Ja bih radomiru verovao sve u vezi šaraFa

Plus k'o vrata. Bravo!

Moglo je da bude uzasno... uh...

Ako je neko poručio i ima višak jednu H4 led, šaljite ponude na PP..

Na ukrajinskoj granici …i dalje do Odese! piše: Violeta Još uvek pod utiskom brzog prelaska granice Pridnjestrovlja (ili Moldavije, kako vam drago), vozimo se ka ukrajinskoj strani, jer granične postaje udaljene su međusobno nekoliko kilometara. – “Zadržali smo se 47,3 sekunde”, šali se S. Možda je ipak bilo koji sekund više, ali ne mnogo. Zaista neočekivano brzo smo napustili Pridnjestrovlje. *** Između dve granice vozimo se kroz trsku i lagune, lepo je, ali se put odjednom pogoršava. Na ulasku u Ukrajinu, dočekuje nas, logično, onaj “ruski” tip granice. Spuštena rampa, a iza zona graničnog prelaza. Međutim, motor uvek deluje pomalo kao katalizator na granične službenike, pa tako i na ovog vojnika koji obezbeđuje rampu, iako neki automobili čekaju, brzo nam daje listić za sakupljanje pečata i podiže zapreku. Dočekuje nas policajac. Ljubazno gleda odakle smo, malo proćaska, lupi svoj pečat na beli listić, uputi nas na pasošku kontrolu i kaže da parkiramo motor pored u hlad. Na pasoškoj kontroli (kućica standardnog izgleda, kao na našim granicama) vide u saobraćajnoj dozvoli oznaku SRB i šalju nas oboje sa pasošima u glavnu zgradu. Pri tome službenik iz kućice doziva ženu policajca koja patrolirala okolo da nas sprovede. Krećemo prema glavnoj zgradi u pratnji policajke, nije nam baš svejedno (kada je ikada bilo čoveku svejedno da ga policija prati/sprovodi?), razmišljamo šta ćemo u glavnoj zgradi, ispali smo iz redovne procedure, koliko će sad da traje, na koji način će da nas gnjave… i sve u tom smislu, kad evo ga naš prvi policajac (onaj što lupa pečate na ulazu), zaustavi našu policajku i vrati je na patroliranje, a nas vrati do šaltera za pasošku kontrolu i objasni službeniku da mi iz Srbije ipak idemo po ubrzanoj proceduri, što znači da završavamo sve preglede na šalteru. Aha, mislimo se ironično, tako je kada si građanin ozbiljne države , vratili smo se u regularnu (zvanično: ubrzanu) proceduru! Pasoška kontrola unosi podatke u IS, vraća pasoše, saobraćajnu dozvolu i zeleni karton (u Ukrajini važi međunarodno putno osiguranje, ne plaćajte dodatne polise koje će vam možda ponuditi!) i na kraju, lupa drugi pečat na beli listić sa ulaza. Sledeći korak je carina, šalter iza, službanik opet prekucava podatke sa saobraćajne dozvole u IS, to traje, pokušava da ćaska za to vreme, i na kraju lupa treći pečat na talon. Vraćamo se po motor, krećemo ka izlazu iz granične zone, tamo su ponovo rampa i vojnik. Na izlazu predajemo papir sa pečatima vojniku, on diže rampu i klima glavom u znak pozdrava. *** Da sumiram: procedura prelaska granice, sve u svemu, nije čak ni previše dugo trajala i, iskreno, upućivali su nas uvek na sledeći korak. Ali, opet, pretpostavljam da može da bude traumatično iskustvo za strance koji ne govore ruski, jer vide da ostali putnici (lokalci: Moldavci, Pridnjestovljani, Rusi, Ukrajinci, ogromna su većina na ovom prelazu) završavaju na dva šaltera (evropskog tipa, jedan iza drugog, pasoška kontrola i carina), dok njih sprovode negde tamo iza u glavnu zgradu. Kada su nas tako poveli bez objašnjenja i mi smo bili za trenutak zbunjeni: zašto sad tamo, gde, šta sad hoće? Jer, službenik ništa ne objašnjava, jednostavno u trenutku u kome je video SRB, prekinuo je rad, spakovao dokumenta, dozvao policajku, gurnuo joj naša dokumenta u ruke i pokazao nam da krenemo sa njom. Čak i kada pričate ruski nije vam svejedno… Na sva četiri prelaza koja smo prešli, dakle, priča se ruski. Engleski ne prolazi uopšte (da li ga ne znaju ili neće da govore, ne znam, uostalom, svejedno je). Verujem da bi smo se čak pre sporazumeli da govorim srpski, a oni naravno ruski. Na bilo kakvu englesku reč samo odmahuju glavom. Policajci u slengu saobraćajnu dozvolu zovu pasport za motocikl, vozač je voditelj, a carina se na ukrajinskom kaže MITNICA (!), pa kako putnik da ostane ozbiljan . S. mi je posle objašnjavao da se i na bugarskom kaže isto tako, ali meni je sve vreme bilo neopisivo smešno kada su nas upućivali na “Mitnicu”, nisam to mogla da sakrijem. Elem, završismo mi ulazak u Ukrajinu ipak bez većih problema i bez mnogo izgubljenog vremena. To što smo iz Srbije, u ovim krajevima, istočno od Rumunije, dosta pomaže. Eto, tako vam je to na ukrajinskoj granici… nekom će opis valjda koristiti. *** Iza granice dočekuje nas Ukrajina u ne baš najlepšem izdanju. Meni je prvi put, gledam sve sa interesovanjem… *** Od granice do Odese vozimo se oko 80km. Put je znatno lošiji nego u PMR (kako se čovek lako navikne na dobro!), a lošije je čak i od većeg dela Moldavije. Asfalt je propao, ivica puta zarasla u travu ili se odronila u šljunak. Prvo se vozimo kroz zeleni pojas… (REW 2016) … a onda kroz stepu (REW 2016) Sela su, slično kao kod nas, uz magistralu, pa ima ljudi na putu. Prodavci voća, kafane i parkirana vozila su pored puta, poznato zar ne? *** Benzinske pumpe su uglavnom moderne. Cena goriva varira od pumpe do pumpe. *** Do Odese stižemo predveče. Na ulasku u grad policija “presreće” vozače. Prilazna magistrala je u nešto boljem stanju, ali je i veća gužva. Sa strane se smenjuju stari i ofucani objekti, a povremeno i novi moderni centri. Tu je i železnička pruga, ona ista koju pratimo još od Beljcija. Azerski Socar, S. obožava njihove pumpe – uvek su čiste, moderne i kaže da imaju odlično gorivo! (REW 2016) *** Kako se približavamo centru, gužva postaje sve veća. Prolazimo kroz stambene blokove. … i poneka javna zgrada (REW 2016) *** Kod luke se probijamo kroz veliku saobraćajnu gužnu. Luka je ogromna, od nje vode čuvene Potemkinove stepenice na brdo, a na brdu je centralni deo grada. Naš hotel je 50-tak metara udaljen od Potemkinovih stepenica, na veoma dobroj lokaciji za šetnju kroz grad, ali zato na komplikovanom mestu za prilaz – moramo da se probijemo motorom do srca ogromnog grada. Do centra još malo, Katerinska je centralna ulica… (REW 2016) … gužva sve veća… (REW 2016) Tu je naš hotel, ispod ovog brda, gleda na pristanište (REW 2016) *** Odmora nema. Brzo se presvlačimo u civilku i krećemo u centar, treba da zamenimo (opet!) novac, a i ja želim da što pre upoznam Odesu… Dok se penjemo Potemkinovim stepenicama, pitam S. kako se oseća sada kada je drugi put na istim, a on opisuje: – “Pa, potpuno drugačije. Potpuno drugačije. Prošli put smo ušli u velikoj nervozi, puno smo vozili tog dana, sa Krima, još iz Simferopolja, to je bilo skoro 600 km. Došli smo u grad, u gužvu, nismo imali smeštaj, ništa nismo znali… Tražili smo smeštaj i završili u čuvenoj Zirki, fuck hotelu… Sutradan smo došli na Potemkinove stepenice, što sam ustvari želeo da vidim. Danas smo znali gde idemo, imali smo smeštaj, smeštaj nam je od ovih stepenica jedno 50 metara, dobar parking, dosta znam, zaobišli smo saobraćajnu gužvu u velikim prstenovima i bulevarima, pure relax … Hajde da vidiš Odesu. Super je grad!” Čuvene Potemkinove stepenice, vode od luke uz brdo do centra, malo građevinsko čudo, sa vrha stepenica ne vidi se nijedan stepenik (REW 2016) *** I tako, eto nas u Odesi! Sada nam sledi nekoliko dana hedonizma i odmora u ovom biseru na obali Crnog mora…

