Hvala Gastrorider, o kupovini Honde sam pisala u temi Ljubav na prvi pogled – moj Stršljen i ja

Ćao Caparin, Honda je kod mene od Nove Godine,napisala ja putopis o tome kako sam ga kupovala i dovezla (vidi na mom profilu)...i čitavu zavrzlamu sa akumulatorom ☺. Nisam promenila akumulator, al ni ne treba.Prekjuče sam nosila da se proveri i dobar je ☺.Od pada se natopili karburatori a ja nervozna nisam sačekala nego sam ga odmah palila.

Rovčanka,nego kako ☺

E pa i to ima svojih draži samo kad te ne zaveje sneg, a čak i onda...☺ A otići ću ja i u aprilu, maju da se navozam ko čovek...

Da znaš Doktore da sam rešila sledeći putopis da napišem baš tako, sa lepim vremenom,lagano za uživanje ako u međuvremenu ne iskoči nešto opet ovako ☺. Šta ću kad me neodoljivo privlači A ovo za Kopaonik nemoj da se prevariš, pa tek tu se u toku jednog dana promene sva godišnja doba, osim ako možda nećeš i ti da probaš kako Yamaha ide po snegu. Ipak verujem da bi se ti bolje snašao na snegu, znače tu finese a i motor i iskustvo ☺

E Bruno,pa ono jeste u pravu si ... donekle (i ostale kolege naravno), al malo je falilo da pobegnem snegu ☺. A i ko ga je očekivao u februaru na planini . Šalim se malo, da to mi je mana...slabo slušam, a prijatelji mi dobro žele ☺

Dan četvrti. Dance Me to the End of ….. Journey Iako se jedno prijateljstvo te večeri možda nepovratno ruši (mada sam se još uvek nadala da ne) spavam tako lepo, tako zadovoljno i budim se tako srećno kao ne pamtim kada u poslednje vreme. Kroz žaluzine se probijaja svetlost ali sunca nema. Još uvek ne gledam kroz prozor. Srećna sam i pokušavam još jednom da povratim sa prijateljem onaj dobar odnos razumevanja i deljenja. Ne moram ni da gledam kroz prozor a da znam biće mi potrebna svaka vrsta podrške danas. Tek sada postajem svesna da napolju pada sneg, da je padao tokom noći i da ne znam u kojoj meri je napadao po asfaltu. Kroz prozor ne vidim put, samo dvorište. Oblačim se i spremam za izlazak napolje. Gazdarica me hrabri da je glavni put sigurno čist, kaže da nije mnogo padalo noćas. Skreće mi pažnju da dobro pazim kod silaska sa Žabljaka do kanjona Tare pošto je put u senci i ima dosta leda. A i upozorava me da požurim, da stignem do Zlatibora do popodne kada su najavili ozbiljne snežne padavine. Malo me je opet strah hoću li uzbrdo uličicom izaći bez problema ali uz Milovanovu pomoć to uspevam. A onda... Pametni ljudi znaju kada je dosta a oni drugi rade nepromišljene stvari… opet i iznova... Na vrhu ulice, ako levo skrenem idem ka glavnom putu koji je čist i koliko toliko bezbedan. A ako desno skrenem, tamo je jezero, visoke jelke prekrivene snegom , predivni planinski vrhovi iznad, raj za oči i dušu… Stanem tu na raskrsnici da obučem potkapu i namestim rukavice a ono odjednom grane sunce pravo meni u lice. Obasja me tako iznenada i tako snažno, skroz da sam potpuno zaboravila na oprez, zaboravila sam na sve. Ako ima nešto na planini što volim još više od skijanja onda je to ona blještava belina snega pod sunčevim zracima. Tada se osećam tako zadovoljno i potpuno ispunjeno, ceo svet oko mene prestaje da postoji a ja kao da prelazim u neku drugu dimenziju. Tako fatalno, sveobuhvatno prožimajuće… Pod uticajem tog čarobnog trenutka, potpuno obuzeta snagom i lepotom sunca i planine ne razmišljajući skrećem desno ka jezeru. Ali sunce je sijalo samo par trenutaka a stvarnost je brzo bljesnula pred mojim očima u punom svom svetlu. Put ka jezeru nije bio očišćen, tragovi za prolaz su bili jedva vidljivi i potpuno klizavi, van svake moje kontrole. Kad sam to shvatila bilo je kasno, prednji točak je skliznuo i motor je pao na zemlju a i ja sa njim mislim. Čak se toga ni ne sećam, znam da sam bila užasnuta što sam dozvolila da se ovo dogodi. Za tako mali pad šteta je ipak bila velika. Pukla su oba leva migavca, retrovizor, čak deo prednje maske. Užas. Kakva neprirodna slika, motor koji leži na snegu. Čovek tek tada postane svestan gde je i šta je uradio. Moj motor koji sam tek nedavno kupila, kome je ovo tek prvi duži put sa mnom i meni sa njim, motor koji je do pre par sekundi bio u izuzetno očuvanom stanju leži tu ispred mene na snegu razlupan (meni je tada to tako izgledalo). Kako stvarnost surovo može da ti se sruči na glavu ako letiš previše visoko sa glavom u oblacima. Ali ovo se već dogodilo, vreme ne može da se vrati unazad. Sada treba videti šta dalje. Kako podići i upaliti motor. Stala su jedna kola, izašao je momak i pomogao mi da podignem motor. Ali Honda neće da upali. Ja sam nervozna, ne mogu uopšte da sastavim misao, verglam i naravno praznim akumulator do kraja. Sada sam svesna i toga da vreme prolazi, da moram da potražim rešenje što pre. Moram da siđem sa Durmitora pre snega. Zovem mog majstora i prijatelja iz Bg za savet. Javljam Radomiru šta se dogodilo, pokušavam i Petru ali njega nema. Akumulator je prazan, moram da nađem nekoga sa kablovima. Pitam u obližnjoj kafani, kablove ima taksista, doći će za deset minuta. Dok se vraćam ka motoru dečak juri kuče koje se otrgo sa povodca po ulici. Moli me da mu pomognem. Sad i ja sa njim jurim psa koji beži levo desno i na kraju ga ipak hvatamo. Dečak se zahvaljuje i odlazi a ja se vraćam svom problemu. Taksista uskoro stiže. Uz asistenciju majstora preko telefona palimo Hondu na kablove. Međutim dok smo vratili sedište i zavezali torbu akumulator koji je oslabio opet neće da upali. O Bože, kakav dan. Ne možemo opet sve da skidamo, probaćemo da priđemo akumulatoru tako što ćemo skinuti bočnu plastiku. Ali čime? Ja sam zaboravila one famozne imbus ključeve. Priča se opet ponavlja… Sreća taksista ne stanuje daleko i ima ove ključeve. On odlazi po njih i ovog puta uspešno palimo Hondu i ja konačno krećem. Samo što je već dva sata a padavine počinju oko četri, pet… O putu do mosta na Đurđevića Tari nema šta mnogo da se piše. Moje samopouzdanje je nizom prethodnih događaja potpuno poljuljano a ako se tome doda i to da sam postala svesna koje sve opasnosti još uvek potencijalno stoje ispred mene nesigurnost me je gotovo paralisala. Nije mi pomoglo čak ni to što se Radomir u međuvremenu organizovao i pronašao prikolicu i auto sa kukom ako treba da dođe po mene i motor. A mnogo znači znati da imaš takve prijatelje koji će za tebe uraditi sve što mogu i doći gde god treba da pomognu. Srećom imam ih nekoliko… Međutim sada kada je motor upalio i kada je trebalo voziti dalje meni je bila potrebna podrška druge vrste. Morala sam da se saberem i smirim inače nastavak puta nije imao smisla. Dalja vožnja sa tako lošom koncentracijom predstavlja direktno izlaganje riziku u ovakvim vremenskim uslovima. Ali ono što mi je možda jedino moglo podići samopuzdanje u tom trenutku nisam imala, a jednostavno sam morala dalje. Veoma, veoma polako sam se spustila do Tare. Tamo već uopšte nije bilo snega, samo vlažan asfalt. Tu malo stajem, da popijem sok i probam još malo da se saberem. Pravim nekoliko slika. Imam mnogo slika mene i motora sa ovog mesta ali eto prvi put zimi. : Do Pljevalja stižem nešto pre četri sata. Počinje kiša. Stajem na pumpi da obučem kišno odelo. E ovde me ljudi sa pumpe već ozbiljno upozoravaju da moram da požurim da pređem preko Jabuke do Prijepolja pre snega koji je kako kažu najavljen posle pet sati. Skoro sam stigla do graničnog prelaza kad je sneg počeo da pada. Mislila sam da neće on dugo, i da će biti sve u redu. Međutim, prevarila sam se potpuno. Sneg je vejao sve jače. Prelazim granicu ali već mi je jasno da ako uspem da se spustim u Prijepolje a to je još 11 km, moraću tu da prespavam. Tada sam još verovala da je sneg prolazan i da će u nedelju moći da se vozi preko Zlatara i Zlatibora nazad do kuće. Međutim sneg je sve jače i jače padao i u roku od deset minuta potpuno je zavejao put. Uspela sam da pređem pa ne verujem ni kilometer od granice kad je na nizbrdici točak ponovo počeo da proklizava. To je trenutak kada sam definitivno znala da ne smem da napravim ni metar dalje ako mislim da opet motor ne bude na zemlji. To je bio kraj ovog putovanja na motoru. Na sred puta, u sred šume sat vremena pre mraka ja sam sišla sa Honde, spustila je na ćopavu i zaključala volan. Trebalo je brzo naći rešenje šta dalje dok ne padne mrak. Jedino rešenje je bilo pronaći nekoga da spusti motor i mene do Prijepolja. Ali moja baterija na telefonu je bila na kraju. Još jedna stvar koju nisam uradila, nisam pre puta prebacila USB punjač na Hondu a ni instalaciju za navigaciju. Pišem Radomiru i Petru za novonastalu situaciju i tražim pomoć da pronađu neki kombi prevoz. Oni ubrzo šalju potrebne informacije, svaki na svoj način… Međutim ja nemam baterije više da zovem a i sneg toliko pada, telefon je skroz mokar. Zaustavljam jedna kola koja idu ka granici u nameri da zamolim carinike za pomoć. Ispostavilo se da ljudi koji su me povezli imaju rođaka u Prijepolju koji se bavi kombi prevozom. Oni ga zovu i dogovaraju sa njim da za 20 eur dođe po mene i motor i preveze nas do Prijepolja. Preračunavam se, imam još tačno 20 eur ako skupim svu siću po džepovima, dobro je. Prihvatam. Tu je mogla da se dogodi još jedna komplikacija zbog moje nesmotrenosti i sad već velike uzrujanosti zbog razvoja svih događaja. Kad sam izlazila iz kola ispao mi je ključ od motora na sedište. Sreća da su ljudi to odmah videli i potrčali za mnom da mi ga vrate inače bi otišao u Herceg Novi. Zamislite tek to. Bez ključa ne bi mogli nikako da utovarimo u kombi motor sa zaključanim volanom. Haos. Imala sam ludu sreću da je čovek video ključeve na sedištu, da recimo nisu ispali na pod ili između sedišta ili u sneg… Dok kombi nije stigao grejala sam se u kućici sa carinicima. Oni su super momci, odmah su ponudili pomoć. Ispostavlio se da je žena od ovog kombi prevoznika rođaka jednog od njih. Tu sam malo i dopunila telefon a poslužili su me kolačima i sokom. Stvarno super momci. Kombi je brzo stigao i začudo bez problema smo utovarili motor pozadi. Ovo je poslednja slika kroz šoferšajbnu kombija na put zavejan snegom. Pa i kombi se jedva spustio sa Jabuke. Za ono što se dalje događalo te večeri nemam pravih reči kojima bih to mogla da opišem. To je slika ljudske dobrote, solidarnosti koja vraća veru da su ljudi ipak dobri, velikog srca i spremni da pomognu potpunom neznancu u nevolji. Motor su mi prevezli otac i sin. Smestili su ga u podrumske prostorije svoje porodične kuće i ponudili da tu da ostane koliko god je potrebno dok ne budem mogla da ga prevezem kući. Ponudili su mi i prenoćište u slučaju da hoću sutra da vozim dalje. Primili su me u svoju kuću kao najrođenijeg, ugrejali, nahranili, infomisali se kada polazi to veče autobus za Bg pošto smo se uverili da ni u nedelju neće biti moguće voziti zbog snega a onda u pola jedan prevezli do stanice i sačekali da uđem u autobus pa tek onda otišli kući da spavaju. Ja toliku srdačnost i gostoprimstvo potpuno nepoznatih ljudi koji me vide prvi put u životu nikada nisam doživela. To me je zaista duboko dirnulo. Sa ovom porodicom ću sigurno dugo zadržati prijateljski kontakt. I tako, Honda je ostala u Prijepolju, čeka da se sneg na Zlatiboru otopi bar na putevima pa da odem da je dovezem. Ja sam ušla u minibus u jedan sat po ponoći i stigla u Bg oko šest. Već u sedam sam bila u svojoj kući. Još uvek uzdrmana i nesvesna možda sasvim šta je sve moglo još da pođe naopako na ovom putovanju sa jedne strane a opet sa druge ispunjena onom dragocenom energijom koja vraća u život i gura napred a koju mi svako putovanje donosi. Na kraju bilo je ovo lepo, uzbudljivo i po mom mišljenju ipak uspešno putovanje. Donelo je nova dragocena iskustva i prijateljstva, mada je jedno i uništilo. Nije se odvijalo baš do kraja onako kako sam planirala… Putovanje je prekinuto je u poslednjem trenutku kada se dalje nije moglo. Motor je oštećen. Nije moralo da bude tako, ali i to je sastavni deo vožnje, pogrešna procena koja se plaća. Cena ovde nije visoka. Osim manje štete na motoru ja sam prošla bez ikakvih posledica. Pa kada sve sagledam ipak je rizik tokom celog ovog putovanja bio minimalan posebno do momenta proklizavanja. A i posle, mada je od tog trenutka bio nešto veći zbog moje nesigurnosti i nemogućnosti da se fokusiram na vožnju. Da nisam napravila par pogrešnih odluka putovanje bi se možda uspešno završilo do kraja a moje i Petrovo prijateljstvo bi možda još trajalo. A možda i ne. Ovakve situacije su najbolji test za mnoge stvari pa i za prijateljstva. Ona prava prijateljstva kao i ljubavi odolevaju pritiscima i vremenu, neće ih zavejati snegovi niti sprati kiše. Trebalo bi da je tako… Zašto nam je onda toliko žao ako se to ipak dogodi? A na pitanje da li ću li opet ponoviti ovakako nešto, odgovor je… Sigurno hoću, Petar je tu u pravu … To je ono što me pokreće. Ali ipak ću nastojati ako i budem vozila zimi da to ne bude po snegu a ni preko planina viših od 1000 m. Ali ako me ipak put navede i tamo, potrudiću se da bar ružičaste naočare ostavim kod kuće. A Stršljen, on se vratio kući. Dovezla sam ga u subotu. I već je skoro kao nov, spreman za nove avanture….

