Maroko, zemljo obećana....

[Oroku 1394 Napisano Februar 10, 2013]

Svaka cast na fotkama i putopisu ,

interesuju me benzinske pumpe njihovo rastojanje zbog eventualnog tocenja motora hvala

 

Nisam primetio da im manjka pumpi, mislim da se ne trebas brinuti oko toga, osim ako ides u neke nenaseljene krajeve, makadamom. Kad god smo trebali gorivo, vrlo brzo smo nasli pumpu, tako da i nisam obracao paznju na njihovu razdaljinu. Inace, pumpe su im skroz pristojne, nista losije od nasih, gorivu nisam nasao zamerku, sa tadasnjom cenom od oko 120 din. sasvim zadovoljavajuce.

[Pera Pop 596 Napisano Februar 11, 2013]

Da sam u mogucnosti, Afrika bi bila prva destinacija koju bih obisao-uzduz i popreko!

Juzna Amerika bi bila sledeca

[Oroku 1394 Napisano Februar 13, 2013]

Odlučismo se za jedan izlet do plaže u blizini smeštaja, svega nekoliko kilometara od centra ovog kraja , Sidi Ifni-ja.

 

Plaža Legzira, dugačka, prostrana, baš onako kako sam zamišljao plaže na Atlantiku. Malo atmosferu kvare , opet, turisti, koji , umesto da uživaju u šetnji plažom, iznajmljuju ATV-ove, i prže svuda po plaži. Nismo dozvolili da nam pokvare utisak, jer sam kući poneo utisak , da bi na takvom mestu proveo sate i sate, samo ležeći.

 

Ostaje mi misterija kako ovaj čovek uspeva da peca sa tolike daljine od vode, prvo što mora da zabaci baš jako, a drugo, ako išta upeca, treba to i izvući.

 

 

 

 

Ove prolaze kreirala je priroda...hiljadama godinama, veliki talasi udaraju u ove stene, voda u vreme plime preplavi veći deo plaže i malo , po malo, nastaju ovi prolazi.

 

 

 

 

[Oroku 1394 Napisano Februar 13, 2013]

 

 

 

 

Opet, ja natrpao gomile fotografija, bez nekog velikog teksta, ali iskreno, mesto je savršeno, pa bi moj tekst , verovatno i bio suvišan.

 

Kupača skoro da i nije bilo, par lokalaca , neki englezi koje se samo sunčaju i surferi, koji su ustvari neki turisti sa daskama, i non stop upadaju u vodu, bez uspeha u surfu.

 

 

[Oroku 1394 Napisano Februar 13, 2013]

Namestilo se da naiđu neki pecaroši, pa sam uspeo napraviti ove, po meni , uspešne fotografije.

 

 

 

 

Voda je bila toliko hladna, da smo samo pokvasili noge, i nismo išli dalje. Nisam izdržao više od par minuta u vodi, jer su me mišići u nogama neverovatno boleli od hladnoće. A i talasi su bili malo veći nego kod nas na kanalu.

 

 

 

 

Za lokalne restorane, mnogo ljudi lovi ribu i vadi školjke, pa tako i nastaje ova fotografija.

 

 

 

Posle smo se provozali do Sidi Ifnija na ručak. Nadali smo se nekom ribljem specijalitetu, ali nismo našli ni jedan normalan riblji restoran, sve nešto ušminkano, sa isto takvim cenama. Odustajemo od ribe, i jednostavnim šetanjem kroz jednu poveću ulicu, sa brdom restorana, biramo mesto sa najviše lokalnih ljudi. Ispostavlja se da je ta taktika često i najbolja, pa jedemo najbolju piletinu na celom putu. Prvo smo dobili predjelo od kuvane leblebije ili slanutka, a posle po pola pileta prelivenog od sosa sa svežim maslinama, krompirom i pirinčom. I sve to za manje od 5e, ukupno.