http://rs.n1info.com/a276460/Vesti/Vesti/MUP-CG-Licna-karta-i-dalje-dovoljna-za-gradjane-Srbije.html

Eh... jasno je da je ceo post inspirisan ovom stranom plota

Rašomon u partiji šaha piše: Severian Dok neočekivano brzo napuštamo Pridnjestrovlje i spremamo se da stupimo na tlo Ukrajine, razmišljam o Moldaviji i situaciji u kojoj se nalazi. Moldavija je duboko podeljeno društvo i to na onaj najnesrećniji način – oba njegova dela, koja se međusobno niš’ ne razumeju i čak smatraju one druge neprijateljima, brojna su i duboko ubeđena u ispravnost sopstvenih stavova. U moldavskom slučaju ta podela je osim obrazovnom, socijalnom i kulturološkom matricom, uslovljena i etničkim elementom: rumunsko stanovništvo uglavnom je okrenuto zapadu i pro-EU je orijentisano (Moldavija ima sporazum o pridruživanju sa EU), dok je slovensko stanovništvo (Rusi i Ukrajinci), malobrojnije ali zato društveno bolje pozicionirano, okrenuto saradnji sa Rusijom. Urbana populacija, uglavnom, vidi svoju budućnost na zapadu, ruralna na istoku. Mladi gledaju u EU, oni koji pamte sovjetska vremena u Rusiju. Društvo je duboko podeljeno na nivou osnovnih vrednosti, opredeljenja i smera kojim ići dalje. Ta podela, a ona gotovo nepromenjena traje i danas, kulminirala je početkom devedestih godina prošlog veka, najžešće na severo-istoku zemlje. Nakon krvavog građanskog rata Pridnjestrovlje je proglasilo nezavisnost od centralne vlade u Kišinjevu. Rat je zaustavljen intervencijom međunarodnih “mirovnih snaga”, sastavljenih uglavnom od ruske vojske. Od tada, pa sve do sada, zemlja je zaustavljena u zamrznutom konfliktu. Nema joj ni napred ni nazad, ni na zapad, ali ni na istok. Da budemo iskreni, ni jedni, ni drugi ih baš i ne žele. Ravnoteža je u ovom statusu kvo. Da li je konflikt, iako nesumnjivo u osnovi uzrokovan opisanom dubokom podelom u moldavskom društvu, bio sasvim autohton, nastao isključivo iznutra? Potpuno sam ubeđen da nije. Tačnije, ako je kao takav i nastao, danas je zacementiran u nerešavanju usled velike istočne “partije šaha” između NATO saveznika i Rusije. *** Nakon sloma SSSR-a, NATO je, kao pobednik hladnog rata, usvojio doktrinu agresivnog širenja na istok. Rusija je to, ne bez osnova, shvatila kao ugrožavanje svoje zone uticaja i, čak, kao atak na sopstvenu bezbednost. Kada joj je porast cena baznih sirovina na svetskim berzama dao novu snagu, a unutrašnji novouspostvaljeni autoritarni sistem i neku vrstu stabilnosti, usledio je odgovor. U svim državama koje su koketirale sa NATO (Gruzija, Azerbejdžan, Moldavija i, na kraju, Ukrajina) po istoj matrici, koristeći proruske delove društva i njihovo ozbiljno nezadovoljstvo i osećaj straha, Rusija je pomogla nastajanje novih ili iskoristila već postojeće unutrašnje konflikte. Tako su nastale teritorije poput Abhazije i Južne Osetije u Gruziji, Nagorno Karabaha u Azerbejdžanu, Pridnjestrovlja u Moldaviji i, na posletku, novo-Rusije u Ukrajini. Ratovi su relativno brzo zaustavljeni, mirovne trupe raspoređene, a sva ova društva već preko dvadeset godina ostala su paralisana u nerešenim konfliktima. Njihov napredak ka NATO uspešno je zaustavljen. Gledano merilima geostrateške partije šaha, možemo li kriviti Rusiju? Iskreno rečeno, ne. Odgvorili su na način koji im je bio na raspolaganju, uzgred prilično nov i inventivan, i (donekle) zaustavili zaista agresivno širenje zapadne alijanse ka svojim granicama. Uostalom, slično ili gore, čine i najjači zapadni saveznici na Bliskom istoku, gurajući ovaj region u haos i najveću tragediju ovog mladog, 21. veka. Ako je nešto differentia specifica velikih sila, to su upravo ovakve makijavelističke geostrateške igre. Da li kreiranje i održavanje zamrznutih konflikata predstavlja legitimnu strategiju, gledano merilima života običnih ljudi? Iskreno rečeno, ne. Ono je upravo monstruozno! Čitave generacije, čitava društva, zamrznuta su u limbu bez perspektive. Običnim ljudima, pojedincima, radikalno su otežane šanse da ostvare svoje potencijale, da ispune svoj život u skladu sa njima. Mnogi nikada neće to uspeti. Zamislite, kada se rodite kao talentovan mlad čovek u Tiraspolju (ili Sukumiju, ili Donbasu, ili Stepanekertu…), vaša šansa da razvijete svoj talenat nije velika. Diplome, ako i uspete da se školujete, niko ne priznaje, pasoš vam, od velikih tržišta, priznaje samo Rusija, nemate ni finansijski, ni logistički potencijal da lako odete bilo gde (zapravo, bez obzira na nepoverenje ili čak mržnju, većina mladih iz Pridnjestrovlja studira u Kišinjevu, te diplome i pasoše, naime, ipak neko u svetu još i priznaje). Glavna održiva perspektiva je u emigraciji! U svim tim nedovršenim državama resurse društva zauzele su autoritarne oligarhije, koje su okupirale državu iznutra. Van njih nema bilo kakvog ekonomskog prostora za delovanje. Posledično, korupcija je sveprisutna, konkurencija ne postoji, negativna selekcija poslušnih cveta, a sposobni odlaze ili propadaju. Lične slobode postoje eventualno i samo do tačke dok se ne umešate “u politiku”. Ili u ono što procene da je politika. Nakon toga nestajete. Do svega ovoga dovodi zatvoreno društvo i zamrznuti konflikti koji ga uspešno uzrokuju i održavaju. Znam to, sve sam ove teritorije (osim Južne Osetije, hmm, eto ideje!) video svojim očima. *** I šta je onda rešenje? Bojim se da rešenja nema, makar ne brzog, onog koje će popraviti stvari u roku životnog doba jedne generacije. I jedni i drugi (mislim i na Zapad i na Rusiju) su u pravu, makar mereno iz ugla sopstvenih interesa. I tako fundamentalno u krivu, mereno svakom drugom metrikom.