Dan treći. You Know Who I Am U petak ujutru pakujem sve na motor, zatvaram kuću i silazim do magistrale. Pre samog uključenja stajem da pogledam Moraču još jednom i slikam je. A ona lepa, zelena, vijuga tu pred mojim očima i mami me da je pratim, a ide ka moru… Zaboravljam na prognozu, na Petra, još uvek mislim mada u dubini duše naslućujem da je ovo onaj trenutak kada se čaša koja pada lomi, ali jednostavno ne mogu da krenem levo ka Beogradu. Skrećem desno. Mislim, samo ću se spustiti do mora, da bacim pogled i osetim miris, pa ću se vratiti istim putem nazad. A znam da se samo zavaravam. Već je jedanaest sati, nemam vremena da idem dole i nazad i da stignem do Zlatibora istog dana (tu sam mislila da prespavam). Tehnički bih možda i mogla ako bih samo vozila, bez zadržavanja. Ali kako, kada je Morača tako lepa, moram da stanem još malo da je slikam. A onda Virpazar, prekrasna slika čamaca uz obalu, kao sa razglednice. A onda kroz tunel izbijam na more… Nema gužve na jadranskoj magistrali, ma samo da skoknem do Budve najdalje… Pa ću se vratiti, razmišljam a ushićenje raste. U glavi već prestajem da kalkulišem vreme. Staću negde da napravim predah, na miru da razmislim i napravim neki pametan plan… Ha,ha.. Napraviću pametan plan… Kakva iluzija. Nebo je još uvek vedro, oblaci se tek spuštaju ali je toplo. Sveti Stefan je predivan. Nemam vremena da silazim, samo upijam pogledom i slikam. Tamo negde između Morače i Svetog Stefana napisala sam Petru da idem na primorje i da ću se kasnije javiti a već sam znala da je prekasno. Korak je učinjen, a svi posle njega samo su dublje vodili u istom pravcu. More me čvrsto drži uz sebe, ne pušta mi ni pogled ni misao. To mirno duboko beskrajno plavetnilo i zimi pod ovim zubatim suncem izgleda moćno i veličanstveno. Ne mogu da se odvojim od njega. Prolazim Budvu, idem dalje do Kotora. Nebo je sad već oblačno ali i dalje čarobno. Tu stajem da se počastim palačinkama. Red je malo da uživam još dok sam na primorju jer već je jasno gde sam krenula iako još nisam ni u sebi to glasno izgovorila. Zeleni karton za Hondu nisam izvadila, povratak kroz Bosnu otpada što znači da je jedina opcija da probam ka Nikšiću pa da vidim kakav je put. Ako bude ok idem do Žabljaka i tu ću da prespavam pa u subotu nastavljam ka Zlatiboru. Tako sam razmišljala… To je bio taj promišljen, pametan plan… Ali opet, već je tri sata, ne mogu da stignem do Žabljaka do pet, znači da ću ili ću voziti po marku preko Šavnika po onim mokrim i oštrim krivinama ili ću ostati da spavam u Nikšiću. Do raskrsnice za Nikšić stižem u sumrak . Put do tamo je bio suv i dobar, moglo je da se vozi i malo brže ali ne previše. Oprez me ipak nije napustio iako zdrav razum jeste. Ne skrećem za Nikšić. Računam da ću stići do Durmitora pa i po mraku, pa i ako bude vlažan put. Još uvek je relativno toplo, leda ne može da bude, a o snegu ni ne razmišljam, znam da nije padao prethodnih x dana. Voziću tih 75 km koliko god dugo treba, oprezno i polako, ne žurim. Tek je pet sati, nije previše hladno, iznad nule je… A svi slojevi odeće na meni a posebno grejači čuvaju mi toplotu. Honda se sve vreme lepo ponaša. U selu je stajala napolju ali je bez problema upalila. Lepo ide, lepo vuče. Možda se još nisam navikla na ugao gledanja u retrovizor, nekako stalno imam osećaj da nemam dobar pregled pa se pomeram u sedištu napred, nazad da bolje vidim. A pomeram se i protiv svoje volje, sedište kod Horneta je nekako nizbrdo pa stalno klizim na rezervoar. Tu je i onaj nerešen problem sa migavcima, uvek moram da pogledam da li su se upalili ili nisu, mada su do kraja ovog putovanja zadovoljavajuće radili, ne uvek odmah, ali su radili. A ni grejači ručica nisu izbacili osigurač, što je dobro jer rezervni nisam imala. A posle se ispostavilo da i ono što sam imala i nameravala da ponesem od alata, zaboravila sam – imbus ključeve recimo (ako ste čitali moj putopis o kupovini Honde onda znate za šta mogu da zatrebaju). Pošto mi je zadnji kofer jako mali i praktično neupotrebljiv za pakovanje Radomir mi je pozajmio svoj tank bag. U prvom momentu sam mislila da tu ništa ne može da stane. Potpuno sam se iznenadila kada sam skoro sve uspela da spakujem u tu naizgled malu torbu. Oduševljena sam njenom funkcionalnošću i dimenzijama. Vezala sam je gurtnama na zadnjem sedištu i to je bilo skroz dobro, mnogo bolje nego torbe koje sam ranije koristila za putovanja. Ali da se vratim putovanju… Od Nikića do Žabljaka vozim po mraku, ne prelazim 70 km/h, možda čak ni 60 km/h. A kod Šavnika po krivinama i tamnom asfaltu koji je evidentno mokar bukvalno milim. Često spuštam nogu da proverim koliko je klizavo. A klizavo je. Ne želim da rizikujem ni za sekund. Mrak je, nema vozila ili vrlo retko. Ne smem ni pod razno da napravim problem tu usred šume i planine, sad već na -2. Pred svaku lakat krivinu bukvalno stajem i samo puštam motor da sklizne iz nje na pravac. I tako stižem na Žabljak. Upornost se nekad i isplati, samo je pitanje kada čovek treba da bude uporan. Na glavnom putu nema snega, relativno je suv i čist, to je olakšanje. Ali čim sam skrenula ka centru već je druga priča. Delovi kolovoza su pod ledom, sve poprečne ulice su neočišćene sa uskim kolotrazima po kojima se može uz veliki oprez proći, a negde ni ne može. Ja biram najčistiju, glavnu ulicu i stajem ispred Voli-ja da potražim smeštaj. Tražim nešto jeftino, za jednu noć po mogućstvu sa garažom za Hondu. Za nešto luksuznije nemam ni para a nikada ni ne biram takav smeštaj. Važno da je čisto,toplo i da ima kupatilo, dosta je. Moguće je da sam bila jedan od malobrojnih motociklista kome je palo na pamet da dođe motorom na Žabljak u februaru. Ljudi su ovde u fazonu skijanja. Sneg je svuda okolo čak i u gradu a gore na Durmitoru ga ima dovoljno za uživanje u zimskim sportovima. Motora ovde leti ima mnogo ali zimi nije baš uobičajena slika. Nekako dva točka i sneg ne idu baš jedno sa drugim, osim ako nemaš eksere na gumama. Možda im je slika ove žene na motoru koja putuje sama zimi i noću ovim krajevima u najmanju ruku bila neobična ali nisu ništa tako rekli a ni pokazali. Naprotiv, svi počev od kasirke koja me uputila na svog muža da mi pomogne oko smeštaja do gazdarice koja je baš prava lafica -mnogo mi se svidela, pa preko slučajnih prolaznika koji će mi sutradan pružiti pomoć, svi su bili izuzetno srdačni i izuzetno raspoloženi da mi pomognu šta god je trebalo. E sad komplikacije nastaju time što je soba koju mi je kasirka pronašla u jednoj sporednoj neočišćenoj ulici koja se strmo spušta na dole. Prvo je trebalo sići niz nju a onda motor parkirati ispred kuće ispod nadstrešnice do koje se moralo preći parče dvorišta pod snegom, a ako sve to i prođe kako treba onda ujutru tom istom ulicom uzbrdo treba doći do glavne a ne pasti. Sada je već vrag odneo šalu. Ovo je situacija gde oprez više ne pomaže. Ja definitivno nisam takav vozač koji motor može da spusti ili izveze po snegu a nemam ni snage da ga zadržim ako počne da pada. Tih par stotina metara niz ulicu činilo mi se težim nego ceo put do sada, ma teži su bili nego svi putevi kojima sam ikada vozila. Ali nisam mogla da se vratim. Polako sam spuštala motor tragovima koja su delimično kola napravila i tako do dvorišta. Tamo sam sišla pa smo ga Milovan (kasirkin muž) i ja odgurali po snegu na terasu. Ispostavilo se da je garaža zauzeta i da motor mora da prenoći napolju. Još jedan potencijalni problem. Otkud znam koliko će se temperature noćas spustiti i da li će Honda upaliti ujutru. Sve to vreme ponavljala sam sebi i ovom čoveku, samo da motor ne padne, ne sme da padne… Ovo nam je tek prvo putovanje a on je tako lep i očuvan, samo da ne padne... Ali… Rizične i nepromišljene odluke znače i da moramo prihvatiti moguće posledice. Kad sam konačno smestila motor i raspremila stvari gazdarica me je odvela u sobu. Zapravo sama sam na celom spratu, a kotlarnica za grejanje je bila odmah u susednoj prostoriji. Relativno je rano za spavanje. Iako planine volim mnogo, posebno zimi, ipak odlučujem da ne izlazim u šetnju. Treba se ugrejati, pojesti nešto i odmoriti se za sutrašnji dan. A treba se suočiti sa posledicama dolaska na Žabljak, a i sa Petrom kada bude čuo gde sam. Pokušala sam kroz šalu to da mu saopštim, ali koja šala može da ublaži ozbiljnost ove situacije. A situacija koliko god na prvi pogled izgledala simpatično i koliko god sam se osećala posebno i srećno ovde i sada, bila je najblaže rečeno zabrinjavajuća. Kako ću ujutru izaći uz ovu zaleđenu uličicu? Noćaš počinju padavine, a ja još nisam svesna koje padavine… Nalazim se na 1500 m nadmorske visine a još uvek mi ne pada na pamet da može da me zaveje sneg i da možda neću moći uopšte motorom da siđem sa Durmitora… A ako se to dogodi pitanje je kada ću to uopšte biti u mogućnosti … A ja moram, neizostavno moram da budem u Beogradu na poslu u ponedeljak. Druga opcija ne postoji. Međutim sve ovo postalo mi je jasno tek ujutru. To veče sam bila neizmerno srećna. Sneg okolo a toplina u sobi ugrejali su mi i dušu i telo. Pa iako ne mogu da skijam, a to volim čini mi se više od svega ipak sam eto tu, došla sam motorom koji je moja druga ili možda sada već prva ljubav. I sve što želim u tom trenutku je tu, te večeri na toj planini... skoro sve... Petar je uzdržan i hladan. Osećam to i sa tolike razdaljine. To me baš rastužuje… Još mi je dalji. Toliko se razumemo a ne razumemo … A tu su i moji ostali prijatelji i porodica. Poslala sam im slike sa mora i snega, njima je drago. Dele sa mnom radost zbog ovog neobičnog poduhvata i žele mi bezbedan povratak.