 

Plaža u Sidi Ifni-ju

 

 

Još jedan pogled na plažu Legzira

 

 

 

Pogled sa krova hotela u Mirleftu....Na krovu, iako malo prohladno u novembru, prava uživancija, ležaljke, mir i tišina, a u samom centru sela. Leti je tu neki kafić, što je opet sjajna stvar. Jedini problem, što je alkohol ovde preskup. Za jedno malo pivo, platili smo preko 250 dinira. A kad se popije jedno, obavezno treba jos koje, pa to i nije pametno. Trazili smo po radnjama da uzemo, ali sve sto smo mogli da dobijemo , jeste neko domace ispod tezge za 8e. Sve u svemu, popili koje pivce, pa na spavanje, ionako smo se iznervirali jer smo nekom kvazi avanturističkom putniku iz Francuske (znate ono, gomila džepova, duga kosa, brada, zamišljen pogled) objašnjavali pola sata da nismo iz Sibira već iz Srbije. To nije mogao da ukapira, jer pojma nema gde je Srbija, a mi, pošto pričamo , po njemu, ruski, mora da smo iz Sibira, nema druge. Objašnjavali se sve dok nije i sam ukapirao da nema pojma šta je Srbija, pa je rekao, aha, Serbia, nice people, i okrenuo se.

 

[Oroku 1394 Napisano Februar 13, 2013]

Od momaka koje smo upoznali u Marakešu saznali smo da je uspon na najviši planinski vrh Atlasa, i severne Afrike, Tubkal, prilično lak, i da čak i ljudi od 60 godina uspevaju da ga dosegnu. Tako i mi dolazimo do ideje da osvojimo taj vrh, pa iako ne uspemo, bar smo se potrudili.

 

Rezervišemo smeštaj u podnožju tog planinskog vrha, odnosno poslednjeg mesta sa asflatnim, i uopšte prohodnim putevima. Opet, imamo da vozimo dobar deo dana, moramo proći kroz žitnicu Maroka, dolinu Sus, preći planinski prevoj Tizi N'Test, da bi stigli do našeg cilja.

Ljudi u Maroku, kao i u ostalim arapskim zemljama, prevoze se svakakvim vozilima, često pretovareni i prepuni putnika. Tako srećemo automobile natrpane ljudima i ovcama, ljude koji se voze po prikolicama kamiona, po nekoliko ljudi na motorićima i sl.

 

 

 

 

Ona ekipa, u udaljenom kamionu, morala je na kraju da prevrne kamion na stranu, da bi se zamenio probušeni točak. Da li je čovek zaboravio dizalicu, ili se to tako ovde radi, stvarno ne znam, ali kod nas nisam viđao takve situacije.

 

 

U nedostatku plodnog zemljišta, i oskudice sa travom, koze se penju i na drveće. Uspevaju da stoje na izuzetno tankim granama, a pritom i da jedu lišće sa poprilično trnovitog drveta. Izveštile su se vremenom...

 

 

Fudbal u Maroku je jedna od bitnijih stvari u životu ljudi. Terene imate posvuda, od običnih prašnjavih bez trunke trave, neki u napravljeni nadomak provalije, pa nam je ostalo nejasno , šta se dešava kad promašite gol , a lopta ode u nju, deca na uskim ulicama grada svuda se dodaju loptom...takođe, kad je prenos neke utakmice, svi kafići sa boljim televizorima su prepuni.

 

 

Prevoj Tizi n Test, u Visokom Atlasu, izgrađen 1929. godine, delo je francuza, koji su želeli da brže dođu do Marakeša iz luka na Atlantiku, kao i saharskih regija u Atlas. Tako, je ovaj prevoj ubrzo postao najvažniji za trgovinu Marakeša i juga zemlje. Naravno, rutu ovog puta nisu izmislili francuzi, već trgovci i sultani ovog kraja još u XXII veku.

 

 

Često smo naletali na simpatična berberska sela uz put .... ostaje mi da zamišljam njihov život. Verujem da žive siromašno, ali zasigurno zdravije i mirnije nego mi u gradovima.

