The Ride Around 2010 - iliti put oko svijeta...

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 21.

 

 

Jutro kao i svako jutro, da ga ne opisujem, jer je uvek isto (ustajanje, sklapanje satora, itd..).

 

Danas smo namerili da udjemo u Mongoliju. Nemamo jos puno, mozda jedno 150 km do Mondija, poslednjeg mesta tj sela u Rusiji pre ulaska u Mongoliju. Pred samo selo stajemo pored reke kako bi se okupali. Sunce przi, a na drugoj obali ove recice sneg, koji se topi i stvara potocice koji se ulivaju u reku. Voda brutalno hladna ali smo se zaista morali okupati. Malo smo se odmorili pa put pod noge. Do granice je mozda 6 km, ali ne zurimo. Negde je oko 11 i kao i na svakom drugom granicnom prelazu, planiramo da ovde potrosimo ceo dan. Do granice vodi vijugav put koji je u losem stanju i dovodi nas do jedne visoravni na kojoj u daljini vidimo granicni prelaz. Kada smo do njega stigli ceka nas iznenadjenje. Zatvoren je! Ne rade vikendom!! Odmah smo se setili Daneta i Kome i njihovog kampovanja ispred granicnog prelaza Vracamo se do naselja da se malo raspitamo i odlucimo sta cemo dalje. Do najblizeg granicnog prelaza je mnogo  kilometara pa odlucismo da ipak sacekamo do ponedeljka u 10h, kada se prelaz otvara. Vratili smo se na ono isto mesto gde smo se kupali (koje se inace nalazi u Tunkinskom nacionalnom parku)  i odlucili da uradimo servise na motorima i promenimo gume, kako na to ne bi gubili vreme u Mongoliji. Na svim motorima smo promenili gume, a na Africi i Blazovom BMW-u i ulje u motoru, Imali smo malih problema sa skidanjem filetra za ulje na BMW-u ali smo to nekako resili. Malo smo ih ocistili, podmazali sta se mogli i to je to. Da ne zaboravim da pomenem- posto nam je pumpa za gume crkla, nasli smo vulkanizera tj sinomontazera, koji nam je za pumpanje 6 guma uzeo, verovali ili ne 30 USD!!! Al covek nas je lepo pitao da damo koliko mislimo, a mi posteni pa mu kazemo da kaze cenu. Kad on rece 1000 rubalja, umalo ne crkosmo al ko nam je kriv,lepo je covek pitao .Sve ovo je trajalo prakticno od podne negde do 22h. Spremamo se za spavanje, a sutra odmor, pa u ponedeljak Mongolija.  U medjuvremenu su se pojavili i neki pecarosi, pa smo malo vremena proveli sa njima.Sto se tice motora, za sad se drze solidno. Danas smo skinuli Continental Trail Attack gume i stavili Metzeler Karoo. Malo nas plase lezajevi volana, mene ponajvise jer ja nisam poneo rezervni za Afriku, nisam uspeo da ga najdem pre puta. Nino za BMW-a ima rezervu. Ostale lezajeve u rezervi imamo. Tek danas, kada smo nasli vremena da se malo prepakujemo, smo shvatili da smo to mogli i bolje da uradimo ali ovo nam je prvi put

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan21/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 22.

 

 

Jutros nas je oko osam probudio jedan od pecarosa od sinoc da nam kaze da je ovaj granicni prelaz samo za gradjane Rusije i Mongolije!!

 

Ova informacija nas je porilicno iznervirala jer gubimo dane bez veze, a i u poslednjih par dana nismo bas puno vozili. I sad smo u dilemi sta da radimo. Imamo tri opcije:

1.    Da se vracamo do najblizih prelaza (Kyzyl i Kjahta) koji su izmedju 700-1000 km od nas. Na Kyzyl-u nam niko ne garantuje da i to nije lokalni prelaz, a ako idemo na Kjahtu preskacemo veliki deo Mongolije pa cemo morati da se vracamo.

