Motociklizam i umetnost održavanja zena

[Mina 543 Napisano Januar 17, 2013]

Sjajno !

 

 

[mali_zmaj 734 Napisano Januar 17, 2013]

extra!

[doktor 4607 Napisano Januar 17, 2013]

Odlagao sam citanje putopisa sve dok deca nisu otisla na spavanje. Sada na miru uzivam u svim ovim trenutcima u kojima ste i vi uzivali...skoro da osecam mirise i ukuse...carobno!

[shlem 7604 Napisano Januar 17, 2013]

Hvala, Furiors Panda sada imam šta da sanjam. I u snu i na javi.

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 17, 2013]

25. septembar

 

Jedan od gradova koji smo sa nestrpljenjem čekali da vidimo je Aix en Provence.

 

Aix, sa svojih 150.000 stanovnika omiljena je meta turista. Najpopularniji je stari grad pa smo se tamo i mi uputili. Po ulicama nas je dočekala iznenađujuće velika gužva.

 

Mislio sam da se ovo može desiti samo u Italiji ali sam pogrešio. Majstor je parkirao na sred ulice tako da ni motorima nije moglo da se prođe.

Iza nas se napravila kolona jer nema gde da se utekne – ulice su jednosmerne i uske.

 

Pomalo iznervirani, parkiramo motore i ostavimo ih totalno bez veze, uz neku zgradu.

 

Krećemo u misiju jatagan. Od kada smo krenuli na ovo putovanje ja sam imao jedan cilj: želim da kupim tradicionalni nož Lagiol (Laguiole). Ovi noževi se prave ručno i imaju garanciju 100 godina. Na svakom postoji zrikavac, još jedan od simbola Provanse. Lokalci ovaj nož koriste svakodnevno. Na primer, odu na pijacu, nakupuju šta žele i sednu u obližnji pijačni restoran u kome se servira samo vino. Povade na sto to što su kupili: bagete, sir, paradaiz… , Lagiol sve to nareže i doručak je gotov.

 

U radnji smo proveli skoro sat vremena jer je izbor modela ogroman. Na kraju izaberem ovaj: mat sečivo i drška od ružinog drveta.

Pitam prodavca da li je legalno da se nose ovakvi noževi (sečivo je 10 santimetara) a on mi odgovori kao da sam pao sa Marsa: “Pa naravno. Kako mislite da jedete bez noža?” OooKeeeej.

 

Osnovna atrakcija grada je glavna ulica koja je sa obe strane obgrađena… čime? Platanima, naravno.

Tačno danas je tu buvlja pijaca. Ne nalazimo ništa interesantno i nastavljamo šetnju.

Grad je poznat i po svojim fontanama.

Da ne bismo propustili vreme ručka, sedamo u jedan od restorana na glavnoj ulici.

Kao svaki normalan čovek, to jest žena, Tanja poručuje salatu a Dušan i ja ono što većina oko nas jede: tartar sendvič. Prste da poližeš - pola bagete napunjene ogromnom količinom mesa. Nisam veliki ljubitelj tartar bifteka ali je ovaj bio tako dobro začinjen i samleven da nisam imao osećaj da jedem živo meso.

 

Dok na kraju ručka pijemo kratki espreso, Tanja nam kaže da je u ovom gradu živeo Sezan. Kakva radost u Dušanovim očima - to je jedan od njegovih najomiljenijih slikara. Ukucamo u Garmina “Cezanne” i izađe nam 20 POI-a. Odlučno krećemo Sezanovim stopama.

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 17, 2013]

Problem sa gradovima koji imaju uske ulice a visoke zgrade je što ponekad zablesave gps. Uređaj ne može precizno da locira satelite pa ne zna gde se tačno nalazi. Tragajući za kućom u kojoj je umetnik radio, posle pola sata šetnje uzbrdo, nizbrdo, ...

... Garmin nas vrati do mesta sa kojeg smo krenuli. Zgrada je bila prva pored restorana. Na žalost, nema šta da se vidi osim spomen ploče.