Tiraspolj (PMR) … i etapa Tiraspolj – PMR granica piše: Violeta Tiraspolj nije mali grad. Nalazi se na levoj, severo-istočnoj, obali reke Dnjestar. Nekada je bio drugi po veličini grad i industrijski centar u Moldaviji (posle Kišinjeva); sada, nakon građanskog rata, je glavni grad Pridnjestrovlja (PMR). *** Grad je živ – to nam je prvi utisak. Nikakvo specijalno prisustvo te čuvene policije, o kojoj se toliko piše (navodno “KGB” prati sve strance, trt-mrt… svašta ima po Internetu da se pročita). Moderne poslovne zgrade, dobri restorani, novi stambeni blokovi, sređene fasade, ulice se održavaju. Neposredno pored centra gradi se veliki šoping mol. Apsolutno ne liči na stari sovjetski grad. “Šerif” je sve prisutan, kao da smo išta drugo očekivali . Poslovna zgrada Tiraspolj Trans Gasa (REW 2016) Izgleda da su turisti još uvek retki, ili bar na dva točka, pomalo smo atrakcija (REW 2016) Globalizacija stigla i u Tiraspolj, šoping centar u izgradnji (REW 2016) Grad je sređen, zelenilo održavano (Tiraspolj 2016) Na pijaci uvek i svuda gužva (REW 2016) Svaka “država” mora da ima Ustav, a gde je Ustav tu je i Ustavni sud! Sećate se Cricove? Ne vole Moldaviju, ali vole moldavska vina (Tiraspolj, REW 2016) Trolejbus je i ovde glavno sredstvo javnog saobraćaja (REW 2016) Fasade su sređene (REW 2016) Na parkingu u dobrom društvu (REW 2016) *** Centrar grada je ulica 25. oktobar. Nije pešačka zona, ni trg, već široki, široki bulevar, sa veoma širokim trotoarima sa obe strane, koji povremeno prerastaju u trgove ili parkove. Duž glavne ulice su skoncentrisane istorijske znamenitonosti, kulturne institucije i javna administracija: Dom kulture, pozorište, spomenik ruskom generalu Aleksandru Suvorovu (osnivaču grada), Parlament sa spomenikom Lenjinu na visokom pijedestalu. Sa suprotne strane ulice je Memorijalni park žrtvama svih ratova: Drugom svetskom ratu, ratu za nezavisnost 1990-1992. godine, avganistanskom… Tu je i spisak stradalih u ratu za nezavisnost, dosta ljudi je izginulo, brojimo preko 1000! Ispred je večna vatra, u spomen poznatim žrtvama i nepoznatom junaku. Spomenik ruskom generalu Aleksandru Suvorovu, osnivaču Tiraspolja (REW 2016) Centralna ulica u Tiraspolju (REW 2016) Memorijalni park žrtvama svih ratova (REW 2016) Sev je nosač, ja sam fotograf (REW 2016) Tiraspolj – prestonica Pridnjestrovlja! (REW 2016) Na svakom koraku obeležja nezavisnosti, godinu prelepljuju – ko da štampa novi bilbord svakog 1.1. (REW 2016) Večna vatra u spomen žrtvama Drugog svetskog rata (REW 2016) Spomenik – spomen-ploča žrtvama rata za nezavisnost 1990-1992. godine (REW 2016) Odmah pored, spomenik stradalim u sovjetskom ratu u Avganistanu (REW 2016) T-nešto, ne znam te modele, sovjetski tenk, slavi pobedu SSSR u Drugom svetskom ratu (REW 2016) Niko ne navija za Lorenca, svi jedinstveno sa Rosijem (REW 2016) *** Ima policije (saobraćajna je vidljiva, ona u civilu je manje vidljiva), ali ko na to ne obraća pažnju, kao ja, neće ih ni primetiti. Iako je na centralnom bulevaru zabranjena vožnja moticikala, mi smo se tuda provezli bar tri ili četiri puta dok smo tražili parking i inicijalno razgledali grad, policajac koji stoji ispred memorijalnog centra nije nas zaustavljao. U Pridnjestrovlju je zabranjeno fotografisati javne zgrade. Ovo nije tako retko za bivše SSSR zemlje, ali ja na to ne obraćam pažnju. Pošto sam danas ja fotograf, a Lenjinov spomenik tako izazovan (sa ili bez Parlamenta iza), trudila sam se dugo, pošto je jako visoko, da ga lepo uslikam, sve dok nisam shvatila da tu u kolima, na metar od mene, sedi policija u civilu i gleda me zapanjeno. Reč mi nisu rekli! Slikam… …i slikam… …i slikam… …i jos malo slikam… …dok policija sedi iza mene i ne pravi pitanje. (REW 2016) *** Napuštamo spomenik Vladimiru I. Lenjinu i kroz park se spuštamo prema reci. Dnjestar protiče kroz Tiraspolj. Preko reke je most, za pešake! To je ujedno neka vrsta graničnog prelaza. Iza je opet tampon zona i onda, dalje na jug, Zeleni koridor. Malo dalje niz reku je skela. Prevozi automobile. Policija ovde ima pune ruke posla, na svakom koraku je neki prelaz! Niz stepenice do reke (REW 2016) Pešački most preko Dnjestra (REW 