Hvala, doviđenja. Čekajte, evo, koliko bi ste dali kada znate da bih ja bio u gubitku za sve ispod 250 evra? Dobro razmislite. Možda, sto deset evra. Gospodine, vi me vređate. Ne, zaista, ja sam poslednji kome ćete prodati tepih. Ko će da tegli tepih na motoru još 6000 kilometara? Jednostavno, ja sam jednotavno osoba kojoj nećete prodati tepih. Prodaću vam, čak i na moju štetu. Ako prodam, posao će danas da mi procveta, a ako ne onda će me ceo dan terati maler. Koliko želite da mi date za ovaj ćilim? Gledam Olju, klima glavom… ok sto dvadeset evra. Sto pedeset. Ne, sto dvadeset. Ok mister, dobili ste ćilim za sto dvadeset evra. Sedite, hoćete li još čaja. Možemo naručiti kafu ili sok iz kafane… sledi upoznavanje i priča kao i sa svim trgovcima posle dobrog cenkanja. Ovo je bogami potrajalo... Tegleći ćilim, od sada, pa narednih šesti hiljada kilometara, obilazimo hrišćansku četvrt, poznatu po navodnim neprijatnostima koje se tu turistima dešavaju. U Palmiri su nam rekli da je zaobiđemo. Preko dana, nema problema. Četvrt je mnogo manje našminkana od Bazara i okoline. Ima puno zanatlija. U pekari uzimamo vruć somun, poput onog sa Baš Čaršije koji se prodaje samo za vreme Ramazana. Jogurt… Gluvarimo... Najlepše što smo videli je radnja sa keramikom koja se, prema rečima, trgovca, još samo u Siriji proizvodi. Tehnika kojom se izrađuje i boji je izum španskih Mavara. Veoma je skupa. Na primer, par podmetača za čaše iznosi koliko prosečna sirijska plata. Ušli smo i u jednu radnjicu koja prodaje samo nešto plavo. Plavi predmeti, plavi nakit. Pitamo da li je to tirkiz? Nije, ovo je dragi kamen la pis lazoli. Marinsko plave je boje i sa zrncima pravog zlata u sebi. Gledamo nakit i oboje se hvatamo za jednu ogrlicu. Tri reda najsitnijih kamenčića, tek nešto debljih od konca ogrlice. Dobro ste odabrali, to je najfiniji ručni rad. Vredi višr nego ove mnogo veće i teže. Kamen je najkvalitetniji na svetu – avganistanski. Ovoga puta cenkanje je izostalo. Pročitao je trgovac, još sa vrata, da sam kupljen. U povratku, negde kod prodavnice tepiha, upoznajemo se sa mladim Palestincem, Amarom, sa kojim smo se također dugo cenjkali oko nekakve narukvice. Pozvao nas je u kafanu, gde nam se pridružio i njegov otac. Priča se po kraju da smo napravili dobar posao sa tepihom. Zaista smo ga dobili ispod cene. Na kraju, pokušava da nam uvali nešto što je u radnji prekoputa tri puta jeftinije. Amar nas zove na nargile. Ne hvala. Za kraj tog dana kulture i trgovine sam ostavio nešto što sam, još pre polaska na put, ostavio sebi u amanet. Moj otac je kao mladić imao neobičan srebrni lančić iz Damaska. Poklonio ga je mojoj mami kada su se upoznali. Moj deda ga je jednom prilikom iskoristio da njime priveze čep od kade u kupatilu. Ja sam ga izgubio. Hoću da u Damasku pronađem takav isti. Olja, iako ga nikada nije videla, ga nalazi u jednoj radnji sa srebrninom. Cenjkala se. U cenu je ušlo i to da nam majstori provere da li su ove naše burme, kupljene ispred SKC-a zaista srebrne. Na putu do našeg Al Haramaina, pijemo ceđeni sok od narandže. Ubrzo, trčimo do našeg Al Haramaina.

U Siriji i Jordanu nismo pili vodu sa cesme, samo flasiranu. Mislim da je od hrane. Cim smo se prebacili na kampersku klopu i kasnije McDonalds u Jordanu, sve je bilo ok. Ugljen je zakon za toksine i trovanja. U Turskoj nismo imali problema, mada smo se tamo hranili po restoranima i na ulici i pili cesmovacu.

X Svoju prvu noć u pustinji smo proveli - u klozetu. Ćavurma... Pre puta nam je Marija, naša kuma, dala spisak lekova koji nam, na putu, mogu zatrebati. Maka radi u bolnici, pa zna te stvari. Popili smo aktivni ugljen i tablete koje creva dovode u red. I pored toga, narednih dana nam je bilo sve gore i gore. Dogovor sa Amirom je da se rano ujutro nađemo u holu, popijemo čaj, i svi zajedno odemo do ruševina, da nam pokaže sve šta treba videti, hram Bela, amfiteatar, kupatila kraljice Zenubie, dolinu grobnica itd. ...po simboličnoj ceni. Čim nas je video, Amiru je bilo jasno šta nas muči. Većina stranaca koji dođu u Palmiru se provede isto. Kuva nam čaj od mente. Od obilaska ipak ne odustajemo. Sedamo u njegov hyndai. Unutrašnjost Amirovog automobila, osim volana, je sva u najlonu. Dovozi nas ispred nekakve kule, koju smo videli sinoć sa arapskog zamka, Kal at ibn Man. On će nas čekati u kolima. Ispred kule desetak turista i jedan Beduin koji prodaje «original» nakit. Sunce već prži. Čekamo da neko dođe i otključa ulaz u kulu. Mali moped se zaustavlja i suvozač, za promenu, jedan debeli brka, silazi. Moped nastavlja svojim putem. Brka nosi dva gvozdena ključa od po pola metra. Ćutke prolazi pored nas, otključava kapiju i naplaćuje ulaznice. Nalazimo se u Dolini grobnica. Kula u kojoj se nalazimo je najveća grobnica. Ljude su sahranjivali u zidove. Sve što se može videti u kuli su stepenice koje vode ka plafonu poslednjeg sprata. Penjemo se, silazimo. Ništa. Na izlazu Brka prodaje dvd prezentacije Palmire iz kutije za cipele. Vraćamo se u auto, malo smo razočarani. Sa Amirom je dogovor bio da nam pokaže nešto, a ne da nas preveze dva kilometra i u kolima čeka dok mi razgledamo plafon. To znamo i sami. Čekamo Brku, i on će sa nama. Vozimo se 500 metara. Sledi, podzemna grobnica tri brata i njihovih potomaka. Za razliku od prethodne, u ovu se grobnicu silazi. Ovo već ima smisla... I prodavac nakita je tu. Unutra su freske i to grčko-rimske. Vodič koji je doveo grupicu američkih turista, objašnjava.... Scene iz Troje, Ahil. Jedan Amerikanac pita – Ko je Ahil? Vodič - Pa znate ...Homer, Ilijada, Troja... Nikad čuo. ...Drveni konj, strela, peta... Ma jok. Olja dodaje – Movie, Troy, Brad Pit... Ooh, yeah ...look honey this is Brad Pit. Ja pitam vodiča šta predstavlja simbol koji je ista brazilska zastava. Vodič me ignoriše, pošto mu mi ne spadamo u opis posla. Pitam ponovo, baš me zanima. Predstava Univerzuma, cedi kroz zube. Grobnicu čine tri prostorije, u svakoj ju sahranjen jedan od tri brata sa svojim potomcima. Ukupno šezdeset i šest grobova, takođe u zidovima. Amerikanc pita – How much was the rent? Na izlazu Brka ponovo nudi diskove iz kutije. Kažem Amiru da smo prihvatili njegovu ponudu zbog toga što smo želeli da od nekoga upućenijeg saznamo nešto više o Palmiri, a ne da u Palmiri imamo svog vozača. Nesporazum je u pitanju, odvešće nas do ulaza u stari Tadmur, odatle možemo pešice da obiđemo sve. Ne moramo ništa da platimo. Ok, izvini, nismo se razumeli. No problem. Stari Tadmur je grad u kome se smenilo nekoliko civilizacija. Svako je ostavio nešto svoje. Naravno, najočuvanije je ono najmlađe, iz grčko-rimskog doba. Kroz mnoštvo stubova i drugih ostataka, jednom od glavnih avenija krećemo se ka tetrapilonu, centru grada, u koji se sa svake strane sveta uliva po jedna avenija. Kružni tok. Na sredini raskrsnice je malo kameno uzvišenje sa četiri stuba i statuama ražalovanih božanstava. Uvaljujemo se u hladovinu i zamišljamo kako li je ovde bilo pre nekoliko hiljada godina. Palmira je najveća oaza u sirijskoj pustinji. Sve što je išlo sa Istoka na Zapad i obratno, moralo je proći ovuda. Karavani... ljudi svih boja, rasa i vera. Kultura sveta. Palmira je bila bogata i moćna ...puno, puno godina. Danas je ledina između novog Tadmura i dva- tri luksizna hotela u kojima se za doručkom priča o Bred Pitu iz podruma. Tri kamile i jahač nam dolaze u susret. Kamilar nam želi dobar dan. Alejkum selam. Ima li vrućine omladino? Evo, pomalo, ni 45C. Olja skače na noge, da pomazi kamilu, ustvari sve tri. Jahač je pita da li želi da je provoza malo. Kamila koju jaše se spušta na zemlju, Olja se penje, smešta se iza kamilara, kamila se podiže i karavan kreće Palmirom. Kasnije, Olja priča kako se provela, a kamilar, Husein, objašnjava kako se pravilo sedi, kako se penje i silazi sa kamile. Pričamo odakle smo, gde idemo, kako putujemo... Pitamo ga da li kamile imaju imena. Husi se tu otvorilo srce. Pa naravno, ova na kojoj smo jahali je Džulija, najbolja trkačka kamila u ovom delu Sirije. Blage je naravi i na njoj vodim turiste. Kamila iza je Zenobija. Zenobija je predivna. Treća kamila je Kazanova. Pored njih imam još pedeset i četiri kamile i svaka ima svoje ime i karakter. Da li su Zenobija i Kazanova takođe trkačke kamile. Nisu, samo Džulija. Imate li svoju omiljenu kamilu? Da, Zenobija je moja mezimica ...i ona to zna. Gledamo Zenobiju, zaista se drži kao primadonica. Husein ljubi Zenobiju, sav sija od sreće. Pitamo ga da li on jaše Džuliju na trkama ili neko drugi. Neki džokej. Samo je on jaše i godinama se takmiče po domaćim i stranim šampionatima. Kuvajt, Saudijska Arabija, Jordan, Emirati... Puno pehara su odneli njih dvoje. Džulija je veliki talenat ...i radnik. Pored trka, često vodim turističke karavane preko pustinje. To mora da je sjajno. Pa gde živite sa svim tolikim kamilama. U pustinji pored Palmire, u šatorima. Mi smo Beduini... Husein se izvinjava, mora da ide dalje, turisti se skupljaju na ulazu. Treba zaraditi neki dinar. Koliko smo Vam dužni Huseine? Ništa, Olju sam provozao zato što je pravi prijatelj kamila. Gleda u Zenobiju. Kamile su najbolja stvorenja na kugli zemaljskoj. Zahvaljujemo, Husein nam daje svoju vizit kartu i u kamiljem galopu nestaje u šumi stubova Palmire. Gledam vizitku... na slici Husein al Šael i Zenobija. E-mail: shaelzenobia@yahoo.com! Napuštamo ugodan hlad tetrapilona i nastavljamo ka drugom kraju starog Tadmura. Prolazimo pored pravog antičkog amfiteatra. Na žalost, nema nekog debelog Brke da nam otvori vrata. Stara želja mi je da vidim i uđem u amfiteatar. Na zapadnom kraju je Dioklecijanov kamp. Po najvećoj žezi se jedva dovlačimo do hotela. Do toaleta. Usput smo, u pesku, videli malu zmiju. Olja je i nju htela da pomazi… Usled vrućine i stomačnih problema, ne gine nam dehidracija, ukoliko ne preduzmemo ozbiljnije mere. U sobi kuvamo supu iz kesice i puno čaja kojim punimo velike flaše za vodu. Do Damaska nas čeka još duži put preko pustinje nego u dolasku, iz pravca Homsa. Između Palmire i Damaska postoji samo jedna benzinska pumpa. Prema onome kako se osećamo, neće biti ni malo jednostavno. Odjavljujemo se kod Amira i plaćamo mu polovinu sume koju smo dogovorili za obilazak Palmire. Da se niko ne ljuti. Ok. Rastajemo se kao drugari. Savetuje nas da ne krećemo na put po najvećoj vrućini. Krenite predveče. Ok, ali gde da budemo do predveče? Tadmur smo videli sinoć i ne ide nam se više a arheologije nam je dosta za sledećih dva života. Idite u oazu, tamo se može svašta videti… Hvala Amire, sve najbolje. Voljkom, srećan put. Na oazu smo potpuno zaboravili. Idemo. Do tamo, afriku smo proterali kroz neke od najstarijih ulica na svetu. U Palmiri je sve otvoreno i dostupno. Hajd’ po Akropolju