Dan drugi. Show me the place A jutro je svanulo sunčano, obećavalo je predivan dan. Već je četvrtak. Prognoza za ovaj dan je jako dobra. Trebalo je da ga iskoristim verovatno drugačije, onako kako je Petar predlagao, da siđem do mora, možda do Petrovca u kafić na litici, na kapućino… Da upijem malo toplog sunca i mirisa mora… Ali nisam. Spavala sam dugo, ustala lenjo, bez planova da bilo kuda idem motorom. Ovaj dan obično je rezervisan za boravak u selu, posetu očevom grobu, šetkanje po okolini, uživanje u prirodi i pogledu na Moraču, odmaranje. To je onaj dan kada dozvolim sebi da provirim kroz ona tajna vratanca sakrivena u dnu duše, zabravljena katancima i lancima, ona kroz koja se prolazi retko, samo u izuzetnim prilikama kada sebi dozvolimo da pogledamo u najdublje, najtajnije i najskrivenije hodnike naših misli i osećanja. To je trenutak kada spustimo sve zastore, suočimo se sami sa sobom, sa istinom, i sa onim što poričemo, što ne možemo ili nećemo da priznamo. Jer uvek postoje neki razlozi, zašto nešto ne može ili ne treba ili možda treba... Ili… Čudo jedno, kad se zagledam tako duboko i jasno rasute kockice se uvek nekako poslože. A ja se osećam bolje, smirenije, sigurnije. Spremna sam opet da stanem na ivicu litice gde su vetrovi jaki i hladni ali mi ne mogu ništa. Duvaće oni oko mene i zaljuljaće me sigurno, ali me neće srušiti. Da, obično pronađem ovde sve što mi je potrebno da povratim veru u ljude, život i sebe, ako je slučajno u međuvremenu negde izgubim. Ali ovog puta ne. Suviše mnogo nemira u mojoj duši, pomešanih osećanja, očekivanja od sebe i drugih, strepnji… i opet nemira… Jednostavno je kada čovek samo sa sobom treba da se dogovori. Pa ako pogreši razočaraće samo sebe. Mnogo je teže pronaći onaj tanki putić do pravog izbora i ne razočarati drugog, nekog tebi dragog i važnog. A pogrešne procene i pogrešne odluke donose baš to. Dakle, ostala sam u selu u četvrtak i radila sve drugo osim da razmislim i napravim neki racionalan plan za nastavak putovanja obzirom da je već bilo izvesno da će se vreme od sutra polako pogoršavati a već za subotu su najavljene padavine svuda, i u CG i preko Zlatara i Zlatibora. upload pic Da moj previd bude još veći kada sam razmišljala o padavinama za mene je to značilo kišu. Mislila sam, pa dobro, neće to biti potop. Putovala sam i ranije po kiši. Radomir mi je dao svoje kišno odelo daleko bolje od onog koje sam imala. Mislila sam da neće biti tako klizavo za vožnju a valjda neće biti ni tako hladno, a i da bude preživeću. Petar je utrošio sate i sate te večeri da me ubedi da moram u petak da krenem nazad kući jer će me u protivnom u subotu sačekati jako loše vreme. Možda je i rekao da je po prognozi sneg u subotu ali ja to ili nisam čula ili nisam uošte shvatala šta to znači. Iz trenutne perspektive činilo mi se nemogućim da vreme bude nešto mnogo lošije. Kako, pa danas je u selu temperature bila 16C a na primorju i preko 18C. Ma ne može da bude strašno, čak i da padne temperatura. Pa i da bude kiše preko Crkvina i Mojkovca, pa i posle preko Zlatibora voziću pažljivo i sve će biti ok, mislila sam. Pa možda bi i bilo da sam se tim putem vraćala. Po planu je trebalo da krenem za Beograd tek u nedelju. Ipak odlučujem da krenem iz sela u petak, a u kom pravcu videću ujutru u zavisnosti od toga kakvo vreme bude.