2016) …i skela koja prevozi automobile preko (REW 2016) Plaža, sa druge strane reke (Tiraspolj, REW 2016) Kroz park se vraćamo do centra (REW 2016) *** Ručamo picu u Andy’s Pizza, lanac zapadnjačkog izgleda koji svuda srećemo. Skoro svi, ako ne i svi, gosti su stranci. Kao da su svi stranci u gradu došli baš ovde na ručak. Svih deset stranaca . Na meniju su pice, burgeri, odresci sa povrćem, salate, paste – sve poznato i prilagođeno zapadno-evropskom ukusu. Andy’s Pizza je vrlo kulturno mesto, čisto i fino. U pozadini svira Džoni Keš! Kafa je ovde 17 rublji, dok je u Benderu 13. Ipak je ovo glavni grad, a Bender (15km daleko) provincija! Ostade nam dve rublje i neki metal za uspomenu (REW 2016) *** Na izlasku prolazimo kroz stambenu zonu. Zgrade su sređenije i modernije nego u Moldaviji. Pomalo smo iznenađeni, ovo prilično dobro deluje za stanovanje! Zeleno i veselo, stambena zona u Tiraspolju (REW 2016) Iskreno, bar ovako sa motora, deluje nam bolje nego većina naših blokova, zar ne? Sev sumira utiske: “Podaci o ovoj državici koji se mogu naći na english-speakers Internetu nisu uglavnom netačni, oni su po pravilu (!) netačni. Dakle, apsolutno nema govora o vraćanju u prošlost, putevi su bolji nego u Moldaviji, ulice su fenomenalne, trasirane, sa ivičnjacima, nisu prašnjave, gradi se na sve strane, grad deluje bezbedno, ljudi gledaju svoja posla, žive svoj život, nikakvo istaknuto prisustvo vojske i policije, nikakav KGB, mi snimamo sve živo, pa i javne zgrade, niko nas ništa nije pitao. Kao i uvek, svi podaci su netačni, jer proizlaze iz straha, a strah dolazi najverovatnije od toga što ljudi imaju jezičku barijeru, slabo šta razumeju, teško komuniciraju, a zbog ćirilice teško i čitaju… Uplaše se umesto da se otvore i tako, formiraju pogrešan utisak.” Ne da nismo imali bilo kakvu neprijatnost, upravo suprotno, imali smo svaku moguću prijatnost. Moglo bi se opet doći, pa čak i prespavati! “Eto kako vraćanje duga sebi”, zaključuje S. dok napuštamo grad, “kreira iznova nove i nove dugove. Mora se ovde doći još jednom!” *** Od Tiraspolja put nastavlja kao pravom linijom izvučen. Sve je zeleno, dupli drvoredi, šuma sađena, blago valovito. – “Liči na Ukrajinu, kao da je možda iza ćoška”, šali se S. – “Ma ovo sada jeste Zeleni koridor”, šalim se ja, jer se vozimo kroz predivno zelenilo. I tako sve do granice… *** Na izlasku iz PMR, policija traži “plave papire” (prim. aut. osiguranje i carinski privremeni uvoz), valjda im je tako lakše da objasne strancima šta im treba. Pogledaju ih, uz pasoše i saobraćajnu dozvolu, i mi nastavljamo dalje. Šta mislite da li su tražili boravišnu dozvolu? Jesu! Uzeli su je! Dakle, na granici Pridnjestrovlja, bilo je precizno i pedantno, i što je važno kratkotrajno! Treba li spomenuti da ništa nismo platili? Niti su tražili! Utisak je kompletan i potvrđen: priče o iznudama u Pridnjestrovlju u našem slučaju su se pokazale kao upravo to – samo priče… Ukrajino, evo nas! Prilazak granici PMR-Ukrajina (REW 2016) *** Na kraju, moram da napišem i jedan utisak, koji me neprestamo prati od posete Tiraspolju. Na Internetu se pišu negativne i loše stvari, kažu da je boravak u Tiraspolju povratak 20 ili 50 godina unazad, da su ulice pune rupa, da su zgrade stare i ofucane… Ništa, ama baš ništa, ne odgovara istini! Pitam se zaista, od tada do sada, gde su ti ljudi bili i kako su stekli takve utiske? Ponekad se šalim kako turiste iz Kišinjeva turističke agencije ne vode u Tiraspolj, to im je preveliko zezanje, nego u Beljci. Postave lepo kontrolni policijski punkt na ulazu u grad (što im je inače običaj), policija ih isproverava i pusti – turisti misle to je PMR granica, moldavske ionako nema (tako pišu po Internetu, iako zaista postoji i moldavski policijski punkt i PMR granica, plus ruska vojska između). Ulice su zaista pune rupa, neuređene, slaba rasveta (takav je Beljci, šta će), eto ga sve što očekuju da vide u Tiraspolju! Ima i “Lenjinov spomenik ispred zgrade u komunističkom stilu” – definitivan dokaz i za one sumnjičave… Elem, nas baš briga šta se piše, mi smo bili, videli i, neka se kaže, pomalo i zavoleli Tiraspolj: Violeta and Severian in Tiraspol (Transnistria)