provozaj motor! O oazi, osim Beduina i Arapa, valjda svi ljudi sveta imaju istu predstavu. Jezero u sred šume palmi, do koga, posle dugih i dosadnih kadrova, puzeći, stižu jedino junaci potrebni za dalji tok filmske radnje. Po dolasku, obavezno je gurnuti celu glavu u jezero i ispiti makar polovinu, na sveopštu radost meštana. Posle toga slede prijatne scene u kojima junaci, potrebni za dalji tok filmske radnje, ležeći u debeloj ‘ladovini, uz nargile, se šeretski osmehuju crnookim trbušnim plesačicama. Urme, normalno, same upadaju u usta… Valjda su te slike toliko lepe i dragocene da se malo ko usuđuje da ih zauvek izgubi u susretu sa pravom oazom. U oazi nema žive duše …osim nas …najhrabrijih. Ulazimo u splet uskih sokaka koji vijugaju kroz nizove visokih zidova od blata. Sve što možemo videti su krošnje palmi iza. U središtu oaze, umesto na jezero, izbijamo na prašnjavu ledinu, na kojoj nema apsolitno ničeg …osim prašine. Pa gde da gurnem glavu? Gde je belly dance? Ok, videli smo oazu… idemo u Damask. Samo da se izvučemo iz ovog lavirinta. Nešto neće. Umesto da izađemo, svaki put se vraćamo na ledinu u centru. Ulice su toliko uske da se ne možemo okrenuti. Nailazimo na nekog bucmastog dečka, koji će kada poraste, biti debeli Brka. Govori engleski. Pitamo za izlaz, za put, za Damask. Damask posle, prvo vi gosti u mojem dvorištu. Jeftino.Voljkom. Voljkom. Imaš li toalet. Ima, toalet arabie. Toalet arabie?? Ok. Omar nas uvodi u svoju kuću koja je građena od istog materijala kao i zidovi uz sokake, s tim što su zidovi u kući krečeni. Među zidovima, enterijer kakav nismo u životu videli. Na prvi pogled jako skromno, ali na drugi… Svaka stvar je prelepa. Bilo koji od ručno pravljenih ćilima i kviltova, kojima su ukrašeni zidovi, sigurno puno vredi. Opet, jasno je da sve, što se u ovoj kući nalazi, nije tu zbog toga da bi se neko zadivio ili bilo šta slično. Sve i svi ovde služe samo jednom gospodaru. Meraku. Uz zidove su kamene sećije, prekrivene ćilimima i jastucima. Na policama prelepe lampe, posude, nargile… Antički ćupovi, vaze, metalni predmeti, koje su domaćini generacijama nalazili unaokolo Palmire. Pitam se šta li nas tek u dvorištu čeka? Prostorije se nižu, prolazimo kroz kuhinju, trpezariju i dnevni boravak u kome dva mala dečaka gledaju televizor. Ne obraćaju pažnju na nas. Pratimo Omara, izlazimo iz kuće i eto nas u oazi - onoj iz filma!!! Debela stabla palmi, urmi, sa kojih vise veliki i teški grozdovi zrelih plodova. Zaista sami padaju. Na sred – bazen. Pun!!! Pored bazena je senik sa ćilimima i niskim stolovima od palmovog drveta. Tu su nargile …omiljena crnooka. Omar nam daje kratko uputstvo za upotrebu. Celo dvorište je vaše, možete da radite šta hoćete, možete da ostanete koliko hoćete, mi smo u kući. Kasnije ću doneti čaj i urme. Ako nešto treba – tu sam. Voljkom. Pitam da li motor da ostavljam na ulici. Ne, otvara ogromna metalna vrata na zidu dvorišta. Motor isto može u dvorište. Ubrzo, eto i afrikice pod urmom. Uspela je u životu. Omar nas ostavlja …da radimo šta hoćemo. Prvo - tražimo kupaće …u sred pustinje. Umesto da gurnemo glavu u vodu, bacamo se celi. Voda u bazenu je čista i hladnjikava… taman…stižu urme… mmm… stiže čaj… mmm Junaci potrebni za dalji tok radnje mogu da se prepuste ugodnim scenama. Poseta toaletu arabie svakako nije jedna od njih. Pričamo sa Omarom. Živi sam. Njegov otac mu je, kao i svim svojim sinovima, poklonio po jednu oazicu. Želeo bi da studira u Damasku, ali nema dovoljno novca. Ima malo gostiju. Savetujemo mu da ništa ne menja. Jako ga zanima kako izgleda život u Jugoslaviji. Ustvari zanimaju ga cifre. Koliko Beograd ima stanovnika. Kolika je prosečna plata. Koliko ima učenika u jednom odeljenju. Koliko košta kilo urmi… Dan je odmakao i više nego što treba. Nema sumnje da ćemo u Damask ući po mraku. Vreme je da se krene. Pakujemo se, da platimo. Koliko smo dužni Omare? Pet dolara. Misliš pet dolara sa jednom ili dve nule iza petice. Ne, samo petica, bez nula. Dajemo mu pet dolara, u sirijskim funtama. Omar nam pokazuje tajni put iz oaze. Zbogom Omare, uživaj! Voljkom, sretan put! Za dva minuta smo ispred hrama Bela. Na asfaltu. Srećemo Čehe od sinoć. Tek sada su izašli iz hotela. Stomačni problemi… Pitaju nas gde smo bili. U oazi. Ima li nečega zanimljivog u oazi? Ništa posebno… Pozdravljamo se sa Palmirom, najistočnijom tačkom našeg putovanja. Točimo jeftino sirijsko gorivo i podmazujemo lanac. Litar benzina je četiri puta jeftiniji od onoga u Turskoj. Opet smo na raskrsnici koja vodi za Irak i Damask. U Irak ne možemo, mada bi rado posetili tu zemlju. Tamo je, godinama, na snazi okupacija, građanski i verski rat. Sjedinjene Američke Države, godinama, u Irak uvode američku demokratiju. Do Damaska nas deli oko 250 kilometara puste i prašnjave pustinjske džade. Pravci od po dvadeset kilometara. Neko vreme smo svojim očima gledali u lepo, plavo jezero koje se talasa. Fatamorgana. Zamišljao sam nesrećnike izgubljene u pustinji pred kojima se ukazuju ovakva jezera. Nema tog razuma koji bi odoleo. Pored toga što je jako toplo, u pustinji je vazduh jako suv i čist. Kiseonika ovde, čini se, ima više nego na drugim mestima. Čovek je više od toga žedan, nego od same vrućine. Dešavalo se da, zajedno, za dva sata popijemo po šest litara vode. Koliko god da je ponesemo, uvek nam fali. Kasnije smo otkrili da nam crni čaj bolje gasi osećanje žeđi nego čista voda i uvek, kada je trebalo voziti kroz pustinju, smo kretali sa nekoliko pripremljenih plastičnih boca čaja. Pored toga smo, kada god smo bili u prilici, kuvali dehidrirane supe iz kesice. Kamperski primus na plin se pokazao kao neophodan deo opreme. Sirijska pustinja je kameno-peščana. Nema peščanih dina, kao u Sahari. Kroz pustinju se pružaju velika kamena brda, za život, izgleda, još nepogodnija od ravnice. Jasno je da bi nam, ovako pretovarenim, bilo kakva vožnja po ovom terenu od guma napravila špagete. Tu i tamo vidimo Beduine, poneku vojnu bazu… Sudeći prema otvorima za ventilaciju, uz put je ukopan gasovod. Telefonski kabl, koji povezuje istok i zapad Sirije, je jednostavno, kao crevo, položen na površinu tla. Tačno na pola puta nailazimo na škripavu metalnu vetrenjaču iz western filmova. Ispod vetrenjače je tvrdo zidana kuća na kojoj piše Bagdad caffe. Na kući je, umesto krova, beduinski šator. Beduini, očigledno, kada žele da se posvete ugostiteljstvu, sazidaju kafanu, a na nju stave svoju kuću – šator. Ispred kafea su samo dve male kamile, koje nas zbunjeno gledaju. Kafe je zatvoren. Kucamo na vrata, lupamo o vrata. Nema nikoga. Ništa, šta možeš …verovatno ne rade radnim danom. Dok Olja mazi kamile a ja navlačim kacigu, otvaraju se vrata. Čovek u galabiji, koga smo nesumnjivo probudili, nam rukom daje znak da uđemo. Voljkom. Voljkom. Hajdemo gore, u kuću, mrzi me da palim svetla u kafani i spremam. Prolazimo kroz kafe u kome su gosti, očito, česta pojava koliko i kiša u avgustu. Na spratu zatičemo ambijent, prema kojem je ono što nas je dočekalo u Buckovoj kući u oazi – isposnička kelija. Sultan, vlasnik kafane, zaista stanuje u šatoru na kući. Ima svega dva-tri unutrašnja, pregradna zida. Ostalo je ćilim, tepih, kvilt. Kvilting se smatra tradicionalnom engleskom primenjenom umetnošću. Razni komadići tkanine, uglavnom platna i svile, se poput mozaika spajaju u celinu, koja može služiti kao prekrivač, ukras, pa eto i zamena za zid. Moja majka se time bavi, i pre četiri godine je jedan njen kvilt osvojio šesto mesto na evropskom takmičenju. Kada je videla kviltove iz Buckove i Sultanove kuće, (pošto sam dosta toga fotografisao), zaključila je da kvilting nije engleska veština. Baš kao što ni engleski čaj ne raste na poljima oko npr. Mančestera. Klasične tehnike kvilta su izum Beduinki. Mama je potvrdila da svaki od tih kviltova vredi po nekoliko hiljada dolara. Sultanova majka je sve to napravila. Sultan nas pušta da odaberemo u koju ćemo se “sobu” smestiti. Biram mesto pored prozora, sa koga ću moći da vidim pustinju i motor. Sultan nam donosi čaj, a onda pita šta ćemo popiti. Zove svoju ženu, da dođa da nam pravi društvo. Primećujemo je kako viri iza jednog ćiliama i gleda nas. Na kraju nam se pridružuje. Iznosi nam keks. Njih dvoje su u braku nedelju dana. Malo se stidi, ne zna reč nekog stranog jezika… mlada je, ima devetnaest godina. Koliko godina imaš ti Sultane? Četrdeset i pet. Sultan nam dozvoljava da svoje ruke koristimo samo za ispijanje čaja. Sve ostalo nam on dodaje. Keks nam stavlja u ruku, a kada želimo cigaretu, on mora da je izvadi iz kutije, sam zapali i zatakne među usne. Gledamo okolo, primećujemo da svaka od prostorija ima svoju “tematiku”. Prepoznajem “lovačku” sobu, preparirani sokoli, sablje i drugo oružje, kamin i ogromne klasične stilske fotelje u duborezu. Kao da ih doneo iz salona nekog austrijskog zamka. Ostale sobe ne zaostaju. Sultanu je toliko lepo u njegovoj kući da zaista nema smisla gubiti vreme na vođenje kafane ili bilo čega drugo. Uostalom, zaljubio se… Pitam ga za instrument poput leute, koji leži na jednom od kreveta. Rhoud, arapski instrument. Kažem mu da sam u Sarajevu probao da sviram saz, takođe istočnjački instrument. Daje mi rhoud i mirnog izraza gleda i sluša kako se njegovo voljeno ćemane rastaje sa dušom. Daj ‘vamo, zasvira Sultan a potom i zapeva, tako da se ni nama više nikuda nije išlo iz njegovog čadora ni na nebu ni na zemlji. Ipak, nije lepo da smetamo ljudima da se vole. Idemo dalje. Sultan će nas ispratiti do motora. Kaže – Sad ću vam pokazati nešto što nikada niste videli. Uzima dve limenke 7 Up sode, otvara ih i pruža kamilama. Kamile uzimaju u usta limenke, zabacuju glave i ispijaju sok. Kada su završile, uredno ubacuju limenke u kantu za smeće. Zbogom Sultane, uživaj. Uživam! Sretan put. Sledeća stanica – Damask. Najveći grad Sirije i najstariji grad sveta. Mrak nas hvata nekih sto kilometara pred Damask. Nismo videli gde je prestala džada a počeo put. Put je stravično loš. Saobraćaj ispred Damaska je najgori u kojem sam imao čast da učestvujem. Jednostavno – užas. Prolazimo pored industrijske zone, ulazimo u naselja. Putokazi za centar prestaju da postoje dvadeset kilometara pre centra. Satima tražimo Souk Soroudža Sokak, u Starom gradu. U toj, kako je ispalo, slepoj i zavučenoj uličici su dva hostela Al Rabie i Al Haramain. Česi su nam rekli da je Al Rabie nešto bolji i lepši. Nemaju sobu, imaju roof sleeping. Ne, hitno nam je potrebna zasebna soba, da ne kažem klozet. Al Haramain ima roof sleeping i jednu slobodnu sobu, ali je toalet zajednički. Ok, uzimamo sobu. Primećujemo u lobiju dosta stranaca, ali ne izgledaju kao turisti. Vidi se nekako da su domaći. Iscrpljeni, bacamo se na stare gvozdene krevete.

