Yamaha? Još uvek je kod mene . Nikako da je stavim u oglase...žao mi je da se odvojim od nje, ali moraću

Haha...tako je.I ja mislim da od sada statistika kreće uzlaznom linijom,uverena sam da će biti tako ☺

Hvala,iskreno se nadam, a nekako mi se čini i da hoće ☺

Hvala. Pa ono jeste i to što kažeš, uvek se nešto dešava...da ne bude dosadno. Ali uvek se na kraju sve dobro završi☺ Malo kiše i snega neće mi smetati a nekad baš zato doživljaj bude još bolji

Zdravo miksamgm, ma nisam još ništa ustanovila, to jutro je normalno upalio.Jeste da nije baš odmah ali bilo je hladno.Suština je da dugme za paljenje ne držim dugo.. Posle u vožnji sve ok...a pravila sam i pauze, pa i posle uveče kad je baš zahladnelo. Ali od onda ga nisam palila, stoji ušuškan..moraću ovih dana da vidim šta će da kaže...hoće li upaliti

Ovo možda nije klasičan putopis u pravom smislu te reči. Više je priča o tome kako sam kupila i dovezla motor i pitanje da li su izbori koje pravimo srcem dobri izbori. Pa nadam se da će vam se svideti. Upoznavanje i prepoznavanje Sve je počelo potpuno neplanirano i odigralo se brzo i iznenada. Videla sam ga slučajno na oglasima a da ga nisam ni tražila. Opčinio me je odmah tako vrtoglavo i snažno da nije bilo druge, morao je biti moj. Prelepi jogunasti sivi Stršljen. I sve u vezi njega, od momenta kada smo se upoznali do trenutka kada smo zajedno krenuli kući bilo je potpuno nestvarno, neverovatno i čarobno. Ljubav na prvi pogled. Evo kako je to bilo… Kraj je decembra, Nova godina na pragu.. Gledam oglase sa motorima na prodaju… Tek onako. Razmišljam, hajde da vidim šta se nudi i kakve su cene, možda bi trebalo za sledeću sezonu uzeti novi motor. Yamahu moju volim, lepo smo se navozale nas dve ove godine. Gde sve nismo stigle i koliko smo kilometara prevalile zajedno i nigde me nije izneverila. Dobra je ona, veran i pouzdan drug na putu. Ali želim da probam još nešto, nešto malo novije , uzbudljivije, nešto što podiže adrenalin. Gledam, svašta ima… A ni ja ne znam šta tražim... Ograničavajući faktor je uvek cena, ona određuje ostalo. I tada ugledam njega. Na slikama kao princ, uglađen, zategnut, prelepa izazovna linija, pravi zavodnik. I opis sve u superlativu, samo da i u stvarnosti tako izgleda. Nije on baš momak, već fini gospodin koji lepo nosi svoje godine. Ali vreme je hladno, nikako malo da otopli pa da odem da ga vidim… A godina samo što se nije završila. I onda poslednje nedelje decembra odlučim da se upoznam sa njim. Stanuje u Valjevu ali beogradsko prebivalište u ličnoj karti ima. Pa, nije ni daleko ni blizu za ovo zimsko vreme, taman. Naš prvi susret je za pamćenje kao uostalom i sve do sada u vezi njega. Prvo je grejalo sunce a bilo je minus tri, a onda je vejao sneg odjednom niotkuda čitavih petnest minuta kao u bajci, potpuno nestvarno i potpuno magično. Padao je svuda po nama, kroz krošnje drveća, po kosi, putu, travi, tako jako da se činilo da će u trenutku da zaveje sve, i nas. A onda je iznenada stao kako je i počeo. Čarobni trenutak magije koji te odvede u drugu dimenziju, onu gde je sve moguće i sve savršeno. Tako je počelo… A nastavilo se... Zbog njega sam otišla na probnu vožnju sa nepoznatim vozačem, prodavcem (D.), i pali smo. Hteo je da mi pokaže kako se Hornet lako vozi i kako ima mali luk polukružnog okretanja ali je napravio previše mali luk na sred puta i u trenutku smo se našli na zemlji. Oboje, a motor čiji vlasnik tek treba da postanem, preko nas. Malo sam nagnječila nogu, imala ogromnu ljubičastu, pa onda crnu modricu na listu ali motoru sreća ništa. Kako sam samo sam bila ljuta na njega... Koliko neodgovorno sa moje strane što sedam na motor sa vozačem koga ne poznajem, toliko neodgovorno i sa njegove da dopusti tako nešto. A čovek vozi motore 40 godina i baš sa mnom da padne dok mi ga prodaje . Ako mislite da je ovde kraj neobičnim dešavanjima… Nije… Ali magija već deluje… Potpuno me je začarala. Te moćne privlačne sile, prvog pogleda, prvog dodira, prve vožnje, leptirići u stomaku pri samoj pomisli na njega potpuno potiskuju razum. Gotovo je, već sam njegova. A on, on jednostavno mora biti moj, bez obzira na sve. Ljubav na prvi pogled, šta da vam kažem. Kada sam otišla u opštinu, tog 30-tog decembra da platim porez pa da ga vozim kući, tamo kao da će smak sveta… Gomila ljudi se gurala da podnese neki zahtev za koji je zadnji rok baš taj 30-ti decembar kada ja treba da platim porez za moj motor. Od ljudi ne mogu ni do šaltera da dođem da pitam a ako stanem na red stići ću sledeće Nove godine. Ali sreća je ipak na mojoj strani i uz malo snalaženja nailazim na razumevanje šefice i za dva sata rešenje je moje a moj je i lepotan. Ali saga neobičnih događaja se nastavlja… Kao u Alisi u zemlji čuda... Hornet čeka u garaži da ga preuzmem, mi tamo a on neće da upali… Čovek kaže da je bio veliki minus noćas a on zaboravio da zatvori garažu. Proba jednom, dvaput, ne pali... On neće dalje da vergla, mali mu je akumulator, isprazniće se, bolje da ga upali na gurku. Malo guranja po ravnom i upalio je brzo… Oblačim dodatne slojeve garderobe, ipak treba voziti do Beograda na -3 stepena, pozdravljam se i krećem. Lagano, bojažljivo Stršljen i ja idemo prvo do obližnje pumpe da sipamo gorivo pošto nije sigurno da ga ima dovoljno do OMV-a. Znala sam da migavci malo rade, malo ne... Ili su kontakti ili nešto drugo... Uglavnom, nikad se ne zna hoće li ostati upaljeni kada pustim prekidač. A meni Stršljen nepoznat, sasvim drugačiji od Yamahe… Lakši i manji po gabaritima, jednostavniji za upravljanje ali žustriji , snažniji, brži… Samo čeka da ga do kraja otkrijem. Stižem do pumpe. Ona je sa leve strane ulice... Treba skrenuti a migavac neće da se uključi. Čačkam ga, nervoza raste, kaciga se od hladnoće i mog disanja magli. Pogledam u retrovizor i vidim daleko iza neki auto, a u susret niko ne dolazi. Taman se nameštam da skrenem iz svoje desne trake levo na pumpu, kad ispred mene proleće neki crni audi, čini mi se 100 na sat ako ne i više. Na tom putu se vozi brzo i vozilo koje ti se čini daleko za čas je tu iza tebe. Čovek nije mogao da zna za moju nameru da hoću da skrenem pošto migavca nije bilo pa je hteo da me obiđe projurivši sa moje leve strane. To što je motor meni nov i nepoznat, pa je moja priprema za skretanje trajala čitavu večnost koliko je loše ( jer me je auto sustigao pre nego što sam i krenula ), toliko je dobro jer bi od mene i Stršljena ostala samo fleka na asfaltu da sam samo par sekundi ranije krenula u skretanje. Ovako je audi projurio tik ispred mog fara, čini mi se na deset santimetara. Kakva neopreznost… A nisam još ni krenula. Ali dobro, kažem sebi , ovo ne sme da se ponovi… Do kuće ima još oko 75 km... Hladno je a ako ne požurim i mrak će me uhvatiti. Međutim ovaj događaj ostavlja trag na moju (ne)sigurnost pa dalje baš polako vozim, ispitujem motor a zbog nervoze mi je izuzetno hladno. Prsti su se prvi smrzli i vidim da ću morati na OMV-u da napravim pauzu da se ugrejem, saberem, i još malo obučem ( ponela sam garderobu i rukavice u rezervi ) pa onda da nastavim dalje. Računam, taj deo puta do Beograda dobro poznajem, prošla sam ove godine njim najmanje dvadeset puta i po danu i po mraku. To je olakšavajući faktor. Otežavajući je hladnoća koju ne mogu da izbegnem a i motor koji ne poznajem pa samo mogu da se nadam da mi neće biti problem da ga vozim. Na pumpi je haos, strašna gužva. Dan pred Novu godinu, svi nekuda putuju. To me dodatno uznemirava i čini nervoznom. Nalazim jedva slobodno mesto da popijem toplu čokoladu da se ugrejem. Sedim relativno dugo, sigurno pola sata. Pokušavam telefonom da dobijem prijatelja, potrebna mi je podrška, zbog hladnoće a i zbog onog događaja od malopre, ali njega nema. To me još više čini nervoznom, ne mogu da se smirim nikako, a ni zagrejem. A moram, bez toga nema dalje. Njega i dalje nema. Ne mogu više da čekam, moram da krenem. Ali evo novog zapleta ... Dolazim do motora, okrenem ključ, pritisnem dugme, neće da upali... Malo zavergla ali neće. Tako nervozna zaboravljam na šta me je prodavac upozorio, da ne smem mnogo da verglam a ni da ga palim sa gasom, samo saug inače ću isprazniti akumulator. Ja upravo to radim. Posle par pokušaja akumulator je oslabio, više i ne vrgla. Auh… Shvatam šta sam uradila... Sad već očajna jer nemam pojma kako da rešim ovu situaciju a ne znam ni zašto moj novi motor koji sam kupila pre nepunih sat vremena neće da upali počinjem gotovo da plačem. Stojim pored njega, ništa mi ne pada na pamet, a obično mi pada svašta i borim se sa suzama koje samo što nisu krenule. A onda nečija ruka na mom ramenu, poznato lice mi se smeši i kaže: “Ćao Majo otkud ti?”. Lalajko! Kakva radost. Gotovo sam mu se obesila oko vrata od sreće što ga vidim. Pričam mu zbrda zdola šta mi se sve izdešavalo i koji problem sada imam a on gleda motor i govori mi da je lep. Jeste lep, Lalajko, predivan je ali neće da upali. A onda kreću sumnje, da li je dobar, da nije neki skriveni kvar... Da nije ovo ili ono. Lalajko je smiren, teši me, ma nije sigurno ništa strašno, ali ostaje pitanje kako upaliti motor kad mu je akumlator prazan a okolo sve ravno. I prijatelj mi se konačno javlja, još jedna uteha… Doći će ako treba… Zovem prodavca (D.), on me psuje: “Jesam ti rekao kako da ga pališ... A ti si sve kontra uradila... Ajde probajte na guranje sad...”. Pitamo neke ljude da poguraju, Lalajko proba...Ma neće, nema šanse. Zovem opet D... Kaže da će doći sa kablovima… Čekamo ga i stvarno dolazi... Ali sad je problem kako doći do akumulatora, trebaju nam imbus ključevi ili oni drugi za koje ne znam kako se zovu, da skinemo neku plastiku sa strane ali niko nema. Pitamo i milicajce koji tu stoje u patroli i ljude koji su svratili da kupe gorivo, i vozače kamiona, autobusa… Ma niko nema a napolju sve hladnije… Nema ni vulkanizer preko puta... Da li je to moguće... Lalajko zove prijatelja da dođe i donese ključeve i on dolazi ali nema baš taj koji treba... O Bože… Njih dvojica odlaze negde da kupe komplet imbus ključeva… I dok ih čekamo a to je već dva sata od kad sam stala na pumpu, u meni tek tada proradi onaj moj osećaj za rešavanje problema. Čekaj, nije moguće da na pumpi od toliko ljudi i kola niko nema te ključeve. Odlazim unutra, nalećem baš na šefa i pitam ga ima li ključeve i može li da mi pozajmi. Ima i može. Hvala Bogu... Konačno. Skidamo plastiku, tj skidaju plastiku, ja samo gledam i D. za sekund pali Hondu kablovima. Nisam imala pojma da toliko mogu da se obradujem zvuku motora. Bože, koja radost… Stršljen radi, lepo radi i nas dvoje ćemo danas ipak kući zajedno. U međuvremenu se i Lalajko vratio sa još jednim setom ključeva, taman da se nađe za drugi put (iskreno se nadam da drugog puta neće biti). Već je četri sata... Za sat će mrak a možda i pre, hladno je, prste ne osećam na rukama. Pomažu mi da se spakujem. Lalajko mi čak navlači rukavice kao detetu,uvlači rukave u njih da mi što manje duva, prsti ne funkcionišu i ne mogu sama da ih obučem, i požuruje me da krenem da uhvatim što više dana. Lalajko, hvala ti puno na svoj pomoći i podršći, stvarno mi je trebala. Da nisi naišao i bio tada sa mnom sigurno bih sedela narednih sat vremena na ivičnjaku i plakala dok se ne bih sabrala da nešto konstruktivno uradim. A ne plačem baš često, zapravo skoro nikada... I D. me prati, ,pozdravlja i viče kroz šalu: “Idi molim te , nemoj da staješ nigde, nemoj da gasiš motor i nemoj molim te više da me zoveš … Ljudi, ja ne znam šta je ovo sa ovom ženom… ceo dan sam sa njom.. I pao sam sa njom a za 40 god. nisam, motor koji je palio njoj neće da upali... ispraznila je i akumulator... Molim te samo idi…i javi se samo kad stigneš”. I otišla sam… Put do kuće je bio začuđujuće lak i zabavan. Uopšte nisam osećala hladnoću, kažu da je to zbog adrenalina. A i ljubav greje, ona još više... Nigde nisam stala, mada sam mislila da ću morati da se zagrejem ali nisam, nije mi bilo hladno. A sa Stršljenom, sa njim sam se odmah sprijateljila, već posle prvog kilometra, kao da se znamo čitav život. Zapravo on je tako poslušan i krotak sa jedne strane a sa druge energičan i brz što pruža osećaj sigurnosti i zadovoljstva ali i nagoveštaj prave avanture. Mislila sam da neću prelaziti 60 km/h., obećala sam da neću ali sa njim je tako lako preći svaku granicu a da to ni ne osetiš. Sto na sat ide ko od šale. A zvuk… Ima tako opasno zavodljiv zvuk...Zuji baš kao pravi stršljen. Opravdano je to bila ljubav na prvi pogled... samo se nadam da će ona i dalje trajati… a mislim da hoće. Do kuće sam stigla brzo, uz svu gužvu na putu, za sat vremena... nije još pao mrak. Celim putem sam pevušila… Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama, za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama… Ipak na kraju je sve ispalo savršeno, iako razvoj događaja to nije obećavao. Koliko sam samo bila srećna to veče… Taj dan i to veče su posebni po mnogo čemu, pamtiću ih dugo sigurno… Eksplozija raznih emocija, čak i onih za koje nisam znala da još postoje u meni… Radost, ushićenje, euforija, sreća... ljubav... ma sve. Kakvu i koliku čarobnu magiju ovakav jedan vragolan može da stvori da čovek ne poveruje. Da li sam pogrešila? Nadam se i verujem da nisam. A da li je ovakav izbor mogao da bude greška? Veoma moguće. I kada bih ponovo birala, opet bih birala srcem, uvek srcem, pa čak i da pogrešim. Već drugog dana nove godine, čim je temperature bila malo u plusu Stršljen i ja smo napravili jednu lepu januarsku probnu vožnju od 200 km. Nema dileme, on je taj. Jedinstven, pomalo kočoperan a potpuno neodoljiv, jedini pravi izbor za mene. Ipak srce retko greši. Voleću ga mnogo, družićemo se dugo, odvozićemo mnoge puteve.. uživaćemo zajedno…

