Maj i nije tako daleko, nemojte čekati poslednji trenutak za prijavljivanje. Ako se dvoumite da li da se prijavite za kamp ili možda mislite da vam uopšte nije potreban ili da možete kvalitetnije potrošiti vreme i novac, grešite. Učešće na kampu bezbedne vožnje je nešto najbolje što možete i neizostavno trebate da uradite za sebe ako već niste. A ako jeste onda znate zašto vredi otići ponovo . Verujte meni na reč a i iskustvima velikog broja zadovoljnih polaznika koji su u proteklih osam godina prošli kroz bjb kurseve bezbedne vožnje. Ono što ćete čuti u teorijskom i izvežbati u praktičnom delu a onda sve to utvrditi u zajedničkoj grupnoj vožnji za kratko ( ali dragoceno ) vreme će višestruko unaprediti kvalitet, tehniku i bezbednost vaše vožnje. Mene često možete videti na ovim kursevima . Vožnja je kao i sve drugo, stalno mora da se vežba i unapređuje ukoliko želimo bolji kvalitet a time i veću sigurnost. Zato kolege ne propuštajte ovu mogućnost koju nam naše starije kolege po stažu i iskustvu pružaju. Dođite, čujte nešto novo, naučite pravilnu tehniku vožnje, a uz to ćete provesti dva dana nezaboravnog druženja. Vidimo se na kampu!

Čestitam i ćerkicu i motor. Ne zna se ko je lepši, mada tatina priceza prednjači sigurno ☺ Sve najbolje!

Jezero Trei Ape, Semenik

Ovo je više bilo za mrxfona i odnosi se na južni deo Albanije koji je Pustolov takođe vozio ☺ Kroz severni deo nisam išla ali i mene zanima kakvi su putevi i koji su predlozi za vožnju tuda.

Ja sam letos prošla kroz Albaniju duž obale u povratku iz Grčke.Jednu noć sam spavala u mestu Sarande, čak sam motor ostavila na ulici.Putovala sam sama i nikakvih problema nije bilo.Ljudi su jako srdačni. Navigacija mi se pokvarila baš na ulasku u Albaniju tako da sam često morala da pitam kuda dalje i stvarno svi su bili jako raspoloženi da pomognu. Inače more je predivno pogotovo u delu bliže Grčkoj a put pored obale super za vožnju.Jedino što je bila užasna gužva, to je bio kraj avgusta a i radovi na putu malo malo su pravili zastoje. Milicija je na svakom ćošku regulisala saobraćaj naročito u gradovima ali to nije mnogo pomagalo.Gužva nije mogla da se izbegne a tamo vozači baš i ne poštuju saobraćajne propise tako da sam baš dugo i sporo putovala. Ipak to mi nije pokvarilo utisak, opet bih vozila kroz Albaniju a verujem da ako zaobiđem sezonu gužve u toj meri neće biti.

Zeleno...stiglo je proleće konačno

E jeste baš lepa ova naša Srbija

1.makikt ☺

Evo jedan predlog, mogla bi da se organizuje bjb vožnja za sve zainteresovane za ride&ski avanturu sledeće sezone,za ovu je možda kasno, a možda i nije... Verujem da bi to bilo nezaboravno iskustvo i fantastičan provod za sve nas koji volimo i vožnju i skijanje.

Vožnja motora i skijanje, kombinacija snova Dao si mi odličnu ideju šta ću sledeće da probam, čini se zabavnije od vožnje po snegu . A najbolji je onaj deo kad đuskaš dok voziš , to ipak neću da probam, zadržaću se samo na pevanju.

Harmonija...