IX Budimo se rano. Nedelja. Više od sedam dana smo na putu. Prisećam se prošle nedelje, Sofije, Plamena, Kira... Kao da je bilo pre godinu dana. Recepcionar spava na kauču u antreu. Sanja avganistanska polja maka. Provlačimo se, idemo da šetamo, ovoga puta bez vodiča. Da vidimo Citadelu. Orijentacija, bez Džejkoba, ide - nikako. Sve ulice su iste, baš kao što su i svi Kinezi isti. Nismo sposobni da uočimo razliku. Tim pre nam je sve luđe. Pitamo policajce za Citadelu. Svi do jednog su ljubazni koliko se to samo zamisliti može, ma, na rukama bi nas odneli do Citadele. Na žalost, prema svom narodu se ne odnose tako, ni blizu. Više puta, u Siriji, videli smo batinanje... Ulice su puste, sve radnje - zatvorene. Primećujemo, na robnim kućama, koje su videla i neka bolja vremena, natpise na ruskom jeziku. Muška, ženska konfekcija, rublje... sve, od pre trideset godina, još uvek stoji u izlogu. Sovjeti su ovde, nesumnjivo, pored svoje robe, doveli i svoje – aranžere. Prazan Bazar izgleda mistično. Ceo je naš! Naravno, izgubili smo se. Jedini koji rade su kasapi ...i mačke. Ispred svakog izloga zahvaljujem dragom Bogu što je nedelja i što ništa ne radi. Olja kune sudbinu kletu... Citadela je otvorena, penjemo se uz stepenice, plaćamo kartu, opet se penjemo. Unutrašnjost je tako projektovana da svakim njenim hodnikom može da prođe čitava vojska i konjica. Sve je ogromno. Nema suvišnih ukrasa i sve je podređeno odbrani. Čist asketizam ...osim svečane dvorane u kojoj su kraljevi, namesnici, upravitelji Alepa primali izaslanike i goste. Primećujemo da je sve što je bilo namenjeno gostima, u dvorani, više nego raskošno, dok sve ono što je bilo namenjeno domaćinima - skromno i šturo. Prema onome što smo iskusili, ti dobri običaji su, za razliku od neosvojive Citadele, i danas živi. Penjemo se na vrh utvrđenja. Alepo. Ne vidi mu se kraj ni sa jedne strane prostrane ravnice po kojoj se pružio. Džejkob kaže – pet miliona. Pri silasku primećujemo grobnice palih ratnika, kojima, i dan danas, neko ostavi po novčić. U čaršiji, uz sok, pravimo strategiju kako da nađemo put do hotela. Valja putovati. Opet Bazar, neki su otvorili radnje. Dok Olja kupuje poklone za sve kojih se može setiti, ja se opraštam sa stvarima koje ću baciti da bi napravili mesta. Kišobran ima prvi da leti... Saat Sqare, gumi-mahala? Šukran. Hvala. Recepcionar se nije pomerio. Odlazim po motor, pakujemo stvari, budimo recepcionara... Do viđenja, lepo nam je bilo kod vas. Voljkom, sretan put. Igraj za život Drogane. Nekim čudom, izašli smo iz Alepa za manje od sat i po vremena. Auto-put koji vodi na jug, ka Hami, Homsu i Damasku. Mi ćemo se, posle Homsa, isključiti sa tog puta i džadom koja vodi u sirijsku pustinju, stići u samo njeno srce – u Palmiru. Po izlasku iz betona dočekuje naš stari drugar – vetar. Prati nas još od Kapadokije. Ovde, izgleda da nikada ni prestaje. Svo drveće raste pod uglom. I pored vetra, vruće je toliko da moramo da se zaustavimo i skinemo sve sa sebe od opreme. Narednih četiri hiljade kilometara ćemo izvozati bez ikakve zaštite osim, naravno, kaciga. Bolje tako, neko od nas dvoje padne u nesvest od toplotnog udara. Avgust mesec je najtopliji mesec na Bliskom Istoku. Kako na ovom auto-putu nema bankina, niti bilo kakvih drugih ograda, uz kolovoz je puno frižidera sa hladnim sokovima. Svako malo stanemo i popijemo po nekoliko limenki koka-kole, pepsija, mirinde... nije bitno. Prodavci su iz okolnih sela i, uz frižider, se tu po pravilu nalaze kreveti, nargile, televizori... guske, patke, zečevi... Divimo se spontanošću kojom narod iskazuje svoju ljubav prema predsedniku. Od vetra nas prvo zaklanja Hama. Drevni grad. U drevnom gradu su murali. Na muralima su prizori narodnooslobodilačke borbe. Hoćemo da vidimo odromne točkove vodenica po kojima je Hama čuvena. Stajemo ispred lepe i monumentalne zgrade. Policija. Zabranjeno zaustavljanje i parkiranje. Malo se vrtimo po varoši... ...i eto nas u kafani sa pogledom na vodenicu. Tražimo kafu. Coffie arabie or turkish coffie? Arapska kafa je jača i pored arome kafe ima i aromu cimeta. Jedini smo stranci u restoranu. Primećujemo nekoliko žena za stolom i gomile hrane koja je preostala na njihovom stolu, pošto su, očito, odavno završili sa više nego obilnim ručkom. Petnaestoro njihove dece se igra šuge po restoranu. Kao i svoj deci, sedenje u kafani je dosadno, skoro, kao i gledanje francuskih filmova. Mnogo priče, malo pucnjave. Za drugim stolom, dva muškarca svoje nargile privode kraju. Jedan od njih broji puno zelenih novčanica, konobar se klanja do zemlje. Ustaju, kreću ka izlazu. Ustaju sve žene od onoga stola, idu za njima dvojicom. Buljuk dece, u koloni dva po dva, ide za ženama. Celo osoblje restorana se klanja do zemlje. Dobro provetreni, brzo smo u Homsu. O Homsu znamo to da je u njemu mezar, grob jednog od najvećih, istoriji poznatih, vojskovođa sveta. Zvali su ga Mač Islama. Učinak i statistike Muhamedove desne ruke, su zadivljujući. Pobeda u preko četiri stotine bitaka! Ni jedan poraz ...ni jedno nerešeno. Ipak, na putokaz Palmyra, oduševljenje posustaje. Izvini Maču, drugi put. Pratimo putokaz, silazimo sa puta i opet smo na - džadi. Zapadni vetar, sada, duva u leđa. U jedra. Nosi nas u pustinju. Gledamo kako se tragovi sveta koji poznajemo povlače pred veličanstvenom prazninom. Fatamorgana, posle svega što je ispred nas postavila ili sklonila, ovoga puta časti - suštinom. ...Vidi mi ...evo ...na motoru. Od vetra koji nam duva u leđa imamo osećaj da vozimo veoma sporo. 140. Afrika se, kao i nas dvoje, po prvi put domogla pustinje, za koju je i napravio Japanac. Radi kao Doha. Ooojs Rumenka, 'de si pošla? ...ooo devojko. Smanjujem gas, kao, gledam gde smo ...pa u pustinji. Osim nas, samo kamile ...i drug presednik. Mala naselja od šatora. Beduini. Pitam se zašto su baš tu postavili šator. Zar nisu mogli malo levo... nego tu, na sred... Šta li bi Nemci iz Kapadokije rekli kada bi se ovakav šator parkirao uz njihovu ogradicu? Videli smo čak i jedan, skoro pa uspeo, pokušaj naselja. Džada se račva. Da biramo, Palmira ili Irak. Levo, Palmira. Sunce je na izmaku. Na brdu ispred - slika iz putopisa. Arapski zamak iznad Palmire! Ima put do gore, penjemo se na vrh, najlepša predstava na svetu, zalazak Sunca u pustinji, može da počne. Ispod zamka je Palmira, stari antički grad i još starija oaza. Pored Palmire je Tadmur, ružno pače koje neće postati labud. Vidimo još jedno čudo starog sveta - Zastavu 128. Upoznajemo se sa vlasnikom. Hvali svoj auto. Very good car. Prilazi nam momak, pita da li imamo smeštaj. Nemamo, tek smo stigli. Njegov hotel je Al Faris. Na mom papiriću je upisano isto ime. Follow me. Voljkom. Afrika u dvorištu, mi u čistoj sobi sa kupatilom i pogledom na Palmiru. Već dva dana se tuširamo svaki dan. Gazda nas poziva da mu se kasnije pridružimo. Spremiće – šišu. Šiša? Šta? Narđile. Pitamo za neki restoran. Nema, ima ćavurme u Tadmuru, ali bolje da ne idete sad... Hodamo nekih dva kilometra po ulicama bez struje i asfalta. Nije baš neka promenada. Ljudi sede u mraku, na trotoarima ispred dvorišta, puše i piju čaj. Gledaju nas. Često nam dobacuju ...reči koje sigurno nisu - voljkom. Pored taksi stanice su ćavurme. Sećam se kako je Džejkob isticao čistoću. Ovaj lokal se time ne može podičiti, ali nismo ništa od juče jeli. Dve ćavurme. Dok čekamo, taksisti nas smeštaju u svoje službene prostorije, dva raspadnuta automobilska sedišta pored prašnjave ulice. Ustvari nas čuvaju. Oko kioska sa ćavurmama ima dosta ljudi. Ovo je izgleda epicentar noćnog života. Niko nam se ne osmehuje. Misle da smo amerikanci ili tako nešto. U Siriji ne vole Ameriku, ni Englesku ni Francusku. Sirija je pod sankcijama, a zna se ko od sankcija dobija po nosu. Sirotinja raja, upravo ovi, što nas ispod oka gledaju. Najstariji taksista se zauzima za nas. Za njega je tradicija važnija od politike. Za mlađe nije. Ulažem Kviska. Tito, Jugoslavija. ...aa AAA ...Tito! Ja Ahmed, taksi. Ovo, Mahmud, taksi. Omar taksi... Voljkom. Sirija Jugoslavija friends! Tito, very good. Sledi par reči na arapskom i eto nas među prijateljima. Voljkom. Dobijamo sve što se u Tadmuru može dobiti - još jedne ćavurme. Hvala druže Tito. U hotelu, oko šiše, se okupila ekipica. Troje Čeha, Jordanac, njegova devojka Španjolka, domaćin Amir, nas dvoje. Domaćinov mali brat, Muhamed, je zadužen za čaj i žar na šiši. Pitamo za Damask. Dobijamo dve adrese jeftinih hotela u centru i savet da se ne uzbuđujemo previše što ćemo propustiti mnogo toga. Jedino šta je greh propustiti u Damasku je džamija Omajada i sladoled kod Bagdaša, ispred džamije Omajada. Sve na putu do džamije i Bagdaša je - mašala. Jordanac nam govori šta treba posetiti u Jordanu. U Jordanu treba posetiti sve. Šiša ide u krug. Kada nekome hoćeš da proslediš nargile na dalje pušenje, drška se pruža na poseban način, naopako kao šrafciger. Onaj kome je pružaš treba da te, pre nego što je uzme, blago lupne po šaci. Pričamo o duvanima. Saznajemo da, i pored toga što su najgori ljudi na svetu, Egipćani gaje najbolji duvan za nargile. Oni u duvan stavljaju hašiš. Pokušavaju da nas odgovore od namere da iz Jordana trajektom pređemo u Nuveibu u Egiptu. Tamo možemo očekivati samo nevolje. I u Istanbulu, u pušionici, smo čuli istu priču Česi su profesori engleskog, Jordanac je profesor engleskog, Španjolka je profersor engleskog. Olja je profesor engleskog. Najveće - Ooooh, how delightful! koje ste ikada čuli. Hajde Muhamede, da te uslikamo u jakni za motor, da pokažeš sliku đevojkama. Amir, kao dobar domaćin, ostaje, gleda za nama i kiselo se smeška.