 

 

 

 

 

Pogled na brda koja smo prošli

 

 

 

 

[Oroku 1394 Napisano Februar 13, 2013]

Asfalt na ovom putu nije dugo presvučen, pa se ogromne rupe pojavljuju na sve strane, pored toga, ne smete se puno zaletati, jer se kamenje često obrušava, pa je put pun kamenja raznih veličina. E, da, ovim putevima vladaju taksisti sa svojim mercedesima, sa po šest putnika, koji ovaj put poznaju mnogo bolje od nas, pa sebi daju prava da voze mnogo brže nego što je to realno moguće. Tako da smo iza nekoliko krivina jedva uspevali izbegnuti bliski susret sa njima, jer često bez razmišljanja i brze vožnje seku krivine.

 

 

 

 

 

 

 

Mnoge od tvrđava u ovom kraju podignute su u XIX veku, kada je ovim putem vladao klan Goundafi. Oni su na mnoga strateška mesta podigli utvrđenja (kasabe) da bi mogli lakše kontrolisati puteve. Teret koji je prolazio ovuda, nije mogao proći nezapažen od ovog klana.

 

[Pera Pop 596 Napisano Februar 13, 2013]

Fotografije su fenomenalne

[picoda 242 Napisano Februar 14, 2013]

Puno lipo

[Oroku 1394 Napisano Februar 17, 2013]

Jedna od retkih džamija u koju je ulaz dozvoljen je i Velika džamija Tin Mal. Izgrađena 1153. godine, kako nam je jedan dečko koji se našao u blizini rekao, više se ne koristi, zbog svoje veličine, jer samo selo nema više toliko stanovnika, kao nekada, dok je ovaj grad bio sedište kalifata Almohad, i same dinastije Almohad. Sad je u upotrebi manja, modernija džamija.

 

 

Arhitektura, i dalje, ostavlja bez daha. Velika prostorija odiše islamom, i veoma lako se zamišlja kako je to nekad izgledalo. I danas, kad su veći praznici, vernici se okupe u ovoj džamiji.

 

 

 

Zbog bolje akustike, napravljena je i mala prostorija za hodžu, gde je on okrenut zidu, odnosno Meki, izgovarao molitvu.

 

 

 

 

Ručali smo u jednom od malih berberskih sela, a potom ubrzo i stigli u Imlil, našeg današnjeg cilja, gde ćemo se pripremiti za uspon na Tubkal.

 

 

 

 

 

 

 

U Imlilu jako teško nalazimo hostel, ustvari, ni sad nismo sigurni da smo pogodili taj koji smo rezervisali, jer mesto gde smo spavali nije imalo nikakvog natpisa, ili bar potvrde da je to to. Da ne bi dužio priču, posle niza peripetija, voženja u kolima raznoraznih ljudi, i gomile upustava, neki od ''oficijalnih'' vodiča nas vodi u ovaj smeštaj. Posle kapiramo i zašto...vodič je želeo da zaradi koji evro na nama. Nudio nam se kao lični vodič na vrh, jer teško da ćemo sami naći pravi put, usput nam nudio mazgu, planinarsku opremu, i sve to po 200e za osobu. Naravno, naleteo je na pogrešne ljude, jer da imam tolike pare viška, utrošio bi ih na nešto pametnije, a mi ćemo krenuti pešaka, sami, pa dokle stignemo. To se ispostavilo kao najbolje rešenje, jer smo sutradan, uz malo uputstvo našeg domaćina i izmeta mazgi po celom putu, našli pravi put.

Takođe, ispostavilo se, iako ne znamo gde smo odseli, da je porodica domaćina neverovatno gostoljubiva, uvek nasmejana, i spremna da pomogne. Kada bih ponovo došao u ovaj kraj sveta, svakako bi kod njih ostao još par dana.

[Oroku 1394 Napisano Februar 17, 2013]

Nismo unajmili nikakve mazge, vodiče, sve što imamo su dve kese sa vodom i kojom čokoladicom, papirić sa upustvom od domaćina hostela i mnogo volje za uspon.

Selo se nalazi na oko 1500 mnv, dok je naš današnji cilj 4157 mnv. U hostelu su nam rekli da dugo iz njihovog hostela nije pokušao da se u jednom danu popne na vrh Atlasa i vrati nazad. Zadnji koji je to uradio je neki španac, ali on je svakako bio u boljoj kondiciji od nas, jer došao je biciklom do hostela, a ja sam zadnji put potrčao pre nekoliko meseci.