Rajac

Zapravo sve ono što me privlači nalazi se tamo gde se jedino ili lakše može doći enduro motorom ☺

Pa to je veoma moguće, mota mi se ta ideja po glavi već neko vreme,samo nije još došlo na red ☺

Ono stvarno jeste, izgleda tako. Al ja svaki put kad krenem mislim ma biće to lagana vožnjica bez komplikacija.Tako je bilo i sad, mislila sam šta tu može nepredviđeno da se desi,pa tim putem sam letos prošla x puta i carinici me zapamtili ☺ Jedino na sneg nisam računala ☺ Sledeći putopis ako budem pisala biće sasvim drugačiji bez stresova i neplaniranih situacija (nadam se) ☺

Uh što bi to bilo dobro čoveče ☺.Samo ne znam da li bih umela ja tuda da vozim ali sanjam sve to da obiđem takvim motorom i da stignem na sva ona skrivena mesta gde asfalta nema. Na tome vama što vozite enduro baš zavidim ☺

JankoR da znaš da u poslednje vreme razmišljam kako bi lepo bilo imati i voziti enduro motor po ovim našim lepim brdima.A ima gde da se vozi i svašta lepo da se vidi.Samo treba motor za to a treba ga znati i voziti ☺

Hvala Gastrorider, o kupovini Honde sam pisala u temi Ljubav na prvi pogled – moj Stršljen i ja

Ćao Caparin, Honda je kod mene od Nove Godine,napisala ja putopis o tome kako sam ga kupovala i dovezla (vidi na mom profilu)...i čitavu zavrzlamu sa akumulatorom ☺. Nisam promenila akumulator, al ni ne treba.Prekjuče sam nosila da se proveri i dobar je ☺.Od pada se natopili karburatori a ja nervozna nisam sačekala nego sam ga odmah palila.

Rovčanka,nego kako ☺

E pa i to ima svojih draži samo kad te ne zaveje sneg, a čak i onda...☺ A otići ću ja i u aprilu, maju da se navozam ko čovek...

Da znaš Doktore da sam rešila sledeći putopis da napišem baš tako, sa lepim vremenom,lagano za uživanje ako u međuvremenu ne iskoči nešto opet ovako ☺. Šta ću kad me neodoljivo privlači A ovo za Kopaonik nemoj da se prevariš, pa tek tu se u toku jednog dana promene sva godišnja doba, osim ako možda nećeš i ti da probaš kako Yamaha ide po snegu. Ipak verujem da bi se ti bolje snašao na snegu, znače tu finese a i motor i iskustvo ☺

E Bruno,pa ono jeste u pravu si ... donekle (i ostale kolege naravno), al malo je falilo da pobegnem snegu ☺. A i ko ga je očekivao u februaru na planini . Šalim se malo, da to mi je mana...slabo slušam, a prijatelji mi dobro žele ☺