 

Dobronamerna prolaznica, videvši naše razočarenje, objasni nam da treba da odemo u Sezanovu kuću koja je malo dalje od centra. Ne znam šta nam bi… Tanja lepo kaže, hajde da odemo motorima, a nas dvojica gledamo u stomake nabubrile od tartat sendviča i rešimo da bi nam više prijala jedna šetnjica. Uvek to ponavljam kada napravim neku glupost: “Treba slušati ženu.” Isposatvilo se da je kuća koju tražimo na brdu, nekoliko kilometara od centra. Dušu smo ispustili do tamo.

U predivnoj Sezanovoj bašti pokušavamo da dođemo do daha.

Razgledamo parkić oko ateljea. Sa jednog od okolnih platoa slikar je napravio nekoliko svojih remek dela.

Trenutno ne postoji mesto sa tako dobrim pogledom ka planini i gradu jer su drveće i okolne zgrade zatvorile prostor. Ranije je ovaj atelje bio usamljena kuća na vrhu brda a sada je sa svih strana okružen zgradama.

 

Ulaznice kupujemo od momka arapskog porekla. Kada je čuo kako govorimo, oduševi se: “Ja imam dobrog prijatelja Srbina i on me je naučio malo srpski. J**** ti m**** u p****.” Sav srećan što je mogao da pokaže svoj poliglotski talenat, naplati nam samo jednu ulaznicu i poželi nam prijatan provod.

 

Snimanje u ateljeu je zabranjeno ali je Dušan škljocnuo jednu, nikakvu. Iz poštovanja prema Sezanu.

Pošto smo naučili zašto su prozori slikarskih ateljea okrenuti ka severu, krećemo (nizbrdo) ka centru. Koristimo priliku da još malo uživamo u gradu.

 

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 17, 2013]

Imamo pred sobom celo popodne i razmišljamo o tome da odemo do Marselja. Od Aix en Provence do tamo ima samo 30 kilometara. To je drugi grad po veličini u Francuskoj i nekako se metropola nije uklapala u našu priču o Provansi. Osim toga, problem sa velikim gradovima je što ipak moraš malo da se informišeš pre nego što odeš tamo a mi se nismo pripremili. Ako ne znaš šta da tražiš, vrlo lako možeš da prođeš na 100 metara od nečeg jako zanimljivog a da toga nisi svestan.

 

Tanja se seti jedne znamenitosti Marselja i to presudi da krenemo tamo: “Možemo da probamo njihovu poznatu supu bujabez (bouillabaisse).” Kada je reč o hrani, pristalice smo filozofije Think global – Eat local (Misli globalno – Jedi lokalno). Treba sve probati i zato... idemo.

 

Interesantna stvar nam se desila dok smo pokušavali da izađemo iz starog dela Aix en Provence. Oba gps-a bezuspešno tragaju za satelitima, nema dve paralelne ulice i kao da se krećemo kroz lavirint. Izgubili smo orijentaciju i samo vozimo istim ulicama u krug. U jednom trenutku Dušan proceni da treba da idemo oko 300 metara jednosmernom ulicom u kontra smeru. To i ne liči na ulicu za saobraćaj, više je pešačka zona. Vozimo između turista i tačno u trenutku kada treba da izađemo na raskrsnicu koju tražimo, ispred nas se zaustavi policijski auto. Opaaa... sad će sranje. Otvara policajac prozor i nešto nas pita na Francuskom. Mi totalno zbunjeni i sa osećanjem krivice počnemo nevino da sležemo ramenima i da ponavljamo: “Marselj!!! Marselj!!!” Mrtav hladan, policajac nam kaže da ga pratimo. U jednom trenutku nam pokaže da skrenemo levo, mahne nam i produži pravo.

 

Gužva na putu za Marselj nagoveštava da se približavamo velikom naseljenom mestu. Sam ulazak u grad nije baš impesivan - velika siromašna predgrađa u kojima žive emigranati.

Približavamo se centru i kao da ulazimo u neko ogromno gradilište. Ulice zatvorene, sve puno mašina, skinut asfalt, naizmenična vožnja... Gps je poludeo od "recalculating". Isto je i sa zgradama - prekrivene su skelama i radi se intenzivno na njihovom renoviranju.

 

Nailazimo na zgrade za koje se vidi da su skoro picnute.

Malo kasnije shvatamo čemu treba da zahvalimo na haosu u kome smo se našli.