 

 

Evo kako je izgledalo to uputstvo

 

 

Težina puta je varirala, od običnih stazica, do pentranja po kamenju...Sva sreća uputstva su bila bolja od bilo koje mape koju smo našli, dok smo, ako smo u nedoumici na nekom raskršću uvek birali utabaniji put, kao i onaj sa više izmeta mazge. Ni jednom nas nije izneverio.

 

 

Pošto smo krenulu rano ujutro imao sam idelano svetlo za fotografiju poslednjeg sela na usponu.

 

 

Usput smo sretali dosta mazgi sa stvarima, izgleda da se većini ljudi ne da ići natovarena.

 

 

 

 

A nama je i kesa koju smo poneli bila višak. Umesto da smo spakovali nešto korisno, tu je bilo sardina, dok smo hleb zaboravili, šampon za kosu, koji ni sam ne znam kako je ostao tu, pokvareni majonez koji vučemo već danima sa nama, i mislim da je bilo par komadića sira, koji opet ne bi imao hrabrosti da pojedem, jer se vuče po autu još od kad smo ga iznajmili.

 

 

 

 

Već na prvim usponima pojavio se problem sa našom kondicijom, jer obojica radimo poslove gde nam se kretanje vodi samo na odlazak u WC, dok u slobodno vreme odemo na fudbal jednom u šest meseci. Čini mi se da nas je samo čelična volja naterala da uopšte i nastavimo put, kao i starci koje smo sretali usput, a napreduju možda i brže od nas.

 

 

[Oroku 1394 Napisano Februar 17, 2013]

Dok se sunce polako uzdizalo sve više, priroda nam je otkrivala svoje lepote. Nedostatak vegetacije je nešto na šta smo se već navikli u Maroku, ali sneg na vrhovima, divokoze koje smo sretali nekoliko puta i ljudi ovog kraja, činili su Atlas lepim na neki jedinstveni način.

 

 

 

 

 

 

 

 

Usput srećemo dosta grupa ljudi, svih godina kako se uspinju ka kamp, u kom će noćiti pre uspona na Tubkal. Moram napomenuti, da nismo sreli nikoga da je uopšte krenuo gore bez opreme, pogotovo, ne sa tankim jaknama kakve smo imali tad.

Već na izmagu energije, sat vremena od kampa, nalazimo neku kafanicu, ni sam ne znam od kud tu otvorenu. Priznajem, na idealnom mestu, jer pre nje smo imali par kilometara teškog uspona, umorni, gladni i žedni. Nije to kafanica, kakvu nalazite kod nas, to je improvizovana koliba, za par gajbi soka i po kojim paketom čokoladica, ništa interesantno. Ali, taj, po ukusu u rangu sa našim najgorim sokovima, natrpan šećerom dao nam je preko potrebnu snagu.

 

 

 

Kamp se nalazi na 3150mnv, napravljen da se turisti preko noći adaptiraju na velike visine, i potom ujutro nastave dalji put. To rade turisti, mi nastavljamo uspon dalje bez ustručavanja, jedini problem nam može biti sneg kog ima sve više na vrhovima.

Nešto posle kampa, na naše iznenađenje sreli smo ponovo grupu hrvata koju smo upoznali u Marakešu, eto koliko je mali svet. Oni su juče došli organizovano do kampa, unajmili vodiča i dan kasnije uspeli se na sam vrh.

 

 

 

Posle kampa počinje teži deo, staza više nema, pratimo samo crvene tačke koje su nacrtane po stenama. Penjemo se po kamenju, sneg nam, iako se to na slikama slabo vidi, zadaje ogromne probleme, jer nemamo baš nikakve krampone na patikama. Ali opet smo bili daleko brži od svih koji su se penjali, verovatno jer ne vučemo bespotrebnu opremu. Da smo znali, unajmili bi jedino patike i jakne, i verujem da bi onda uspeli da stignemo do samog vrha.

 

 

[Oroku 1394 Napisano Februar 17, 2013]

Buđenje jutro posle uspona nije bilo ni malo prijatno. Upala mišića je bila toliko jaka, da nam je problem pretstavljao i obični kućni prag, a da vam ne pričam o vožnji automobila, jer ko će pritiskati sve one papuče.