Bender (PMR) … i etapa Bender – Tiraspolj piše: Violeta Nakon ulaska u Pridnjestrovlje, put postaje još bolji. Polu-autoput, perfektan asfalt, drvored i rasveta duž celog puta, sve do Bendera. Doduše, Bender je svega nekoliko kilometara udaljen od granice ali ovako kvalitetan asfalt nismo videli do sada u Moldaviji. Put posle granice je odličan (REW 2016) Bender ispred nas (REW 2016) *** Bender (podjednako se koristi i rusko ime “Benderi”) je mali grad. To je nekadašnja velika saobraćajna raskrsnica: Možete da nastavite na istok ka Tiraspolju ili na jug ka Kaušaniju (Moldavija) ili nazad ka Kišinjevu (Moldavija). Bender lako možete da preskočite na svom putu, pošto R2 magistrala prolazi po obodu grada, a žuri vam se u Tiraspolj ili Odesu. Nemojte! Ovo je jedini deo Pridnjestrovlja koji se nalazi na desnoj, jugo-zapadnoj strani Dnjestra. Tokom rata 1992. godine, kada je Pridnjestrovlje proglasilo nezavisnost otcepivši se jednostrano od Moldavije, ovde su se vodile velike borbe (zbog blizine granice logično) i primirje je proglašeno nakon što su ruske vojne trupe napravile tampon zonu oko Bendera. Neko vreme je Bender bio tampon zona, a onda je faktički pridružen Pridnjestrovlju. Sećate se da smo prošli kroz jedan kontrolni punkt ruske vojske između moldavskog policijskog punkta i PMR granice? Na obodu Bendera, tik ispred mosta preko Dnjestra, naićićemo kasnije na još jedan ruski vojni punkt. Ruske “mirovne trupe” još uvek su prisutne. Bender je saobraćajno čvorište (REW 2016) Na ulazu u Bender, dočekuje nas trijumfalna kapija… (REW 2016) … i veliki supermarket “Šerif”, prvi u nizu! (REW 2016) “Šerif” je glavna kompanija u ovoj zemlji. Srešćemo brojne supermarkete, benzinske pumpe, pa čak i jedan stadion. Na stadionu igra, pogađate, FC Šerif, koji se takmiči, zanimljivo, u prvoj ligi Moldavije. I to ne da se takmiči, već je od 2001. kada se situacija dovoljno smirila da klub zaigra u moldavskom šampionatu, FC Šerif samo dva puta izgubio šampionat!!! Tako da je tajkun Šerif, jer na ovakvim teritorijama iza sličnih kompanija uvek stoji sprega politike i nekakvog tajkunskog povlašćenog položaja, izgleda veliki ljubitelj fudbala, kao i ja. – “Ovaj ‘Šerif’ je stvarno šerif” – primećuje S. Supermarket “Šerif”… (REW 2016) … i benzinska pumpa “Šerif”… (REW 2016) … i stadion “Šerif” na putu između Bendera i Tiraspolja (REW 2016) A ja primećujem da se baš niko na Balkanu ne bi postideo ovog stadiona . *** – “Hajde baš da vidimo cenu goriva kad naiđe”, kaže S, pa pogledom tražimo pumpu. – “Au, sunce ti, nula (!). Dele besplatno gorivo”, smeje se S. Ispostaviće se kasnije da je cena benzina, pomalo neočekivano, viša nego u Moldaviji. Radovi na nadvožnjaku iznad pruge… (REW 2016) … i pruga ispod. Ovo je glavni pravac Beljci-Kišinjev-Tiraspolj-Odesa (REW 2016) *** Duž magistrale nižu su brojni spomenici i memorijali, uglavnom borbi za nezavisnost, žrtvama palim od strane “rumunskog agresora” i ruskim mirotvorcima. Tvrđava na Dnjestru pored Bendera, turistička atrakcija na koju su ponosni (REW 2016) Spomenik ruskim mirovnim snagama (REW 2016) …u velikom kružnom toku, glavnom čvorištu magistrala na obodu Bendera (REW 2016) Veoma je čest bilbord koji poziva na jedinstvo sa Rusijom. Rusija, materijalno i politički, predstavlja glavni stub i razlog postojanja Pridnjestrovlja. U Moldaviji i ovde, u Tiraspolju, ima raskrsnica gde na semaforu stoji uvek zelena strelica za skretanje desno. To je fiksan znak, nije svetlo. Korisno! Interesantna adresa ove fabrike (REW 2016) *** Dok se vozimo lepo uređenom magistralom, razgovaramo o Benderu. Nismo planirali zaustavljanje pre Tiraspolja, ali ovo što smo videli do sada, kao da su gradski oci pravili teaser, privlači nas da svratimo. Na granici smo se zadržali kraće nego što smo očekivali, pa imamo vremena za kafu. Na kružnom toku, kod spomenika ruskim mirotvorcima, skrećemo u grad. Malo kasnije vratićemo se na istom mestu na magistralu i nastaviti dalje, preko Dnjestra, ka Tiraspolju i Odesi. Ulice u Benderu su uglavnom sređene (REW 2016) Supermarket u prizemlju bivše javne komunističke zgrade, komercijalizacija! (REW 2016) Automobili su uglavnom “treća ruka” iz Evrope… …a grad je veoma dobro održavan (Bender 2016) Komunalne službe koriste stare vojne kamione (Bender, REW 2016) Grad je zelen, drvoredi na svim većim ulicama (Bender 2016) Autobuska stanica u Benderu… nema veze, stadion je odličan (REW 2016) *** Bender je drugi po veličini grad u Pridnjestrovlju, uz Tiraspolj jedini centar. U poređenju sa Beljcijem, manji je, ali puno sređeniji. Pijaca, prodavnice, ulice, sve je u mnogo boljem stanju nego u Beljciju. U centru grada je veliki trg, sličan onom u Beljciju. Parkiramo motor u nastavku trga, parking se ne plaća. Redak smo prizor i ljudi nas odlično primaju! Na trgu srećemo vojnika sa granice, završila mu se smena, prepoznaje nas i mahne sa osmehom, komentariše kako mu je veoma drago što nismo samo prošli kroz Bender, već smo eto i svratili. Ljudi zagledaju motor, niko ga ne dira. Veoma, veoma su pristojni i gostoljubivi. Uređene banke, za promenu novca (Bender, REW 2016) Pridnjestrovlje ima svoju valutu (PMR rublja), ima svoje tablice, svoju zastavu i svoj jezik (ruski). Svi natpisi su ćirilični, za razliku od Moldavije koje se vratila na latinicu. Po svim tim obeležjima, defintivno su, u svojoj glavi, raskrstili sa Moldavijom, koliko god Moldavija nije sa njima. Međutim, ostali su lokovani u tom nerešenom odnosu i samo sa nekom posrednom, neformalnom vezom sa Rusijom (koja im pruža potporu u tom nedovršenom otcepljenju), pa stoje tako zaglavljeni, što bi rekao M. Selimović: “ne mogu ni napred, ni nazad”. Korisna info za putnike, kurs PMR rublje (2016) PMR valuta je čak i vizuelna kopija ruske rublje (REW 2016) Pridnjestrovske tablice, nepriznate u Moldaviji (REW 2016) Neophodan dokument za ulaz motociklom u PMR – carinska deklaracija (REW 2016) Zastava PMR, na vrhu svake javne zgrade (REW 2016) Sudbinski povezani sa Rusijom i Moldavijom (REW 2016) *** Bender ima trolu, to je osnovni prevoz i ovde. Ima savršene ulice i put do granice. Deluje modernije od Moldavije, a ustvari su siromašniji. Pridnjestrovlje je siromašnije od najsiromašnije nacije u Evropi! To je velika tragedija, jer su pre rata 90-tih bili industrijski i najrazvijeniji deo Moldavije. Dosta od te discipline i komunalnog reda se odmah vidi, razlika u odnosu na unutrašnjost Moldavije je evidentna, i to na pozitivnu stranu. Ono što se ne vidi na prvi pogled je besperspektivnost života u enklavi zaustavljenoj u 25-godišnjem zamrznutom konfliktu. Osim ako ste Šerif ili neko Šerifov… Na ulasku u Bender (REW 2016) Novac se menja u banci. Bez stresa i nesigurnosti, bez gubitaka na kursu. Kafa americano je oko 1 evro (tako se kaže beogradski “produženi” u svetu ), skuplja nego u Moldaviji. Gorivo je oko 1.1 evro, skuplje nego u Moldaviji. Hrana i piće u restoranima su nešto skuplji nego u Moldaviji. Pauza za kafu i predah… kafići su moderni i brojni u Benderu (REW 2016) REW adventure u Pridnjestrovlju (REW 2016) *** Vraćamo se na magistralu kod spomenika ruskim “spasiocima”. Tu je čitav memorijalni park, sa obe strane puta ima po nekoliko spomenika posvećenih borbi za nezavisnost 1992. godine. Tenk sa zastavom… viđali smo po Internetu, lendmark za malobrojne turiste i fotografisanje, mi ne stajemo! Desno, preko mosta, za TIraspolj i Odesu (REW 2016) Ruske “mirovne trupe” i dalje čuvaju most preko Dnjestra, bivšu tampon zonu (REW 2016) …prolazimo bez zaustavljanja (Dnjestar, REW 2016) I prelepi Dnjestar… poprište tako krvavog sukoba (REW 2016) *** Tiraspolj je udaljen od Bendera svega 15-tak kilometara. Put je veoma dobar, ali i dosta opterećen, to je glavna magistrala. Između Bendera i Tiraspolja vozi trola! Ovo je prva međugradska trola koju vidimo u životu! Trola br. 19, vozi na relaciji Tiraspolj-Bender (REW 2016) I tako, vedra duha i potpuno odmorni, stižemo do Tiraspolja…