Veliki pozdrav i veliko hvala svima vama , organizatorima, kolegama i drugarima, velikog srca i plemenite duše. Svima koji su se okupili i svima koji su pomogli da ova deseta jubilarna humanitarna akcija ovako uspešno bude realizovana. Tamo gde ima ljubavi i dobre volje, nema tog snega ni minusa koji će biti prepreka da našim malim drugarima iz Sremčice, ali i Novog Sada, Zaječara … donesemo radost i izmamimo osmeh. Velika mi je čast i neizmerno zadovoljstvo što vas poznajem, što vozim sa vama , što sam jedna od vas.. I ja sam kao i navajo prvi put došla sama… prihvatili ste me otvorenog srca i evo tu sam sa vama i ostala . A ostaću i ubuduće da zajedno donosimo radost i pružamo pomoć onima kojima je ona potrebna kroz ovakve i slične akcije, da širimo sliku o tome ko je u stvari motociklista, da je on pre svega humana, hrabara i plemenita osoba, pravi drug u akciji a i na drumu, da zajedno radimo na povećanju naše bezbednosti na putevima i na tome da ostali učesnici postanu svesniji i našeg prisustva u saobraćaju. Možda ne možemo da promenimo svet ali ga bar možemo učiniti boljim i srećnijim mestom za svu našu decu i bezbednijim za nas same. Još jednom vas sve pozdravljam i presrećna sam što smo se uprkos ne baš sjajnom vremenu okupili u tako velikom broju i obradovali naše male drugare u Sremčici. Poklon koji sam dobila a koji su naši drugari samo napravili, za mene je poseban i jedan od najdražih . Veliko hvala ! Nosiću ga sa ponosom da me u ovim hladnim danima greje i podseća da sutra budem još bolji čovek nego što sam danas. Svaki osmeh deteta neizmerno vredi! Vidimo se !

Evo par sličica

Ovo je bila odlična žurka, odavno se nisam ovako dobro provela a i ovako dugo ostala ☺ Bravo Nidžo,sve pohvale tebi,svim organizatorima i donatorima. Sve je bilo super...lokacija, atmosfera, muzika, tombola a druženje to posebno

Pa taman evo prilike, svi koji ne znaju Nikolu sada će ga upoznati ☺, a oni koji misle da ga ne znaju setiće se da su ga sreli na prošlogodišnjoj žurci i drugim bjb događajima. Sve u svemu, dođite da se družimo a i upoznamo ☺

Mislim da je manje važno ko će iz organizacionog tima podići temu a mnogo važnije da se u što većem broju odazovemo i dođemo na ovu žurku humanitarnog karaktera i prikupimo što više sredstava za decu iz Sremčice i Kulinu, a uz to se družimo i lepo provedemo.