2.    Da odemo do jedne male kasarne u centru Mondija, gde se nalaze ljudi koji rade na granici i da ih pitamo dali je tacna informacija da je prelaz samo za drzavljane Rusije i Mongolije

3.    Da se pravimo ludi i da ujutru odemo na granicu i da kazemo da nismo znali, a da vec dva dana cekamo, jer smo stigli u subotu (a cak su nas videli neki granicari). I onda da molimo da nas puste…

 

Vece mudraca ce odluciti sta da radimo. Mislim da cemo probati opciju tri pa ako ne uspe, onda cemo razmatrati dalje. Da ne bi gubili vreme, pregledali smo lezajeve volana na Ninovom BMW-u i Hondi i malo ih dotegli. Sada bi trebalo daje sve ok.

 

Inace spavali smo na mestu koje je malo izletiste i posecuje ga, preko dana, dosta ljudi. Razvili smo zastavu i svi su stali dapitaju ko smo, odakle smo i uglavnom su nam govorili da smo “malaci”. E sad, to mzoda znaci ludaci, mozda zaludjenici, ja ne znam    Ali svi su nam pozeleli puno srece! Uglavnom jedan od posetilaca nam je rekao da su njih pustili iz Mongolije u Rusiju. Morali smo da odemo da proverimo i komandir kasarne nam je rekao da je prelaz samo za gradajane Rusije i Mongolije i da nema sanse da prodjemo jer nemaju centralnu bazu podataka pa ne bi mogli da nam overe papire od motora. Bio je vrlo ljubazan i izvinuo se sto ne mzoe da nam pomogne. Malo razocarani jer smo izgubili dva dana, vracamo se u kamp i odlucujemo da ujutru ustanemo rano i vozimo sve dok ne stignemo do granice Rusije i Mongolije tj do mesta Kjahta. Medjutim, san na oci nikako da dodje. Ovde je dan skoro do 23:30 pa nismo mogli da zaspimo. Sta ces, nismo bas dobro isplanirali ovaj put pa nam se sad neiskustvo vraca.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan22/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 23.

 

 

Ustajemo rano kako bi danas stigli do granice sa Mongolijom. Napolju je bas hladno, svega 10 stepeni, pa na sebe oblacimo sve sto imamo

 

Prvih 200 kilometara do Bajkalskog jezera smo presli bas brzo ali smo ustanovili da Ninu fali jedan sraf  na viljusci. Srecom, dan pre smo otkrili jednu lepu radnju sa dosta potrepstina, srafova, lezajeva, pa smo tu svratili da kupimo jos poneki sraf. Problem smo resili za 10-ak minuta i idemo dalje prema Ulan Ude-u, odakle skrecemo na Kjahtu. Put do Ulan Ude-a vodi pored Bajkalskog jezera. One je ogromno, na trenutke se negde u daljini vidi druga obala, a onda je uopste nema. Koliko sam shvatio, tu je siroko 7km. U medjuvremenu temperatura je porasla sa 10 na 38 stepeni i neverovatno je vruce. Stizemo u Ulan Ude i svracamo do grada da kupimo neke flekice za krpljenje guma. Odatle to granice je 200km, a vrucina je nesnosna. Na granicu stizemo oko 19:45. Pre toga smo svratili do gradica Kjahti. Veoma mali grad. Na ulasku u grad se nalazi ogromna kasarna Ruske vojske. Dolazimo na granicu, srecni i jos dobijamo poruku od Daneta, koji nas prati od kuce i koji pise : “Mongooooolija. Ajmo!!!”. Medjutim… Na granici kazu da danas rade do 19:30! Ne vreujemo.. Granicni prelaz radi do pola osam. Nino ih moli da nas puste ali nam oni rekose da sa Mongolske strane nema nikoga i da bi bilo uzaludno. U medjuvremenu nam prilazi Rus koji govori engleski i ciji je restoran pored samog granicnog prelaza. Posle malo razgovora sa njim, polazimo do restorana na pivo i klopu. A u restoranuo zidovima slike motorista i biciklista koji su ovuda prosli. Kaze da su pre nas neki Cesi takodje spavali na granici, jer su zakasnili. Nema veze, sutra je novi dan pa idemo dalje. Uglavnom, saznali smo da je od granice do Ulan Batora 360 km asfalta, a do grada do kojeg mi prvo idemo ima 120km. Plan je da odatle skrenemo levo u unutrasnjos Mongolije, obidjemo jedan nacionali park, jezero i da se drugim putem vratimo ka Ulan Batoru.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan23/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 24.