VIII Muslimani svoju prvu molitvu mole tj. klanjaju, u svitanje. Sabah. I pored toga što smo ljudima zaključali džamiju, niko sam nije kucao, niti nas na bilo koji način uznemirio. Sabah se klanjao negde drugde. Putnik i gost su svetinja, a dobro se dobrim vraća. Družimo se sa pumpadžijama. Pijemo čaj. Nekoliko paunova, ponos svih zaposlenih, se šepuri praznim placem. Vreme je da se na put ide. Slikamo se, opraštamo, zahvaljujemo. Klanjamo se jedni drugima. Renoa 12 i njeovog vlasnika nema. Napuštamo Kurdistan. Do Sirije, 150 kilometara turskog kopna koje ulazi u Siriju, ali nije Sirija. Bila je nekad. Ataturk je Turcima ostavio, u amanet, i vrućeg kestenja. Zato, dve države ne žive u dobrosusedskim odnosima. Čak su više puta su bile na ivici rata. Mnoge zemlje oko Turske su stolećima nosile dobar deo tereta svog velikog i moćnog komšije. Nismo se čudili kada smo, čak u Jordanu, o Turskoj slušali loše stvari. Na listi najnepopularnijih nacija su odmah posle Egipćana. Još u Istanbulu smo to čuli. Na karti vidimo duplirane nazive naseljenih mesta. Turska i arapska imena na latinici. Kad pitamo za neko mesto, ljudi nas ispravljaju. Izgleda da uvek kažemo ono pogrešno. Mediteran je ovde razmazio planine. Masline, smokve... Vrućina. Put vodi ka Antakiji, najjužnijem gradu turskog kopna, a mi skrećemo za Rejhanli od koga, sudeći prema koloni kamiona koja stoji, do granice ima još samo par kilometara. Guramo motor pored automobila na turskoj granici. Ide glatko. Ničija zemlja. Na sirijskoj strani nema uobičajene kolone automobila. Samo velika zgrada koja je pre pedeset godina bila obojena u belo. Vozila su parkirana, kako je kome odgovaralo, ispred zgrade. Unutra nas dočekuje težak miris znoja i ukisle ljudske prljavštine. Oogromna šalter sala. Svi natpisi su na arapskom. Sa zidova se smeškaju portreti rahmetli predsednika Hafeza el Asada i sadašnjeg predsednika Bašar el Asada. Zatim sledi osmeh bezubog prodavca kafe iz termosa koji nam se unosi u lice. Pored kafe, on nam može završiti još puno toga... Negov, very good friend, radi ovde. Hvala lepi. Ljudi se guraju ispred šaltera. Na plafonu nekoliko velikih ventilatora, kao u starinskim mesarama. Salu po sredini deli ogroman pult. Iznad pulta su rešetke. Liči na banku iz kaubojskih filmova. Druga strana sale je zadužena za one koji žele izaći iz Sirije. Nikom ne ide glatko. Ni onima koji tu rade. Šalter opslužuje četrdesetak policajaca u kaki uniformama sa upadljivim oznakama. Ni jednom košulja nije zakopčana po propisu. Preskaču preko gomila plavih kartona koje su svuda po podu. Red ispred šaltera ne postoji, poenta je ubaciti svoj pasoš u ruku policajca. Policajac ne gleda dalje od svoga nosa. Ne zanima ga. Polazi mi za rukom da jednom uguram naše pasoše. Olovkom pokazuje na gomilu plavih kartona. Popunite plavi karton. Tražimo karton, popunjavamo poleđinu koja je na engleskom. Opet u gužvu, borba. Kako ste ušli u Siriju? Motorom. Gde su papiri carine i osiguranja? Na šalteru osiguranja dobijamo formular. Ni slova nekog poznatog alfabeta. Sve je na arapskom. Službenik se smeška. Očekuje vapaj za pomoć, pa da nas, u slast, otkači. Neko me prstom tapka po leđima. Mister? Debeli rumeni dvadesetogodišnjak, sa svetlom kosom i brčićima, u prljavoj Lacoste majici, mi gura lepljivu ruku. Dobar dan mister. Gledam u stepenice prljavštine, na vratu koji viri iz Lacoste. Trebate pomoć? Ja sam iz vladine agencije. Dođite u moju kancelariju. Miris kancelarije se nadovezuje na miris ovog momka koji očito u njoj provodi zimski san. Look mister ...i kreće ...dam vozi kroz beskonačne lavirinte sirijske birokratije. I da slušam, ne bih ništa razumeo. Prisećam se starog kafedžije koji nam je rekao da je sirijska granica košmar. Verovatno se u životu nikada nije udaljio od svoje kafane više od 50 km, ali zna šta nas čeka iza Rejhanlija. Kada je Bucko došao do dela u kome, Olja i ja, sedamo na motor i idemo svojim putem ga prekidam - Koliko će sve to da košta. Sto četrdeset dolara za osiguranje, privremenu dozvolu za uvoz motocikla i carinu, plus moj honorar. Koliki je tvoj honorar? Koliko date. Koliko da ti dam? Onoliko koliko vredi. Kolika je vredost? Onolika kolika je korist. Kolika je korist?... Dobro, je l' dosta deset dolara? Dvadeset? Trideset? Nađimo se na dvadeset pet dolara. Ok mister. Pratite me, sada idemo do osiguranja, nemojte da primete da sam sa vama. Ko da ne primeti? Onaj sa kafom. Opet mi guraju formular na arapskom. Bucko popunjava, ime, prezime, broj pasoša. Bazdi, Olja se odmiče. Dajte mi osamdeset četiri dolara i sedamdeset mister. Otkud mi... evo stotka. Službenik nas gleda, gleda novčanicu, gleda nas, novčanicu... napokon se baca na svoj deo popunjavanja. Lupa pečate, sve puca. Bucko klima glavom i odobrava – He is a very good man... Sledi još nekoliko very good mens. To traje ... tri sata. Kada smo došli do dela u kome Olja i ja sedamo na motor, vadim novčanik, da isplatim Bucka. Ne ovde, napolju. Sedamo na afriku, dajem mu dvadese pet dolara. Mister, zaboravili ste još deset dolara da mi date. Za šta? Za onu potvrdu... Guram mu cenera. Idi bre dođavola debeli. Thank you mister. Voljkom to Syria. Svi Arapi welcome izgovaraju – voljkom. Vozimo ka Alepu, drugom po veličini gradu Sirije. Put je goli asfalt, bez ikakvih oznaka. Vozi se u svim smerovima po svim trakama, bogami i izvan puta. Svakih pola minuta izbegavamo sudar što čeoni, što bočni, što otpozadi. Do Alepa, manje od pedeset kilometara. Pratimo putokaze koji su, srećom, dvojezični. Arapski i engleski.Vozimo kroz mala naselja, tačnije geta ...posle atomskog rata. Scene iz Biblije. Siromašni Kurdistan je za ovo Švajcarska. Sve se raspada. ... Stotine malih motora od 100-150cc, zuje oko nas. Svi hoće da nas preteknu. Mašu nam, dovikuju – voljkom! Odmahujemo. Ima i ručno pravljenih vozila, koja se nekako kotrljaju. Kada vide Oljin aparat, svi se nameštaju za fotografisanje. Žene podižu svoju decu da bi se bolje videla. Za razliku od lica koja smo videli na granici, lica ovih ljudi su dobra i blaga. Nismo znali da su Sirijci lepi ljudi, pravilnih crta. Očekivali smo mrke, podozrive ljude, sa kukastim nosevima ...nešto iz filmova... Inače, nas dvoje smo u potpunom šoku. Ne možemo da verujemo. Sve je drugačije od bilo čega što znamo. Tako šokirani, nismo primetili da se nalazimo među višespratnicama U Alepu smo. Stojimo u saobraćajnom kolapsu. Afrika se greje... U Alepu je saobraćaj košmar i za one rođene u Alepu. Pitamo ljude za Citadelu, krstaško utvrđenje u starom centru grada, tu je negde i hostel čiju adresu imam na nekom papiriću... Vozimo kuda nam pokazuju, ali nemamo utisak da napredujemo. Sve je isto. Zgrade, vozila, face... Na svakoj raskrsnici, saobraćajac, motociklista, pištaljkom i pendrekom usmerava saobraćaj. Već smo u očaju, kad, engleski – Trebate pomoć? Mladić na biciklu, naših godina. Da, yes, kuda za Citadelu, centar? Tražite neko posebno mesto, hotel? Da, hotel ...tu je negde. Stajemo, ja tražim papirić. Natucam – Zahert al Rabie. Spring flower. Znam gde je, idite za mnom. Odvešću vas. Pratimo biciklistu, jedva, široki smo i ne možemo da se provučemo kuda on može. U sred vulkanizerskog kvarta biciklista zaustavlja i pokazuje na neugledna vrata. Spring flower! Vuklanizeri nas puštaju da parkiramo ispred neke radionice. Bicklista nas uvodi u hostel, razgovara sa mladim recepcionarom koji govori brzinom uživaoca opijuma. Pitamo za čuveni ugostiteljski specijalitet koji se zove – spavanje na krovu. Roof sleeping. Čuli smo da se po arapskim zemljama, uz simboličnu nadoknadu, može spavati na krovu hotela uz upotrebu kupatila. Imaju, penjemo se svi zajedno na krov da vidimo kako to čudo izgleda. Tridesetak madraca, jedan do drugog, pod nekakvom tendicom. Preko madraca su nabacani veliki prašnjavi rančevi i vreće za spavanje. Backpackeri. Ok, nije loše, da vidimo toalet i kupatilo. Hvala, uzećemo sobu. Soba je čista, i ima zasebno kupatilo. Nije skupo, jedva deset evra. Shvatam da je Bucko bogataš. Pitamo biciklistu za ime. Kaže – Zovite me Džejkob. Jakob. Da li ti je to pravo ime? Nije, ja se zovem Abdelhamid Kandži. Hvala Džejkobe, puno si nam pomogao, hoćeš li da odemo negde na piće? Ne, mogu samo ja vas da vodim na piće, ali znam da ste umorni, da želite da se istuširate, sredite, odmorite. Zapisaću vam svoj broj mobilnog telefona pa ako želite, možete mi se javiti sa recepcije. Doći ću po vas, da vam malo pokažem Alepo. Vidimo se. Ustvari, hajde prvo da zbrinemo motor. Vodi me dva bloka dalje, gde ostavljam motor u podzemnoj privatnoj garaži. Da li znam sam da se vratim do hotela. Znam, vidimo se Džejkobe! Alajh manet. Olja i ja čekamo ispred recepcije da nam pospreme sobu. Ulaze dve devojke sa ruksacima. Tek su stigle. Umorne su. Ćaskamo malo, na engleskom. Platile su za spavanje na krovu, dve noći. Kako li su došle do ovog hotela? Taksijem ...pa da. Pitamo ih, odakle su. From Croatia. Ooo, pa što ne kažete! Pa gde ste bre devojke? Evo nas! Ivana i Jelena žive u Zadru, ali su iz Travnika. Pitam da li je istina da u Travniku, u kafani Plava voda, zaista služe porcije od dvadeset ćevapa? Smeju se, odakle mi to znamo, Beograđani. Dobro sam čuo, tolike su porcije, ali Plava voda je kafana za turiste. Najbolji ćevapi su u centru, kod starog Albanca... Njih dve putuju vozom i autobusom do granice sa Jordanom. Same putuju. Super im je i nemaju problema. Niko ih ne dira. Imaju Lonley Planet vodič, tu sve piše, adrese, telefoni, saveti. Ima i Jordan, a za Jordan sam se pripremio toliko opsežno da smo na put krenuli samo sa auto-kartom, koju nam je, kao i kartu Sirije, poklonio Loki iz Siska. Čovek nas u životu nije video... Čak nisam ni na papirić zapisao adrese dva-tri hotela koja su nam na putu, za ne daj bože.. Samo sam mislio na to šta ću od alata i rezervnih delova da ponesem. Ivana i Jelena nam pozajmljuju svoj vodič, da prepišemo koju adresu. Pošto još nisu videle toalet koji ih čeka u okviru roof sleepinga kažem im da mogu da koriste naše kupatilo kada god žele. Ok, hvala... nije im jasno. Mi se bacamo pod tuš, treći po redu od Beograda. Odeća. Poslednje što će od te odeće ostati je onaj katran od juče. Navlačimo druge stvari. Jedinstveni osjećaj. Tako sređeni, umesto da izletimo u srce Alepa – padamo u nesvest. Stiže nas umor ...