Sledeće godine Marselj je evropska prestonica kulture. Mi smo na party poranili godinu dana i uleteli smo u sred velikog spremanja.

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 17, 2013]

Stižemo u centar kod starog pristaništa a tamo isto – građevinski radovi i gužva. Šta ćemo, nadjemo parking za motore i sednemo da popijemo po kaficu.

Dok se čvarimo na lenjom jesenjem suncu, ne možemo da odvojimo pogled od bazilika Notre Dame de la Garde koja bukvalno dominira gradom. Dušanu dolazi inspiracija.

To je naša sledeća destinacija. Uskim ulicama vozimo ka bazilici.

 

 

 

Nalazimo parking sa pogledom.

Stepenice od belog kamena vode ka platou oko crkve.

 

 

Grad izgleda fantastično iz ove perspektive.

Zaista je ogroman.

Na jednom od ovih ostrva nalazi se zatvor u kome je bio zatočen grof Monte Kristo.

Iako je to izmišljena ličnost iz romana, zbog turista je napravljena ćelija u kojoj je on navodno provodio svoje zatočeništvo. Bljak.

 

Sama katedrala je prelepa i od spolja i iz unutra.

 

 

 

Po svom običju, Tanja pali sveće u svakoj crkvi u koju ulazimo, nezavisno od toga da li je katolička, pravoslavna, protestantska...

Dušan pak, po svom običaju, samo lovi žrtve da ih fotografiše.

OK, duhovne potrebe smo zadovoljili, red je došao i na telesne. Spuštamo se do grada da nađemo restoran i da probamo tu marseljsku supu.

 

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 17, 2013]

Parking nalazimo u nekoj poprečnoj ulici.

Zbog visoke stope kriminala, Marselj zovu francuski Čikago. Ovo je bio jedini put za vreme celog putovanja da sam stavio lanac, aktivirao alarm i zaključao volan. Dušan nije uradio ništa od toga ali je krajnji rezultat bio isti - motori su nas čekali tamo gde smo ih ostavili. A vratili smo se dosta brzo.

 

Jedva smo uspeli da nađemo slobodan sto u nekom restoranu u luci. Seli smo, pogledali u jelovnik i pali u nesvest. Supa bujabez košta 40 Evra po osobi!!! Nisam neki zaljubljenik u supu ni kad sam bolestan a kamo li da dam tolike pare za nešto što se pravi od ostataka ribe. Svo troje mislimo isto - bez reči zatvaramo jelovnike, ustajemo i izlazimo iz restorana. Očigledno smo upali u klasičnu turističku klopku. Idemo mi lepo u našu provinciju, tamo se dobro jede za mnogo manje para.

 

Već je pao mrak i dosta je zahladnelo dok smo se iščupali iz prepunih ulica. Marselj je stvarno prelep grad ali na našu žalost, došli smo nespremni i u lošem trenutku. Vidimo se opet.

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 17, 2013]

Dok vozimo, preko interfona se dogovaramo da u nekom selu uz put pronađemo mesto za večeru. Računamo na sugestije gps-a. Dok nas moja navigacija vodi ka kući, Dušanova traži restorane uz put. Pao je mrak i Tanja počinje da se smrzava na zadnjem sedištu. Posle 30-tak kilometara skrenećo u selo Saint Cannat. Navigator IV preporučuje neki restoran u blizini. Prošli smo kroz selo i uskim krivudavim putem ulazimo u neku šumu. Nigde nikoga. U mraku nam se sve to učinilo suviše divlje pa rešimo da se vratimo i da pitamo lokalce za pravac. Od svih lokalaca, prvo sretnemo amerikanca koji sa svojom mladom ženom (?) na sred ulice pije šampanjac. Kaže nam da smo bili na dobrom putu i da samo produžimo kroz šumu.

 

Vozimo i nailazimo na osvetljen parking iza koga se nazire prelep hotel-farma sa imenom Mas de Fauchon.

S obzirom da smo poslušali savet ni malo skromnog BMW navigacionog uređaja i imajući u vidu vozni park ispred, shvatimo da nećemo proći mnogo jeftinije nego u Marselju... naravno, pod uslovom da nas, ovako čupave, promrzle i uniformisane, uopšte puste unutra. Nemamo izbora, već je prošlo deset i ako ovde ne jedemo, nećemo naći više ništa otvoreno.