Dan prvi. Toplo –hladno, odustati ili ne? Ovo bi bila priča o sasvim običnom putovanju i prijateljstvu da se nije zakomplikovala i postala pomalo neobična … A počela je … Pa kao i obično... Grozničavom idejom … Par slobodnih dana, prolećna temperatura u februaru posle tmurnih zimskih meseci i nestrpljenja da proleće konačno dođe. Šta drugo čoveku da padne na pamet nego da sedne na motor i vozi… Jedino što je proleće samo prividno stiglo, najviše u mojoj glavi, više zbog želje da tako bude a manje zbog temperature koja je podsećala na to. Prognoza se menjala na dnevnom nivou, od toga da će za praznike svih pet dana biti prijatnih 15 C do toga da će par prvih dana biti suvo i toplo a poslednja dva padavine sa padom temperature u jutranjim časovima do ispod nule. Mislila sam: “Ma kada je još prognoza bila tačna. Biće lepo toplo vreme, taman da Honda i ja napravimo prvu malo dužu turu do Crne Gore i nazad. Međutim kako se približavao dan polaska temperatura je kao u inat padala. U utorak je bilo baš hladno, a ni prognoza za sredu nije bila ništa bolja, jutarnja -4 a najviša dnevna 6 do 7 stepeni. Nije to baš prijatna temperatura za vožnju od 450 km i proveden ceo dan na motoru, mislim se... Ali teško je meni da odustanem, ideja se već rodila, crvić je već proradio … Spakovala sam se u utorak uveče uz rezervu da ipak ujutru odlučim da li idem ili ne. Odustaću samo u slučaju ako procenim da ne mogu ceo dan da vozim u takvim uslovima. Moj prijatelj Petar upotrebio je sve moguće argumente da me ubedi da ovo putovanje nije ni malo pametna ideja, ali bez uspeha. Kako to obično biva, tvrdoglav čovek ne sluša dobronamerne savete iskusnijih. Ide glavom kroz zid i onda kada je skoro izvesno da ne može proći. Jasno je meni bilo da putovati sada nije baš mnogo mudra odluka. Vreme je promenljivo. Može sve dobro da prođe, ali može i da se iskomplikuje za dan, za sat , a na kraju se ispostavilo da može i za deset minuta. Računala sam se da ipak neće. Greška. A greške se znamo plaćaju… Najčešće… Svanula je sreda 15 februar. Jutro je hladno ali oblaka nema. Sunce se tek nazire a temperatura sporo raste ka nuli i naviše. Pogledam kroz prozor, stakla na kolima na parking su bela od mraza. Ali ja se odlično osećam, putna groznica je već učinila svoje. U mislima sam već na motoru na putu ka jugu… Izgleda da sam već odlučila. Idem. Pakujem se, oblačim slojeve i slojeve garderobe u nadi da će me to dovoljno grejati da preguram dan. Srećom imam grejače ručica na Hondi. Poklon od Petra. Mislio je na mene i moje ruke, da se više ne smrzavam. Grejači će mi značajno pomoći po ovoj hladnoći, hvala mu. Krenula sam kasno, oko pola deset, što je u startu značilo da ne mogu da stignem do sela po danu. Pa, ili ću negde usput spavati ili ću voziti po mraku ako procenim da mogu. Dogovor je bio da javim odluku idem li ili ne pre nego što krenem. Ali nisam, javila sam se tek iz Lazarevca . To je bila prva greška u nizu, što se prijateljstva tiče. Danima pre polaska bila sam pod velikim pritiskom da li da idem ili ne, treba li, mogu li ja to. Više faktora je ovde bilo u pitanju. To što idem sama nije ništa neuobičajeno. Ali ono što jeste je motor koji ne poznajem kako diše, godišnje doba za koje ne znam kakva iznenađenja može da donese i najmanje mesec dana da nisam skoro uopšte a kamoli negde ozbiljnije vozila. Ali tenzije sam se morala rešiti, na motor sedam isključivo hladne glave, posebno kada krećem na duži put. Ne znam da li je to zbog rešenosti da stignem do CG ili nečeg drugog ali nije mi bilo preterano hladno, a i grejači stvarno pomažu. Posle Lazarevca nisam stajala do Zlatibora, osim na kratko za slikanje kod Ovčar banje. Zapadna Morava mirna i lepa sa tragovima snega tu i tamo uz obalu. t Vozila sam nekim srednjim tempom, dovoljno brzo da ne bude dosadno a ipak oprezno da imam vremena za reakciju u slučaju neočekivane situacije. Put je bio suv, sa dosta rizle, oštećenja pa čak i kamenja od odrona ali sve u svemu ok. Malo dužu pauzu za kafu i predah napravila sam na pumpi na Zlatiboru, istoj onoj odakle smo jesenas krenuli na vožnju pored Uvca, preko Golije pa dolinom Ibra ( još jedna izuzetna vožnja za pamćenje, priroda i doživljaj koji se ne zaboravljaju). Prošlo je podne odavno. Već je značajno otoplilo i bilo mnogo prijatnije za vožnju pa sam se konačno se opustila i počela da uživam u putovanju. A počela sam i češće da stajem da napravim po koju sliku. Na granicu stižem u pet, još uvek je dan ali ne zadugo. A tamo kolona kamiona, sreća nije to red u koji ja treba da stanem. Mada ni u jedan ne stajem, obilazim polako vozila, a ima ih, i stajem na par metara od kućice da izvadim dokumenta a i da se javim poslednji put iz Srbije. To malo traje, skidanje rukavica, kucanje na telefonu,traženja po koferu pasoša i saobraćajne … Konačno se pakujem, dolazim do carinika, pružam dokumenta a on me samo gleda i nešto se smeška. Pitam ga: “Jel nešto nije u redu?”. On kaže: “Ja vas zovem, kucam vam u staklo a vi ništa. Znate li da ne smete da se zadržavate na graničnom prelazu i telefonirate? Hteo sam da izađem da vas opomenem ali pomislio sam da je sigurno ljubavni razgovor u pitanju pa ajde da ne prekidam”. Pogledam ga zbunjeno i mislim se… ma šta on zna a kažem: “Izvinite, nisam znala da ne sme, stala sam samo da izvadim dokumenta...” On se još jednom nasmejao , pogledao pasoš i mahnuo rukom da idem dalje. Još uvek ne znam da li se šalio ili stvarno ne sme. U Bijelom Polju već je pao mrak. Petar predlaže da ostanem tu da prespavam. Do Močila je ostalo nešto manje od 100 km. Nije previše ali treba preći preko Mojkovca i Kolašina, a to znači krivine, usponi i hladnoća. Ali ajde, to ću još nekako pregurati. Najviše me je zabrinjavala činjenica što sa magistrale moram po mraku da se popnem lošim uskim seoskim putićem do sela. To je lutija za mene i po danu a kamoli noću zimi. Ali sad šta je tu je. Taj putić je skoro kao onaj na Rajcu u gornjem delu, samo je ovaj uži, u lošijem stanju , pun kamenja, svega i svačega. Već sam umorna, hladno mi je i loše se vidi. Vozim izuzetno sporo, između 50 i 60 km/h što je za lokalce presporo pa me pretiču, seku krivine, pa čak i kamioni. Mislim se: “Kuda svi ti ljudi toliko žure majku mu”. Ali neka ih… Ja vozim svojim tempom… Rešila sam da čitava stignem tog dana, ne dam im da utiču na moj ritam. U Kolašinu stajem na pumpi da sipam gorivo i pojedem nešto. Sad sam već osetno umorna i gladna. Ceo dan ništa konkretno nisam ni pojela, osim nekih kifli u LA, keksa i čokoladica usput. Tu na pumpi stojim duže nego što sam planirala, pokušavam da prikupim ostatke snage i povratim koncentraciju da pređem taj mali ostatak puta. Momak što toči gorivo gleda mene i motor sa zanimanjem i raspituje se da li je hladno, odakle sam, gde idem, kako to da sada vozim motor… Kaže da nema baš motociklista sada,mada je bio skoro neki stranac koji je vozio čak iz Danske ili sl. do CG po minus 10. Njega je zapamtio i eto sad i mene. Da ne dužim dalje, stigla sam do skretanja za Močila, popela sam se putićem uz stajanje na svakoj krivini za svaki slučaj (sreća da krivina nema previše do gore). Honda se dobro ugrejala od tog stani-kreni tempa do Loline kuće gde parkiram motor od kad sam ono jednom pala na makadamu, pa prepešačim tih par stotina metara do moje kuće. Lola, pravo ime mu je Radovan, jedini preostali meštanin u selu, baš se iznenadio što me vidi. Dobro je da je bio tu, da mi pomogne da se raspakujem i ponesem stvari do kuće jer od umora više ni baterijsku lampu nisam mogla da pronađem. Tamo me je sačekao Vesko, naš dalji rođak, naložio vatru i ugrejao kuću. Toplota se prijatno širi i pruža osećaj zadovoljstva i topline. Dugačak, naporan, uspešno završen dan je iza mene, sada dolazi zasluženi odmor i mir. Mir koji uvek pronalazim ovde u ovoj maloj usamljenoj kućici na obronku, iznad smaragdno zelene Morače čiji virovi i hladne dubine odnose brige i nemire daleko od mene. U ovoj maloj kamenoj kućici ispod zvezdanog neba koje mi se osmehuje i daje spokoj i radost , kućici okružoj planinskim vrhovima, gorskim divovima koji nju a i mene u njoj čuvaju i štite od teških, nemirnih misli, grozničavih osećanja. : Moje utočište, moja mirna luka. Zar je svi nemamo ili tragamo za njom? Samo se pitam da li ću i sada ovde pronaći ono zbog čega sam došla? Rođak odlazi. Ostajem sama. Vatrica pucketa. Jedina stanica koju hvatam na radiju pušta laganu prijatnu muziku. Ide pesma So Long Marianne... Nameštam posteljinu, raspakujem se, vadim nešto hrane koju sam ponela. Od prošlog dolaska novina u kući je bojler. Nedostaje ručica na tušu, za sada ima samo crevo ali ja se osećam kao u Hajatu. Posle dugog putovanja i napornog dana ono što me uvek najviše obraduje i opusti je topao tuš. Dodajem još neko drvo u šporet pre odlaska u krevet, da vatra gori još neko vreme pošto zaspim, zavlačim se u posteljinu ispod dva jorgana i ćebeta, sa čarapama, u helankama, dukserici sa kapuljačom preko glave i… tonem u san. Noći su ovde hladne a ja volim da mi je toplo. Razmišljam o Petru, volela bih da je mogao da pođe sa mnom. Na trenutak se osećam strašno usamljeno. Toliko je prokleto tiho, nema ni insekata a ni zvukova spolja. Tišina para uši. Ali to traje samo par trenutaka, a onda sam zaspala snom pravednika. Nisam se ni pomerila do ujutru.