Dan četvrti. Dance Me to the End of ….. Journey Iako se jedno prijateljstvo te večeri možda nepovratno ruši (mada sam se još uvek nadala da ne) spavam tako lepo, tako zadovoljno i budim se tako srećno kao ne pamtim kada u poslednje vreme. Kroz žaluzine se probijaja svetlost ali sunca nema. Još uvek ne gledam kroz prozor. Srećna sam i pokušavam još jednom da povratim sa prijateljem onaj dobar odnos razumevanja i deljenja. Ne moram ni da gledam kroz prozor a da znam biće mi potrebna svaka vrsta podrške danas. Tek sada postajem svesna da napolju pada sneg, da je padao tokom noći i da ne znam u kojoj meri je napadao po asfaltu. Kroz prozor ne vidim put, samo dvorište. Oblačim se i spremam za izlazak napolje. Gazdarica me hrabri da je glavni put sigurno čist, kaže da nije mnogo padalo noćas. Skreće mi pažnju da dobro pazim kod silaska sa Žabljaka do kanjona Tare pošto je put u senci i ima dosta leda. A i upozorava me da požurim, da stignem do Zlatibora do popodne kada su najavili ozbiljne snežne padavine. Malo me je opet strah hoću li uzbrdo uličicom izaći bez problema ali uz Milovanovu pomoć to uspevam. A onda... Pametni ljudi znaju kada je dosta a oni drugi rade nepromišljene stvari… opet i iznova... Na vrhu ulice, ako levo skrenem idem ka glavnom putu koji je čist i koliko toliko bezbedan. A ako desno skrenem, tamo je jezero, visoke jelke prekrivene snegom , predivni planinski vrhovi iznad, raj za oči i dušu… Stanem tu na raskrsnici da obučem potkapu i namestim rukavice a ono odjednom grane sunce pravo meni u lice. Obasja me tako iznenada i tako snažno, skroz da sam potpuno zaboravila na oprez, zaboravila sam na sve. Ako ima nešto na planini što volim još više od skijanja onda je to ona blještava belina snega pod sunčevim zracima. Tada se osećam tako zadovoljno i potpuno ispunjeno, ceo svet oko mene prestaje da postoji a ja kao da prelazim u neku drugu dimenziju. Tako fatalno, sveobuhvatno prožimajuće… Pod uticajem tog čarobnog trenutka, potpuno obuzeta snagom i lepotom sunca i planine ne razmišljajući skrećem desno ka jezeru. Ali sunce je sijalo samo par trenutaka a stvarnost je brzo bljesnula pred mojim očima u punom svom svetlu. Put ka jezeru nije bio očišćen, tragovi za prolaz su bili jedva vidljivi i potpuno klizavi, van svake moje kontrole. Kad sam to shvatila bilo je kasno, prednji točak je skliznuo i motor je pao na zemlju a i ja sa njim mislim. Čak se toga ni ne sećam, znam da sam bila užasnuta što sam dozvolila da se ovo dogodi. Za tako mali pad šteta je ipak bila velika. Pukla su oba leva migavca, retrovizor, čak deo prednje maske. Užas. Kakva neprirodna slika, motor koji leži na snegu. Čovek tek tada postane svestan gde je i šta je uradio. Moj motor koji sam tek nedavno kupila, kome je ovo tek prvi duži put sa mnom i meni sa njim, motor koji je do pre par sekundi bio u izuzetno očuvanom stanju leži tu ispred mene na snegu razlupan (meni je tada to tako izgledalo). Kako stvarnost surovo može da ti se sruči na glavu ako letiš previše visoko sa glavom u oblacima. Ali ovo se već dogodilo, vreme ne može da se vrati unazad. Sada treba videti šta dalje. Kako podići i upaliti motor. Stala su jedna kola, izašao je momak i pomogao mi da podignem motor. Ali Honda neće da upali. Ja sam nervozna, ne mogu uopšte da sastavim misao, verglam i naravno praznim akumulator do kraja. Sada sam svesna i toga da vreme prolazi, da moram da potražim rešenje što pre. Moram da siđem sa Durmitora pre snega. Zovem mog majstora i prijatelja iz Bg za savet. Javljam Radomiru šta se dogodilo, pokušavam i Petru ali njega nema. Akumulator je prazan, moram da nađem nekoga sa kablovima. Pitam u obližnjoj kafani, kablove ima taksista, doći će za deset minuta. Dok se vraćam ka motoru dečak juri kuče koje se otrgo sa povodca po ulici. Moli me da mu pomognem. Sad i ja sa njim jurim psa koji beži levo desno i na kraju ga ipak hvatamo. Dečak se zahvaljuje i odlazi a ja