Lepe su solo vožnje, ja ih volim, ali i vožnje u društvu. Sve ima svojih prednosti i mana. Možda su ipak najlepše u paru,sa partnerom ili prijateljem kada možete da podelite utiske i doživljaj putovanja ☺

Zdravo sashac, Stile, verovatno ste u pravu za kacigu, ali ja sam već navikla na nju pa uopšte ne primećujem da li se magli li ne.. Mislim opšta vidljivost je bila loša naročito kad je pao mrak a kiša je padala i zadržavala se na viziru pa sam stvarno jedno vreme morala da ga držim podignutog .. Ali definitivno za sledeću sezonu moram da nabavim bolju opremu... Trebalo je i ranjie ali šta da radim kad ne silazim sa motora i sve pare dadoh na vožnje. To se nekako uvuče pod kožu pa sve drugo pa i oprema ode u drugi plan... a za rođendan ćemo na PP, ovde je mnogo javno...

Još krajem oktobra počela sam da se pribojavam da je sezona vožnje pri kraju i da počinje onaj dugi depresivni period kada je motor parkiran i ušuškan a ja sa zebnjom pratim vremensku prognozu u isčekivanju toplih dana. Možda zbog toga, možda zbog relativno toplog novembra a možda i zbog nekih novih momenata u mom moto životu poklopilo se da je svaki vikend u novembru bio jedna moto čarolija. Pa tako prvog novembarskog vikenda u subotu je bila organizovana BJB vožnja do Ostrvice , deseta jubilarna za zatvaranje sezone i uspon na vrh za one najupornije a bilo nas je dosta upornih. U nedelju, uzbudljiva adrenalinska vožnja sa prijateljem po Fruškoj gori uzduž i popreko, uvod i kondiciona priprema za ono što sledi.. 11-12.11.2016 , produženi vikend, mogućnost za neku malo dalju vožnjicu ali i vremenska prognoza koja ne obećava u potpunosti (za petak najavljena temperatura od 1 do 14 C, sunčano ali zato u subotu ceo dan kiša,vetar i hladnije). Tako je i bilo, na moju delimičnu žalost prognoza je bila tačna, nisam mogla da izbegnem kišu. A kombinacija kiše ,vetra i ne tako visoke temperature nije baš neki ugođaj, ali izazov svakako jeste. Razmišljala sam gde da idem, kuda da se vozim. Ovo je verovatno poslednja prilika ove sezone za malo dalji put od kuće, treba izabrati nešto zanimljivo, neuobičajeno za ovo doba godine, nešto što obećava izazov i avanturu. Mada gde god da krenem avantura ne izostaje. Valjda je to nešto što dolazi iz glave, moj doživljaj vožnje i okoline. Za mene je avantura i vožnja do Kosmaja vrlo često . Međutim sada sam želela nešto malo neizvesnije, uzbudljivije... Bila je opcija da drug krene sa mnom ali nešto je iskrslo, nije mogao..mada se još nismo ni dogovorili gde.. Po Srbiji uvek ima šta da se obiđe, tu lako mogu da smislim rutu.. i sve su mi već nekako na dohvat ruke, samo treba da izaberem gde i krenem.. Negde dalje van granice, nije realno, dan je kratak, mrak pada već oko četri, pola pet a onda postaje hladno. To bi bilo izgubljeno vreme a pitanje je kakav bi krajnji rezulat bio ... A opet ima ruta koje mogu da smislim i realno mi izgledaju moguće i sad u novembru.. Tu u komšiluku, možda malo kroz Bosnu pored Drine... ne, ne ide mi se. Crna Gora koju volim i uvek joj se vraćam.. ne, ne želim sada.. Ali možda Rumunija...nije daleko, tu je odmah iza ćoška. Ona Rumunija iz koje nosim lepe uspomene sa vožnje letos po TA i TF ali i nemir i nesigurnost od proklizavanja u povratku.. Vuče me da se opet vratim tamo, sama. Sada je prilika, proleće je daleko... Da, to je izbor, idem u Rumuniju. Kao i obično budžet mi je maksimalno ograničen pa ne mogu da vozim sva tri slobodna dana, tako da rutu prilagođavam dvodnevnoj vožnji. U stvari rutu pravi moj prijatelj. On Rumuniju i njene puteve poznaje kao na dlanu. Tako detaljno mi je ispisao sve, gde koji dan da vozim, gde da kupim gorivo, gde da zamenim novac, gde da jedem, gde da spavam da mi skoro upšte nije trebala ni karta a ni navigacija. Mada je on mislio da ću na vožnju ići na proleće, nije očekivao da ću krenuti sada. Iako sam navikla da vozim i planiram sama iznenadila sam se koliko je dobar osećaj imati podršku. Na to se čovek tako lako navikne da mu je posle prosto teško da se vrati samom sebi. Dakle, tog petka krenula sam oko osam sati, ranije nije moglo.. a i tada je temperatura bila 1 C...sveže, jako sveže. Krenula sam pomalo nesigurna, puna dilema. Da li će biti previše hladno, hoću li moći da izvezem celu rutu do kraja, jer bez toga kao da nisam ni krenula , hoću li imati dovoljno novca, da li ću pronaći sve puteve kojima treba da prođem... A tu je i taj paradoks, nisam kupila putno osiguranje jer sam u zadnjem trenutku odlučila da ću ipak ići...Nemam osiguranje, idem sama, idem u novembru kada je dan prekratak i temperatura niska, putevi mokri i klizavi, i idem u Rumuniju u kojoj mi je ono realno bilo potrebno prošli put... Planirana ruta za prvi dan: Beograd-Bela Crkva-kanjon Nere ( koji sam jedino promašila )-Oravita-Bigar vodopad-Anina-Resita-Smenik-Slatina Timis. Do Bele Crkve se smrzavam, prsti su mi se ukočili, sunce se tek polako promalja ...ali znam da me tog dana čeka više sunca, znam da ću se kasnije malo zagrejati ali isto tako znam da to neće trajati dugo i da neću stići do cilja za dana. Deo puta posle Resite, preko Semenika mi je potpuno nepoznat a voziću ga po mraku i biće već hladno, jako hladno, to je planina.. a treba naći i smeštaj, nisam ništa rezervisala unapred. U Beloj Crkvi stajem da slikam jezero i doručkujem nešto s nogu. Ne zadržavam se, nemam vremena, moram da požurim ako mislim da stignem gde sam zamislila. Sve ide glatko, ulazim u Rumuniju, sad je već toplije i svetlije...lep put za vožnju, zanimljivi predeli. Još je ravnica a evo i vetrenjača. Sunce je uvek saveznik, veliki, greje i dušu i telo. Pruža sigurnost. Sada već izvesno verujem da će sve biti kako treba i bez sumnje znam da će ovo biti uspešna vožnja. Adrenalin raste, i ja konačno vozim svoju vožnju. Prepreka više nema a i ako ih bude znam da ću ih savladati. Time počinje i uživanje. Sve više zapažam i osećam okolinu, sva čula se bude. U Oraviti sipam gorivo i menjam novac ( pratim uputstva ). Odatle vozim ka vodopadu Bigar. Put ide između brda, u senci je, nema sunca, vlažan je i klizav ali krivine i priroda prelepi. Ovim putem sam prošla iz suprotnog smera prošle godine sa Radomirom i Saletom ali bila je kiša a ja totalni početnik pa se slabo ičega i sećam. Ipak prepoznala sam predele a i krivine. Ovde svakako treba ponovo doći na leto ili proleće kada je dan duži i sunce toplije, zadovoljstvo će biti još veće. ] Vredelo je voziti do Bigara iako sam zbog toga skrenula sa puta za Aninu pa se posle ponovo istim vraćala. Prelepe kaskade vodopada, posetilaca nije bilo, samo jedan par koji je već odlazio. Ulaznice se nisu naplaćivale, verovatno zato što je već novembar pa i nema turista. ] /] /] ] Nisam mogla a da se ovde ne zadržim neki trenutak duže i uživam u tišini i lepoti. Samo ja, bistra voda koja teče i pada niz stenu, staza i trava vlažni od kiše i mir, beskrajni mir u duši. Vrhunski osećaj. Rumunija i ja se polako mirimo... do kraja puta harmonija će biti potpuna, još jedna otvorena vrata za osvajanje novih teritorija... Od Bigara se vraćam nazad ka Anini. Još uvek je dan i ima sunca. Obronci Karpata su predivni za vožnju. Drugih vozila gotovo da uopšte nema, tu i tamo po neki automobil prođe. Pista je samo moja, baš uživam. Na tom delu puta skroz dobro vozim, drži me ushićenje još od vodopada, adrenalin je porastao, krivina za krivinom, nižu se sa lakoćom. Stižem u Resitu u sumrak.. Nisam imala vremena za obilazak grada ali onako na prvi pogled svideo mi se. Još jednom ću sutradan kroz njega proći i kratko se zadržati u Lidlu u kupovini nekih sitnica. Od Resite počinje uspon ka Semeniku. Do Slatine Timis ima oko 50 km, tako kaže navigacija koja se po ko zna koji put blokira baš onda kada mi treba. Počinje mrak. Ovo je možda najupečatljiviji deo putovanja. Put se postepeno penje blagim krivinama uz brdo kroz visoku i gustu šumu. Osim puta, šume i blistavog punog meseca iznad mene, ničega više nema. Kasnije te večeri prijatelju sam napisala: rajska slika. Moji farovi svetle kao sveće, jedva vidim u koju stranu skreće krivina. Ali je osećaj moćan. Tu u toj nepoznatoj planini, u sred šume kroz čije grane se sa mukom probija mesečeva svetlost hrabreći me da nastavim dalje, ispunio me potpuni osećaj zadovoljstva i sreće. To je ono kad radiš nešto neuobičajeno, pomalo neizvesno ali utoliko više uzbudljivo. Pomislila sam na medvede, sigurno ih ovde ima ali verovatno već spavaju negde zimski san.. Neću biti te sreće da ih sada sretnem.. Nebo je još uvek vedro, počeo je da duva vetar i tek se naziru oblaci koji će u toku noći doći. Opet je hladno, ja vozim u letnjim rukavicama što duže mogu zato što mi je zbog stare povrede u zimskim ograničen pokret povlačenja ručice kvačila. U njima stižem do Valiuga ali tu sam već morala da obučem zimske. Više ne osećam prste od hladnoće. Opet je 1 C a možda čak i manje.. U vazduhu se oseća miris snega, prognoza kaže da će ovde preksutra da pada ... Posle kiše... sneg... Taman ću se provozati preko Semenika i zbrisati nazad pre prvih pahulja, mada bi me zapravo jako obradovalo da sneg počne još večeras da pada. Dugo putujem ovih 50 km., ali ne žurim znam da ću stići. Pitanje je samo kako ću naći neko prenoćište pošto se usput pokazalo da i oni pansioni koji postoje u ovo doba godine ne rade, nigde nikoga nema.. Prolazim pored jezera Trei Ape i mesta Brebu Nou. Kroz mark se nazire da je ovde mnogo lepo po danu i leti, znači treba opet doći.... Tu negde je bilo i skretanje ka vrhu Semenika ali to ostaje definitivno za neku drugu priliku... Odatle počinje spuštanje na drugu stranu, šuma je ređa, više brisanog prostora pa vetar jako i neprijatno duva, šeta me po putu... Još malo i stižem u Slatinu Timis. Ni tamo nema žive duše, a ni pansiona za prenoćište... Nalazim neki otvoreni bar i ulazim da se ugrejem i raspitam za sobu. Unutra su samo vlasnik i jedan gost, ne znaju engleski pa se jedva nekako sporazumesmo oko čaja. Ovuda prolazi mnogo motociklista, ali ne u novembru. Gledaju me radoznalo kako skidam slojeve garderobe sa sebe, i trljam ruke da se zagrejem..Pitam za sobu... nema... ali sad će pozvati nekoga da vide... Sve to oni pričaju na rumunskom ali ipak