Umesto očekivanog prezrivog pogleda i rečenice “žao nam je, svi stolovi su zauzeti”, devojka sa recepcije nas ljubazno odvede u nešto kao privatnu trpezariju. “Ovde možete da se raskomotite da biste se osećali prijatnije.” Posle toga nas povede do naših mesta. Mali restoran, sa desetak stolova, bio je pun elegantno obučenih gostiju koji su već uživali u hrani i atmosferi.

 

Majica sa kosturom... hmmm... osećam se kao slon u staklarskoj radnji.

Videli smo i druge “bolje” restorane ali nas je ovaj oduševio svojom toplinom. Enterijer je uređen u rustičnom provansalskom stilu. Sačuvana su sva obeležja prošlih vremena. Osoblje je izuzetno ljubazno a hrana je fenomenalna. Jedini problem smo imali za izborom vina. Vinska karta izgleda kao geografski atlas. Kada se otvori bilo koja od 50-tak stranica, sa leve strane je iscrtan region a sa desne je spisak vina koja odatle potiču. Sve je detaljno opisano, čak do nivoa padine na kojoj je gajeno grožđe. Samo izuzetno dobar poznavalac ovog regiona i njihovih vina može da se snađe u izboru. Našu nedoumicu Tanja reši spasonosnom rečenicom: “Koje vino biste preporučili uz hranu koju smo naručili?” Devojka nam donese po čašu crnog vina, jednog od najboljih koje smo ikada pili. I da, odlično ide uz jagnjeće kotlete.

 

Prijatno zagrejani vinom i toplom atmosferom, plaćamo račun (manji nego tri supe u Marselju) i spremamo se za kratku noćnu vožnju. Pre polaska, Dušan a zatim i ja malo više vremena provedemo u WC-u. Lep, provansalski WC, pun mirisnog bilja i ukrasa.

 

Oko ponoći stižemo u svoju bazu. Zadovoljni smo današnjim danom ali i faktom da u kući postoji nekoliko klozeta. Dva nežna balkanska stomačića, Dušanov i moj, izgubila su bitku protiv imperijalističkog francuskog živog mesa. Bageta sa tartar biftekom nas je totalno rasturila. Duga je noć pred nama...

[stanebane 643 Napisano Januar 18, 2013]

Cini mi se da se poneka fotografija nije ucitala, mada nema veze, idemo dalje. Sjajan putopis ...

[mile fazer 4462 Napisano Januar 18, 2013]

bravo majstore.

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 18, 2013]

26. septembar

 

Jutro.

 

“Dušane... jesi ti unutra”

“Jesam, evo sad ću...”

“Nemoj da žuriš, idem ja u drugu klonju.”

 

Počinje predposlednji dan našeg boravka u Provansi. Nebo se namrgodilo isto kao i mi. Osećaj skorošnjeg odlaska visi u vazduhu. Sutra krećemo a ne ide nam se.

Meteorolozi su predvideli kišu pa rešavamo da obiđemo okolna sela.

 

Ono što je najlepše u vožnji motora Provansom, to je što nikada ne znaš šta će se pojaviti iza sledeće krivine. Na primer, vozikaš se kad ono...

Prvo selo u koje odlazimo je Lacoste. Ovo selo je, izmedju ostalog, poznato po tome što je u zamku iznad grada živeo Markiz de Sad. Odlazimo pravo tamo. Sa ove strane zamak izgleda kao ruševina ali je unutra muzej.

Ispred zamka se nalaze interesantne vajarske igrarije.

Verovatno u želji da nastavljave sadističku tradiciju Markiza de Sada, od posetilaca se očekuje da budu mazohisti i da plate po 15 eura za razgledanje zamka. Otpada kao opcija.

 

Zadovoljni smo i lepim pogledom ka obroncima Liberon-a.

Vraćamo se u selo.

Lecoste izgleda fenomenalno.

 

 

 

 

Ma koliko čudno zvučalo, skoro celo selo pripada francuskom modnom kreatoru Pijer Kardenu. On je otkupio većinu kuća sa idejom da tu napravi centar kulturnog života. Tokom leta se organizuju razne kulturne manifestacije, umetničke kolonije i slično.