 

 

U Marakeš dolazimo na ugovoreno mesto, u ugovoreno vreme. Auto je bio prljav, kao da je prošao par hiljada kilometara od Sahare do Atlantika, a dogovorili smo se da ga vraćamo u istom stanju kao kod preuzimanja. Pravimo posao i za 2 evra se dogovaramo sa nekim momcima koji su radili u parking servisu da nam operu auto. Auto je bar koliko toliko čistiji, iako je bilo primedbi, ali ne mogu se odrgnuti sećanju na cinički osmeh našeg perača kola. Valjda jer je bio ubeđen da nas je zeznuo, i da je u džep ubacio lepe pare. Pri tome njegov kolega, pokušavao nam je naplatiti 5 e za parking. Hehe, nikad ljudi neće ukapirati odakle mi dolazimo.

 

 

Srce Marakeša, ovog velikog milionskog grada, svakako je Jemaa el-Fnaa , kako mnogi tvrde najluđi trg na svetu. No, mi se nismo bazirali samo na to, pošteno smo obišli celu medinu, upoznali mnoge ljude.

Mada, moram priznati, prva stvar koju smo žele da obiđemo je supermarket sa alkoholom. Nismo popili ništa već par nedelja, i malo , po malo javila se želja za malo odmora. Našli smo mesto gde ćemo piti, to je krov hostela, sa odličnim klupama, ali supermarket kakav nama treba nije toliko jednostavno naći u Maroku.

Posle dva sata neumornog traženja i raspitivanja, uspevamo pronaći radnju. Prodaje se najviše njihov domaći alkohol, proizveden u Kazablanci i Meknesu. Dosta vrsta vina, piva, pa čak i visiki i vodka iz marokanskih destilerija.

 

 

 

Uspust smo upoznali grad...džamija Kotubija, izgrađena u XII veku, sa svojim 77 metara visokim minaretom jedan je od najočuvanijih u Maroku takvog tipa, i svakako simbol Marakeša.

 

 

[ugac 1150 Napisano Februar 17, 2013]

A zašto se putopis nije zvao Oroku u Maroku?

[Oroku 1394 Napisano Februar 17, 2013]

[Oroku 1394 Napisano Februar 20, 2013]

Evo, da konacno zavrsim ovaj putopis...

 

 

 

 

Eh da, uveče smo popili vino sa fantastičnim pogledom na medinu Marakeša

 

 

 

[Oroku 1394 Napisano Februar 20, 2013]

Predhodno veče, vraćajući se u hostel, u nekim od onih upoznajemo dva tipa koji piju u nekom mračnom kutku. Alkohol je zabranjen, pogotovo u srcu medine, a sutra je bajram, niko ne radi, pa su hteli malo da se provesele. Imena im se ne sećam. Oduševljeni navijač Real Madrida, poziva nas na piće zbog Mijatovića i Jugoslavije, nismo mogli da ga odbijemo. Imao je ožiljak preko celog lica, velik stomak i osmeh, pa kako onda da ga odbijemo.

Znam, mnogi vodiči bi vam savetovali da ne verujete dvojici popilično pijanih ljudi, koji vas pozivaju u potpuno mračnu ulicu širine ne veće od 1.5 m, ali kako smo se do tad već potpuno prepustili Maroku, paranoja sa početka putovanja je potpuno izostala. Saznajemo interesantne stvari o životu marokanskog radnog stanovništva. Mlađi radi kao konobar u nekom od boljih restorana za odprilike 300e, a nekad i više, u zavisnosti od bakšiša. Otac, bivši SUP-ovac, napravio je ogromnu porodicu, od njih devet, pa tako svi rade, ne bi li se normalno prehranili. Tvrdio nam je da iako novaca i nemaju viška, iako žive u kući staroj više od sto godina, oni ipak žive srećno. Najlepši dan u godini im je bajramski ručak kad se cela porodica, sa unucima okupi....Možemo napraviti paralelu sa božićnim ručkovima u našoj zemlji.