se razumemo...izgleda kao da se razumemo. Vadim telefon da vidim ima li poruka i zatičem poruku od druga koji nije mogao da pođe sa mnom zbog obaveza... Poruka je još od jutros, kaže da je ipak predivan dan za vožnju, šteta je to propustiti, zove me da se vozimo... On još ne zna gde sam ja...Kratko odgovaram da ću se javiti za sat vremena ne rekavši odakle. Ljubazni Rumuni mi na kraju ipak pronalaze smeštaj u nekom pansionu na magistrali koja je na dva kilometra odatle. Super, ne biram... hladno mi je, smrzla sam se do kostiju, važno da soba bude topla i da ima tuš. Potpuno sam zaboravila da nisam ništa jela od jutros , od Bele Crkve...Sreća da sam ponela neku paštetu, a imam i kiflu. Inače, ovde prodavnice nema... možda i ima ali sada sigurno ne radi. Ispostavilo se da je pansion sasvim ok, čak sam i motor smestila u garažu. Uz malo problema oko tople vode sve se brzo sredilo. Grejanje radi odlično, zavšila sam vožnju za taj dan, stigla do cilja. Sada ću da se ugrejem, jedem, spavam a sutra idem dalje... Ali pre toga javljam prijatelju gde sam. On je potpuno iznenađen mojom idejom da vozim čak ovamo... Pričamo, ja sam toliko puna utisaka i uzbuđenja da to jednostavno moram da podelim sa nekim sada odmah, pre bilo čega drugog. Ne znam šta pre da ispričam, toliko toga ima, čitava bujica raznih emocija me preplavila. Pričam zbrda zdola, preskačem sa jednog na drugo, ali on me razume. Razume i deli moje uzbuđenje, moju euforiju. Toliko mnogo toga je i sam prošao, provezao...mnogo, mnogo više i dalje od mene. I po kiši, i suncu i hladnoći, u izvesnim i neizvesnim situacijama...ja sam samo amater početnik u odnosu na njega. Ono o čemu sada oboje razmišljamo je sutrašnji dan...znamo da je prognoza dosta neizvesna. Sigurno je da će kiša padati ceo dan ali koliko će tačno biti hladno i teško ostaje da se vidi. Međutim, ja sam srećna , jako srećna i ništa više ne može to da pokvari, ni kiša ni vetar a ni sneg. Toliko sam srećna i toliko energije imam da bih mogla odmah sada da nastavim dalje, mogla bih da vozim čini mi se još danima.. Mnogo je moćna stvar podeliti doživljaj putovanja sa nekim ko to na isti način oseća, time doživljaj postaje jači, intenzivniji a ti sam spremniji na mnogo više od onoga što trenutno stvarno možeš. Ipak realno, koji god put da izaberem za povratak to je oko 300 km najmanje, nije baš svejedno u kojim uslovima ću voziti. Preostaje samo jedno, da se psihički pripremim na tu u neku ruku vožnju u ekstremnim uslovima . To je jedini način da vozim ceo dan mokra i promrzla sa osmehom na licu i toplinom u srcu. Možda zbog toga, a možda i zbog vetra koji se strahovito pojačao tokom noći, jako loše sam spavala. Probudila sam se oko četri sata i nisam možda čitavih sat, dva zaspala. Ili je to još uvek bio adrenalin zbog ovoga što radim a uspeva mi... Inače na celom putu nisam srela ni jednog motociklistu. Sezona je ovde izgleda zavšena, čak i za čudake slične meni ... Jutro je mračno, hladno i pada dosadna kiša. Ono što me brine je vetar. Sa prozora sobe izgleda loše, čini se da jako duva. Spremam se, oblačim još jednu rolku (preko nekoliko majica i još jedne ispod) za svaki slučaj, možda pomogne, a preko kišno odelo i izlazim. Nova avantura počinje, samo ova je teža, izazov je veći, treba se izboriti sa lošim vremenom a i sa samim sobom. Ali i u tome je draž zar ne? Ruta za drugi dane je: Od Saltine Timis ka Temišvaru ( samo je bilo pitanje kojim putem) , pa preko Vršca za Beograd. Drug mi šalje poruku da idem magistralnim putem, kiša je,nije bezbedno drugačije. Ali kad sam sela na motor i skoro krenula ka Caransebesu pogled na Semenik koji se izdizao iznad, vrhova prekrivenih maglom i sivim oblacima neodoljivo me privlačio da se tamo vratim i pređem preko njega po danu. Sivom, kišnom ali opet koliko toliko vidljivom danu. Stvarno je lepo, još jednom sam pomislila kako moram opet ovde da se vratim sledeće godine... Ni kiša mi nije smetala da se par puta zaustavim i napravim neku sliku, mada je to baš bilo dovijanje kako zaštititi telefon pa je tako više od pola fotografija mutno...Ali nema veze, zadovoljna sam, vozim dalje i dalje sama na putu... Kod onog skretanja za vrh pada mi na pamet kako bih ipak mogla da vidim šta ima tamo, ali asfalt prestaje, počinje makadam, strm klizav makadam. To me je srećom otreznilo pa odustajem od ove namere i nastavljam dalje ka Resiti. Ona šuma i danas po kiši, bez meseca izgleda čarobno...Sve je mokro, sivo ali savršeno. Temperatura više nije mnogo niska, oko 7-8 C , ni vetar nije hladan ali džabe kad osećam da voda prolazi kroz kišno odelo a i rukavice su već sada mokre. Jezero Trei Ape ( ovde ima i kamp ) Ove godine sam dosta kisnula, pa kako nemam kvalitetne rukavice smislila sam patent koji do neke mere pomaže, kuhinjske gumene rukavice. Obučem ih preko moto rukavica, dovoljno su tanke da ne smetaju u vožnji a drže ruke suvim neko vreme. Možda bi to vreme i bilo duže da ih nisam svaki čas skidala da nešto slikam pa sam ih navlačeći i pocepala. A rezervne pametnica stavila na dno ranca, nema šanse da ih po onoj kiši izvadim, i nisam .. Preko Semenika je bilo lepo ali kratko je trajalo, brzo sam stigla u Resitu. Tamo sam svratila u Lidl da kupim neke sitnice i nešto za jelo i naravno uopšte nisam razmišljala da nemam gde to da stavim.. Zavezala sam gurtnama kesu pozadi a do kuće je sve unutra bilo mokro uključujući i kutiju čaja.. Od Resite sam preko Lugoja vozila do Temišvara. I u Temišvaru sam prvi put. Šteta što je vreme tako loše pa nisam mogla više da se prošetam, što znači moram ponovo da dođem... Nisam očekivala da je Temišvar tako veliki grad. Malo sam lutala dok nisam pronašla centar. Drug mi je u uputstvu čak napisao da se popnem motorom na trg i tu parkiram, što sam i uradila. Prava sreća da imam tako detaljna uputstva a i tako dobrog prijatelja koji je mislio o svemu... Tu se prvo malo slikam na trgu a onda tražim neko suvo mesto da se osušim i nešto pojedem. Najlakše je u Mec-u. Već je pola tri, sporo sam putovala a i bio je usput neki sudar, nije moglo da se prođe pa sam se tu dosta dugo zadržala... /] Sve moje rolke.. Prvo halapljivo jedem, baš sam gladna a onda vadim telefon da se javim prijatelju da sam stigla u Temišvar. Ali on već vidi da sam u mreži i šalje poruku sa pitanjem gde sam . Sedim dosta dugo , unutra je prijatno toplo. Sve na meni je već mokro pa i veš i čarape ( klasika), nema smisla da se presvlačim a i nemam snage za to. Dok se odmaram razmenjujemo poruke . Njegove šale i podrška mi vraćaju energiju koja je na trenutak opala. To mnogo pomaže. Sedim u prepunom Mec-u obučena za severni pol (a ipak nije bilo toliko hladno ), mokra do gole kože i smejem se naglas našoj prepisci. Ljudi me povremeno gledaju, verovatno misle da nisam baš sasvim svoja ( što su možda u neku ruku i u pravu ) ali to me još više zabavlja. Energija mi se povratila, spremna sam da nastavim put kući, još samo 150 km... Pojma nemam kako da izađem iz Temišvara na put ka Beogradu. Moj drug, pošto je tačno znao gde sam predlagao mi je da tom jednosmernom uličicom kratko voziim u suprotnom smeru što me je baš razdragalo i nasmejalo. On, koji toliko poštuje saobraćajne propise u ovoj situaciji, znajući kako se loše snalazim u gradovima daje mi ovakav savet. Vrh... e sad mogu i mokra da vozim i po mraku ništa mi neće smetati, pevaću i smejaću se ispod kacige do kuće... Još je bio dan kad sam krenula iz Temišvara i začudo brzo sam našla izlaz. Mada posle nekih dvadesetak kilometara pošto ništa ne mogu da pročitam na tablama ( kako zbog kiše tako i zbog vida ) zapitala sam se da li ja uopšte vozim u dobrom pravcu. Srećom, bio je dobar pa sam na granicu stigla oko pola šest. Carinik me malo začuđeno posmatrao a i malo više zapitkivao o tome gde sam bila, da nije hladno sada za vožnju, zašto vozim sama i sl... Valjda sam mu bila čudna onako obučena a i nisam mogla da skinem rukavice čitavih par minuta, zalepile se od vode a onda sam mu još dala i mokar pasoš... Na OMV pumpi u Vršcu pravim pauzu i sušim se (kobajagi ). Naravno, razmenjujem poruke sa prijateljem. On je pomalo zabrinut što vozim po ovakvom vremenu a i oseća se odgovornim jer mi je predložio rutu, ali za proleće. Nije ni sanjao da mogu da budem toliko luda da krenem sada... Ne poznaje me dovoljno, mada mi se čini da me već polako upoznaje i postaje mu jasnije.... Sve u svemu od Vršca do kuće baš dugo putujem. Sad mi je stvarno jako hladno, vetar na čistini briše, ne mogu da održim pravac, gura me levo desno i tako sve do Beograda. Nastojim da vozim bliže sredini, da kad me pogura imam dovoljno prostora da se vratim i ne sletim sa puta. Ipak vozim jako oprezno i polako. Levom rukom uopšte više ne mogu da stisnem kvačilo, jedva pomerim ručicu koji milimetar toliko da mogu da prebacim brzinu. Mrak je još jedan otežavajući faktor a hladnoća i mokra odeća svakako najveći. Tih devedeset kilometara do Beograda su mi bili najteži na ovoj turi. Bukvalno borba sa samim sobom da se izdigneš iznad svega što ti je u tom trenutku teško, i ostaneš fokusiran do kraja ma koliko dugo to trajalo.Tek kad sam stigla do Pančevačkog mosta počela sam da drhtim. [ Ova vožnja me podsetila na skijanje. Slični izazovi i osećanja. Od totalne euforije kada sunce obasja planinu, a ti trijumfalno juriš niz blještavo bele padine i osećaš se kao kralj, kao da je ceo svet tvoj. Do onih dana kada temperatura jako padne, oblaci i magla se spuste do zemlje , hladnoća ti se uvuče u kosti ali se i dalje spuštaš i penješ uporno , gore, dole, do zadnje vožnje, ne odustaješ... Na kraju nagrada uvek sledi, zadovoljstvo nikada ne izostane. Kući sam stigla oko osam sati. Umorna, baš umorna ali skroz srećna. Stvarno sam pevala ispod kacige sve do Beograda a nemam pojma sa pevanjem, stvarno sam bila skroz mokra, toliko da sam kompletnu opremu odmah ubacila u mašinu, a čizme su se sušle nedelju dana i stvarno sam bila savršeno srećna. Probajte ovo ako već niste, doživljaj je neverovatan. Volećete, pamtićete svaki trenutak takvog putovanja. Samo oprez, ovakve kombinacije mogu da budu opasne i po zdravlje pa i po život. Dakle, ipak se ne preporučuju. Ali čarolija je čarolija...