čekao je prvu zgodnu priliku. Koma. Par sati kasnije, zovemo Džejkoba. Stiže za petnaest minuta. I on se upicanio, sportski, pantalone, tesna majica, lančić, sat, moderne naočari za sunce. Džejkob je visine jednog metra i još jedne zgažene pogačice, ali atletski građen. Kaže, bio je profesionalni biciklista. Broj jedan u Siriji. Kako je bikila jedina stvar sa kojom bih voleo da budem sahranjen, brzo pronalazimo zajednički jezik. Džejkob, da Olji ne bude dosadno, menja temu i pokazuje nam grad. Naučili smo da saat znači – sat. Arapska reč. U blizini trga na kom je veliki saat je i naša vulkanizerska četvrt i hotel ... ako se izgubimo.Ulazimo u Bazar, za koji sam još u Beogradu saznao da se smatra jedinim preostalim pravim bazarom na Istoku. Bazar je ustvari cela četvrt. Specifično je jedino to što su sokaci natkriveni, i što su sva prizemlja mali lokali i radnje. Bazar je stariji od hrišćanstva i islama zajedno. Alepo je jedan od najstarijih živih gradova na svetu. Damask je najstariji. Preko pet hiljada godina. U središtu Bazara je ogromna džamija iz vremena jedne od najuticajnijih kalifskih dinastija - Omajada. Džejkob se pomalo čudi što nas interesuje da vidimo džamiju. Omajada džamija u Alepu ima četiri ulaza, da bi trgovci, što lakše, mogli da obavljaju i svoje verske dužnosti. Često se desi da kada upitate za nešto, u Bazaru, vam odgovore - Gazda je u džamiji, vraća se za pet minuta. Izuvamo se i preskačemo mali metalni zidić, koji ulaz u džamiju odvaja od svetine i istovremeno sprečava prljanje unutrašnjosti džamije. Većina pravila islama, oko kojih se ljudi toliko uzbuđuju, svoj koren nosi u praktičnosti. Ko želi da se obrazuje u oblasti preventivne medicine treba prvo da pročita – Kuran. Verska pravila, na kojima insistira, su korisni, čak neophodni, saveti za opstanak u ekstremno surovoj sredini pustinje. Allah je diktirao Kuran proroku Muhamedu, čoveku iz pustinje. Ljudi su, po pravilu, od toga napravili cirkus i umesto da olakšaju sebi život, učinili su ga još težim. Jedan korak napred, dva unazad. Kao i u svakoj velikoj džamiji, prvo smo u prostranom dvorištu od uglačanog kamena. Pokrivamo se prema pravilima. Kamen je vreo. Džejkob skida svoje čarape i daje ih Olji. Džamija je prelepa i potpuno drugačija od Plave džamije u Istanbulu. Interesantno je što se u džamijama ljudi ponašaju mnogo opuštenije od onoga što zamišljamo. Pored onih što klanjaju, vidimo ljude koji sede, razgovaraju, čitaju, čak i spavaju. Upadamo u deo Bazara u kome se prodaju samo marame. Džejkob ni ovo nije mogao da predvidi. Satima ostajemo sa trgovcima koji nas rado upućuju u sve tajne u vezi marama. Materijali, šare, tkanje, finoća... Kako da prepoznamo pravu svilu... Alepo ima svoje autentične marame. Od čiste svile, tanke kao flis papir. Žene ih ručno boje i ogromnim kamenim pečatima udaraju raličite ornamente. Olja bira jednu za sebe i još deset za poklon, a ja, za utehu, dobijam prelep šal od pašmine, kombinacije svile i vune. Kasnije, u pustinji, mi je koristio više od sve opreme zajedno. Nisu Beduini za džabe umotani od glave do pete. Pitamo Džejkoba da li nosi maramu ponekad. Ja sam čovek iz grada, mi to ne nosimo. Pokazuju nam mahrame i šalove u vrednosti od više hiljada dolara. Ne sumnjamo da vrede toliko. Bazar je ogroman, a mi smo prošli tek deo sa maramama. Džejkob nas ubrzava, izlazimo na otvoreno . Ispred nas je, strmo, veštačko brdo, na čijem vrhu je Citadela. Tvrđava Krstaških ratnika. Kasnije je bila tvrđava arapskih ratnika. Oko Citadele je bio i kanal sa vodom. Na žalost, kasno je, ne možemo unutra. Ispod Citadele je i jedan od najstarijih hamama, turskih kupatila, u Alepu. Ni oni ne rade... Džejkob nas smešta u taksi i vodi na njegovo omiljeno mesto. Saobraćaj u Alepu je košmar čak i za taksiste Alepa. Ulazimo u suteren. Kafana umesto piva i vinjaka svojim gostima služi isključivo sveže ceđene sokove od svog zamislivog i nezamislivog voća. Džejkob je posle svakog treninga, sa društvom dolazio ovde na sok. Upoznaje nas sa gazdom. Gazda ima dve žene i jedanaestoro dece. Pokazuje nam slike. Olja mu je posebno simpatična... Smeštamo se za sto, malo podalje. Dolazi konobar - Šta gospoda izvoljevaju popiti? Džejkob i Olja naručuju frape od banane i još nečega. A ja sok od agruma. Limun, mandarina, narandža, grejp... Čekamo pola sata. Stižu tri krigle, svaka od po dve litre. Ništa lepše nisam u životu pio. Sada, imamo vremena da se upitamo ko smo i šta smo. Džejkob se posle karijere bicikliste, odselio na Krit. Po profesiji je mašinski inženjer i specijalista je za bunare vodovoda. Sve bunare na Kritu popravlja samo jedan čovek – Džejkob. Grci ga zezaju za vizu. Zato je morao kući. Na Kritu se zabavljao sa devojkom iz Kruševca. Sad ćemo da je zovemo, da je iznenadimo. Vadi mobilni telefon i priča sa nekim na engleskom. Nešto ne ide. Gura mi telefon u ruku i daje nekakve znake. Ovde Alenkina majka, Alenka nije kod kuće, izašla je sa društvom. Kako ste gospođo? Dobro, evo, gledam televiziju... E, baš lepo. Laku noć. Laku noć sine. Džejkobu je ovo prvi put da je kući od kada se odselio. Godinama nije dolazio. Žali se kako se ugojio. Mora da obilazi rodbinu. U čiju god kuću da uđe očekuje ga gozba u njegovu čast. Ako sve ne pojede, rodbina se uvredi. On je sportista, malo jede i ne uživa u tome. Olja i ja nismo sportisti i uživamo uživamo u tome. Hajde Džejkobe, kućo stara, vodi nas na neku dobru klopu. Ako ne pojedeš sve ima da ti se naljutimo, zato pazi šta radiš. Dobro, idemo na ćavurme... Ćavurme?... mmm... Do najboljih ćavurmi u Alepu ćemo prošetati, pošto Džejkob topi kalorije gde god može. Ulice Alepa noću su življe nego preko dana. Svi sređeni, šetaju. Vreva. Malo smo se odvikli od grada. Primećujemo da je većina žena i devojaka odeveno niti malo tradicionalno. Sirijke su prave lepotice. Jedino što je zakonom zabranjeno ženama u Siriji je - da puše na ulici. Ćavurme su isto što je u Turskoj doner kebab, a u Grčkoj giros. Isto, ali malo drugačije. Gledamo majstore kako brzo i spretno seku i rade sa mesom. Dobijamo svoje porcije uz koje se služi puno salate i soseva. Ni jedan od tih soseva nikada ranije nismo probali. Zaista je vrhunski. Džejkob kao najveću vrlinu ovog restorana ističe – čistoću. Na putu do hotela obilazimo Džejkobove drugare koji rade u prodavnici mobilnih telefona. Pomažu nam da nabavimo memorijsku karticu za naš fotoaparat. Dva-tri telefonska razgovora i za pet minuta u radnju utrčava dečak sa našom karticom. Dobijamo i popust. Prolazimo pored neobične moderne i monumentalne zgrade od mermera. Pitam Džejkoba - Šta se ovde nalazi? Džejkob me ućutkuje. Primećujem dva stražara sa automatima koji slušaju šta pričamo. Tajna policija. Rastajemo se, razmenjujemo telefone, adrese, emailove... Vidimo se u Beogradu. Ima da nađemo Alenku što ti je srce slomila. Ima da te priženimo u Kruševac. Kreni da praviš mesta u stomaku, za svadbu... traje tri dana. Opraštamo se kao stari i dobri drugari. Hotelski kreveti, čista posteljina... Taman smo zaspali, kad neko lupa na vrata. Ispred sobe stoje Ivana i Jelena. Ono je stašno. Možemo li... Naravno. Dobro se dobrim vraća.

VII Guram glavu iz šatora, tek je počelo da sviće. Proveravam da li je Kapadokija još uvek na svom mestu, kad, na nebu - dvadesetak ogromnih balona. O balone su okačene korpe. U korpama su ljudi. Neki su blizu zemlje, drugi su kilometrima visoko. Vetar ih polako nosi ka kampu. Budim Olju. Gledamo kako nas nečujno preleću. Mašemo jedni drugima. Balone, koji su se visoko podigli, obasjava Sunce. Mi još pola sata sedimo u senci. U tišini. U Kapadokiji, mnogo toga čoveka ostavlja bez reči. Pijemo zeleni čaj. Protiv dehidracije – Lačo i mamara! Među onih silnim korama motoraškog hleba nalazi se šlag. Budilnik, iz nemačkog kamiona, tačno u 06.00, nagoveštava da je vreme za pokret. Srećom, Italijani kasno ležu... Pakujemo šator, vreće ...pripremamo motor. Ostavljamo Nemce ...da usisavaju. Na recepciji, se zahvaljujemo i od srca čestitamo gazdi na trudu koji ulaže u svoj kamp. Ni u jednom nismo videli tako čiste toalete, tuševe, kuhinju ...bazen. Dobijamo na poklon stiker koji se odmah smešta ispod Kirove mrtvačke ruke što čuva motoristite. Ipak se nismo izvukli bez uspomene iz Kapadokije. Idemo do pošte, razglednice... Obilazimo Zelve, zabačeno selo sa najviše stećaka. Nemac na africi nam je pohvalio Zelve. Živi se polako i nikom ne pada napamet da se utrkuje sa večnošću. Do Kajserija, dvadesetak kilometara. Reljef se smiruje, prepušta pustoši. Intermeco. Opraštamo se sa Kapadokijom. Valjda ćemo se još sresti. Važno je da je led probijen! ...Eee, kamo sreće da je led. Vrućina svakim minutom raste. U jaknama i windstoperima postaje neizdrživo. U Kajseriju se ne zadržavamo, dolivamo gorivo i bežimo. Mahala sa međunarodnim aerodromom. Svi oni turisti dolaze odavde. Biser. Džada kaže - istok. Penjemo se, prolazimo kroz nenaseljene predele. Intermeco traje sto kilometara. Gledajući kartu Turske, sada se nalazimo u njenom srcu. To srce je je raskrsnica četiri džade. Svaka vodi na po jednu stranu sveta. Putokaz ne postoji. Okrećemo na onu koja, kroz planine, vodi na jug, uz obod zemlje u kojoj živi najveći narod na svetu bez svoje države - Kurdi. Taj, ko je to tako lepo smislio, očito je zaboravio na Rome. Kurdistan ...o kome savršeno nemamo pojma ...osim onoga sa vesti - džoker u maratonskoj pokeraškoj partiji SAD, Rusije, Turske, Irana, Iraka... Džoker koji se baca samo kada neko od igrača, cigaretom, zapali talon. Naš jedini konsultant, auto-karta, je takođe štura sa informacijama ...ili ovde zaista stanuju samo planine. One ispod kojih prolazimo su visoke i preko 3000 m, ali teško da ćete na padinama, na primer, Binaboga, naići na ljubičastu kravu na kojoj piše Milka. Ili na Hajdi. Samo na golet. Temperatura je oko 35C, iako smo visoko u brdu. Sami smo, saobraćaja gotovo i da nema. Red slaloma, red veleslaloma, red spusta. Skakaonica, srećom, nema. Naš ledolomac, Afrika, guta kilometre, što se kaže - ko' baba ratluk. Držimo se stare dobre džade. U sred neke prostrane visoravni Olja traži tajm-aut. Spava, boji se da će pasti sa motora. Stajemo ispred restorana, male drumske kafane. Tražimo čaj i kafu i koka-kolu za oboje. Čokoladu nemaju. Kod domaćina se raspitujemo za put i mesta koja su ispred nas. Planiramo da u Siriju uđemo iz Gaziantepa, preko manjeg prelaza, na kome su gužve manje, kao i birokratska procedura, od onih na glavnom prelazu kod Rejhanlija. Stari kafedžija savetuje da idemo preko Rejhanlija. Lepši je put. Sirijska birokratija je ionako na svim prelazima košmar. Izuzetka nema. Obavezno da idemo ka Rejhanliju. Ljubi nas za srećan put i časti čaj. Sve moguće varijante turskog planinskog pejzaža promiču pored nas. Svi podjednako fantastični. Uz vodu, koje retko gde ima, njive i pašnjaci, poneko drvo, selo. Ostalo – planina i to ozbiljna. Kada se od džade želi napraviti put, džada se mora maknuti do poslednjeg kamenčića. Inače se vraća. Kilometrima vozimo po makadamu, koji će za koji dan na sebe primiti moderni auto-put. Turska je izgradila mrežu sjajnih puteva i saobraćajnica, ne bi li svojoj privredi omogućila intenzivan razvoj. Ekonomski rast ove zemlje je jedan od najvećih u svetu. Kao i cena goriva ...treba to platiti. Turska, već dugo, ne krije da želi u Evropu i da na tome radi svim snagama. Sa druge strane, Evropa Tursku želi kao pouzdan štit od radikalnog fundamentalizma sa Bliskog Istoka – i ništa više. Stubovi Evropske unije, Nemačka i Francuska, zaziru od dana kada će se, pored njih, na zajedničkoj fotografiji odeljenja, naći nov i za dve glave viši drug. Reakcija na tu neodlučnost je da se Turci sve