se vraćam svom problemu. Taksista uskoro stiže. Uz asistenciju majstora preko telefona palimo Hondu na kablove. Međutim dok smo vratili sedište i zavezali torbu akumulator koji je oslabio opet neće da upali. O Bože, kakav dan. Ne možemo opet sve da skidamo, probaćemo da priđemo akumulatoru tako što ćemo skinuti bočnu plastiku. Ali čime? Ja sam zaboravila one famozne imbus ključeve. Priča se opet ponavlja… Sreća taksista ne stanuje daleko i ima ove ključeve. On odlazi po njih i ovog puta uspešno palimo Hondu i ja konačno krećem. Samo što je već dva sata a padavine počinju oko četri, pet… O putu do mosta na Đurđevića Tari nema šta mnogo da se piše. Moje samopouzdanje je nizom prethodnih događaja potpuno poljuljano a ako se tome doda i to da sam postala svesna koje sve opasnosti još uvek potencijalno stoje ispred mene nesigurnost me je gotovo paralisala. Nije mi pomoglo čak ni to što se Radomir u međuvremenu organizovao i pronašao prikolicu i auto sa kukom ako treba da dođe po mene i motor. A mnogo znači znati da imaš takve prijatelje koji će za tebe uraditi sve što mogu i doći gde god treba da pomognu. Srećom imam ih nekoliko… Međutim sada kada je motor upalio i kada je trebalo voziti dalje meni je bila potrebna podrška druge vrste. Morala sam da se saberem i smirim inače nastavak puta nije imao smisla. Dalja vožnja sa tako lošom koncentracijom predstavlja direktno izlaganje riziku u ovakvim vremenskim uslovima. Ali ono što mi je možda jedino moglo podići samopuzdanje u tom trenutku nisam imala, a jednostavno sam morala dalje. Veoma, veoma polako sam se spustila do Tare. Tamo već uopšte nije bilo snega, samo vlažan asfalt. Tu malo stajem, da popijem sok i probam još malo da se saberem. Pravim nekoliko slika. Imam mnogo slika mene i motora sa ovog mesta ali eto prvi put zimi. : Do Pljevalja stižem nešto pre četri sata. Počinje kiša. Stajem na pumpi da obučem kišno odelo. E ovde me ljudi sa pumpe već ozbiljno upozoravaju da moram da požurim da pređem preko Jabuke do Prijepolja pre snega koji je kako kažu najavljen posle pet sati. Skoro sam stigla do graničnog prelaza kad je sneg počeo da pada. Mislila sam da neće on dugo, i da će biti sve u redu. Međutim, prevarila sam se potpuno. Sneg je vejao sve jače. Prelazim granicu ali već mi je jasno da ako uspem da se spustim u Prijepolje a to je još 11 km, moraću tu da prespavam. Tada sam još verovala da je sneg prolazan i da će u nedelju moći da se vozi preko Zlatara i Zlatibora nazad do kuće. Međutim sneg je sve jače i jače padao i u roku od deset minuta potpuno je zavejao put. Uspela sam da pređem pa ne verujem ni kilometer od granice kad je na nizbrdici točak ponovo počeo da proklizava. To je trenutak kada sam definitivno znala da ne smem da napravim ni metar dalje ako mislim da opet motor ne bude na zemlji. To je bio kraj ovog putovanja na motoru. Na sred puta, u sred šume sat vremena pre mraka ja sam sišla sa Honde, spustila je na ćopavu i zaključala volan. Trebalo je brzo naći rešenje šta dalje dok ne padne mrak. Jedino rešenje je bilo pronaći nekoga da spusti motor i mene do Prijepolja. Ali moja baterija na telefonu je bila na kraju. Još jedna stvar koju nisam uradila, nisam pre puta prebacila USB punjač na Hondu a ni instalaciju za navigaciju. Pišem Radomiru i Petru za novonastalu situaciju i tražim pomoć da pronađu neki kombi prevoz. Oni ubrzo šalju potrebne informacije, svaki na svoj način… Međutim ja nemam baterije više da zovem a i sneg toliko pada, telefon je skroz mokar. Zaustavljam jedna kola koja idu ka granici u nameri da zamolim carinike za pomoć. Ispostavilo se da ljudi koji su me povezli imaju rođaka u Prijepolju koji se bavi kombi prevozom. Oni ga zovu i dogovaraju sa njim da za 20 eur dođe po mene i motor i preveze nas do Prijepolja. Preračunavam se, imam još tačno 20 eur ako skupim svu siću po džepovima, dobro je. Prihvatam. Tu je mogla da se dogodi još jedna komplikacija zbog