 

 

Jutro je pretoplo. Dosli smo na granicni prelaz negde oko 08:30 u nameri da budemo medju prvima jer smo hteli sto pre da udjemo u Mongoliju.

 

Nismo medju prvima u redu ali uspevamo da se probijemo. Rusku granicu prelazimo relativno brzo, za jedno sat vremena, sto je odlicno prolazno vreme. Dolaziumo do Mongolske granice i odmah  nam uvaljuju gomilu papira da popunjavamo. Sreca, nailazimo ne jednog starijeg carinika koji zna engleski pa nam je pomogao i uspeli smo da zavrsimo sve za jedno dva sata. U Mongoliju ulazimo oko podne. Napolju je pakao! Cim smo presli granicu, Nino pregovara sa lokalnim dilerima o kursu kako bi sto bolje prosli prilikom zamene rubalja za lokalni novac.Uglavnom, nastavljamo dalje i narednih dva sata vozimo po perfektnom afaltu, a nama su rekli da asfalta skoro nema. Vec smo se malo iznervirali jer smo ocekivali nesto drugo. Inace, priroda je, najblaze receno, FENOMENALNA! Uglavnom, makadama ima sasvim dovoljno, sto ce se ispostaviti tek sutra. Danas smo vozili oko 250 km asfaltom, a ostatak solidnim makadamom. Ulogoirli smo se na jednom proplanku i jedva cekali da nam Mongolija pokaze svoje lepote…

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan24/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 25.

 

 

Jutro je fenomenalno, a pogleda sa brezuljka na kojem smo spavali odlican. Spremamo se na brzinu i put pod noge, ovo je Mongolija, ovo je ono sto smo  cekali kao nas je makadam, pesak, zemlja, kamen…

 

A  Vrucina oko 10 pocinje da biva nesnosna, pogotovo sto vozimo vrlo sporo. Makadam je, a mi nemamo previse iskustva u voznji van puta. Negde na prvom odmoru, dok smo kupovali vodu, upoznali smo jednog italijana i jednog Australijanca koji idu za Novosibirsk. Pozalili su nam se da im je pucala guma 3 puta u poslednjih 15 sati i da su je menjali srafcigerom jer drugi alat nisu imali!!! Australijanac je posao na put sa ciljem da promovise neku nevladinu organizaciju i njihove ciljeve (www.ride4alife.com), a italijan je krenuo sa drugarom koji je povredio skocni zglob u toku voznje, pa ce se naci u Novosibirsku. Uz pozdrave se rastajemo, oni odlaze, a mi doruckujemo. Nakon pola sata ponovo srecemo ista dva motora. Na Kawasakiju problem, gasi se kad ubaci u prvu. Posto oni nemaju alata, stajemo i sredjujemo im problem za 10 minuta pa put pod noge. E ovde vec pocinjemo da shvatamo zasto svi govore kako je tesko voziti kroz Mongoliju. Kad krenete ka jednom gradu, postoji po 10 zemljanih puteva koji vode do njega i svaki je pravi. Put los, imamo osecaj da se motori raspadaju. Istina je da smo mi isli malo brze, jer ovo je ono sto smo cekali. Umorni smo, vrucina je ali idemo dalje. Negde na ulasku u !!!! Blazo pada sa motora i opet stajemo. Pesak je, pa smo morali malo i da padnemo. Steta nije velika, ispravljamo Blazov kofer i picimo dalje. Nedaleko odatel, Blazo upada u rupu i lomi stitnink zadnjeg tocka, koji je neposredno nakon toga zavrsio u kontejneru. Umor nas vec savladava, a Mongolija nam pokazuje kakva je zapravo. Nakon pola sata ponovo peh. Ja (Vlada) padam sa motora, koji odlece u desno, a ja preko zadnjeg tocka padam na put. Oko motora je prasina, i prvo sto sam pomislio je da je ovo kraj mog putovanja, jer motor mora da je dobro ostecen. Medjutim, sva steta je malo kriv kofer. Evo i veceras nas buni kako je on uopste pao jer mu je polozaj bio porpilicno nenormalan, kao da se prevrnuo. Uglavnom, spustamo malo loptu i stizemo do grada Murin, a jedno 10 km pre toga izlazimo na asfalt. Morali smo da stanemo da ga poljubimo. U gradu odmaramo na pumpi iplaniramo sta dalje. U jednom momentu primecujemo da sa drugog kraja grada ka nama ide letnja oluja, pracena kisom i vrtlozima koji su nastali od podignutog peska. Krijemo se iza pumpe, zajedno sa motorima. Samo smo spustili vizire na kacigama i cekali. Medjutim, ljubazni radnici sa pumpe su nas pozvali da udjemo kod njih u kancelariju dok nevreme ne prodje. Proslo je nakon sat vremena. U medjuvremenu na pumpi upoznajemo Nemca koji vec peti put obilazi Mongoliju. Kupiuo je jedan UAZ kombi koji mu stoji u Ulan Batoru i on svake godine dodje sa suprugom na odmor. Mi  krecemo dalje, vec sad po blatu. Na izlasku iz grada nas zaustavlja policija. Neverovatno su ljubazni, prvo nam pokazuju svoje znacke, zatim legitimacije sa slikom i onda traze dokumenta, vise iz radoznalosti. Negde oko 20h nalazimo mesto za spavanje. Preumorni smo jer je danas bio bas naporan dan, Deo puta koji smo presli je uzasan makadam sa puno kamena. Mislili smo da ce nam se motori raspasti.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan25/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 26.