E sad mi krivo što sam prejudicirao :). Kritike su na mestu, zato i postoji ova tema. Trudićemo se da se popravimo.

Kao što rekoh, zeko, mnogo lako sudimo. Činjenica je da ni ti, ni ja, nemamo pojma zaista šta se ovde desilo... Kolegi motociklisti od srca želim da što manje boli i da se što pre vrati na posao...

Poenta je da mnogo lako sudimo i donosimo zaključke preko Interneta, bez uviđaja... Ako si bio očevidac, onda se izvinjavam.

Odakle znaš koliko je vozio? i to baš 56kmh... Nadam se da je kolega dobro i svakako želim brz oporavak!

U toku je ul fotografija. Promenili smo fotografa, nadamo se da ce vam se fotke baš, baš svideti... nama deluju do OO edit: ima oko 900 fotografija, pa je razumljivo trajalo za nijansu duže

Da je bilo ko imao pristojan grip i da je, samim tim, tempo u trci bio malo jaci, Ducati ne bi bio tako dobar. Mislim da je ovaj vikend vise kombinacija stanja asfalta i kvaliteta guma, nego sto je Dukati resio svoje probleme u krivinama... Sto se Aprilije tice, mislim da su vozili eksperimentalni agregst, pa razvoj dogadjaja nije onda veliko iznenadjenje...

Pricao MM u Mudjelu da je medium sa desne strane bila tvrdja nego hard guma. Miselin prvo negirao, pa izdao saopstenje da je markez u pravu Pišanje...

Ma jasno... ko ne navija za Mateu, crkao mu koprocesor za empatiju Svi smo slabi na njega!

Zbunjeni Vinjales, u rebusu totalno ... retko necenzurisan i iskren danasnji intervju: http://m.crash.net/motogp/news/252342/1/weekend-of-woe-causing-vinales-big-drama-in-head.html Zanimljivo!

Nego, sta kazete za Lutija? Samp 7p iza Morbidelija...

Hmm.. ne bih izvlacio prevelike zakljucke oko JL sada. Ipak je ovo njegova staza... videcemo za jos koju trku.

Pedrosa, Markez, Lorenco

Zato je MM veliki šampion: "Of course you lose a little bit of confidence but as you saw; I crashed, I went back out and pushed to the limit, crashed, pushed to the limit again. And tomorrow of course I will push again,” "Today I took a lot of risks and crashed a few times, but honestly I prefer to start fourth with four crashes than tenth with no crashes. Also it was good to understand that tomorrow we need to be really patient.” "It looks like the one that it is the best to manage [the drop in tyre performance during the race] because he pushes less the tyres, is Dani," Marquez said. "He is really light and also very smooth with the riding style and he is managing quite well. "So tomorrow we need to understand if he is faster like in Jerez, and we need to finish second. But if we can we will try to fight [for the win]." http://www.crash.net/motogp/news/252294/1/marquez-defiant-after-four-falls-in-a-day.html A Vinjales kuka, na motor, gume, stazu: "We tried our best today and modified the bike in the sessions: all the way to the front, all the way to the rear, long bike, short bike," Vinales said. "But the problem is that the bike is not accelerating and keeps spinning, especially in corners 3 and 4 and the last one. "Very strange. I don't have a good feeling on the bike. With the medium front I have a good feeling but the rear medium is terrible, after one lap I have to use less power. "I have no grip and the bike is 'jumping'. I go out of the box and the bike is stable and when I start the [fast] lap it is moving a lot. It is really strange and we are trying our best.” http://www.crash.net/motogp/news/252282/1/vinales-in-a-spin-no-grip-and-the-bike-is-jumping.html Lorenzo: “Little by little we're closer.” “We saw in the test that here I got the speed and the confidence to do much better than in Mugello,” said Lorenzo, who faded badly in last year's race – when still a Yamaha rider - once the front tyre faded. “It was like that even if this morning I struggle a little bit. So, we make a radical change to the bike and I feel much better in the afternoon. “I was just in front of Dani [Pedrosa] and I was losing a little bit, but quite constant and without making any mistakes. So, this will be very important for tomorrow. The good point of our bike is that we generate a little bit less graining on the front. “This for sure will be very important for tomorrow because looks like the Yamaha and especially the Honda overheat a little bit the front and this is not good when you start losing the front in this corner. For the opposite, on the rear we miss a little bit of grip so tomorrow in the warm-up we're going to try to find it. “We are having some little light thing every time, each time in the last three races. In Jerez I finish on the podium. In Mugello I lead the race for the first time, and here is the first time I am in the first row. Let's try to let these moments stay longer in the race. I think we are coming. Little by little we are closer.” http://www.crash.net/motogp/news/252295/1/lorenzo-little-by-little-were-closer.html

Nema komentara? Markez omlatio 5x? Rosi tragičan, Zarko nije ušao u Q2 (dočekasno ovo kao iznenađenje ), ali Folger brutalan? Lorenco na omiljenoj stazi odličan? Janone 'oće u Apriliju? Erceg u Barseloni, ali ostavio Džankića kod kuće? Ni to ništa? Splasla atmosfera, ajde nema veze što smo svi na motoru... dosadno ovako