više okreću islamizmu. Stara čaršija, iz naftalina, vadi zaboravljene kostime. Ataturk se okreće u grobu, vaze se ljuljaju... Neko sve to sa pažnjom prati ...i trlja ruke. Biće posla! Gradić Goksun, primećujemo kako narod skromnije živi. Malo automobila, još manje u pokretu. Kurdistan, ću pamtiti po mnoštvo prastarih sovjetskh motocikala, marke IŽ, sa bočnom prikolicom i na tri točka. Neprestano sam se pitao, kako, ovi slabo ili nimalo održavani motori, stari i preko trideset godina, voženi više izvan puta nego po njemu i preko svake mere natovareni motocikli - još uvek rade? Uvreženo je mišljenje da ruski motori valjaju samo u radnji. U Goksunu poslednji put sipamo preskupo tursko gorivo. Na svakom stajanju vadim po novčanicu od 100 lira. Kusur pokriva sve ostale troškove. Do Sirije - manje od jednog rezervoara. Prelazimo preko planinskog masiva Gunej. Grad, čijeg se imena profesori geografije još uvek nisu setili da njime deci lome jezik, Kahramanmaraš, je naša raskrsnica. Odatle vode dva puta ka Siriji. Jedan na jugoistok, ka Gaziantepu, mestu čuvenom po tome što je u njemu beogradski profesor fizičke kulture i morotdžija Dragan Radenković - Sci, na svom putu do Sirije, samoinicijativno ušao u osnovnu školu, prekinuo nastavu i siromašnoj kurdskoj deci održao dva najlepša časa u životu - čas fizičkog i engleskog. Kako je Olja profesorka engleskog jezika, strahujemo da bi žitelji, ako se pojavimo u Gaziantepu, pokupili svu decu, koja su na raspustu i - strpali u školu. Hteli ne hteli, moramo drugim putem, ka jugozapadu, ka Islahijama i Antakiji. Kao što nam je, ispred nosa, uzela jezero i servirala džak soli, da se siti najedemo, tako nam je Fatamorgana, u Kahramanmarašu, u sekundi, uzela džadu i umesto nje servirala vrelu supu – od katrana. Umesto kolovoza, pod nama je tečni katran koji prska na sve strane. Srećom smo u jaknama i dobro zaštićeni, inače bi, na ovoj gozbi, posle supe, mi došli kao glavno jelo. Katran je posut pre minut. Nikom nije palo na pamet da postavi neki znak ili, ne daj bože, usmeri saobraćaj u drugom pravcu. Motor je u haosu, sve što je palo na mašinu i auspuhe gori. Oblaci dima. Zaustavljamo se, da vidimo šta nam je činiti. Prilaze nam postariji muškarac i žena. Ljube nas, oboje. Mi u čudu, šta se dešava. Čekaj bre, polako... Ljudi su nas videli kako smo stali, znaju da smo iz daleka i da smo umorni, pozivaju nas da budemo njihovi gosti na večeri i da, ako želimo, možemo ostanemo kod njih nekoliko dana. Zahvaljujemo se nesuđenim domaćinima na gostoprimstvu za kakvo nismo ni sanjali da postoji. Eto, videli nas... Izvadili smo se na motor koji je malo – katranisan. Pozdravi, poljupci. U stvari, ostali bi kod njih, makar na večeri, sigurno bi bilo fenomenalno ...da nemamo problem koji je, što se katran više suši, sve ozbiljniji. Zaustavljamo ispred servisa i perionice za kamione. Parkiralište - sloj ulja, sloj nafte, sloj sapunice i vode. Nekim slučajem, ne uspevamo da padnemo. Radnici prestaju da rade, okupljaju se oko nas, zagledaju motor. Upućuju nas na - menadžera. Oniži, nervozni lik sa mobilnim telefonom i brojanicom, u ispeglanoj beloj košulji sa kratkim rukavima, ispeglanim pantalonama od odela i špicastim cipelama. Dok gaca kroz štroku zadiže pantalone. Zagleda afriku. Zagleda nas. Zagleda radnike. Radnici zagledaju afriku, zagledaju nas, njega ne zagledaju. Ne smeju. Dok menadžer govori, na turskom, svi klimamo glavom ...osim Menadžerovog omiljenog radnika koji nam pantomimom dočarava uzvišeni smisao menadžerovih reči. Katran se ne može oprati. Sunđerom se samo razmazuje. Ni šmrk za pranje kamiona mu ne može ništa. Sledi demonstracija moći šmrka za kamione, pod punim pritiskom. Divimo se moći šmrka, ljušti nam boju sa motora. Sjajno, ali katran - ni makac. Menadžer zapoveda – Neka dođe Mali! Iz kanala izlazi maloletni dvometraš od preko 120 kila. Mali, kao i kombinezon koji na sebi nosi su podjednako prekriveni slojevima ulja i nafte. Nedostaju sapunica i voda. Gleda u nas dok mu šef izdaje opširne instrukcije. Tetura se u office, prolazi pored nas sa metalnom kanticom. Na pumpi je puni naftom. Staje ispred šefa ...napunio je kanticu. Šef strpljivo objašnjava, pred gostima je – polite. Uzmeš krpicu, umočiš u kanticu, trljaš ovo crno, dok ne dođeš do belog, ili plavog ili crvenog. Ako neće, ponovo umočiš krpicu. Trljaš ovo crno.... Posle petog kruga, Mali umače krpicu ...trlja sve po redu ...ima svoj sistem. Šef nam iz svoje kancelarije iznosi dve stolice. Hoda na prstima, da ne bi isprljao pantalone. Smešta nas na dva metra ispred Malog da se uz čaj i cigaretu sami uverimo u kvalitet. Niz Malog teku potoci znoja, nafte i masti. Trlja. Traje više od sat vremena. Menadžer je sjajno raspoložen, pokazuje nam slike svoje dece sa mobilnog telefona. Slede omiljene pesme, spotovi i Top 20 golova turske fudbalske reprezentacije. Oduševljava se time što se zovem isto kao Mateja Kežman, srpski fudbaler koji igra ili je igrao u nekom velikom turskom klubu... Mali je obišao krug oko afrike. Stoji, očekuje dalje komande. Šef nam kaže da se odmaknemo. Opet onaj šmrk, sapunica, ispiranje, sušenje, glancanje. Šef zagleda zadignutih pantalona. Nije dobro – ponovo. Ma dobro je to čoveče, sjajno. Ne, nije dobro.Gleda Malog. Mali ćutke uzima krpicu... umače u kanticu ...sve ispočetka. Pričamo sa Menadžerom na srpskohrvatskom, a on sa nama na turskom. Kada razumemo neku reč uzvikujemo – Aaaa! Ponovimo reč jedno deset puta, pa guramo dalje. Sve u svemu, nema sumnje da je šerbet jako dobar za bubrege. Menadžer zove telefonom, stiže šerbe. Menadžer demonstrira pravilno ispijanje. Na eks. Afrika napokon prolazi inspekciju. Hvala, koliko smo dužni? Meni ne dugujete ništa, samo Malom. Mali gleda šefa, mumla – uč lira. Tri lire! Dajemo mu deset, i još nešto siće, da nas slučajno negde ne udari grom. Zahvaljujemo se i opraštamo sa Menadžerom koji se popeo na jedan od kamiona da prekontroliše ...kvalitet... maše rukama, viče... Žao mi je Menadžera ...skoro kao Malog. Izvukli smo se, dobro je. Kako se spušta veče vetar je sve jači. Onaj bočni. Opet se na jedvite jade održavamo na putu. Što smo bliži Islahijama, prinuđeni smo da vozimo sve sporije. Imamo osećaj da stojimo u mestu i da nikada nećemo stići. Prolaze sati... Napokon, pumpa Opet. Pumpadžije, ima ih cela reprezentacija, nas poje čajem, mušterije pumpe nas časte keksom. Sevap je nahraniti hajvana. Engleski niko ni reč. Pričamo istim jezikom kao sa Menadžerom. Slovo - Aaaa. Restoran, malo podalje od pumpe ne radi, ali trem restorana je u zavetrini, tu se možemo smestiti. Sve je napušteno, treba da se ruši. Trem je zaista u zavetrini, ali ne dovoljno. Po njemu šetaju dva kovitlaca prašine. Šta možeš, biram mesto između kovitlaca. Prostirem šatorsko krilo, duvam podloške, vadim vreće... Usta su mi već puna prašine. Olja odlazi do pumpe, toalet. U dnu parkinga, parkiran Renault 12 karavan. Razaznajem da neko sedi unutra. Ubrzo, taj neko izlazi i ide ka meni. Pojavljuje se lik u galabiji, umotan u arapsku maramu. Lik prema kome su svi opasni likovi koje sam u životu video – male bebe. Ne znam zašto. Stoji ispred mene i gleda me. Ne progovara, stoji i pilji. Na kraju odmahuje glavom i cokće... tc, tc, tc... Tako sto puta, mene, gleda motor, gleda naše stvari, odmahuje. Nešto mu se tu veoma ne dopada ...ili dopada. Pokušavam da pričam sa njim. Ne vredi. Ponudih ga vodom, sokom, keksom... Okrenu se i vrati u auto. Olja se vraća, pita me šta se desilo. Kako - šta se desilo? Ništa se nije desilo. Posle dva minuta lik ponovo stoji ispred nas. Gleda mene, gleda Olju, gleda motor, gleda svari. Tc, tc, tc, tc... Olja kaže – hajmo, ovaj ima da nas pobije. Namerno pominjem reč policija. Lik se okreće, nazad u auto. Niko sa pumpe ne može da nas vidi. Zaklanjaju nas nekakvi bageri i traktori. Od vetra, top da opali, ne bi se čuo. Kupimo svoje stvari, vraćamo se na pumpu. Lik izlazi iz auta, gleda za nama. Pumpadžije misle da smo se vratili zbog vetra. Neprijatno im je što su nas onamo poslali ...sada moramo da popijemo pet čajeva. Uvode nas uvode u malu džamiju, u mesdžit. Tu možemo da prespavamo. Ispod je kupatilo, tuševi... slobodno. Čaj? Može? Sutra, hvala. Izuvamo se i ulazimo. Nalazim ključ ispod tepiha na ulaznim vratima. Zaključavam, dva puta. Unutra je kao u rerni. Otvaram prozor u koji ne bije vetar. Ništa. Otvaram drugi prozor. Kroz džamiju duva kao iz mlaznog motora. I zvuči.

VI Budi nas vrućina, jedva je svanulo a već je pretoplo. Čak je i vrućina drugačija od one kod nas. Osim benzinske pumpe i malog restorana nema ničeg unaokolo. Bog nas je sinoć zaista pogledao. Spavali smo u njegovom dvorištu. Ne prolazimo bez čaja sa vlasnikom restorana i njegovom ženom. Nismo puno pričali, na tv je fudbal, a žena ima posla u kuhinji. Sinoćni vetar je svakodnevna pojava. Ljudi noću ovuda, ni autom, ne putuju, osim ako ne moraju. Žali se da nema posla... Ljuti se kada hoćemo da platimo čaj. Želimo li da mu navučemo maler od ranog jura? Polupustinja polako počinje da se mreška, pojavljuju se prva stenovita brda. Još malo do Kapadokije. Svako kome smo rekli da želimo da odemo tamo je rekao da smo dobro odabrali. Gradić Nevšehir (Novi grad) je glavni grad Kapadokije, mada u njemu su, tog jutra, novi jedino vrući somuni sa sirom. Dovoljno. Jogurt je bez veze. Nevšehir pomalo liči na kakvu zabačenu bosansku kasabu. Na vrhu tvrđava, ispod par džamija i mahala, u dnu fabrika ...u stečaju. Nevšehir živi od zemljoradnje i turizma. Lepo je što niko nigde ne žuri i ne preteruje. Sela, Goreme i Urgup su turistički centri i u njima se nalaze tzv. Otvoreni muzeji. Pratimo putokaz na kome piše Gore. Goreme, Gore ista stvar. Nailazimo na brdo ispod čijeg vrha su ruševine za koje nema sumnje je praistorijsko naselje pećinskih ljudi - gastarbajtera. Ispred svake pećine nalazi lepo ozidan kameni luk. I danas se smatra, među gastarbajterima, da čovek nije ostvaren dok ne kupi novog mercedesa i dok ispred svoje, najveće kuće u selu, negde ne opali – luk. Gipsani lavići, orlići i pekinezeri su tu samo da neupućenog promatrača navedu na krivi trag ...suština je u luku. Koliko sam mogao da zamislim, Kapadokija bi trebalo da podseća na našu Đavolju varoš, samo veću. Mnoštvo ogromnih stećaka sa kamenom trešnjom na vrhu. Ove gastarbajterske pećine su super, ali nemaju veze sa onim hto hoćemo da vidimo? Pitamo gospođu, koja je sa dva dečaka krenula u vožnju traktorom – Izvin'te, a gde su stećci? Stećci su u Goreme, Ovo je Gore, skrenuli smo sa puta. Ovde nema ništa. Kako nema, a šta je ono na brdu. To? Mi tu držimo koze i magarce. Malo smo se vratili i našli put za Goreme. Zaustavljamo pored par sklepanih tezgi na kojima vlasnici budućih turističkih imperija nude suvenire. Stećci od gipsa, stećci od gline, drveta, kamena, alabastera, zlata, dijamanta, brilijanta... Selam alejkum, gde su stećci, oni pravi? Popnite se na ovu stenu ...videćete. Hoćete li da kupite lepoj devojci uspomenu iz Kapadokije? Ona