Hvala lestra951, jedan mali savet za tebe i ostale mlade kolege. Samo polako, nigde ne žuri, stići ćeš svoje snove. Tanka je linija po kojoj se mi bajkeri krećemo.Prvo budi siguran da možeš da je ispratiš, a i onda dvaput pogledaj oko sebe pa kreni za svojim snovima.Jedino tako će zadovoljstvo tvoje a i tvojih bližnjih biti potpuno ☺ Veliki pozdrav!

Ok za ribu, nego jel ima neko preporuku gde mogu da se pojedu dobre palačinke u Srbiji, u krugu od 150,200km.od Beograda a može i šire.. Ostala sam dužna drugaru, pa kad malo otopli moram to da ispravim samo da vidim gde..

He, moraću ovoga da se setim kad sledeći put u nekom rečnom restoranu poručim ,"svežu" ribu ☺

01. Miskomi 02. wiggin 03. Boba1990+lepsa polovina 04. Satelis 05. AWT 06. Teca 07. Custi 08. Lucky Vladano (01. za pakovanje paketica) 09. Arakis 10. makikt (i pakovanje paketića)

Darko, od prilike smo i mi potrošili oko 120-130 eur po osobi za sve,tri dana,dva noćenja.Dva puta smo jeli u restoranu,cene su skroz pristojne.Smeštaj u Curtea de Arges je bio oko 11 eur, (nije kod Jankovića) a u Sibiu 16 eur po osobi.U Sibiu je bio Rock festival tog vikenda i sve je bilo puno, jedva smo našli slobodan apartman ali je bio odličan.

Pa sad šta je kočnici tačno bilo ne znam.Dosta sam kočila zadnjom kod spuštanja sa Transalpine.Kočionog ulja je bilo, dal se pregrejalo ne znam, mada ona uopšte nije proradila do Beograda.Doduše nisam je posle ni koristila.Po povratku mi je majstor sređivao motor, pa i kočnicu.Ništa nije menjao ali je proradila.

Radomir je obećao da će da okači film, nosio je kameru i snimao. U međuvremenu evo još nekih sličica... i ovako može da se suši majica (u donjem desnom uglu): crveni Nindža i njegov patent- bokserice oko gurtne Đorđe vidimo te izađi ... naš vozni park još neke slikice... ] Venčanje na jezeru ( ona bela tačkica je mlada ) Par minuta kasnije, žičara u magli Rock festival, Sibiu još malo Sibiu Đorđe u cveću I mi bi da jedemo, al nema mesta Dalje mogu samo peške ] Brana.. Đorđe daj malo naočare... ] ] Ima li zlata u ovoj reci vidi nešto se presijava... Kolega nas pozdravlja Oblaci na Transalpini Ja pokušavam da uplovim u njih... U pozadini iza mene se vozi off road, mislim da je ovde Radomir prelomio i odlučio da pređe na cross još jedna slika vesele ekipe za kraj

Eh Piki čoveče, pa ja i sada kad se prisećam kako smo se dobro zabavljali na ovom putovanju smejem se naglas . Ma koliko se trudila u putopisu da prenesem atmosferu koja je pratila ovo putovanje verujem da ni približno nisam uspela. To mora da se doživi. A moj pad u svemu tome je potpuno nebitan, bilo pa prošlo. On ni najmanje ne kvari moj doživljaj ove avanture. Ono po čemu ću ja pre svega pamtiti ovo putovanje osim same voženje i predivnih predela je vrhunsko druženje, Vozila sam se sa ljudima, pravim prijateljima, sa kojima bih išla ne do Rusije nego do Aljaske, ma do kraja sveta...

Jel ide možda neko kolima a da ima jedno slobodno mesto?