 

 

Osvanulo je oblacno jutro, a mi smos e toga pribojavali. U glavi nam je bio samo los put od prethofnog dana. Tokom noci je padalo malo kise ali nije napravila blato.

 

Krecemo dalje i nakon pola sata ulecemo u provalu oblaka, koja je srecom kratko trajala. A iza nje dolazi sunce i fantasticni predeli. Ideja je da se na jug spustimo do magistrale Koja na jugu vodi do Ulan Batora. Do nje je oko 200km. Malo smo se pribojavali loseg puta ali… Put je zemljani ali odlican a predeli… Predeli su nesto neopisivo. verovatno nesto najlepse sto jedna osoba moze da vidi u zivotu. Ljudi su ljubazni, nasmejani i spremni da pomognu… Mi smo odusevljeni. Mongolija je zemlja razlicitosti. Dovoljno je da vozite nekoliko sati i da sa zelenih proplanaka stignete do necega sto neodoljivo podseca na savanu i Afriku. A zatim pesak, pa opet zelenilo, a sve to ispresecano brojnim potocima. RAJ! Naravno, Blazo ni danas nije uspeo da ostane ceo dan na motoru pa je BMW opet poklekao. Pad nije strasan ali smo opet morali da ispravljamo kofere. Uglavnom, idemo dalje i oko 20h stizemo do naseg cilja za danas, magistrale. A magistrala je zemljani ut ali sto puta losiji od ovih kojima smo danas vozili. Ulogorili smo se pored reke i konacno stigli i da se okupamo. A mesec je pun… Znamo da smo dosadni ali Mongolija je prelepa,

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan26/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 27.

 

 

Jutro je dusu dalo za voznju. Spremamo se i malo kasnije nego obicno krecemo. Opila nas je lepota od prethodnog dana, a i okupali smo se pa prija.