 

 

Verovatno se novac od investicije nije vraćao predviđenim tempom pa je Pijer Karden u jednom trenutku rešio da u dolini napravi golf terene. Cela Provansa se digla na noge i od toga nije bilo ništa. Dolina je ostala onakva kakva treba da bude – prirodno lepa i nekomercijalizovana.

 

Počinje i prva kišica za danas.

 

 

U vreme kada smo mi došli, ništa nije radilo. Sve galerije, kafići i restorani bili su zatvoreni. Nigde ni kafa da se popije. Srećom po Dušana i mene, radio je javni WC pored glavne pošte. Hladna betonska konstrukcija. Nikakav ćef.

 

Promuvamo se još malo...

 

 

... i rešimo da odemo u Bonije. Treba da vratimo otvarač za vino i da popijemo nešto toplo.

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 18, 2013]

Malo je zahladnelo i povremeno sipi kišica.

Jedna od prednosti putovanja motorom je odsustvo problema sa parkiranjem. U selima kao Bonije, ulice su uske i teško je naći parking za auto. Šoferi automobila se grče a mi... ko carevi.

Na žalost, naš restoran “Bleu de Toi” sredom ne radi. Sedamo na terasu nekog kafića i pod udarima vetra pijemo čaj i kafu. Nama je u bajkerskoj opremi hladno a kako li je tek njima...

“Izvinte, gde je la toalet?” Što mrzim da idem u WC kada sam u punoj bajkerskoj opremi. Uh... A još kad treba da žurim jer Dušan cupka ispred vrata...

 

Posle male pauze, rešavamo da se popnemo do crkve na vrhu brda.

 

 

U samu crkvu nismo ulazili ali smo uživali u pogledu ka dolini.

 

Specijalan pozdrav BJB prijateljima iz Bonijea, našeg omiljenog mesta u Provansi.

Gradić je poznat po kedrovom drveću koje je još u vreme Napoleona donešeno iz Afrike.

Kroz njegove krošnje vide se sve lepote ovog kraja: polja, imanja, sela, privatne kuće...

Uživamo još malo...

 

 

 

... i nastavljamo put.

 

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 18, 2013]

Vozimo u Lourmarin, mestašce koje se nalazi na listi 20 najlepših sela u Francuskoj. Ubrzo nam postaje jasno kako je dospelo na taj spisak.

 

Na ulazu u grad nalazi se mali zamak ili kako to u Francuskoj zovu šato.

Odmah se upućujemo ka njemu. Prvo nailazimo na vinariju.

To je podrum koji liči na pećinu i u njemu se prodaju desetine vrste lokalnog vina. Nešto smo imali problem sa stomakom :-( pa smo preskočili degustaciju - kupili smo par boca na slepo.

 

Osim vina, nude se i drugih pića koja se reklamiraju na originalan način.

 

 

Aleja čempresa vodi ka ulazu u zamak.

Prvi utisci su fantastični.

Zamak je okružen predivnim terasama sa kojih puca pogled ka selu i okolnim brežuljcima.

Unutrašnjost zamka je neverovatna. Naravno, zabranjeno je fotografisanje ali mi dolazimo sa Balkana tako da nam je oprošteno.

Stepenice neobične forme povezuje spratova.

 

 

Prozori... vidik...

Osećanju prijatnosti doprinosi zvuk klavira koji se nosi hodnicima i sobama. Dušan pronalazi salu u kojoj se pijanista priprema za večernji koncert.

Voajerisao bi do sutra da nije morao da ode na mesto gde i car ide peške. Drugi car, to jest ja, već se nalazio tamo. Sam WC je onako... ništa posebno. Videli smo i bolje. Mislio sam da čučavci postoje još samo kod nas.

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 18, 2013]

Od zamka do sela ima par stotona metara.

Preparkiramo naše ljubimce tako da i oni malo uživaju u pogledu a ne samo mi.

Mestašće Lourmarin je kao iz bajke. Ipak, ne zadržavamo se preterano dugo. Pijemo kafu na trgiću i pravimo laganu šetnjicu.