Pridnjestrovlje! Dobrodošli! Chișinău, Transnistria granica, Bender, Tiraspol, Ukraina granica, Odessa Etapa: ~200 km piše: Violeta Polako napuštamo Kišinjev, probijajući se kroz saobraćajnu gužvu u centru grada. Danas nas čeka dosta nepoznanica, radujemo se da upoznamo Tiraspolj i PMR (zvanično: Pridnjestrovska moldavska republika, kraće: Pridnjestrovlje, eng. Transnistria), nadamo se da administrativne procedure na ulasku neće biti suviše iscrpljujuće, zatim nas čeka ulazak u Ukrajinu i na kraju dana Odesa. Kao što rekoh, dosta nepoznanica, tako da je vreme potrebno za svu tu administraciju teško predvideti unapred… *** Nakon aerodroma, bulevar kojim izlazimo iz Kišinjeva polako se menja u odličnu magistralu sa dve trake u svakom smeru, obraslu drvoredom. Put je dobar, najbolji kvalitet asfalta otkad smo u Moldaviji. Kasnije se ta magistrala sužava u jednu široku traku, ali su radovi na proširenju u toku. Nasuta je zemlja pored puta, biće 2+2 kad se završe radovi. Tako je sve do Tiraspolja! Za razliku od deonice Beljci – Krikova, gde je saobraćaj bio sporadičan, ruta od Kišinjeva prema Tiraspolju i Zelenom koridoru je mnogo više opterećena. Logično, jer ovo je glavni pravac za Odesu, veliku luku i svakako najveći centar cele regije. Interesantno rešenje. Benzinska pumpa je u sredini i zajednička za oba smera (REW 2016) 2+2 magistrala, od Kišinjeva prema Tiraspolju. Najbolji asfalt u Moldaviji (REW 2016) Spremno za radove, uskoro će i ovde biti 2+2 trake (REW 2016) *** Odmah posle Albinice stižemo do raskrsnice gde se odvajaju rute: iza nas je Kišinjev, levo se ide za Bender i Tiraspolj (Pridnjestrovlje), a desno za Kaušeni (Căuşeni) i Zeleni koridor. Kada je Severian prošli put išao ovuda (samo u suprotnom smeru, od Odese do Kišinjeva), prošao je Zelenim koridorom, tim parčetom “ničije zemlje” ostavljanim od strane ratnog pobednika (PMR), kako bi ljudi mogli iz Moldavije da prođu u Ukrajinu bez ulaska na njihovu teritoriju. O prolasku kroz Zeleni koridor možete čitati ovde. Raskrsnicu čini jedan neobičan trougao, veliki i prostran, na njemu su pumpa, restoran, auto servis… Sve što može da zatreba čoveku na putu. Ovo je ujedno poslednje mesto da odlučite da li ćete dalje u Pridnjestrovlje (preko reke Dnjestar u Bender i potom Tiraspolj) ili ćete za Ukrajinu kroz Zeleni koridor, južnom obalom reke. Mi nastavljamo levo, rutom R2 ka Pridnjestrovlju. Sipamo gorivo na toj (Lukoil) pumpi. Nemam pojma zašto Sev voli Lukoil, ali voli, lice mu se ozari kada u tim krajevima vidi njihovu pumpu (mislim da je zbog euro5 goriva?). Nema samousluge u Moldaviji – momak sipa gorivo i odmah naplaćuje, kao nekad kod nas, vozač ne silazi sa motora Ovde se razdvajaju putevi: levo za PMR, desno za Zeleni koridor (REW 2016) Nema samousluge na pumpama u Moldaviji (REW 2016) Levo je povratak za Kišinjev i dalje za Beljci, desno je Bender i dalje Tiraspolj (REW 2016) Predeo kroz koji vozimo je valovit i zelen, sa poljima. Oblaci prave spektakularne scene, ja sve to fotkam u letu, mislim u sedištu Istočna Moldavija (REW 2016) Još malo… (REW 2016) Vozimo kroz zeleni koridor , ali ne i kroz Zeleni koridor (REW 2016) *** Za zvaničnu Moldaviju, Pridnjestrovlje je deo njene teritorije. Stoga formalno ulaskom u Pridnjestrovlje vi ste i dalje u Moldaviji (makar za moldavsku stranu), ali praktično moldavska vlada, pa ni policija, nemaju nikakve ingerencije u Pridnjestrovlju. Pridnjestrovlje sebe smatra državom u punom smislu, sa svojom administracijom, policijom, jezikom… Poznato, zar ne? Da bi se usled te formalno-praktične zavrzlame ipak odvijao svakodnevni život, jer on ide svojim tokom, na administrativnoj liniji/granici (zavisi sa koje strane gledate), iz našeg smera nailazimo najpre na kontolni punkt moldavske policije. Nema čak ni rampe, ima jedan policijski kontejner, gde se vrši odjava izlaska/prijava ulaska u Moldaviju. Republici Moldaviji jako je stalo da ovo mesto ne izgleda kao zvanična granica. Dakle, dežurni moldavski policajac proveri dokumenta i pita, na ruskom, da li se iz Pridnjestrovlja vraćamo u Moldaviju. Da smo odgovorili kako upravo to planiramo, jednostavno bi nas propustio, kao što je uradio sa svim ostalim lokalcima (pošto nije granica, nema kontrole!). Budući da mi iz Pridnejstrovlja idemo direktno u Ukrajinu, šalje nas do kontejnera na carinsku proceduru za motocikl, gde unose podatke o motociklu i nama, putnicima, u informacioni sistem i objašnjavaju da je to procedura odjave, kako sledeći put kad dođemo u Moldaviju ne bi imali problema na ulasku. Naime, pošto Moldavija severno od Dnjestra ne kontroliše ono što smatra svojom granicom prema Ukrajini, potrebno je da sve te formalnosti uraditi na poslednjem mestu gde zvanična država ima kontrolu, a to je baš ovaj neugledni kontejner! Imajte to na umu, jer ako ovde ne dobijete izlazni pečat i ne odjavite motocikl u smislu izlaska iz zemlje, na povratku iz Ukrajine možete imati problem. A povratak je neophodan, pošto granični prelaz iz Ukrajine direktno ka Rumuniji ne postoji! Još nešto: nemojte bilo šta plaćati na moldavskoj strani. Nema granice, nema kontrole, nema plaćanja! Moldavska strana prelaza (REW 2016) *** Dok se odvija registracija izlaska, stižu dva Slovenca na motorima. Ne govore ruski, pomalo su nesigurni i smoreni (odvikli su se od granica), prolaze proceduru odjave iz Moldavije, a onda, posle prvih pozdrava, kreće dijalog sa Sevom: – “Tiraspolj je čisto gubljenje vremena”, kaže jedan od njih. – “Ako tako mislite, zašto ne idete na Zeleni koridor? Uštedećete vreme i novac na granice (MD-PMR i PMR-UA). Malo je duže u kilometrima, ali mnogo kraće u vremenu i manje košta.” Oni se čude, nikad nisu čuli za tu opciju. Shvatili su da moraju da prođu kroz Tiraspolj, a ne zanima ih i smaraju ih granice. Severian objašnjava kako da to izvedu: – “Vratite se do raskrsnice-trougla, pa idite za Kaušeni. Obićićete Pridnjestrovlje kroz Zeleni koridor. Imaćete samo jednu granicu (MD-UA) i nećete plaćati skupe pridnjestrovske takse za ulaz.” Situacija je sasvim nadrealna, jer nas četvoro sve vreme stojimo pored puta, motori su parkirani pored puta, zvanično smo izašli iz Moldavije (svi smo već dobili pečate koje potvrđuju da smo napustili