mi je žena. Hoćete li da kupite poštovanoj supruzi zlatnu uspomenu iz Kapadokije? Neću, a šta je ovo? Pečene semenke od bundeve. Pošto? Dve lire kilogram. Daj pola kile. Olja, semenke su tu, premijera može da počne. Penjemo se, pogled... Umalo se ne udavih. Udahnuh košpu, iako je sarajevkso naselje Aneks blizu Željinog stadiona. Navijače Želje, kako se to umetnički kaže – večiti rivali, navijači FK Sarajeva zovu - Košpicari. Ovi za uzvrat zovu navijače Sarajeva – Pitari. Ja navijam za Partizan, ali volim Želju zato što vozimo biciklo oko stadiona, a volim i FK Sarajevo, zato što moj otac voli. Jedino što ne volim je - fudbal. Ko su u jednoj sekundi mogao nadati sto puta većoj Đavojoj varoši, Grand kanjonu i Svetoj gori - na Marsu? Deset metara ispod - večita inspiracija svih kreatora Uspomene iz Kapadokije. Hiljade stećaka! Svaki je komad tvrde stene, na vrhu trbušastog stuba porozne stene koji je kiša sprala sa svih strana osim ispod vrha. Tvrda stena je, poput kišobrana, sačuvala porozni stub od daljeg spiranja. Tako nešto... Da to ne bi bilo sve, u Kapadokiji su stari hrišćani svaki od tih stećaka izdubili, napravivši u njima, dletom i čekićem, stanove i crkve. Lepo im je krenulo pa izdubiše čitave gradove. Selom Učhisar dominira neboder, nekad, jedno sasvim normalno i pristojno kameno brdo iz kaubojskih filmova i reklama za Marlboro. I toga ima u Kapadokiji. Prenaseljenje, ili neugodna hladnoća sablje dimiskije, u rukama sveže pristiglih i preambicioznih Muhamedovih misionara, a bez smisla za humor, inicirala su preseljenje tih prvih hipi komuna iz ludih naselja na zemlji u još luđa pod zemljom.. Stotinama godina su sistemi podzemnih naseobina odolevali napadima Arapa i Turaka. Nije poznato šta ih je nateralo da otvore ogromna kamena vrata koja se mogu otvoriti samo iznutra. Koplja su se lomila u naučnom svetu oko toga šta je uzrokovalo pad Kapadokije. Prosečnom beograđaninu za rešenje te misterije treba dve sekunde. Kriv je - ajvar.Verovatno je neka domaćica htela da izluftira malo, pošto je, na opštu radost komšiluka, na ringli štednjaka, ispekla pet džakova paprike babure ...za ajvar. Interesantno je da su se krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih hipiji ponovo nastanili ovde. Kapadokija je bila važna stanica na putu ka Afganistanu i Indiji, mestima gde, uz pomoć hašiša i opijuma, ekspresnom linijom, stizalo do nirvane. I danas može sresti pokoji bradonja u sandalama sa gitarom. Dok gledam, ti kapadokijski stećci me podsećaju na mlade vrganje tzv. turčine. Ženski svet ima drugačije asocijacije. Stvarno su šuplji ko švajcarski sir, uklesane stepenice, vrata, prozori, stolovi, stolice, police... Srećemo prvu kamilu od onih Gadafijevih na Kalemegdanu. Meditira pored kante za đubre. Može da se plati i jaše. Malo pored, u hladu, je parkiran moped. Kamila na posao dolazi mopedom, voli bajkere. Goreme - samo pravo. Goreme museum je mesto gde nemačke, japanske, američke, italijanske turiste čeka još veći napor od onoga kada su iz klimatizovanog aviona morali, da po suncu, svojim nogama pređu u klimatizovani autobus sa bifeom. Sada im ne gine da iz klimatizovanog autobusa prevale celih pedeset metara do, autentične i dve hiljade godina stare, podzemne naseobine ranih hrišćana sa električnom rasvetom i automatom za koka-kolu. Kako mi ne slušamo taj Erkondišn, nego Miroslava Ilića, puštamo afriku da nas odvede gde je njoj ćeif. Uželela se peska, makadama, rupa... mada, preteški smo za bilo kakav off-road. Sada smo u Kapadokiji bez turista i suvenira. Kapdokija je tolika da je nemoguće ograditi, kontrolisati i naplaćivati ulaznice. Svako ovde može da radi šta hoće Ulazimo u nekadašnje spavaće sobe, kuhinje, kupatila. Sve je isklesano iz jednog komada. Nailazimo na male crkvice, oltari, freske. Stari i zaboravljeni simboli... Mnogim prostorijama fale zidovi, tako da nije potebno ulaziti i uznemiravati duhove da bi se videlo kako sve to izgleda. Zaključujem da zidovi fale sa strana odakle duva onaj uragan od sinoć. Nije baš najtačnije, pošto smo kasnije videli da zidovi fale i sa drugih strana osim onih severnih. Bilo je tu i zemljotresa i ko zna čega još. Vrućina nas podseća na zadnje tuširanje. Beše to nakada davno, u Stambolu gradu. Tražeći kamp prođosmo Kapadokiju uzduž i popreko. Obišavši krug, eto kamp, na visoravni iznad Goreme. Kamp radi. Gazda se čudi prvom pitanju. Imate li tuš? Imamo dvadeset tuševa i jedan bazen. Bazen u kampu? Da, pored toga imamo prodavnicu, kafe-bar i restoran. Imate bazen u kampu? Da. Imate li piva u prodavnici? Da. Može li se pivo iz prodavnice piti u bazenu? Da. Gazda nas vodi da biramo gde želimo da se smestimo. Slušamo njegov savet. Terasa u hladu nekoliko maslina. Pogled puca na celu Kapadokiju. Prvi put sklapamo šator od Beograda. Inspirisano kapadokijskim oblicima, niče zdanje, čast i dika svakog izviđača Komšiluk, koga nema puno, Nemci, Francuzi, Italijani. Nemci su došli terenskim kamionom. Nose kaubojske šešire. Pored radionice, imaju nameštaj, sve kuhinjske aparate, belu tehiku, televizore, muzičke linije, kompjutere, internete, satelite... Poneli su i svoju ogradu i crevo za polivanje bašte. Svaki dan, od jutra do mraka, oni nešto čiste, ribaju, glancanju, sklapaju, rasklapaju, iznose, vraćaju, pale, gase, rastavljaju, sklapaju... Brzo se umore, pa rano idu u krevet. Pogled na naš nepravilno sklopljen i postavljen šator ih izbezumljuje. Francuzi sede, gledaju u daljinu i piju kafu. Veliki Italijani viču na male Italijane. Mali Italijani plaču. Mi, pijemo pivo u bazenu u kome nema nikog. Pošto smo se dobro iskupali, sevap je da isto to učinimo i sa svojom odećom. Ja sam oprao motor i malo se pozabavio uljem, kočnicama, lancem... Sve je ko' zapeta puška. Smišljamo šta ćemo kuvati, imamo mali plinski primus i nešto kamperske hrane. Biramo omiljeno jelo – ono iz kafane. Za pet minuta smo u Goreme, hajde da se provozamo malo... Izbijamo na brdašce nad gradom. Panorama. Tačno smo u sredini Kapadokije. Gledamo najcrveniji zalazak Sunca na svetu. Parkiramo u centru. Dosta stranaca, najeviše iscrpljeni mladi ljudi koji putuju svetom sa rancem na leđima. Sede, leže, jedu, piju, puše po prašnjavim trotoarima. Društvo im prave stari hipiji i poneko kuče. Samo smo pogledali u pravcu neobične radnje sa tepisima... Sedimo na sećiji, pijemo čaj, prodavac vadi jedan po jedan tepih, prostire ga, objašnjava nam tehnike i način izrade, finoću. Veoma je zanimljivo. Postoje tri osnovne tehnike. Tkanje, vez i čvorovanje. Ćilimi su tkani i najjeftiniji. Slede vez, tepih. Najskupicenije su kombinacije sve tri tehnike. Pokazao nam je barem trideset tepiha. Ne zna se koji je lepši. Svaki je unikat, i svaki je ručno izrađen u nekom od sela Kapadokije. Nema uvozne robe. Shvatio je trgovac da smo na motoru i da smo poslednji kojima će nešto prodati, pa nam je opet posvetio sat vremena. Setio sam se trgovaca sa Baš Čaršije, onih pravih. I oni su takvi, uvedu te u radnju samo da bi popili kafu sa tobom. Što ti putnik može ispričati, ni jedne vesti ne mogu. Malo nas je uputio i u cene. Ni malo nije jeftino osim ako ne znaš da se cenjkaš... Čin trgovine je često važniji od robe koja se prodaje. Na Istoku, ljudi se, kroz trgovinu, upoznaju, komuniciraju, ponekad i pomažu. Na Zapadu ljudi se trgovinom otuđuju. Ovde je moguće kupiti i ispod realne cene, na štetu trgovca. Reč nije na prodaju, a na greškama se uči. Zato i jesu najbolji na svetu. Za razliku od naših prostora gde se bilo kakvo angažovanje u pogledu cenkanja smatra nečasnim, na Istoku se gotovo uvredom smatra pristajanje na prvu cenu. Svaki put kada smo se cenjkali i ponekad spustili cenu i za više od pola, trgovci su nas pozvali da posedimo sa njima, da se upoznamo i malo podivanimo. Kad god se nismo cenjkali - nisu nas ni pogledali. Nigde više nismo videli prelepe kapadokijske tepihe. Pitao sam trgovca da li je čuo za pirotske ćilime. Nije čuo, ali ga jako zanima. Čovek voli to što radi ... a bogami voli i da dobro pojede, sudeći prema onome šta nas je dočekalo u njegovoj omiljenoj kafani. Savetovao nas je da probamo pide. Pide, pite, isti đavo. Očekivali smo buregdžinicu ili nešto slično, ali smo se prevarili. Pide su turski specijalitet, testo poput onog za pice, sa nedevom preko. Peku se u furuni na drva i gotove su za minut. Nadeva ima više vrsta. Olja je odabrala od svih vrsta pida po malo, a ja samo one sa mesom. Opet smo dobili ajran, mlečni proizvod poput lošeg jogurta kod nas, kada mlekare sipaju previše vode i kad jugurt ukiseli a ne pokvari se. Grozno. Pitamo ima li nešto bolje na tu temu. Dobijamo fenomenalno kiselo mleko u supenom tanjiru sa sve kašikom. Kasnije smo ga naručivali tako što kažemo – jogurt i oponašamo kusanje supe. Nema greške. Rado smo naručivali pide, ali nigde nisu bile ni prineti onima koje prave braća Kahvedži u Goreme. Pored najboljih pida, braća Kahvedžije kuvaju i najbolju tursku kafu. Žickamo cigaru iako ne pušimo. U kampu svi spavaju osim Francuza koji su posle kafe prešli na vino. Sede, drže se za rukei gledaju u mesečinu. Otvaramo hladni Efes i pridružujemo se.

Moj drugar Aca prodaje, crne, kožne, pantalone Hein Gericke. Pantalone su duboke, sa tregerima i sa mekim pojačanjima na kolenima. Tvrdih protektora nema. Veličina je 54, osobi visine oko 180 cm i težine oko 80 kg će čučnuti kao salivene. Stanje - savršeno. Da su nogavice malo duže, ne bi bilo potrebe za oglasom. Uzeo bi ih za sebe. Ko ih bude kupio, sam će doći na ideju da me časti pivom. Aca ih ceni 120 evra. Acini kontakti: 011 357 0339 063 336 571

Ljudi, hvala na komplamentima. Drago nam je da vam se svidja i ima da se uobrazimo. Marikanac, hvala na savetima oko unutrašnje gume. Slažem se sa savetima MIchelina. Sve vreme razmišljam o tome zašto guma nije izduvala postepeno, nego se otkinuo ventil. Zaključak je da je unutrašnja malo izduvala, ali spoljašnja je ostala naduvana poput tubelessa. Unutrašnja je "radila" i otkinula ventil. Da je matica, tj. dve matice (nisam znao), bila na nekom odstojanju od felne guma bi postepeno ispuštala vazduh i mi ne bi imali iznenađenje kakvo smo iskusili. Pritegnuta matica ventila je privukla unutrašnju gumu tolko uz felnu da vazduh nije mogao da izađe kroz kroz rupu ventila. O Kalahariju 3 imam samo reči hvale, mada sklopili smo ga svega četiri puta, u Kapadokiji, dva puta na turskoj obali i na Adi Bojani, pošto smo uglavnom spavali pod vedrim nebom. Nije bilo potrebe za šatorom. Na turskoj obali smo koristili samo prvi sloj, protiv insekata. Super je što može da se spakuje u top case ili u bočne kofere i zaključa. Šipkice su kraće. Mrežica protiv insekata je duplo gušća od šatora kakve sam do sada koristio, one mađarske iz ribolovačke radnje. Šator ima dva ulaza, tako da nema problema sa ventilacijom, ako baš nije pakao napolju. Nismo imali kiše, tako da ne znam kako se ponaša. Lepo je što ima one "šlepove" sa strane, tako da kada pada kiša, oko šatora je suvo nekih 10 cm. Dane, nosači u TT.