Svaka čast . Ovo sa skijama je stvarno vrhunski. Baš me zanima nastavak, mislim da li si ih koristio i kako je to bilo ☺

Yamaha? Još uvek je kod mene . Nikako da je stavim u oglase...žao mi je da se odvojim od nje, ali moraću

Haha...tako je.I ja mislim da od sada statistika kreće uzlaznom linijom,uverena sam da će biti tako ☺

Hvala,iskreno se nadam, a nekako mi se čini i da hoće ☺

Hvala. Pa ono jeste i to što kažeš, uvek se nešto dešava...da ne bude dosadno. Ali uvek se na kraju sve dobro završi☺ Malo kiše i snega neće mi smetati a nekad baš zato doživljaj bude još bolji

Zdravo miksamgm, ma nisam još ništa ustanovila, to jutro je normalno upalio.Jeste da nije baš odmah ali bilo je hladno.Suština je da dugme za paljenje ne držim dugo.. Posle u vožnji sve ok...a pravila sam i pauze, pa i posle uveče kad je baš zahladnelo. Ali od onda ga nisam palila, stoji ušuškan..moraću ovih dana da vidim šta će da kaže...hoće li upaliti

Ovo možda nije klasičan putopis u pravom smislu te reči. Više je priča o tome kako sam kupila i dovezla motor i pitanje da li su izbori koje pravimo srcem dobri izbori. Pa nadam se da će vam se svideti. Upoznavanje i prepoznavanje Sve je počelo potpuno neplanirano i odigralo se brzo i iznenada. Videla sam ga slučajno na oglasima a da ga nisam ni tražila. Opčinio me je odmah tako vrtoglavo i snažno da nije bilo druge, morao je biti moj. Prelepi jogunasti sivi Stršljen. I sve u vezi njega, od momenta kada smo se upoznali do trenutka kada smo zajedno krenuli kući bilo je potpuno nestvarno, neverovatno i čarobno. Ljubav na prvi pogled. Evo kako je to bilo… Kraj je decembra, Nova godina na pragu.. Gledam oglase sa motorima na prodaju… Tek onako. Razmišljam, hajde da vidim šta se nudi i kakve su cene, možda bi trebalo za sledeću sezonu uzeti novi motor. Yamahu moju volim, lepo smo se navozale nas dve ove godine. Gde sve nismo stigle i koliko smo kilometara prevalile zajedno i nigde me nije izneverila. Dobra je ona, veran i pouzdan drug na putu. Ali želim da probam još nešto, nešto malo novije , uzbudljivije, nešto što podiže adrenalin. Gledam, svašta ima… A ni ja ne znam šta tražim... Ograničavajući faktor je uvek cena, ona određuje ostalo. I tada ugledam njega. Na slikama kao princ, uglađen, zategnut, prelepa izazovna linija, pravi zavodnik. I opis sve u superlativu, samo da i u stvarnosti tako izgleda. Nije on baš momak, već fini gospodin koji lepo nosi svoje godine. Ali vreme je hladno, nikako malo da otopli pa da odem da ga vidim… A godina samo što se nije završila. I onda poslednje nedelje decembra odlučim da se upoznam sa njim. Stanuje u Valjevu ali beogradsko prebivalište u ličnoj karti ima. Pa, nije ni daleko ni blizu za ovo zimsko vreme, taman. Naš prvi susret je za pamćenje kao uostalom i sve do sada u vezi njega. Prvo je grejalo sunce a bilo je minus tri, a onda je vejao sneg odjednom niotkuda čitavih petnest minuta kao u bajci, potpuno nestvarno i potpuno magično. Padao je svuda po nama, kroz krošnje drveća, po kosi, putu, travi, tako jako da se činilo da će u trenutku da zaveje sve, i nas. A onda je iznenada stao kako je i počeo. Čarobni trenutak magije koji te odvede u drugu dimenziju, onu gde je sve moguće i sve savršeno. Tako je počelo… A nastavilo se... Zbog njega sam otišla na probnu vožnju sa nepoznatim vozačem, prodavcem (D.), i pali smo. Hteo je da mi pokaže kako se Hornet lako vozi i kako ima mali luk polukružnog okretanja ali je napravio previše mali luk na sred puta i u trenutku smo se našli na zemlji. Oboje, a motor čiji vlasnik tek treba da postanem, preko nas. Malo sam nagnječila nogu, imala ogromnu ljubičastu, pa onda crnu modricu na listu ali motoru sreća ništa. Kako sam samo sam bila ljuta na njega... Koliko neodgovorno sa moje strane što sedam na motor sa vozačem koga ne poznajem, toliko neodgovorno i sa njegove da dopusti tako nešto. A čovek vozi motore 40 godina i baš sa mnom da padne dok mi ga prodaje . Ako mislite da je ovde kraj neobičnim dešavanjima… Nije… Ali magija već deluje… Potpuno me je začarala. Te moćne privlačne sile, prvog pogleda, prvog dodira, prve vožnje, leptirići u stomaku pri samoj pomisli na njega potpuno potiskuju razum. Gotovo je, već sam njegova. A on, on jednostavno mora biti moj, bez obzira na sve. Ljubav na prvi pogled, šta da vam kažem. Kada sam otišla u opštinu, tog 30-tog decembra da platim porez pa da ga vozim kući, tamo kao da će smak sveta… Gomila ljudi se gurala da podnese neki zahtev za koji je zadnji rok baš taj 30-ti decembar kada ja treba da platim porez za moj motor. Od ljudi ne mogu ni do šaltera da dođem da pitam a ako stanem na red stići ću sledeće Nove godine. Ali sreća je ipak na mojoj strani i uz malo snalaženja nailazim na razumevanje šefice i za dva sata rešenje je moje a moj je i lepotan. Ali saga neobičnih događaja se nastavlja… Kao u Alisi u zemlji čuda... Hornet čeka u garaži da ga preuzmem, mi tamo a on neće da upali… Čovek kaže da je bio veliki minus noćas a on zaboravio da zatvori garažu. Proba jednom, dvaput, ne pali... On neće dalje da vergla, mali mu je akumulator, isprazniće se, bolje da ga upali na gurku. Malo guranja po ravnom i upalio je brzo… Oblačim dodatne slojeve garderobe, ipak treba voziti do Beograda na -3 stepena, pozdravljam se i krećem. Lagano, bojažljivo Stršljen i ja idemo prvo do obližnje pumpe da sipamo gorivo pošto nije sigurno da ga ima dovoljno do OMV-a. Znala sam da migavci malo rade, malo ne... Ili su kontakti ili nešto drugo... Uglavnom, nikad se ne zna hoće li ostati upaljeni kada pustim prekidač. A meni Stršljen nepoznat, sasvim drugačiji od Yamahe… Lakši i manji po gabaritima, jednostavniji za upravljanje ali žustriji , snažniji, brži… Samo čeka da ga do kraja otkrijem. Stižem do pumpe. Ona je sa leve strane ulice... Treba skrenuti a migavac neće da se uključi. Čačkam ga, nervoza raste, kaciga se od hladnoće i mog disanja magli. Pogledam u retrovizor i vidim daleko iza neki auto, a u susret niko ne dolazi. Taman se nameštam da skrenem iz svoje desne trake levo na pumpu, kad ispred mene proleće neki crni audi, čini mi se 100 na sat ako ne i više. Na tom putu se vozi brzo i vozilo koje ti se čini daleko za čas je tu iza tebe. Čovek nije mogao da zna za moju nameru da hoću da skrenem pošto migavca nije bilo pa je hteo da me obiđe projurivši sa moje leve strane. To što je motor meni nov i nepoznat, pa je moja priprema za skretanje trajala čitavu večnost koliko je loše ( jer me je auto sustigao pre nego što sam i krenula ), toliko je dobro jer bi od mene i Stršljena ostala samo fleka na asfaltu da sam samo par sekundi ranije krenula u skretanje. Ovako je audi projurio tik ispred mog fara, čini mi se na deset santimetara. Kakva neopreznost… A nisam još ni krenula. Ali dobro, kažem sebi , ovo ne sme da se ponovi… Do kuće ima još oko 75 km... Hladno je a ako ne požurim i mrak će me uhvatiti. Međutim ovaj događaj ostavlja trag na moju (ne)sigurnost pa dalje baš polako vozim, ispitujem motor a zbog nervoze mi je izuzetno hladno. Prsti su se prvi smrzli i vidim da ću morati na OMV-u da napravim pauzu da se ugrejem, saberem, i još malo obučem ( ponela sam garderobu i rukavice u rezervi ) pa onda da nastavim dalje. Računam, taj deo puta do Beograda dobro poznajem, prošla sam ove godine njim najmanje dvadeset puta i po danu i po mraku. To je olakšavajući faktor. Otežavajući je hladnoća koju ne mogu da izbegnem a i motor koji ne poznajem pa samo mogu da se nadam da mi neće biti problem da ga vozim. Na pumpi je haos, strašna gužva. Dan pred Novu godinu, svi nekuda putuju. To me dodatno uznemirava i čini nervoznom. Nalazim jedva slobodno mesto da popijem toplu čokoladu da se ugrejem. Sedim relativno dugo, sigurno pola sata. Pokušavam telefonom da dobijem prijatelja, potrebna mi je podrška, zbog hladnoće a i zbog onog događaja od malopre, ali njega nema. To me još više čini nervoznom, ne mogu da se smirim nikako, a ni zagrejem. A moram, bez toga nema dalje. Njega i dalje nema. Ne mogu više da čekam, moram da krenem. Ali evo novog zapleta ... Dolazim do motora, okrenem ključ, pritisnem dugme, neće da upali... Malo zavergla ali neće. Tako nervozna zaboravljam na šta me je prodavac upozorio, da ne smem mnogo da verglam a ni da ga palim sa gasom, samo saug inače ću isprazniti akumulator. Ja upravo to radim. Posle par pokušaja akumulator je oslabio, više i ne vrgla. Auh… Shvatam šta sam uradila... Sad već očajna jer nemam pojma kako da rešim ovu situaciju a ne znam ni zašto moj novi motor koji sam kupila pre nepunih sat vremena neće da upali počinjem gotovo da plačem. Stojim pored njega, ništa mi ne pada na pamet, a obično mi pada svašta i borim se sa suzama koje samo što nisu krenule. A onda nečija ruka na mom ramenu, poznato lice mi se smeši i kaže: “Ćao Majo otkud ti?”. Lalajko! Kakva radost. Gotovo sam mu se obesila oko vrata od sreće što ga vidim. Pričam mu zbrda zdola šta mi se sve izdešavalo i koji problem sada imam a on gleda motor i govori mi da je lep. Jeste lep, Lalajko, predivan je ali neće da upali. A onda kreću sumnje, da li je dobar, da nije neki skriveni kvar... Da nije ovo ili ono. Lalajko je smiren, teši me, ma nije sigurno ništa strašno, ali ostaje pitanje kako upaliti motor kad mu je akumlator prazan a okolo sve ravno. I prijatelj mi se konačno javlja, još jedna uteha… Doći će ako treba… Zovem prodavca (D.), on me psuje: “Jesam ti rekao kako da ga pališ... A ti si sve kontra uradila... Ajde probajte na guranje sad...”. Pitamo neke ljude da poguraju, Lalajko proba...Ma neće, nema šanse. Zovem opet D... Kaže da će doći sa kablovima… Čekamo ga i stvarno dolazi... Ali sad je problem kako doći do akumulatora, trebaju nam imbus ključevi ili oni drugi za koje ne znam kako se zovu, da skinemo neku plastiku sa strane ali niko nema. Pitamo i milicajce koji tu stoje u patroli i ljude koji su svratili da kupe gorivo, i vozače kamiona, autobusa… Ma niko nema a napolju sve hladnije… Nema ni vulkanizer preko puta... Da li je to moguće... Lalajko zove prijatelja da dođe i donese ključeve i on dolazi ali nema baš taj koji treba... O Bože… Njih dvojica odlaze negde da kupe komplet imbus ključeva… I dok ih čekamo a to je već dva sata od kad sam stala na pumpu, u meni tek tada proradi onaj moj osećaj za rešavanje problema. Čekaj, nije moguće da na pumpi od toliko ljudi i kola niko nema te ključeve. Odlazim unutra, nalećem baš na šefa i pitam ga ima li ključeve i može li da mi pozajmi. Ima i može. Hvala Bogu... Konačno. Skidamo plastiku, tj skidaju plastiku, ja samo gledam i D. za sekund pali Hondu kablovima. Nisam imala pojma da toliko mogu da se obradujem zvuku motora. Bože, koja radost… Stršljen radi, lepo radi i nas dvoje ćemo danas ipak kući zajedno. U međuvremenu se i Lalajko vratio sa još jednim setom ključeva, taman da se nađe za drugi put (iskreno se nadam da drugog puta neće biti). Već je četri sata... Za sat će mrak a možda i pre, hladno je, prste ne osećam na rukama. Pomažu mi da se spakujem. Lalajko mi čak navlači rukavice kao detetu,uvlači rukave u njih da mi što manje duva, prsti ne funkcionišu i ne mogu sama da ih obučem, i požuruje me da krenem da uhvatim što više dana. Lalajko, hvala ti puno na svoj pomoći i podršći, stvarno mi je trebala. Da nisi naišao i bio tada sa mnom sigurno bih sedela narednih sat vremena na ivičnjaku i plakala dok se ne bih sabrala da nešto konstruktivno uradim. A ne plačem baš često, zapravo skoro nikada... I D. me prati, ,pozdravlja i viče kroz šalu: “Idi molim te , nemoj da staješ nigde, nemoj da gasiš motor i nemoj molim te više da me zoveš … Ljudi, ja ne znam šta je ovo sa ovom ženom… ceo dan sam sa njom.. I pao sam sa njom a za 40 god. nisam, motor koji je palio njoj neće da upali... ispraznila je i akumulator... Molim te samo idi…i javi se samo kad stigneš”. I otišla sam… Put do kuće je bio začuđujuće lak i zabavan. Uopšte nisam osećala hladnoću, kažu da je to zbog adrenalina. A i ljubav greje, ona još više... Nigde nisam stala, mada sam mislila da ću morati da se zagrejem ali nisam, nije mi bilo hladno. A sa Stršljenom, sa njim sam se odmah sprijateljila, već posle prvog kilometra, kao da se znamo čitav život. Zapravo on je tako poslušan i krotak sa jedne strane a sa druge energičan i brz što pruža osećaj sigurnosti i zadovoljstva ali i nagoveštaj prave avanture. Mislila sam da neću prelaziti 60 km/h., obećala sam da neću ali sa njim je tako lako preći svaku granicu a da to ni ne osetiš. Sto na sat ide ko od šale. A zvuk… Ima tako opasno zavodljiv zvuk...Zuji baš kao pravi stršljen. Opravdano je to bila ljubav na prvi pogled... samo se nadam da će ona i dalje trajati… a mislim da hoće. Do kuće sam stigla brzo, uz svu gužvu na putu, za sat vremena... nije još pao mrak. Celim putem sam pevušila… Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama, za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama… Ipak na kraju je sve ispalo savršeno, iako razvoj događaja to nije obećavao. Koliko sam samo bila srećna to veče… Taj dan i to veče su posebni po mnogo čemu, pamtiću ih dugo sigurno… Eksplozija raznih emocija, čak i onih za koje nisam znala da još postoje u meni… Radost, ushićenje, euforija, sreća... ljubav... ma sve. Kakvu i koliku čarobnu magiju ovakav jedan vragolan može da stvori da čovek ne poveruje. Da li sam pogrešila? Nadam se i verujem da nisam. A da li je ovakav izbor mogao da bude greška? Veoma moguće. I kada bih ponovo birala, opet bih birala srcem, uvek srcem, pa čak i da pogrešim. Već drugog dana nove godine, čim je temperature bila malo u plusu Stršljen i ja smo napravili jednu lepu januarsku probnu vožnju od 200 km. Nema dileme, on je taj. Jedinstven, pomalo kočoperan a potpuno neodoljiv, jedini pravi izbor za mene. Ipak srce retko greši. Voleću ga mnogo, družićemo se dugo, odvozićemo mnoge puteve.. uživaćemo zajedno…