Ovo putovanje je bilo pre skoro tri meseca ali nikako da sednem i napišem a obećala sam ekipi putopis. Pa da počnem, ovako je to bilo…. Za mene potpuno neplanirano i iznenada. Jedno veče zove Radomir i kaže: Piki i Đorđe voze Rumuniju a možda idu Steva i Olja pa razmišljam pošao bih i ja... - Kada se ide? - Sad u petak, povratak u nedelju, vozi se Transfagarašan i Transalpina a ako se stigne obilazimo i rudnik soli. - Sad u petak? Hoću i ja sa vama ali sledeće nedelje putujem u Grčku na more, motorom. A tek sam se vratila sa takođe neplanirane brzinske dvodnevne vožnje do Crne Gore i nazad. Malo sam zalutala pa sam se vraćala preko Andrejevice i Komova, nisam se još kao čovek ni odmorila. Ha, baš mi se sve nekako zgusnulo sa vožnjama u poslednje vreme ( mada to poslednje vreme traje celo leto..). Nisam do sada vozila TF i TA a nešto mi se nije išlo prvi put tamo sama, tako da je ovo bila prilika koju nisam mogla da propustim. Pa, nije mi trebalo mnogo da odlučim, idem naravno. I nisam se pokajala ni jednog trenutka. Bilo je to izuzetno putovanje u svakom pogledu. Mnogo pozitivne energije, smeha do suza, vožnje do iznemoglosti, rezervisanog smeštaja koji je izdat drugom, puteva kroz predele kao iz bajke, planina koje dotiču nebo… Sa druge strane bila je to vožnja sa mnogo izazova koji se nižu bez kraja, test lične fizičke i mentalne izdržljivosti, kao što rekoh izuzetna - avantura za pamćenje. Ekipu su predvodili Bogdan (Piki) i Đorđe kojima je ova ruta poznata od ranije. Ostatak ekipe činili su Steva i Olja, Radomir i moja malenkost, bez koje uzgred budi rečeno ovo putovanje ne bi bilo tako dramatično ( što vas uopšte ne iznenađuje, jel da?). Bogdan je rezervisao smeštaj, okvirno smo iscrtali rute, ostalo je samo da se spakujemo i krenemo. Dogovor je bio, nalazimo se u petak u 7h na Gaspromovoj pumpi posle Pančevačkog mosta a odatle preko Bele Crkve, pored Dunava rumunskom stranom preko Targu Jiu do Courte de Arges.Tu nas je čekao lep smeštaj za odmor i sutrašnji start ka Transfagarašanu ( bar smo tako mislili). Svi smo naravno te nedelje pripremali motore za put da nas nešto slučajno ne iznenadi i pokvari putovanje.Taman kada se činilo da smo skoro spremni da krenemo neki su se u poslednjem trenutku setili da treba da podignu saobraćajne, vozačke dozvole, neki su noć pred polazak ceo motor rasturili da ugrade nešto baš neophodno za put, a neki su dobili temperaturu i groznicu, kao na primer ja. Andoli, antibiotici, preznojavanje i jutro za polazak je već svanulo. Šta uraditi, krenuti ili ne? Da li ću imati dovoljno snage i koncentracije da pratim ritam ostalih i izguram ne baš mali put ili će mi se stanje pogoršati i pokvariću ostalima putovanje. Ali kako sada da odustanem, ne mogu ja to. Idem, videćemo kako ide. Ako bude gore uvek mogu da se vratim, tešila sam samu sebe. Ha, ha, kakva iluzija. Kako lako zavaramo sami sebe kada nešto želimo, bar na kratko... Izgleda da te noći ni ostali nisu najbolje spavali, biće da je zbog uzbuđenja pred put. I tako petak 29.07.2016, 7:20 ujutru, Gasprom pumpa. Ja kasnim i nerviram se što će me ostali čekati, kad ja tamo a nema nikoga. Vadim telefon, poruka od Pikija. Motor nije hteo da upali, slab akumulator pa je čekao Đorđa da ga pogura a kada su stigli na mesto sastanka sa Radomirom on im javlja da još nije ni krenuo, namešta sajlu kvačila, opet… Sjajan početak putovanja, nema šta. Sedim ja na pumpi, pokušavam što više da se saberem dok oni ne dođu i tek shvatam da nema ni Steve i Olje. Utom stiže poruka, Steva pita gde sam, kaže njih dvoje čekaju na Eko pumpi. Nekako se ipak dogovorimo da je ovo pumpa na kojoj svi treba da se nađemo i odatle konačno krenemo. Posle se ispostavilo da je i on to jutro nameštao neku sajlu pošto se otkačila samo što je krenuo… Na kraju smo se ipak svi nekako skupili i putovanje je moglo da počne. Vreme je do pre par dana bilo idealno ali baš za ovaj vikend u najavi su bile kiše i nevreme. Radomir se šalio da je to zato što sam ja krenula, mene ove godine kiše prate kako sednem na motor. Međutim bar u pogledu vremena dogodilo se čudo.Obukli smo kišna odela odmah po ulasku u Rumuniju i ubrzo zatim ih skinuli. Do povratka ih srećom nismo više vadili. Eto možda ipak nisam baš toliki metereo baksuz. Put uz Dunav je lep za vožnju i uglavnom dobrog kvaliteta, mada smo odmah po prelasku granice primetili da zbog radovna na putu ima mnogo rizle. Opasno klizavo.To je deonica pre Moldove, posle je ok. Vozimo malo brže, pokušavamo da nadoknadimo kašnjenje u startu. Put vijuga uz Dunav, pravo uživanje. Svi smo umorni i neispavani ali nas drži uzbuđenje zbog onoga što nas čeka, vozimo dalje. Neki od nas vole da zabeleže lepe trenutke pa malo malo stajemo da se slikamo. Nekima to stani-kreni dodatno uz neispavanost uzima energiju pa smo imali situaciju izletanja sa puta i vožnju po šljunku nekih 30-tak metara, srećom bez posledica. U Moldovi smo se na kratko zaustavili da promenimo novac u banci pa vozimo dalje do Orsove. Tu stajemo i u parku pravimo malo dužu pauzu da pojedemo ono što smo poneli. Mene je temperatura od prethodne noći sasvim iscrpela i ponestaje mi snage. Predah koristim da se ispružim na klupi i malo odmorim. Raspoloženje je odlično. Ni vrućina ni umor nam ne smetaju da se šalimo i smejemo. Ja sam se uz sve poteškoće koji su mene lično pratile na ovom putovanju toliko smejala da stvarno ne pamtim kada sam poslednji put bila tako dobro raspoložena. Piki druže svaka čast, učinio si uz ostale saputnike ovo putovanje jedinstvenim i nezaboravnim. [ Još u Orsovi konstatovali smo da debelo kasnimo, Bogdan je kod rezervacije smeštaja naveo da stižemo oko 19h, a sigurne nećemo stići do 22-23h. Pokušali smo da pozovemo broj koji je naveden na bookingu ali bezuspešno, broj je bio nedostupan. Šta da se radi, sad nemamo kuda, idemo dalje u nadi da će sve biti u redu. Koliko smo u početku često pravili pauze, sada se činilo kao da vozimo satima. Svaka me koska na telu bolela, više nisam mogla da sedim na motoru i da tada nismo stali na poslednju pauzu za kafu pitanje je da li bih izdržala dalje. Ponovo smo probali da pozovemo smeštaj ali opet bezuspešno. Ništa, idemo dalje. Stevina navigacija nas je bez greške dovela na traženu adresu, kad tamo iznenađenje. Gazdarica na rumunskom al dovoljno jasno kaže zakasnili smo, izdala je naše sobe,nema ništa slobodno.Tu nastaje rasprava, mi na engleskom, ona na rumunskom. Mi mrtvi umorni ne možemo da verujemo da smo konačno stigli ali nemamo gde da spavamo.Gazdarica uporno ponavlja kako smo zakasnili i nismo se javili a mi joj pokazujemo da smo u više navrata zvali broj koji takođe piše i na svetlećoj reklami pansiona ali je bio nedostupan.To traje desetak minuta, dovoljno dugo da ja sednem na ivičnjak i već počnem da razmišljam kako je i trotoar dobar da se ispružim ako nema bolje. Srećom nije bilo potrebe, gazdarica nam je našla drugi smeštaj po istoj ceni, vrlo pristojan. Jedino nije bilo parkinga za motore pa smo nevoljno morali da ih ostavimo na ulici obezbeđene lancima, sajlama, kako je ko šta imao. Izašli smo da potražimo večeru tek posle jedanaest. Ni jedan od moguća dva tri fast fooda nije radio, ali zato je bilo par lepih na izgled fancy restorana koji su se tek punili gostima .Pošto nismo imali izbora a već smo bili gladni seli smo u jedan i bili prijatno iznenađeni cenama a i hranom. Naručili smo pice, piva, sokove i sve to nas je izašlo dosta jeftinije nego što bi platili kod nas. Kolege će bolje znati cene, ja sam već bila potpuno komirana da se jedva sećam bilo čega, osim trenutka kad sam se spustila u krevet i odmah utonula u san. Sledećeg jutra naspavani i odmorni, opet kako ko, spremni za nove izazove posle jutarnje kafe sa automata (grozniju odavno nisam pila) i bezuspešne potrage za pekarom krećemo na Transfagarašan. Piki i Đorđe su celu noć pričali i smejali se samo oni znaju čemu, uopšte nisu spavali za razliku od nas ostalih koji