V Svanuće dočekujemo u punoj ratnoj opremi na motoru. Jutarnja hladnoća nas je ubrzala. Ipak, niko se ne žali. Znamo ćemo se uskoro sa nostalgijom prisećati svega ispod 30, 40, 50 stepeni Celzijusa. Spustili smo se. Umesto brda i planina sada vozimo kroz blago zatalasana polja žita. Kao i svemu drugom, u Turskoj, kraj je negde daleko, iza horizonta. Sve je žuto, blješti, vreme je žetve. Van Gogu ovde ne bi bilo dosadno. Do Ankare imamo trideset kilometara. Betonski mastodonti nikome ne kažu – Bujrum. Pratim putokaz koji pokazuje levo za Sehir Merkez, centar grada. Nešto tu polazi naopako, pošto smo umesto u centar ušli u cigan malu oko koje ničeg nema. Prema onome što se može zaključiti iz uputstava koja dobijamo, centar je na severu, na jugu, na zapadu i na istoku. Savršeno tačno. Objasniše nam braća Cigani u tri reči i Konfučija i Zaratustru i sve ostale hašišare, pa otpraviše na put, u sreći i rahatluku, da vežbamo. Što se kaže, puštamo put da se bavi nama a ne mi njime. Projektanti nove Ankare, nažalost, nisu ni blizu imali tako ugodne i plodne vizije. Pred očima je stajalo samo kratko i jasno naređenje Tate svih Turaka, Ataturka, da se od malene čaršije, poznate jedino po angorskoj vuni i mačkama, stvori, i to odmah, velegrad, koji će Istanbul učiniti tek pobenavelim laprdavim dedom čije priče slušaju još samo mala deca. Ataturku je trebao čvršći oslonac od maglovitih bosforskih obala. Našao ga je upravo ovde, u Anadoliji. Bezbeli, odavde je uspeo da celu tursku carevinu okrene naglavačke i istrese je iz gaća. Pre toga je, na Galipolju, isto uradio sa engleskom, francuskom, australijskom i novozelandskom armijom ...i flotom. Ser Vinston Čerčil je tu puno toga naučio ...mada nije puno pominjao. Staroj Ankari je dopušteno da ostane tu gde i kakva jeste, valjda ne bi li užurbani, mladi, poslovni svet imao da još negde ode osim u kino i zoološki vrt. Čaršija se, u znak zahvalnosti, blago naklonila i nastavila da klanja pet puta dnevno i ispija čaj. Svačiji vakat ima i glave i repa. Vrtimo drugi krug oko strmog brda - stare čaršije,. Olji je negde ispala rukavica, rođendanski poklon. Stare kuće na padinama su poduprte stubovima. Mora da na svaki zemljotres, kojih ovde ima često, pootpadaju kao zrele šljive. Krojačev pomoćnik izlazi iz radnje ne bi li nas odveo do minijaturnog parkinga iza radnje. Niko nam ništa neće dirati. Majstor nam maše iz radnje. Olja je tužna zbog rukavice. Vidim da je vrag odnio šalu i da je u pomoć potrebno pozvati profesionalce. U poslastičarnici, teatralno izgovaram - Bir kadaif, bir baklava, uč limunada luften. Olja, osmeh od uva do uva. Kadaif je nešto za šta samo znam kako se kaže i da je moj otac jako voleo. Dobijam gomilicu slabo kuvanih domaćih rezanaca u slatkom sirupu. Olja, hoćeš da se menjamo? Neću. Probam, perverzija. Daj da probam. Ne dam. Da platim. Kać para? Un lira. Un lira?...aman jarabi. Hajd’, Alajh manet. Pored turskog, znam ja i bosanski. Mama je Bosanka, ni jedno leto nije moglo da prođe bez mesec dana u Sarajevu. Pre dvadeset i kusur godina, društvo ispred prodavnice mješovite robe, u papučama marke Kordun, belim potkošuljama i Yassa trenerkama, s pivom u ruci, je na sarajevskom Aneksu od ranog jutra pevalo: Sarajevo ceste od betona, bjež' mala, lupiću te ciglom. Idemo nizbrdo, upadamo u Kazandžiluk, svi mogući lonci, šerpe, tepsije, plehovi.. Zatim, jorgandžiluk, aščiluk, bozadžiluk, saračiluk... Na kraju, sve to pomešano ...za one koji nemaju vremena – express čaršija. Kad smo već u staroj čaršiji greh je a ne pojesti ćevape. U Ankari su ubedljivo najgori na svetu. Hajmo sad uzbrdo. Materijali, odeća, krpice... Da vidimo ostade li šta od strpljenja. Olja u punom zamahu. Ipak mi nije dosadno. Kupuje prelepe šalvare bez da prvo pita koliko koštaju. Plaća 20 lira. Nije skupo. Kažem joj da treba da se cenjka. Sve ostale šalvare u Ankari, kada pitaš, koštaju 5 lira. Dobar kupac dobiće ih za tri. Slede haljiine, mahrame, đinđuve, torbice.... Pitam za muzej Ataturka. Nisam znao da treba da kažem - Anatkabir. Šalju nas u muzej Anadolije koji nije ono što tražimo, ali kada smo već tu... Piše da je muzej pre par godina dobio nagradu za najbolji evropski muzej te godine. Svi najvredniji ostaci zvanično prve civilizacije sveta, Mesopotamije, nalaze se ovde. Glavni lokaliteti su na granici Turske i Sirije, dolina Eufrata, a kako su Turci vladali Sirijom relativno do skoro, pokupili su sve. Ep o Gilgamešu je tu napisan. Glinene pločice, klinasto pismo... Sa fantastičnih reljefa, zaboravljena mitska bića poručuju – biće skoro propast sveta. Pre toga je kolekcija predmeta praistorije i drugih epoha pre otkrića cediljke za pomorandže. Pod staklom se nalaze čitavi zidovi pećina sa prvim slikama. Dostojne najvećih majstora. Pećinski ljudi su pravili remek-dela bez znanja o tome šta je proporcija, šta perspektiva, šta je Zlatni presek. Zato su anatomiju su imali u malom prstu. Jedna od tih je i slika anđela u letu. Nije poznato šta tačno i koga predstavlja. Još manje je jasno šta predstavlja neobičan predmet koji su, kopači grobova sa diplomom, arheolozi, krstili - Disk Sunca. Kod tri jelena... umesto da pere sudove, anonimni sumerski vajar, i boem, ovim je platio kafanski ceh. Sada predstavljaju simbol Ankare, u centru grada je izgrađena ogromna fontana, identična ovom parčencetu bronze. Zato statua devojke sa velikim slovom A preko grudi predstavlja neoboriv dokaz da je i Gilgameš lično izlazio na Akademiju, pio pivo i slušao The Clash. Olja je upoređujući turski i engleski tekst, koji stoji pored svakog eksponata, došla do epohalnog otkrića. Baklava znači – dijamant! U dvorštu, pored muzeja, mnoštvo najvećih ćupova koje sam u životu video. Izgleda da nam je Ali Baba poslao kaznu za nedozvoljen ulazak na kontinent. Ponovo polukružni na peti, pa lagano ka našoj africi. Pre toga, normalno, čaj sa krojačem, krojačevom ženom, krojačevom majkom (koja slabo čuje), krojačevim sinom, krojačevom ćerkom, krojačevim rođakom, krojačevim komšijom, krojačevim drugim komšijom i krojačevim prijateljem. Krojačev pomoćnik je poslat Olji po cigarete. Tražimo Anatkabir, Ataturkov mauzolej. Najbolji putokaz, prst, ponovo pokazuje u vis. Turci su oca svoje nove države, na večni počinak, smestili na jedno od mnogobrojnih brda Ankare, Rasatepe, u mauzolej od žutog kamena, koji najpre izaziva asocijacije na staroegipatski hram. Brzo smo tamo, pošto, za promenu, znamo gde idemo. Taksisti će voditi brigu o motoru. Na ulazu stroge mere bezbednosti. Dobijamo mapu kompleksa, pošto Anatkabir nije samo mauzolej. Tu je smešten muzej posvećen Ataturku kao i Muzej Rata za nezavisnost. Jedno od pravila je da svi skinu šešire. Park vodi ka ogromnom platou. Sada već nema sumnje da se radi o večnom naselju faraona. Umesto heijeroglifima okruženi smo Ataturkovim ličnim predmetima. Nije mi jasno kako je mogao da tegli tabakeru od barem pola kile zlata, poklon srpskog princa Pavla. Ataturk je bio visok i naočit. Čovek od ukusa. Nosio je štap, frak i cilindar, ali nije se libio ni pumparica ni kačketa, niti toga da sam bude svoj šofer. Kadilak je kupio od ušteđevine. Srpski poslanici i ministri trebali bi da posete ovaj muzej. Svako ko pročita samo naslove knjiga njegove biblioteke može se smatrati učenjakom. Bilo kakvo fotografisanje je najstrožije zabranjeno. Muzej Rata za nezavisnost je prepun maketa bojišta Galipolja kao i Sakarije gde su Turci porazili Grke. Počasno mesto zauzima figura gorostasa bez kose, prostog čoveka iz naroda, seljaka, koji je na Galipolju, uprkos gubitku cele posade protivbrodskog topa, sam ubacivao granate od preko 200 kilograma u top i potopio jedan od najboljih brodova engleske mornarice. Ugođaju doprinosi neprekidna pucnjava, sa nevidljivih zvučnika - na autoreversu. Kasnije, hiljade uljanih slika narodnooslobodilačke borbe. Poput suvenira za turiste, angažovana umetnost je svuda ista. Na kraju, nekoliko prostorija, nalik na kripte. Svaka od njih čuva uspomenu na po jednog Ataturkovog generala. Kafeterija. WC. Izlaz muzeja je na drugom kraju platoa. Sunce blješti, ne možemo da gledamo. Počasna straža svih rodova vojske. Olja je uhvatila jednog da zabušava. Stepenicama se penjemo do mauzoleja. Unutra polumrak i četrdesetotonski mermerni sarkofag, ali prazan. On je tu samo da izaziva strahopoštovanje. Prema izrazima lica domaćih posetioca – veoma uspešno. Ispod sarkofaga, postoji posebna soba u kojoj je manji i pravi sarkofag. Sarkofag, u obliku osmougla, okrenutog prema Meki, okružuju, jedna do druge, velike mesingane vaze. U svakoj se nalazi po grumen zemlje neke od turskih provincija uključujući današnji severni Kipar i Azerbejdžan. Pitali smo se čemu cela ta komplikacija. Da bi telo Ataturka moglo biti položenu u pravo tlo. Nisam mogao da odolim a da ne odemo u malu bioskopsku dvoranu. Holivudski trailer na turskom. Glas je dublji a pucnjava jača i obilnija od one holivudske. Olja je opet malo dremnula. Sa Anatkabira, puca pogled na sve strane Ankare. Pet miliona duša. Tražim jug, naš pravac. Kapadokija. Na izlazu prolazimo pored tri kamene figure. Turski vojnik, turski intelektualac i turski seljak. Turskog radnika ni od korova. Srpu u Turskoj nisu bile potrebne usluge čekića. Brzo smo u sedlu, kroz centar grada smo se probili brzo, ali zaglavljujemo u predgrađu. Motor se pregreva, jedva se pomeramo. Radovi na put. Prema Kapadokiji vode dva puta, mada ni jedan direktno.. Prvi ide više na istok, preko brda i planina, dok drugi put vodi južno, kroz nenaseljenu ravnicu ka starom gradu Konja i prema jezeru Tuz Golu, koje je, prema karti, površine sedam-osam površina Ankare. Na obalama nema ubeleženog niti jednog jedinog naseljenog mesta. Biramo južni put prema izmaštanim romantičnim slikama ogromne vode u sred beskraja polupustinje. Nalazimo putokaz za Golbaši, napuštamo auto-put i tranzit oko Ankare. Dok sipam benzin na pumpi koja ima i restoran Kebabistan, tri dečaka mi daju da biram. Da im dam bakšiš da mi očiste cipele ili da im dam bakšiš da oni odmah odu na sladoled. Beskraj i štrafta. Odavde vozimo po džadi. Put je asfalt koji vodi do sledećeg naseljenog mesta, dok je džada sloj kartana preko koga je nasut krupan tucanik, i koji se, po pravilu, završava u nekoj od priča 1001 noći. Sa obe strane džade, gradnja je dozvoljena jedino Fatamorgani. Prava Azija počinje tamo gde slike iz mašte postaju stvarnost ...tu negde. Gume na ovakvoj podlozi ne traju dugo. Ne smem ni da pomislim šta bi od nas ostalo ako bi ovde pali. Nova i skupocena vozila kakva se mogu videti po ulicama velikih turskih gradova nemaju dozvolu za kretanje po džadi. U obzir dolaze samo ona punoletna. Mi tu nismo izuzetak. I estetski se dobro se uklapamo. Čak dobijamo komplimente, ljudi mašu i odobravaju. Pozdravljaju nas sirenom. Na kamionima se često može videti natpis Mashallah. Mašala. Skretanje za Konju nas podseća da sedimo na motociklu koji ide sto na sat. Sve što želimo je da se pod hitno bućnemo u Tuz Golu. Znamo već da je jezero slano, pošto u Burger Kingu na kesici soli piše – Tuz. Eno ga! Nešto najlepše što sam u životu ideo. Ostajemo ovde barem dva dana. Imamo vode, imamo hrane. Kampovaćemo na plaži. Teramo afriku u sprint. Tražimo skretanje, hoćemo na obalu. Malo makadama i eto nas na divljem parkingu. Nekoliko automobila. Tražimo kupače na plaži, u plićaku. Svi su odmakli, skoro kilometar od obale – šetaju! Olja, lupi mi šamar. Ne bre tako, jako. Tip po jezeru trči za fudbalskom loptom. Šta je bre ovo? So?? Pri Stvaranju, Bog je ovde malko - presolio. Pa, draga, jesi li za šetnju? Moožeeee. Još jedan iz plejade dežmekastih brka zagleda afriku. Košulja, dekolte, tri kile zlata ...za svaku kilu dlaka po jedna.. Šone motorrad. Ih arbeit ab Dojčland. Šprehenzi dojč? Najn, ih bin partizanen, kraden kukuruzen.Was? Tamo, jezero, vaser? Wasser??? Ho, ho, ho, nihc waser. Najn ... wasser ..ho, ho. Danke. Bitte ...oho, ho, ho. ...wasser... Naselje, Sereflikočhisar, ne uliva poverenja da na njega spustiš cipelu. Ko zna, možda je od pire krompira. Opet jezero ...rekao bih Fatamorgani par reči, u četiri oka, mada kasno je, duva vetar, Olji se piški, gladni smo ...možda sutra. Pored puta čovek, magarac i još dva malo manja magarca sa glavom psa. Dobro, možda se odljutim... Aksaraj je već nešto opipljivije. Skoro pa Sarajevo. Od sada, igramo samo na sigurno. British Petrol. Benzin miriši na benzin, toalet smrdi na kuglice iz pisoara. Na parkingu se družimo sa par momaka iz sela Kapadokije. Odela, frizure, sve je spremno za nastup na Pesmi Evrovizije. U Kapadokoji, u selu, je dosadno, ovde je Kopakabana. Dobro, more je malo isparilo.... Svi voze mopede, krševe od 100-150 kubika osim jednog koji vozi novi BMW X5 džip. Živi u Liverpulu, leta provodi sa starim drugarima. Ne dozvoljava da u njegovom prisustvu bilo ko pomisli na novčanik. Želimo li sa njima u diskoteku. Pijemo li što? Hvala, žurimo ka Nevšehiru. Mrak će za pola sata. Momci sa motorima se zgledaju, kažu da smo zakasnili. Zakasnili?? Na šta smo zakasnili? Ne pratim ja fudbal. Vetar ...spavajte ovde, ima hotel. Hvala, lep provod i nemojte puno da pijete, možete da se napijete, prećićemo mi tih 50 kilometara taman sekire padale. Opet se zgledaju. Napuštamo Aksaraj, po mraku. Ubrzo, jedino što se može videti su mesec i komad džade koju osvatljavamo. Odjednom, pred nama, magare sa glavom psa. Turski ovčarski pas. Igrač koji ga ne zaobiđe ili pogodi minobacačem gubi sve živote. Zaobilazimo. Jedva. Nije nas nije ni pogledao, kao ni jedan drugi kasnije. Ima tu nečeg od magareta... Tornado. Molimo te Bože, samo da se dočepamo nečeg tvrdog. Makar dve cigle. Hvala ti. Sto puta. Pumpadžije nam dopuštaju da prespavamo na travnjaku mesdžita, uz zidić ograde. Drugačije sam zamišljao Ritz-ov Royal Suit, ali sumnjao nisam da smo na pravom mestu. Za pet minuta smo u krevetu. Opranih zuba. Nevidljiva ruka gasi prekidač rasvete oko male džamijice i pušta film na najvećem ekranu na svetu. Mlečni put i sve zvezde.