Veliki pozdrav i veliko hvala svima vama , organizatorima, kolegama i drugarima, velikog srca i plemenite duše. Svima koji su se okupili i svima koji su pomogli da ova deseta jubilarna humanitarna akcija ovako uspešno bude realizovana. Tamo gde ima ljubavi i dobre volje, nema tog snega ni minusa koji će biti prepreka da našim malim drugarima iz Sremčice, ali i Novog Sada, Zaječara … donesemo radost i izmamimo osmeh. Velika mi je čast i neizmerno zadovoljstvo što vas poznajem, što vozim sa vama , što sam jedna od vas.. I ja sam kao i navajo prvi put došla sama… prihvatili ste me otvorenog srca i evo tu sam sa vama i ostala . A ostaću i ubuduće da zajedno donosimo radost i pružamo pomoć onima kojima je ona potrebna kroz ovakve i slične akcije, da širimo sliku o tome ko je u stvari motociklista, da je on pre svega humana, hrabara i plemenita osoba, pravi drug u akciji a i na drumu, da zajedno radimo na povećanju naše bezbednosti na putevima i na tome da ostali učesnici postanu svesniji i našeg prisustva u saobraćaju. Možda ne možemo da promenimo svet ali ga bar možemo učiniti boljim i srećnijim mestom za svu našu decu i bezbednijim za nas same. Još jednom vas sve pozdravljam i presrećna sam što smo se uprkos ne baš sjajnom vremenu okupili u tako velikom broju i obradovali naše male drugare u Sremčici. Poklon koji sam dobila a koji su naši drugari samo napravili, za mene je poseban i jedan od najdražih . Veliko hvala ! Nosiću ga sa ponosom da me u ovim hladnim danima greje i podseća da sutra budem još bolji čovek nego što sam danas. Svaki osmeh deteta neizmerno vredi! Vidimo se !

Evo par sličica

Ovo je bila odlična žurka, odavno se nisam ovako dobro provela a i ovako dugo ostala ☺ Bravo Nidžo,sve pohvale tebi,svim organizatorima i donatorima. Sve je bilo super...lokacija, atmosfera, muzika, tombola a druženje to posebno

Pa taman evo prilike, svi koji ne znaju Nikolu sada će ga upoznati ☺, a oni koji misle da ga ne znaju setiće se da su ga sreli na prošlogodišnjoj žurci i drugim bjb događajima. Sve u svemu, dođite da se družimo a i upoznamo ☺

Mislim da je manje važno ko će iz organizacionog tima podići temu a mnogo važnije da se u što većem broju odazovemo i dođemo na ovu žurku humanitarnog karaktera i prikupimo što više sredstava za decu iz Sremčice i Kulinu, a uz to se družimo i lepo provedemo.

Lepe su solo vožnje, ja ih volim, ali i vožnje u društvu. Sve ima svojih prednosti i mana. Možda su ipak najlepše u paru,sa partnerom ili prijateljem kada možete da podelite utiske i doživljaj putovanja ☺

Zdravo sashac, Stile, verovatno ste u pravu za kacigu, ali ja sam već navikla na nju pa uopšte ne primećujem da li se magli li ne.. Mislim opšta vidljivost je bila loša naročito kad je pao mrak a kiša je padala i zadržavala se na viziru pa sam stvarno jedno vreme morala da ga držim podignutog .. Ali definitivno za sledeću sezonu moram da nabavim bolju opremu... Trebalo je i ranjie ali šta da radim kad ne silazim sa motora i sve pare dadoh na vožnje. To se nekako uvuče pod kožu pa sve drugo pa i oprema ode u drugi plan... a za rođendan ćemo na PP, ovde je mnogo javno...