moje nesmotrenosti i sad već velike uzrujanosti zbog razvoja svih događaja. Kad sam izlazila iz kola ispao mi je ključ od motora na sedište. Sreća da su ljudi to odmah videli i potrčali za mnom da mi ga vrate inače bi otišao u Herceg Novi. Zamislite tek to. Bez ključa ne bi mogli nikako da utovarimo u kombi motor sa zaključanim volanom. Haos. Imala sam ludu sreću da je čovek video ključeve na sedištu, da recimo nisu ispali na pod ili između sedišta ili u sneg… Dok kombi nije stigao grejala sam se u kućici sa carinicima. Oni su super momci, odmah su ponudili pomoć. Ispostavlio se da je žena od ovog kombi prevoznika rođaka jednog od njih. Tu sam malo i dopunila telefon a poslužili su me kolačima i sokom. Stvarno super momci. Kombi je brzo stigao i začudo bez problema smo utovarili motor pozadi. Ovo je poslednja slika kroz šoferšajbnu kombija na put zavejan snegom. Pa i kombi se jedva spustio sa Jabuke. Za ono što se dalje događalo te večeri nemam pravih reči kojima bih to mogla da opišem. To je slika ljudske dobrote, solidarnosti koja vraća veru da su ljudi ipak dobri, velikog srca i spremni da pomognu potpunom neznancu u nevolji. Motor su mi prevezli otac i sin. Smestili su ga u podrumske prostorije svoje porodične kuće i ponudili da tu da ostane koliko god je potrebno dok ne budem mogla da ga prevezem kući. Ponudili su mi i prenoćište u slučaju da hoću sutra da vozim dalje. Primili su me u svoju kuću kao najrođenijeg, ugrejali, nahranili, infomisali se kada polazi to veče autobus za Bg pošto smo se uverili da ni u nedelju neće biti moguće voziti zbog snega a onda u pola jedan prevezli do stanice i sačekali da uđem u autobus pa tek onda otišli kući da spavaju. Ja toliku srdačnost i gostoprimstvo potpuno nepoznatih ljudi koji me vide prvi put u životu nikada nisam doživela. To me je zaista duboko dirnulo. Sa ovom porodicom ću sigurno dugo zadržati prijateljski kontakt. I tako, Honda je ostala u Prijepolju, čeka da se sneg na Zlatiboru otopi bar na putevima pa da odem da je dovezem. Ja sam ušla u minibus u jedan sat po ponoći i stigla u Bg oko šest. Već u sedam sam bila u svojoj kući. Još uvek uzdrmana i nesvesna možda sasvim šta je sve moglo još da pođe naopako na ovom putovanju sa jedne strane a opet sa druge ispunjena onom dragocenom energijom koja vraća u život i gura napred a koju mi svako putovanje donosi. Na kraju bilo je ovo lepo, uzbudljivo i po mom mišljenju ipak uspešno putovanje. Donelo je nova dragocena iskustva i prijateljstva, mada je jedno i uništilo. Nije se odvijalo baš do kraja onako kako sam planirala… Putovanje je prekinuto je u poslednjem trenutku kada se dalje nije moglo. Motor je oštećen. Nije moralo da bude tako, ali i to je sastavni deo vožnje, pogrešna procena koja se plaća. Cena ovde nije visoka. Osim manje štete na motoru ja sam prošla bez ikakvih posledica. Pa kada sve sagledam ipak je rizik tokom celog ovog putovanja bio minimalan posebno do momenta proklizavanja. A i posle, mada je od tog trenutka bio nešto veći zbog moje nesigurnosti i nemogućnosti da se fokusiram na vožnju. Da nisam napravila par pogrešnih odluka putovanje bi se možda uspešno završilo do kraja a moje i Petrovo prijateljstvo bi možda još trajalo. A možda i ne. Ovakve situacije su najbolji test za mnoge stvari pa i za prijateljstva. Ona prava prijateljstva kao i ljubavi odolevaju pritiscima i vremenu, neće ih zavejati snegovi niti sprati kiše. Trebalo bi da je tako… Zašto nam je onda toliko žao ako se to ipak dogodi? A na pitanje da li ću li opet ponoviti ovakako nešto, odgovor je… Sigurno hoću, Petar je tu u pravu … To je ono što me pokreće. Ali ipak ću nastojati ako i budem vozila zimi da to ne bude po snegu a ni preko planina viših od 1000 m. Ali ako me ipak put navede i tamo, potrudiću se da bar ružičaste naočare ostavim kod kuće. A Stršljen, on se vratio kući. Dovezla sam ga u subotu. I već je skoro kao nov, spreman za nove avanture….