smo se komirali čim smo se dokopali kreveta. Podsetili su me na školske dane i ekskurzije kad smo jedva čekali da učiteljica izađe iz sobe a mi nastavimo da se glupiramo do zore. Ne znam samo odakle im snage. Pikija je bolela glava, mučila ga je i neka alergija a mene je i dalje lomilo tako da smo se nas dvoje konstantno drogirali lekovima. Sreća toga nam nije nedostajalo, oboje smo poneli čitavu apoteku sa sobom. O vožnjama preko TF i TA ima mnogo putopisa i slika ali koliko god da sam o tome čitala i slušala pravi utisak je tek kada se doživi. Ne znam ni kojim rečima da opišem moj utisak o TF. Sa svakim kilometrom, svakom krivinom raslo mi je ushićenje. Očekivala sam mnogo lošiji asfalt, strahovala sam hoće li Yamaha moći da izvuče uzbrdo, da li su krivine suviše oštre, da li je uspon suviše veliki… Ali ne, ovde na TF sve je bilo savršeno, i krivine, i ritam i usponi. Zaboravila sam na glavobolju, nije mi više smetalo što sam se preznojavala zbog temperature. Prizori na koje smo nailazili u potpunosti su me ispunili. Sve je to bilo tako novo, tako neočekivano za mene, tako lepo, tako moćno. Ta priroda, put koji vijuga i vodi te ka vrhu, sve višlje i višlje, kao da će jednog momenta dotaći samo nebo, daju ti dodatnu snagu, učine da se osetiš posebno. Posebno i ponosno sto si i ti baš na tom mestu i voziš putevima kojim svakog trenutka prođe bar po jedan motociklista sa istim motivima, istim žarom i opčinjenošću koje i sam osećaš. Stali smo kod brane, slikali se, zatim kod vodopada a onda na samom vrhu kod jezera. Slikali smo i vijugave serpentine koje su ostale iza nas. Tu sam videla nešto što mi je samo potvrdilo koliki entuzijasti smo mi koji volimo i vozimo motore. Pored nas na vidikovcu se zaustavio motociklista sa maskotom medveda pozadi na sedištu. Čovek je sišao sa motora, izvukao štaku koju je držao medved i tako hramljući otišao do vidikovca da baci pogled na serpentine kojima se upravo popeo. Slika tog čoveka sa štakom na litici na skoro 2000m nadmorske visine je ostavila dubok utisak na mene. To je bila slika ljubavi, slika snage, slika pobede. Koliko daleko smo spremni da idemo, da li ćemo i gde postaviti granice. Tog trenutka nisam ni slutila da ću se vrlo brzo i sama naći u situaciji suočena sa sličnim izazovima i dilemama. Do samog vrha nas je pratilo lepo vreme. Taman smo se zaustavili kod jezera sa namerom da napravimo malo dužu pauzu spustila se takva magla da se sa vrha na drugu stranu (kojom smo trebali da se spustimo) ništa nije videlo. Na vrhu je velika gužva, mnogo turista, kola, autobusa, motora, tezgi sa suvenirima i restorana. U jednom od njih smo ručali poprilično ukusne ćevape. Kupili smo par suvenira, napravili još po neku sliku i krenuli nizbrdo niz severnu stranu. Kolona, zastoji, kreni-stani i na kraju izađosmo iz gužve i nastavljamo put ka Sibiu. Plan je bio da smestimo stvari u apartman pa da odemo do rudnika soli za koga kažu da treba videti. Međutim dosta kasno stižemo u Sibiu pa smo morali da odustanemo od posete rudniku. Piki je iskoristio nemio događaj od sinoć oko smeštaja da napravi malu šalu.U Sibiu se tog vikenda održavao rok koncert pa su gotovo svi apartmani bili rasprodati. Bogdan je u poslednji čas uspeo da rezerviše jedan šestokrevetni u centru koji je na slikama sasvim solidno izgledao. Apartman je bio u zgradi na četvrtom spratu bez lifta. Piki i Steva su se popeli prvi da pogledaju i vratili se razočarani. Kažu katastrofa. Apartman mali, iz ležajeva vire federi, nema ni kupatila. Tj ima ali je toliko malo da ima samo wc šolju a možeš da se tuširaš jedino ako je opkoračiš pošto drugog mesta nema. Tako mi očajni stojimo na parkingu i smišljamo šta da radimo dok nam vlasnik namešta poseljinu. Piki još doliva ulje na vatru, kaže nema ni dovoljno kreveta pa će neko morati na podu da spava. Đorđe predlaže da se odvezemo do apartmana gde su oni spavali prošle godine da vidimo ima li tamo mesta. Držali su nas tako u neizvesnosti sve dok se nismo popeli i sami uverili. Zgrada jeste stara, hodnici mirišu na vlagu i buđ ali kad smo otvorili vrata stana potpuno drugi svet.To je renoviran moderan trosoban stan sa novim nameštajem, opremljnom kuhinjom i velikim kupatilom. Kakvo olakšanje. Bilo je jako vruće pa smo odlučili da malo odmorimo do predveče a onda odemo u obilazak grada. Ja sam ponovo počela da se osecam loše. Hvatala me jeza i to nije bio dobar znak. Uveče smo izašli u grad. Rok festival je bio u toku, neka popularna grupa je imala nastup tako da je trg bio prepun njihovih fanova obučenih u crne majice, šortseve, haljine… Sibiu je veliki grad, mi smo obišli centar i stari grad koji je stvarno lep. Grad koji ima dušu. Podsetio me na Novi Sad. Ima tu neku prefinjenost i mirnoću a opet sa druge strane grad u koji dođe i kroz koji prođe mnogo turista. ] ] Svi restorani su bili puni, jedva smo našli mesto da jedemo. A onda su moji problemi počeli da rastu. Ubrzo mi je postalo toliko loše da nisam mogla da završim večeru a pitala sam se hoću li moći i do sobe da odem. Iznenadila me brzina kojom mi se pogoršavalo zdravstveno stanje da sam se ozbiljno zabrinula hoću li uopšte biti u stanju da vozim nazad do kuće a to je još nekih 600km preko Transalpine naravno. Noć sam provela u bunilu i preznojavanju, temperatura je izgleda bila dosta visoka. Baš me je izmorila. Piki i Đorđe su konačno spavali te noći, mada Pikija glavobolja nije prolazila nikako. Ujutru je svanuo novi dan i trebalo je krenuti u nova osvajanja, sada na TA. Moram da kažem da je ovo meni lično bilo jedno od najzahtevnijih i fizički a i mentalno najtežih putovanja do sada. Temperatura koja se vraćala i lomila me iznova, uz ne baš mali put preko planinskih venaca Transilvanijskih Apla i nazad u tri dana, predstavljali su izazov na samoj granici ili čak možda i preko mojih fizičkih mogućnosti. U pojedinim momentima mi je bilo toliko teško da vozim, da ostanem skoncentrisana i prisebna da sam morala da izvlačim iz malog mozga sve moguće motive kojih sam mogla da se setim kako bih nastavila dalje. Transalpinu mi je bilo teže da vozim negoTransfagarašan juče. Da li je to zbog temperature pa sam se mučila da održim koncentraciju i pronađem pravi ritam po krivinama ili zato što je ovde moj motor slabije vukao, pa sam se pitala hoću li uspeti da savladam i ovaj uspon, uglavnom nedostajao je onaj entuzijazam i lakoća vožnje koju sam imala juče na TF. Kod ostalih je bio sasvim suprotno. Radomir je peglao krivine kao od šale u korak sa dvojicom kolega na GS-ovima. Za njim nisu zaostajali ni Piki i Steva sa Oljom. Đorđe je nešto laganije vozio čekajući mene. Negde pred sam vrh stali smo da predahnemo, da se slikamo i jedemo.Gledajući oko sebe to prostranstvo koje je paralo nebo, udišući vazduh koji je bio drugačiji, ređi i oštriji, osećala sam se kao da nismo na ovoj planeti. Pomislila sam mora da ovako izgleda na Marsu. Osećaj je bio po malo zastrašujući pri pogledu na uspone i krivine kojima sam se popela motorom, a i na sam vrh sa koga se činilo da se put strmoglavo spušta u provaliju. Ili je meni sve to tako izgledalo zbog temperature. [/url] Ostali su malo odmakli dok sam se ja oprezno spuštala za njima. I tako, kad sam se već prešla skoro spustila u podnožje, pritisnem zadnju kočnicu u jednoj krivini a ona apsolutno ne reaguje, opet pritisnem, ništa. Super pomislim, da li je moguće da na ovom putovanju iskušenjima nikad kraja. Od polaska samo se nižu. Kao da je neko baš rešio da proveri koliko i šta mogu da izdržim. Ipak mora da je ovo poslednje, pomislila sam . Nisam ni slutila koliko grešim. Parkirala sam se na proširenju pored puta i poslala ostalima poruku. Ja dosta koristim i zadnju kočnicu, tj kočim sa obe. Činjenica da je jedna otkazala i da tako treba da vozim još 400 km do kuće a možda i malo više nije mi se ni malo sviđala. Steva se vratio po mene. Utešio me rekavši, ma šta će ti zadnja kočnica, imaš prednju a ona ti dobro koči…. Spustili