Još krajem oktobra počela sam da se pribojavam da je sezona vožnje pri kraju i da počinje onaj dugi depresivni period kada je motor parkiran i ušuškan a ja sa zebnjom pratim vremensku prognozu u isčekivanju toplih dana. Možda zbog toga, možda zbog relativno toplog novembra a možda i zbog nekih novih momenata u mom moto životu poklopilo se da je svaki vikend u novembru bio jedna moto čarolija. Pa tako prvog novembarskog vikenda u subotu je bila organizovana BJB vožnja do Ostrvice , deseta jubilarna za zatvaranje sezone i uspon na vrh za one najupornije a bilo nas je dosta upornih. U nedelju, uzbudljiva adrenalinska vožnja sa prijateljem po Fruškoj gori uzduž i popreko, uvod i kondiciona priprema za ono što sledi.. 11-12.11.2016 , produženi vikend, mogućnost za neku malo dalju vožnjicu ali i vremenska prognoza koja ne obećava u potpunosti (za petak najavljena temperatura od 1 do 14 C, sunčano ali zato u subotu ceo dan kiša,vetar i hladnije). Tako je i bilo, na moju delimičnu žalost prognoza je bila tačna, nisam mogla da izbegnem kišu. A kombinacija kiše ,vetra i ne tako visoke temperature nije baš neki ugođaj, ali izazov svakako jeste. Razmišljala sam gde da idem, kuda da se vozim. Ovo je verovatno poslednja prilika ove sezone za malo dalji put od kuće, treba izabrati nešto zanimljivo, neuobičajeno za ovo doba godine, nešto što obećava izazov i avanturu. Mada gde god da krenem avantura ne izostaje. Valjda je to nešto što dolazi iz glave, moj doživljaj vožnje i okoline. Za mene je avantura i vožnja do Kosmaja vrlo često . Međutim sada sam želela nešto malo neizvesnije, uzbudljivije... Bila je opcija da drug krene sa mnom ali nešto je iskrslo, nije mogao..mada se još nismo ni dogovorili gde.. Po Srbiji uvek ima šta da se obiđe, tu lako mogu da smislim rutu.. i sve su mi već nekako na dohvat ruke, samo treba da izaberem gde i krenem.. Negde dalje van granice, nije realno, dan je kratak, mrak pada već oko četri, pola pet a onda postaje hladno. To bi bilo izgubljeno vreme a pitanje je kakav bi krajnji rezulat bio ... A opet ima ruta koje mogu da smislim i realno mi izgledaju moguće i sad u novembru.. Tu u komšiluku, možda malo kroz Bosnu pored Drine... ne, ne ide mi se. Crna Gora koju volim i uvek joj se vraćam.. ne, ne želim sada.. Ali možda Rumunija...nije daleko, tu je odmah iza ćoška. Ona Rumunija iz koje nosim lepe uspomene sa vožnje letos po TA i TF ali i nemir i nesigurnost od proklizavanja u povratku.. Vuče me da se opet vratim tamo, sama. Sada je prilika, proleće je daleko... Da, to je izbor, idem u Rumuniju. Kao i obično budžet mi je maksimalno ograničen pa ne mogu da vozim sva tri slobodna dana, tako da rutu prilagođavam dvodnevnoj vožnji. U stvari rutu pravi moj prijatelj. On Rumuniju i njene puteve poznaje kao na dlanu. Tako detaljno mi je ispisao sve, gde koji dan da vozim, gde da kupim gorivo, gde da zamenim novac, gde da jedem, gde da spavam da mi skoro upšte nije trebala ni karta a ni navigacija. Mada je on mislio da ću na vožnju ići na proleće, nije očekivao da ću krenuti sada. Iako sam navikla da vozim i planiram sama iznenadila sam se koliko je dobar osećaj imati podršku. Na to se čovek tako lako navikne da mu je posle prosto teško da se vrati samom sebi. Dakle, tog petka krenula sam oko osam sati, ranije nije moglo.. a i tada je temperatura bila 1 C...sveže, jako sveže. Krenula sam pomalo nesigurna, puna dilema. Da li će biti previše hladno, hoću li moći da izvezem celu rutu do kraja, jer bez toga kao da nisam ni krenula , hoću li imati dovoljno novca, da li ću pronaći sve puteve kojima treba da prođem... A tu je i taj paradoks, nisam kupila putno osiguranje jer sam u zadnjem trenutku odlučila da ću ipak ići...Nemam osiguranje, idem sama, idem u novembru kada je dan prekratak i temperatura niska, putevi mokri i klizavi, i idem u Rumuniju u kojoj mi je ono realno bilo potrebno prošli put... Planirana ruta za prvi dan: Beograd-Bela Crkva-kanjon Nere ( koji sam jedino promašila )-Oravita-Bigar vodopad-Anina-Resita-Smenik-Slatina Timis. Do Bele Crkve se smrzavam, prsti su mi se ukočili, sunce se tek polako promalja ...ali znam da me tog dana čeka više sunca, znam da ću se kasnije malo zagrejati ali isto tako znam da to neće trajati dugo i da neću stići do cilja za dana. Deo puta posle Resite, preko Semenika mi je potpuno nepoznat a voziću ga po mraku i biće već hladno, jako hladno, to je planina.. a treba naći i smeštaj, nisam ništa rezervisala unapred. U Beloj Crkvi stajem da slikam jezero i doručkujem nešto s nogu. Ne zadržavam se, nemam vremena, moram da požurim ako mislim da stignem gde sam zamislila. Sve ide glatko, ulazim u Rumuniju, sad je već toplije i svetlije...lep put za vožnju, zanimljivi predeli. Još je ravnica a evo i vetrenjača. Sunce je uvek saveznik, veliki, greje i dušu i telo. Pruža sigurnost. Sada već izvesno verujem da će sve biti kako treba i bez sumnje znam da će ovo biti uspešna vožnja. Adrenalin raste, i ja konačno vozim svoju vožnju. Prepreka više nema a i ako ih bude znam da ću ih savladati. Time počinje i uživanje. Sve više zapažam i osećam okolinu, sva čula se bude. U Oraviti sipam gorivo i menjam novac ( pratim uputstva ). Odatle vozim ka vodopadu Bigar. Put ide između brda, u senci je, nema sunca, vlažan je i klizav ali krivine i priroda prelepi. Ovim putem sam prošla iz suprotnog smera prošle godine sa Radomirom i Saletom ali bila je kiša a ja totalni početnik pa se slabo ičega i sećam. Ipak prepoznala sam predele a i krivine. Ovde svakako treba ponovo doći na leto ili proleće kada je dan duži i sunce toplije, zadovoljstvo će biti još veće. ] Vredelo je voziti do Bigara iako sam zbog toga skrenula sa puta za Aninu pa se posle ponovo istim vraćala. Prelepe kaskade vodopada, posetilaca nije bilo, samo jedan par koji je već odlazio. Ulaznice se nisu naplaćivale, verovatno zato što je već novembar pa i nema turista. ] /] /] ] Nisam mogla a da se ovde ne zadržim neki trenutak duže i uživam u tišini i lepoti. Samo ja, bistra voda koja teče i pada niz stenu, staza i trava vlažni od kiše i mir, beskrajni mir u duši. Vrhunski osećaj. Rumunija i ja se polako mirimo... do kraja puta harmonija će biti potpuna, još jedna otvorena vrata za osvajanje novih teritorija... Od Bigara se vraćam nazad ka Anini. Još uvek je dan i ima sunca. Obronci Karpata su predivni za vožnju. Drugih vozila gotovo da uopšte nema, tu i tamo po neki automobil prođe. Pista je samo moja, baš uživam. Na tom delu puta skroz dobro vozim, drži me ushićenje još od vodopada, adrenalin je porastao, krivina za krivinom, nižu se sa lakoćom. Stižem u Resitu u sumrak.. Nisam imala vremena za obilazak grada ali onako na prvi pogled svideo mi se. Još jednom ću sutradan kroz njega proći i kratko se zadržati u Lidlu u kupovini nekih sitnica. Od Resite počinje uspon ka Semeniku. Do Slatine Timis ima oko 50 km, tako kaže navigacija koja se po ko zna koji put blokira baš onda kada mi treba. Počinje mrak. Ovo je možda najupečatljiviji deo putovanja. Put se postepeno penje blagim krivinama uz brdo kroz visoku i gustu šumu. Osim puta, šume i blistavog punog meseca iznad mene, ničega više nema. Kasnije te večeri prijatelju sam napisala: rajska slika. Moji farovi svetle kao sveće, jedva vidim u koju stranu skreće krivina. Ali je osećaj moćan. Tu u toj nepoznatoj planini, u sred šume kroz čije grane se sa mukom probija mesečeva svetlost hrabreći me da nastavim dalje, ispunio me potpuni osećaj zadovoljstva i sreće. To je ono kad radiš nešto neuobičajeno, pomalo neizvesno ali utoliko više uzbudljivo. Pomislila sam na medvede, sigurno ih ovde ima ali verovatno već spavaju negde zimski san.. Neću biti te sreće da ih sada sretnem.. Nebo je još uvek vedro, počeo je da duva vetar i tek se naziru oblaci koji će u toku noći doći. Opet je hladno, ja vozim u letnjim rukavicama što duže mogu zato što mi je zbog stare povrede u zimskim ograničen pokret povlačenja ručice kvačila. U njima stižem do Valiuga ali tu sam već morala da obučem zimske. Više ne osećam prste od hladnoće. Opet je 1 C a možda čak i manje.. U vazduhu se oseća miris snega, prognoza kaže da će ovde preksutra da pada ... Posle kiše... sneg... Taman ću se provozati preko Semenika i zbrisati nazad pre prvih pahulja, mada bi me zapravo jako obradovalo da sneg počne još večeras da pada. Dugo putujem ovih 50 km., ali ne žurim znam da ću stići. Pitanje je samo kako ću naći neko prenoćište pošto se usput pokazalo da i oni pansioni koji postoje u ovo doba godine ne rade, nigde nikoga nema.. Prolazim pored jezera Trei Ape i mesta Brebu Nou. Kroz mark se nazire da je ovde mnogo lepo po danu i leti, znači treba opet doći.... Tu negde je bilo i skretanje ka vrhu Semenika ali to ostaje definitivno za neku drugu priliku... Odatle počinje spuštanje na drugu stranu, šuma je ređa, više brisanog prostora pa vetar jako i neprijatno duva, šeta me po putu... Još malo i stižem u Slatinu Timis. Ni tamo nema žive duše, a ni pansiona za prenoćište... Nalazim neki otvoreni bar i ulazim da se ugrejem i raspitam za sobu. Unutra su samo vlasnik i jedan gost, ne znaju engleski pa se jedva nekako sporazumesmo oko čaja. Ovuda prolazi mnogo motociklista, ali ne u novembru. Gledaju me radoznalo kako skidam slojeve garderobe sa sebe, i trljam ruke da se zagrejem..Pitam za sobu... nema... ali sad će pozvati nekoga da vide... Sve to oni pričaju na rumunskom ali ipak se razumemo...izgleda kao da se razumemo. Vadim telefon da vidim ima li poruka i zatičem poruku od druga koji nije mogao da pođe sa mnom zbog obaveza... Poruka je još od jutros, kaže da je ipak predivan dan za vožnju, šteta je to propustiti, zove me da se vozimo... On još ne zna gde sam ja...Kratko odgovaram da ću se javiti za sat vremena ne rekavši odakle. Ljubazni Rumuni mi na kraju ipak