Moldaviju, iako srećno i spokojno stojimo i pričamo u istoj), Moldavci automobilima uredno prolaze pored nas, dežurni policajac im pregleda dokumenta i trudi se da ne obraća pažnju na nas, jer zna da Slovenci koji su izašli, a hoće nazad, samo donose zavrzlamu i probleme, pa je odlučio da ga se sve to ne tiče. Drugari Slovenci odlučuju da im se sviđa naš predlog i da će da se vrate u Moldaviju, pa da zaobiđu Pridnjestrovlje. Severian im napominje da su se već odjavili, pa da odu opet do kontejnera da se prijave i dobiju ulazne dokumente. Na to kažu oni: – “Ma nema problema, mi smo EU, mi prolazimo na ličnu kartu!” Ta nadmenost zapadnoevropskih turista, a sad vidim da se proširila i na ponekog iz nove EU, uvek me fascinirala. Bila sam zatečena njihovim totalnim neshvatanjem gde su, gde se nalaze i kuda idu, pa i nepoštovanjem procedura zemlje u kojoj su. Oni su samo krenuli do Odese, a sve to usput im je smaranje. Zamišljam kako će to izgledati kada se pojave blaženi u Kaušeniju na granici, bez ulazne carinske (“tamožnaje”) deklaracije za motocikle, jer su ih upravo ovde odjavili, dakle bez i jednog papira za iste i zamišljam tu mašinu u koju će ih moldavski pogranični organi ubaciti (sve u cilju popravke svog kućnog budžeta ). Sležemo ramenima, pozdravljamo se, oni se okreću nazad, mi nastavljamo ka pridnjestrovskoj granici. *** Vozimo se kroz tampon zonu, za Moldaviju ona zvanično ne postoji, za Pridnjestrovlje je to međugranična zona. Par stotina metara iza punkta moldavske policije prolazimo kroz kontrolni punkt ruske vojske (ruska vojska nalazi su u Moldaviji pod plaštom mandata međunarodnih mirovnih snaga, koje razdvajaju nekada zaraćene strane, Moldaviju i PMR). Kontrolni punkt ruske vojske (REW 2016) *** Ubrzo stižemo do graničnog prelaza za Pridnjestrovlje, koji izgleda baš tako – kao pravi granični prelaz. PMR strani jako je stalo da ovo mesto izgleda kao (veoma) zvanična granica. Prilazi policajac i ljubazno, na ruskom, kaže da parkiramo motor, tu već stoje minibus i par automobila, i da odemo u prostoriju pasoške kontrole. Već ovaj prvi kontakt, u kome dobijamo uputstvo šta da radimo, pravi je pozitivan utisak. Ne treba sami da se snalazimo, odlično, uštedećemo malo vremena. Ulazimo u prostoriju pasoške kontrole, unutra je gužva, minibus je stigao ispred nas. Inače, minibus vozi na liniji Kišinjev –Tiraspolj. Ljudi čekaju u redu, dajemo pasoše, policajac unosi podatke u IS, ništa ne popunjavamo (od mene već drugi plus!), usput se trudi da ljubazno komunicira: – “Gde idete? “ – “Do Odese.” – “A, na more.” – “Srbija nema more, pa malo…” – “Razumem. Koliko ostajete u Pridnjestrovlju?” – “5-6 sati.” – “Tako. Manje od deset!” (to je za njegov unos) Vraća nam pasoše i daje iskucanu dozvolu za boravak do 10 sati. Besplatno! Bez da smo popunjavali ijedan formular! Izlazimo ispred i opet onaj prvi policajac prilazi i pita: – “Da li ste dobili dozvole?” – “Jesmo.” Meni pokazuje da čekam pored motora ako želim, a Sevu pokazuje da ide u drugu prostoriju i da “prijavi motocikl” – treba i on da dobije dozvolu . Ljubazni su opet. Policajac pokušava da objasni zašto se plaća osiguranje, trudi se i veoma mu je stalo da bude jasno da to nije mito, već zvanična polisa obaveznog osiguranja u PMR: – “Zeleni karton na žalost kod nas ne važi.” – “Znam”, odgovara kratko Severian. – “Možete da idete okolo (prim. aut. kroz Zeleni koridor) i da ništa ne platite, vidim da ostajete kratko i idete dalje”, trudi se da bude od koristi i ljubazan. – “Znam, ali želim da vidim Tiraspolj.” – “Cenim to”, kaže i postaje još ljubazniji. Komandir sluša razgovor, pa se i on priključuje, i popunjava carinske dokumente umesto S. Na odlasku saosećajno kaže: – “Eto, ispao Đoković sa Vimbldona”. Smejemo se. *** Šta posle ovoga čovek da kaže? Bilo je dovoljno brzo, bilo je jasno (sve vreme smo upućivani gde da idemo), bilo je pošteno. Bili su ljubazni i trudili su se da ćaskaju, koliko im položaj i jezik omogućavaju. Poznavanje ruskog i znanje ćirilice, mogućnost da se pročitaju formulari i informacije na šalterima, mnogo pomažu, ali ovde je bilo mnogo više od toga. Bila je želja da se strancu turisti prikažu u najboljem svetlu. Nema ih mnogo, tih stranaca, još uvek zaziru od dolaska i obilaze ih u luku, ali eto, pojavi se neko, ili dvoje, koji baš hoće kod njih. Oni će im uzvratiti dobrodošlicom. Dakle na granici smo platili sledeće: osiguranje za motor (plaća se 0,18% procenjene vrednosti motora, a procenili su ga na 4060$, uz namigivanje komandira) taksa za privremeni uvoz usluga špeditera Sve zajedno je ispalo ~15$, mnogo manje nego što smo očekivali. Cela procedura traje oko sat vremena (~15 minuta za dozvolu za ulazak i ~45 minuta za motor). *** Nakon izlaska iz prostorije za špediciju, ponovo prilazi isti policajac i pokazuje nam da možemo da idemo. Ljubazno.* * Napomena: Ovo je opet ruski tip granice (opisivala sam ga pri ulasku u Moldaviju), ali znatno unapređen. Motor sve vreme stoji parkiran pored, čovek se šeta od šaltera do šaltera; to je isto. Međutim, policajac sve vreme prati razvoj situacije i upućuje na sledeći korak. Ljubazno. Da naglasim: Nikakav mito! Ni pokušaj mita! Jedna od stvari koja se piše po Internetu o Pridnjestrovskoj granici, kako uvek maltretiraju turiste i iznuđuju mito, je čista glupost! Verovatno je posledica jezičke barijere. Pretpostavljam da su plaćanje osiguranje/takse/špedicije usred nerazumevanja, neki proglasili mitom. Ili su prosto bili istraumirani samim šetanjem od šaltera do šaltera ili… ko zna. Ali, svakako nije istina! Stižemo do Pridnjestrovlja. Ovo je prava granica (REW 2016) Pridnjestrovska Moldavska Republika (REW 2016) Znate koga smo sreli na PMR granici? Drugare Poljake, treći put (REW 2016) *** Naše iskustvo ulaska u Pridnjestrovlje je, na kraju, ispalo veoma pozitivno. Bilo je i brže i jeftinije i organizovanije nego što smo očekivali. Svi su se trudili da ostave dobar utisak (sa obe strane linije, uključujući i nezainteresovane Ruse između) i svi su bili ljubazni. Eto kako čovek, ako se osloni na internet informacije, može da se uplaši procedure i odustane, a kako ustvari to posle ispadne baš onako kako treba da bude. I tako uđosmo u Pridnjestrovlje!