 

 

Postaje tamno a mi želimo pre mraka da krenemo ka Bonieu i da tamo večeramo. Dosta se naoblačilo, kao da će svakog trenutka početi da pada. Ipak, računamo na sreću i kišna odela ostavljamo u koferima.

Sedamo na motore i palimo. Nije prošlo ni pet minuta i stiže kazna. Nebo se otvorilo – zaliva nas stravičan pljusak, od onih najgorih. Dok smo našli zgodno mesto da se zaustavimo, već smo od pojasa na dole bili skroz mokri. Srećom, Goretex postava u gornjem delu jakne radi. Rešavamo da ne oblačimo kišna odela preko mokrih stvari jer više nema smisla - potpuno smo natopljeni. Do našeg cilja ima “svega” desetak kilometara pa produžavamo tako. Na moju najomraženiju kombinaciju: noć i kiša, dodaje se i hladnoća. Brda, koja danju izgledaju veoma pitomo, u ovom trenutku nam pokazuju zube - temperatura pada na 8 stepeni. Sa mojih leđa voda se sliva direktno Tanji u krilo. Kroz šum kiše čujem njen glas: “Zašto Starke... Zašto sam obula patike kad je pisalo da će da pljušti...”

 

Potpuno promrzli stižemo u Bonije. Obuća nam šljapka od vode.

Pod hitno treba da nađemo toplo mesto za večeru. Dušanov pokušaj da dobije sto u poznatom restoranu Le Fournil propada po treći put (dva puta u avgustu): “Imate li rezervaciju? Ne? Sorry.” Šteta, svuda piše da je tu hrana odlična. Doduše, svuda piše i da treba napraviti rezervaciju ali ko će još da čita sitan tekst.

 

Kad tu već ne može, ulazimo u najbližu seosku krčmu. Tu serviraju tri vrste mesa u kombinaciji sa tri vrste garniture. Nema ničeg pretencioznog, gosti su samo lokalci, atmosfera je sjajna. Dva slatka kučeta prose hranu od stola do stola. Što se tiče jela, nemamo nikakvih primedbi, naprotiv, bilo je odlično. Posle ove mokre agonije, tople šnicle i povrće legli su nam savršeno.

 

“Kada bi Van Gog bio živ, sigurno bi se hranio na ovakvom mestu a ne u onom fensi restoranu,” pobednički kaže Dušan (a u suštini oće da pukne jer su ga tri puta oladili).

 

Čak je i WC bio ok. Izgleda da je lek počeo da deluje pa se nismo dugo zadržavali u toaletu. Malo smo sušilicu za ruke koristili kao sušilicu za noge i to je to.

 

Preko još uvek mokre odeće oblačimo komplet kišnih odela i krećemo ka kuće. Dušan nije mogao da izdrži pa se zaustavio pored restorana Le Fournil i otišao da zaviri unutra. “Dobro je, nisu nas odbili jer smo bajkeri. Zaista je sve puno.”

 

Posle dvadesetak kišnih kilometara stižemo u naše utočište.

U kući je toplo i prijatno – zbog naglog pada temperature radijatori su se sami uključili. Topao tuš i pravac krevet. Sutra nas čeka ozbiljan put.

[avijaticar 142 Napisano Januar 18, 2013]

Uh,verovatno kao i vi tada, i ja bih voleo da ovo potraje.

 

Nema adekvatne kompenzacije za citanje uz jutarnju kafu, hajte vi polako ka centralnoj Francuskoj,

ili bilo gde,ja cu sutra sigurno biti ispred monitora.

 

Polako, uz oslonac na Dusanovu varjacu, batalite crvene bagete.

[svetac 527 Napisano Januar 18, 2013]

svaka cast na putopisu ,procitah ga u dahu(cak su deca sama pripremila sebi dorucak)!!

nisam siguran koji deo pohvaliti,slike,opise mesta i slika,a mozda iscrpan izvestaj francuskih WCa!

[aca-pn 6108 Napisano Januar 18, 2013]

Odlican kao i uvek.