smo se do ostalih pa smo nastavili dalje. Već je bila nedelja i ja sam neizostavno morala u ponedeljak na posao. Znači nije dolazilo u obzir negde da prespavam pa odmornija sutra polako nastavim put. A nije mi se baš ni sviđala ideja da vozim brže od 80km/h bez jedne kočnice pa sam pokušala da ubedim ostale da nastave svojim tempom a ja ću polako pa kad stignem. Ali to nije prošlo, nisu hteli ni da čuju. I tako mi je preostalo jedino da pokušam da se prilagodim novonastaloj situaciji i vozim koristeći samo prednju kočnicu. Začudo brzo sam se navikla na to. U povratku smo u dva navrata promašili put i tu malo izgubili vreme tako da nas je već kod Orsove uhvatio mrak. Tu su moje kolege priskočile u pomoć pošto ja definitivno loše vidim noću rasporedili su se ispred i iza mene da mi dodatno osvetle put svojim farovima. Povremeno smo se zaustavljali da se protegnemo i malo razbudimo. Da li zbog toga što smo već bili preumorni ili euforije zbog odvožene TA raspoloženje svih je bilo na zavidnom nivou. Smejali smo se ni sama više ne znam čemu, da li Pikijevoj crvenoj potkapi u kojoj je izgledao kao Marsovac ili slikovitom donjem vešu kojim je obavio gurtnu da mu ne izgrebe kofer ili čudnim zvucima koje je pravio dok je pokušavao da pročisti grlo ili milion i jednoj duhovitoj šali ili smo samo bili previše umorni pa je sve bilo smešno. Evo kao je to izgledalo: U jednom momentu zaustavili smo se u mrklom mraku pored Dunava da se kratko odmorimo. Dok sam se naginjala da vidim ne znam ni ja šta pošto se ništa nije videlo, čula sam Radomira kako dovikuje. Hej Majo, nemoj sad da upadneš u Dunav pa posle u novinama da piše, odvozila TF i TA a udavila se u Dunavu. ili kod jednog od sve učestalijih stajanja u nekom rumunskom selu: Pitam ja: Đorđe, šta je trebalo onom momku na motoru kad smo malopre stali (inače u to doba na putu uz Dunav jedva da smo sreli neka kola a kamoli motociklistu). Đordje kaže: Kom momku, nikoga nismo sreli? Ma kako nismo, malopre kad si naglo zakočio pa umalo da udarim u tebe a i Radomir je posle ostao da mu pomogne. Radomir i Đorđe se pogledaju a Radomir me pita: Majo jel tebi dobro, haluciniraš ? To sam bio ja, zar nisi videla kad sam vas obišao i stao da obučem moto pantalone? Ma nemoguće da si bio ti, pa kako kad sam te ja stalno videla u retrovizoru da voziš iza mene? Ha, ha videla si me stalno iza sebe, kako da ne.. Ili Momci ima li neka pumpa uskoro, ja ću ostati bez goriva, imam možda za još 10-20 km. Radomir kaže, kako nemaš, pa sipali smo zajedno. Imaš do Srbije sigurno. Evo ja imam još dosta, i okreće ključ da pogleda koliko, evo imam… 0 litara… Ostalo nam je još nekih 150 km do kuće. Super,stižemo do ponoći, mislili smo… Nastavljamo dalje ali ne za dugo. Trideset kilometara pre granice, na jednoj od onih krivina posutih rizlom, prvo sam ispravila desnu krivinu a onda kad sam pokušala da se izvučem i vratim u svoju traku da li sam se suviše nagla pri maloj brzini ili sam proklizala pojma nemam, uglavnom našla sam se na asfaltu. To je onaj trenutak i onaj zvuk udarca metala o beton od koga se svakom motociklisti zaledi krv u žilama. Pala sam na desnu stranu, udarila kolenom, laktom i butinom u beton, a motor mi je pao preko noge pa je to dodatno pojačalo udarac..Koleno me je strahovito zabolelo, u momentu nisam mogla da se pomerim.Ostali su se brzo stvorili oko mene. U trenutku pada motor i ja smo ležali u traci za suprotan smer u nepreglednoj krivini, mrklom mraku usred šume. Sreća auto je naišao par minuta kasnije inače bi me verovatno pregazio jer od krivine i mraka ne bi video. Šok. Oboren motor, još uvek upaljen, gorivo koje ističe, ja na asfaltu pored njega, ležim, ne mogu da ustanem. Na trenutak mi je pred očima poznata slična slika ali je brzo brišem iz glave. Pomažu mi da se dovučem do ivice puta, gase motor i podižu ga. U međuvremenu su se dva automobila zaustavila, ljudi su izašli, ponudili da pozovu hitnu pomoć. Svi stoje oko mene i zabrinuto pokušavaju da ustanove kako sam, šta je sa nogom i ima li drugih povreda. Posle par trenutaka kad sam malo došla k sebi probala sam da ustanem i oslonim se na nogu. Koleno je jako bolelo ali sam mogla da stanem, što je bio dobar znak. Drugih vidljivih povreda nije bilo a nije me ništa drugo ni bolelo previše. Ispostavilo se da je u jednim kolima bila medicinska sestra. Ispipala je nogu i rekla da misli da ništa nije polomljeno ali da ipak treba snimiti. Imala je elastični zavoj pa mi je zavila koleno. Pošto preloma možda nema a mogu da stanem na nogu, hitna pomoć nije potrebna. Na motoru je opet pukla desna maska koju sam nedavno popravila i izgreban je dosta auspuh. Ostalo ništa. Motor je upalio bez problema. Razmišljam, noga koliko tolko funkcioniše, boli ali i onako je neću koristiti ( bar neke koristi što zadnja kočnica ne radi ).Ostali je još "malo" 140 km do kuće. Moram da probam da vozim. I onako nema ko drugi, Olja je jedini suvozač a ona ne vozi. Ustajem, nameštam podignutu nogavicu, zakopčavam jaknu i penjem se na motor. Kolege me gledaju u neverici, nećeš valjda da voziš? Idemo dalje. Đavolski sam umorna, svi smo. Od stresa, bola, umora i mraka percepcija svega postaje totalno izobličena.Ta vožnja posle pada je više preživljavanje do kuće nego vožnja. Radomir se protivi a i ostali, smatraju da je nastaviti ovako vožnju tek sada rizično. Pokušavaju da me nagovore da u Beloj Crkvi ostavimo moj motor kod nekog a mene R da odveze kući pa ćemo drugi dan doći po njega. Čak su i od carinika na granici tražili pomoć da me ubedi. Ali nema drugog dana. Ovo nije smelo da mi se dogodi. Za pet dana trebalo je da krenem na more, sve je već isplanirano. Ako bude veća povreda i ne budem mogla da idem nekom meni jako važnom pokvariću letovanje. Mnogo mi je krivo, prekoravam sebe što nisam bila pažljivija. Osim toga trebalo je sutra, sada već danas, da budem na poslu a neću moći. Loše, baš loše. Baš sam ljuta na sebe. Bez obzira na umor, bolest, mrak trebalo je da pronađem u sebi dovoljno energije i potrebnu koncentraciju održim do kuće. Iako je na kraju dobro prošlo kako je moglo da bude ipak ovo nije trebalo da se dogodi. Verovatno svi to mislimo u ovakvim trenucima. Ali dogodilo se i događa se. I tu sada nema povratka. Preostaje da se sagleda šteta, otrese prašina i nastavi dalje ako se može. Nisam bila sigurna da mogu ali sam čvrsto rešila da pokušam da vozim dokle budem mogla pa ćemo videti. Momci su mi zaista svojski pomagali. Steva je vozio ispred ne preko 50 na sat, Radomir iza a Đorđe pored da mi osvetli put što više svojim farovima. Bogdan mi je pridržavao motor kad god smo stali, pomagao da siđem i ponovo se popnem. Steva je hteo da me sa Radomirom prati do kuće ali nije bilo potrebe, i onako je već svitalo kad smo se približili Beogradu. Stigli smo ispred moje zgrade u šest ujutru. Nešto kasnije javio se Bogdan da kaže da je Đorđu crkao motor kod Šimanovaca i da čekaju slep službu. Bar je stigao skoro do kuće. Eto, to je bilo naše putovanje kroz Rumuniju. Luda i nezaboravna avantura. Ipak uprkos svemu odvozili smo sve do samog kraja i stigli kući na broju, i mi i motori. Skoro kao 24 h Le Mana, tog dana smo na motorima bili 23 h. Noga nije polomljena, kaže rendgen ali nije baš ni u dobrom stanju. Jaka kontuzija, koleno otečeno, modro plave boje i duplih dimenzija. Ne mogu da ga savijem niti smem da ga dotaknem, boli. Preporuka lekara, snimiti meka tkiva, mirovanje narednih desetak do petnest dana pa kontrola da se vidi u kom pravcu će biti dalji opravak. Ujutru kada se noga ohladila nisam uopšte mogla da stanem na nju, kretala sam se uz pomoć štaka. Mirovanje je bila preporuka lekara a kako sam se ja toga pridržavala potrudiću se da vam ispričam drugi put.... Evo još nekih slika a nadam se da će moje kolege dodati sve ono što sam zaboravila ...

Zdravo Caparin.Sećam se, kako ne.Bila je to stvarno lepa vožnjica i druženje.Veliki pozdrav i tebi pa se vidimo opet na nekoj vožnji ☺