pronalaze smeštaj u nekom pansionu na magistrali koja je na dva kilometra odatle. Super, ne biram... hladno mi je, smrzla sam se do kostiju, važno da soba bude topla i da ima tuš. Potpuno sam zaboravila da nisam ništa jela od jutros , od Bele Crkve...Sreća da sam ponela neku paštetu, a imam i kiflu. Inače, ovde prodavnice nema... možda i ima ali sada sigurno ne radi. Ispostavilo se da je pansion sasvim ok, čak sam i motor smestila u garažu. Uz malo problema oko tople vode sve se brzo sredilo. Grejanje radi odlično, zavšila sam vožnju za taj dan, stigla do cilja. Sada ću da se ugrejem, jedem, spavam a sutra idem dalje... Ali pre toga javljam prijatelju gde sam. On je potpuno iznenađen mojom idejom da vozim čak ovamo... Pričamo, ja sam toliko puna utisaka i uzbuđenja da to jednostavno moram da podelim sa nekim sada odmah, pre bilo čega drugog. Ne znam šta pre da ispričam, toliko toga ima, čitava bujica raznih emocija me preplavila. Pričam zbrda zdola, preskačem sa jednog na drugo, ali on me razume. Razume i deli moje uzbuđenje, moju euforiju. Toliko mnogo toga je i sam prošao, provezao...mnogo, mnogo više i dalje od mene. I po kiši, i suncu i hladnoći, u izvesnim i neizvesnim situacijama...ja sam samo amater početnik u odnosu na njega. Ono o čemu sada oboje razmišljamo je sutrašnji dan...znamo da je prognoza dosta neizvesna. Sigurno je da će kiša padati ceo dan ali koliko će tačno biti hladno i teško ostaje da se vidi. Međutim, ja sam srećna , jako srećna i ništa više ne može to da pokvari, ni kiša ni vetar a ni sneg. Toliko sam srećna i toliko energije imam da bih mogla odmah sada da nastavim dalje, mogla bih da vozim čini mi se još danima.. Mnogo je moćna stvar podeliti doživljaj putovanja sa nekim ko to na isti način oseća, time doživljaj postaje jači, intenzivniji a ti sam spremniji na mnogo više od onoga što trenutno stvarno možeš. Ipak realno, koji god put da izaberem za povratak to je oko 300 km najmanje, nije baš svejedno u kojim uslovima ću voziti. Preostaje samo jedno, da se psihički pripremim na tu u neku ruku vožnju u ekstremnim uslovima . To je jedini način da vozim ceo dan mokra i promrzla sa osmehom na licu i toplinom u srcu. Možda zbog toga, a možda i zbog vetra koji se strahovito pojačao tokom noći, jako loše sam spavala. Probudila sam se oko četri sata i nisam možda čitavih sat, dva zaspala. Ili je to još uvek bio adrenalin zbog ovoga što radim a uspeva mi... Inače na celom putu nisam srela ni jednog motociklistu. Sezona je ovde izgleda zavšena, čak i za čudake slične meni ... Jutro je mračno, hladno i pada dosadna kiša. Ono što me brine je vetar. Sa prozora sobe izgleda loše, čini se da jako duva. Spremam se, oblačim još jednu rolku (preko nekoliko majica i još jedne ispod) za svaki slučaj, možda pomogne, a preko kišno odelo i izlazim. Nova avantura počinje, samo ova je teža, izazov je veći, treba se izboriti sa lošim vremenom a i sa samim sobom. Ali i u tome je draž zar ne? Ruta za drugi dane je: Od Saltine Timis ka Temišvaru ( samo je bilo pitanje kojim putem) , pa preko Vršca za Beograd. Drug mi šalje poruku da idem magistralnim putem, kiša je,nije bezbedno drugačije. Ali kad sam sela na motor i skoro krenula ka Caransebesu pogled na Semenik koji se izdizao iznad, vrhova prekrivenih maglom i sivim oblacima neodoljivo me privlačio da se tamo vratim i pređem preko njega po danu. Sivom, kišnom ali opet koliko toliko vidljivom danu. Stvarno je lepo, još jednom sam pomislila kako moram opet ovde da se vratim sledeće godine... Ni kiša mi nije smetala da se par puta zaustavim i napravim neku sliku, mada je to baš bilo dovijanje kako zaštititi telefon pa je tako više od pola fotografija mutno...Ali nema veze, zadovoljna sam, vozim dalje i dalje sama na putu... Kod onog skretanja za vrh pada mi na pamet kako bih ipak mogla da vidim šta ima tamo, ali asfalt prestaje, počinje makadam, strm klizav makadam. To me je srećom otreznilo pa odustajem od ove namere i nastavljam dalje ka Resiti. Ona šuma i danas po kiši, bez meseca izgleda čarobno...Sve je mokro, sivo ali savršeno. Temperatura više nije mnogo niska, oko 7-8 C , ni vetar nije hladan ali džabe kad osećam da voda prolazi kroz kišno odelo a i rukavice su već sada mokre. Jezero Trei Ape ( ovde ima i kamp ) Ove godine sam dosta kisnula, pa kako nemam kvalitetne rukavice smislila sam patent koji do neke mere pomaže, kuhinjske gumene rukavice. Obučem ih preko moto rukavica, dovoljno su tanke da ne smetaju u vožnji a drže ruke suvim neko vreme. Možda bi to vreme i bilo duže da ih nisam svaki čas skidala da nešto slikam pa sam ih navlačeći i pocepala. A rezervne pametnica stavila na dno ranca, nema šanse da ih po onoj kiši izvadim, i nisam .. Preko Semenika je bilo lepo ali kratko je trajalo, brzo sam stigla u Resitu. Tamo sam svratila u Lidl da kupim neke sitnice i nešto za jelo i naravno uopšte nisam razmišljala da nemam gde to da stavim.. Zavezala sam gurtnama kesu pozadi a do kuće je sve unutra bilo mokro uključujući i kutiju čaja.. Od Resite sam preko Lugoja vozila do Temišvara. I u Temišvaru sam prvi put. Šteta što je vreme tako loše pa nisam mogla više da se prošetam, što znači moram ponovo da dođem... Nisam očekivala da je Temišvar tako veliki grad. Malo sam lutala dok nisam pronašla centar. Drug mi je u uputstvu čak napisao da se popnem motorom na trg i tu parkiram, što sam i uradila. Prava sreća da imam tako detaljna uputstva a i tako dobrog prijatelja koji je mislio o svemu... Tu se prvo malo slikam na trgu a onda tražim neko suvo mesto da se osušim i nešto pojedem. Najlakše je u Mec-u. Već je pola tri, sporo sam putovala a i bio je usput neki sudar, nije moglo da se prođe pa sam se tu dosta dugo zadržala... /] Sve moje rolke.. Prvo halapljivo jedem, baš sam gladna a onda vadim telefon da se javim prijatelju da sam stigla u Temišvar. Ali on već vidi da sam u mreži i šalje poruku sa pitanjem gde sam . Sedim dosta dugo , unutra je prijatno toplo. Sve na meni je već mokro pa i veš i čarape ( klasika), nema smisla da se presvlačim a i nemam snage za to. Dok se odmaram razmenjujemo poruke . Njegove šale i podrška mi vraćaju energiju koja je na trenutak opala. To mnogo pomaže. Sedim u prepunom Mec-u obučena za severni pol (a ipak nije bilo toliko hladno ), mokra do gole kože i smejem se naglas našoj prepisci. Ljudi me povremeno gledaju, verovatno misle da nisam baš sasvim svoja ( što su možda u neku ruku i u pravu ) ali to me još više zabavlja. Energija mi se povratila, spremna sam da nastavim put kući, još samo 150 km... Pojma nemam kako da izađem iz Temišvara na put ka Beogradu. Moj drug, pošto je tačno znao gde sam predlagao mi je da tom jednosmernom uličicom kratko voziim u suprotnom smeru što me je baš razdragalo i nasmejalo. On, koji toliko poštuje saobraćajne propise u ovoj situaciji, znajući kako se loše snalazim u gradovima daje mi ovakav savet. Vrh... e sad mogu i mokra da vozim i po mraku ništa mi neće smetati, pevaću i smejaću se ispod kacige do kuće... Još je bio dan kad sam krenula iz Temišvara i začudo brzo sam našla izlaz. Mada posle nekih dvadesetak kilometara pošto ništa ne mogu da pročitam na tablama ( kako zbog kiše tako i zbog vida ) zapitala sam se da li ja uopšte vozim u dobrom pravcu. Srećom, bio je dobar pa sam na granicu stigla oko pola šest. Carinik me malo začuđeno posmatrao a i malo više zapitkivao o tome gde sam bila, da nije hladno sada za vožnju, zašto vozim sama i sl... Valjda sam mu bila čudna onako obučena a i nisam mogla da skinem rukavice čitavih par minuta, zalepile se od vode a onda sam mu još dala i mokar pasoš... Na OMV pumpi u Vršcu pravim pauzu i sušim se (kobajagi ). Naravno, razmenjujem poruke sa prijateljem. On je pomalo zabrinut što vozim po ovakvom vremenu a i oseća se odgovornim jer mi je predložio rutu, ali za proleće. Nije ni sanjao da mogu da budem toliko luda da krenem sada... Ne poznaje me dovoljno, mada mi se čini da me već polako upoznaje i postaje mu jasnije.... Sve u svemu od Vršca do kuće baš dugo putujem. Sad mi je stvarno jako hladno, vetar na čistini briše, ne mogu da održim pravac, gura me levo desno i tako sve do Beograda. Nastojim da vozim bliže sredini, da kad me pogura imam dovoljno prostora da se vratim i ne sletim sa puta. Ipak vozim jako oprezno i polako. Levom rukom uopšte više ne mogu da stisnem kvačilo, jedva pomerim ručicu koji milimetar toliko da mogu da prebacim brzinu. Mrak je još jedan otežavajući faktor a hladnoća i mokra odeća svakako najveći. Tih devedeset kilometara do Beograda su mi bili najteži na ovoj turi. Bukvalno borba sa samim sobom da se izdigneš iznad svega što ti je u tom trenutku teško, i ostaneš fokusiran do kraja ma koliko dugo to trajalo.Tek kad sam stigla do Pančevačkog mosta počela sam da drhtim. [ Ova vožnja me podsetila na skijanje. Slični izazovi i osećanja. Od totalne euforije kada sunce obasja planinu, a ti trijumfalno juriš niz blještavo bele padine i osećaš se kao kralj, kao da je ceo svet tvoj. Do onih dana kada temperatura jako padne, oblaci i magla se spuste do zemlje , hladnoća ti se uvuče u kosti ali se i dalje spuštaš i penješ uporno , gore, dole, do zadnje vožnje, ne odustaješ... Na kraju nagrada uvek sledi, zadovoljstvo nikada ne izostane. Kući sam stigla oko osam sati. Umorna, baš umorna ali skroz srećna. Stvarno sam pevala ispod kacige sve do Beograda a nemam pojma sa pevanjem, stvarno sam bila skroz mokra, toliko da sam kompletnu opremu odmah ubacila u mašinu, a čizme su se sušle nedelju dana i stvarno sam bila savršeno srećna. Probajte ovo ako već niste, doživljaj je neverovatan. Volećete, pamtićete svaki trenutak takvog putovanja. Samo oprez, ovakve kombinacije mogu da budu opasne i po zdravlje pa i po život. Dakle, ipak se ne preporučuju. Ali čarolija je čarolija...