Dok u pozadini, uskim ulicama, odzvanja vikanje žene našeg novog drugara, navijača Reala, on nam, uz neku usputnu psovku namenjenu ženu, priča kako radi na građevini, plata nije neka, ali ipak je danas na mopedu uspeo da donese ovcu koju je spremio za svoj ručak povodom Bajrama.

 

Fotoaparat nisam imao kod sebe u tom trenutku, nažalost, ali će mi njihova lica sigurno ostati u sećanju još dugo.

 

 

Ulice tokom Bajrama bile su skoro potpuno prazne, tek po koja ranjica je radila taj dan. To je možda i idealno vreme za obilazak Medine. Već smo bili zasićeni cenkanjem, i navaljivanjem ovdašnjih trgovaca, pa smo ovako mogli mirno da šetamo. Tek u po nekoj uličici sretali smo mladiće kako na gomili peku glave od ovna, mada nismo ukaprali zašto. Mislim , sigurno je neki bajramski običaj, ali više od toga ništa nisam saznao.

 

 

 

Tek predveče, Jemaa el Fnaa počela je da se puni. Većina ljudi je slobodna, pa su svi, doterani, okupirali trg u potrazi za zabavom. A toga, ovde nikako ne manjka. Od igara na sreću, "krotitelja" zmija i majmuna, sve do uličnih svirača i glumaca.

 

 

 

Ovi momci sa zmijama, su mi , isprava , bili zanimljivi. Tako nešto ne sreće se svaki dan, ali nisam znao pozadinu priče. Bilo mi je jasno, još tamo da te zmije nikako nisu normalne, računao sam da im je izvađen otrov i da su eventualno drogirane, jer nema šanse da bi onako stojale po ceo dan. Kasnije sam na internetu pročitao da im zašivaju usta kako ih ne bi mogli ugristi, i odšivaju ih jedno mesečno da ih nahrane, a onda ponovo. Zmije često umiru od infekcija, jer koža nema dovoljno vremena da se regeneriše. Takođe, neretko umiru i od gladi.

 

 

 

 

[Oroku 1394 Napisano Februar 20, 2013]

Kasnije smo se popeli na neku od obližnjih tereasa, ne bi li videli trgu, u zalasku sunca, sa visine. Nezaboravan doživljaj, posebno, kad se ponovo srećemo sa našim sokom sa uspona. Ovaj put, ogromna količina šećera i nije nam nešto prijala, valjda jer smo platili sok verovatno skuplje nego igde u Maroku.

 

 

 

 

 

 

Negde sam pročitao da svirači koji su u grupama, obično predstavljaju porodice, koje se generacijama bave ovim poslom. Svira se izvorna berberska muzika, potekla iz pustinje. Ljudi su stvarno fantastično svirali, ali poprilično kvari utisak, što prave ogromne pauze između pesama, kako bi uzeli više novca.

 

[Oroku 1394 Napisano Februar 20, 2013]

Prepuni utisaka, napuštamo Maroko. To je jedna od zemalja koju bi sigurno ponovo posetio, iako na svetu ima još mnogo stvari koje zelim da vidim. Na putu je sve proteklo možda i bolje nego što smo planirali. Jedine dve greške su nam, što nismo ostali još koji dan duže, kao i što su nam motori stojali kući. Takođe, Andaluzija mi je ostala, kao jedna od stvari koje moram ponovo, detaljnije obici.

 

 

Još koja fotografija Marakeša i Maroka iz aviona

 

 

 

 

 

 

I po koja fotografija evropskog Mediterana

 

 

 

 

 

Alpi

 

 

U Milan smo sleteli oko podneva, i još tad odlučili, da sa torbama obiđemo neki centar grada, i vratimo se na aerodrom, odakle sutra letimo za Budimpeštu. Na početku putovanja, želeli smo da odemo vozom nazad kući iz Milana, ali karta nikako nije bila jeftina, i dođe skuplje neko let low budget kompanijom. Bar burazeru, ja bi kući došao potpuno besplatno.

 

Vrlo brzo smo se iz topolog Marakeša našli u tmurnom Milanu. Reklame sijaju na sve strane, prolazimo kroz neke ulice sa najetinijim prodavnica u kojima imaju vratara! Ispred parkirani perverzno lepi i skupi automobili, ali sve je bez onih osmeha i živosti marokanskih ulica, nekako plastično, da ne kažem kapitalističko.