[Mind Resetting 442 Napisano Januar 18, 2013]

Vrhunksi, pravo uzivanje uz ovu kisu napolju (presla u sneg u medjuvremenu ) . Slazem se sa drugima, jedan od najboljih putopisa, fotografije prelepe. Zakacio sam veliki monitor da bi izvukao maksimalni uzitak. Hvala autoru

[Gastrorider 247 Napisano Januar 18, 2013]

Svaka čast, najbolje štivo za dosadne zimske dane. Vi ste vozili jesenas a mi sada kroz putopis

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 18, 2013]

27. septembar

 

Jutro pre polaska.

Nigde ne žurimo. Momak koji treba da preuzme ključ od kuće, u sms-u je napisao da stiže u 12 AM. Nadamo se da je pravopisna greška i da je mislio na podne a ne na ponoć.

Kacige su još uvek mokre od sinoć i suše se na zubatom suncu.

Dok jedemo preostale zalihe hrane, rešavamo gde ćemo danas.

Sada smo negde na pola ture. Do 2. oktobra treba da stignemo u Sloveniju, što će reći, imamo još pet dana. Ideja je bila da krenemo prema severoistoku i da preostale dane vozimo kroz švajcarske alpe. Negde sa severa (Austrija ili Italija) spustićemo se ka Piranu.

 

U nameri da se što više pribižimo Švajcarskoj, a na Tanjinu preporuku, odlučujemo da idemo u Ansi (Annecy). “Videćete zašto tamo treba da odemo,” zagonetno se smeška moja žena. Prihvata se.

 

Današnja trasa, od prilike, izgleda ovako.

 

Spremni smo. Torbe, uvećane pozamašnom količinom vina, začina, džemova, maslinovog ulja, sapuna, lavandinih jastučića i drugih suvenira, natovarene su na motore. Dušan je pokazao razumevanje za naš veliki prtljag (ipak je nas dvoje) kao i za potencijalno neželjene efekte dizanja motora na zadnji točak pa uzima jednu našu torbu kod sebe.

Tačno u podne dolazi veseli čovek, pregleda kuću i uzima ključeve. Osim jedne čaše, ništa nismo uništili - možemo da krenemo. “Vidimo se ponovo, bilo nam je super.” “Yes,” kaže on.

 

Osečamo nekakvu tugu jer se ovaj deo priče završava. Od svih nas, Tanji je najteže. Sve ove neverovatne dane ćutljivo je proživljavala duboko u sebi. Jedino su njen zaneseni pogled i poneki uzdah odavali bujicu emocija koje je Provansa rađala u njoj. Dok mi sedimo na motorima ona se za rastanak pozdravlja sa svakom biljčicom u dvorištu.

 

“Tanja, ako ne prestaneš da plačeš i ako ne pustiš to drvo na miru, ostavićemo te ovde zauvek.” Tračak nade bljesne u Tanjinim očima... “Ne, ne... nisam se dobro izrazio... Tanja, ako ne prestaneš da plačeš i ako ne pustiš to drvo na miru, vezanu te stavljamo na motor.”

[Furious Panda 7200 Napisano Januar 18, 2013]

Krećemo na dug put.

 

Nismo se čestito ni zaleteli a već pravimo prvu pauzu, gde drugo nego u Bonieu. Red je da vratimo otvarač za vino.

Kad smo već tu, zašto da ne popijemo...

Ura... imaju čokoladni desertom sa svežim voćem. Može.

 

Fotografišemo se za uspomenu i obećavamo da ćemo ponovo doći.

Bacamo poslednji pogled ka dolini.

Sve nešto odugovlačimo, prosto nam se ne ide. Pet dana je pred nama ali imamo nekakav osećaj da je najbolji deo puta upravo završen.

 

Skupljamo snagu i palimo mašine. Da slučajno ne bismo zaboravili, Provansa nas sledećih stotinak kilometara podseća na to zašto smo se zaljubili u nju.

Kada smo obećali da ćemo se vratiti, mislili smo sasvim ozbiljno.

 

Kraj prvog dela

[Arakis 5039 Napisano Januar 18, 2013]

Bravo Nešo

[Strale 83 Napisano Januar 18, 2013]

Svaka cast !

Osim sto si nam ulepsao ove zimske dane pokrenuo si nam i mastu!Ovaj putopis ne daje samo opis vec ima i edukativni karakter!Jedva cekam nastavak!