 

Duomo di Milano, nikad završena katedrala , početa još u XIV veku, predstavlja niz složenih skuptura utkanih u jednu od najvećih crkvi. Unutra nismo ulazili, jer su tražili neku nadoknadu, a ja sam evre hteo da potrošim na neku dobru hranu. Na kraju i jesam, ali jedva. Nikako nismo mogli naći supermarket, dok su posvuda McDonald-si i sl. U takvim mestima jedem baš, ali baš kad moram, pa smo tek posle nekog vremena lutanja pronašli turke. Kebab u lepinji bio je ukusniji nego ikad, valjda jer nismo jeli bar 12h.

 

 

 

 

 

Negde oko 21h smo se našli na milanskom aerodromu, pronašli klupe gde ćemo noćiti i polako utonuli u san. Nije baš dugo trajao, jer je neki kreten, radnik na onom vozilu što čisti podove, svaki put kad smo mi zaklopili oči prošao pored nas. To njegovo vozikanje trajalo je sve do 3h ujutro. Nisam nasilan, ali tog čoveka, i njegov glupi podsmeh hteo sam da prebijem , bar dok ne skine taj osmeh. Konačno, odlučimo, da se ne vredi svađati sa iskompleksiranim šoferom podočistača, pa prelazimo na drugi nivo.

Tamo nije mogao da dotera svoje vozilo, ali je ispratio našu promenu "kreveta" . Tad se i on premestio, i bez prestanka kružio oko nas, i pratio svaki naš pokret. Izgleda mu je baš dosadno na poslu, kad svu svoju pažnju usmerava na burazera koji spava i mene koji čitam Dostojevskog u zoru.

 

 

 

 

Iz Budimpešte i nemam fotografija, jer smo metroom došli do železničke, i vrlo brzo se otisnuli ka Subotici. Tako imam samu jednu iz metroa

 

 

Još jedna zanimljivost mi se desila, i to skoro pred kućom...U kupeu smo imali par iz Novog Sada, pa smo u razgovoru sa njima skratili vreme do Subotice. Ali, tako zapričani, u Suboticu izlazimo nekako na brzaka i ja zaboravljam novčanik sa svim mogućim dokumentima i nešto malo novca. Vukao sam ga po svim mogućim mestima, nikad nije bilo ni naznake da ću ga negde zaboraviti, i na kraju ga u svojoj firmi zaboravim. Srećom, uspevam dobiti broj telefona konduktera, koji mi pronalazi sve, i posle nekoliko dana vraća.

 

Eto, to bi bilo to, što se tiče ovog putopisa, nadam se da ste uživali, meni je bilo drago što sam uz vas ponovo prošao ovo putovanje u sećanjima.

[radeyamaha 148 Napisano Februar 26, 2013]

bravo.

[Cedo11 2460 Napisano Februar 26, 2013]

Lepo putešestvije! Sledeći put motorom obavezno! Uh, kakav bi to đir bio...

[Toreador 722 Napisano Februar 28, 2013]

Slike su prelepe.

[nemo 3154 Napisano Mart 1, 2013]

Jako mi se sviđa stil pisanja, preneo si atmosferu, imam osečaj kao da sam putovao sa vama.

 

A fotografije, prva klasa. Govore same za sebe. Odlično birani motivi.

 

Ako nije tajna, kaži na koji način su obrađene.

 

[Oroku 1394 Napisano Mart 3, 2013]

Uglavnom sam koristio Adobe Lightroom, e sad na koji nacin, to sve zavisi od fotografije. Sjajan je program, lagan za koriscenje, i poprilicno koristan kad se koristi za obradu vise fotografija. Skoro da i ne koristim Photoshop od kad sam njega instalirao.

[Strale 83 Napisano Mart 4, 2013]

Iako nema motora putopis je sjajan!A slike... Svaka je prica za sebe!Zelim ti da napravis jos puno ovako iinteresantnih tura, a cime to je vec tvoj izbor samo podeli to sa nama!