 

Plan za danas je da napravimo sto vise kilometara kako bi sutra uvece uspeli da stignemo do Ulan Batora. A put, katastrofa! Mi jesmo posli da vozimo offroad ali ne i da potpuno razvalimo motore. Ne mozemo ni da vam opisemo kakav je put kojim smo vozili danas. To je magistralni put ka Ulan Batoru, a lici na sve osim na put. Zapravo to je mreza puteva kroz polja, koji su pescani, zemljani, a najgore je kad dobijete mesavinu jedno od ova dva sa kamenjem. Bas je tesko voziti kroz Mongoliju. Neki od nas su pocetnici u offroad voznji, neki ne ali svi skidamo kapu svakome ko je vozio kroz ovu zemlju, pogotovo Danetu i Komi. Mi smo svoj deo offroad-a vozili kako smo najbolje znali ali dzabe, prosecne brzine su nam katastrofa. Ipak moramo i da sacuvamo motore, imamo mi jos jedno 20,000 km da vozimo pa ne bi imalo smisla da ih potpuno unistimo ovde. Da dan bude interesantniji opet je ucinio Blazov BMW koji se ponovo nasao u pesku, ovog puta bez neke stete. Inace, predeli su i dalje fenomenalni, a danas smo presli preko prevoja koji je visok 2560m. Los put i vrucina su nas potpuno slomili ali nada se pojavljuje negde oko 18h kada nailazimo na magistralu koja je u izgradnji. Zatvorna je tj kola na nju ne mogu ali mi smo nasli nacina da udjemo motorima. Na svakih par km postoje zemljane prepreke da se neko ne bi pravio pametan i vozio ali mi smo ipak odlucili da idemo tuda. Vrlo malo asfalta ali zato dosta dobro utabane zemlje nam je malo olaksalo voznju. Oko 21h stizemo u Cetereg i na izlazu spavamo. Danas smo napravili 370 km i jos nas oko 400 deli od Ulan Batora.  Inace smo do sada presli oko 10,700 km. Picimo da se odmorimo, pa sutra na put ponovo. A onda interenet pa cete lepo sve ovo da procitate

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan27/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 28.

 

 

Idemo za Ulan Bator! Vec nas boli glava kad pomislimo na onaj los put ali izdrzacemo..

 

Medjutim, nakon nekih 20km klackanja iznenada izlazimo na solidan put a onda na asfalt. Odusevljeni smo i picimo super. Zastali smo u prvom gradu da promenimo novac i tu upoznali grupu japanskih turista koji su bili odusevljeni ali i misle da nismo normalni.

Nastavljamo dalje i na pumpi vidimo da se na Blazovom BMW-u iskrivila potporna spona koja povezuje ram sa kardanom i da cese zadnju gumu. Nemamo nacina da to sad popravimo ali kad stignemo u Ulan Bator moracemo to da resimo sto pre. U medjuvremenu vispreni Milic je uspeo i da padne na nekom sljunku i da slomi i drugu maglenku, migavac i da iskrivi sipke koje nose vizir. Sad nas sve to ceka kad stignemo u Ulan Bator. Jos jedno 20km loseg puta i vrlo brzo stizemo u Ulan Bator. Prema preporuci australijanaca koje smo upoznali, pronalazimo Oasis guest House i odusevljeni smo. Ima 6 gerova i iznajmljujemo jedan.. Krevet, tus, klopa, internet, a dvoriste prepuno motora i vozila avanturista.. Tu rasklapamo BMW i popravljamo sto se popraviti moze. Ispravljamo i sponu ali ce definitivno morati biti zamenjena. Celo vrece smo proveli pricajuci sa australijancima, dancima, nemcima, toliko je neverovatnih iskustava, sudbina. Svasta ljudima pad ana pemt. Neki rade po dve godine pa daju otkaz i putuju godinu, a neki opet zive od ove vrste zivota. Sutra opet ka Rusiji pa onda Sibir. Ko zna sta nas sve tamo ceka, ali to je avantura. Iskoristili smo priliku da se malo ispricamo sa porodicama, vidimo decu, posaljemo izvestaje…

 

Inace bilans Mongolije:

 

1.    Dakaru malo ogreban kofer – Baku je zakacio neki kombi dok je stajao

2.    BMW Adventure – iskrivljeni koferi (ali i ispravljeni), pukla plastika koja stiti zadnji tocak, iskrivljen vizir, pukle obe maglenke, pukla spona ka kardanu

3.    Africa – iskrivljeni koferi (ali i ispravljeni)

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan28/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 29.

 

 

Uh, danas dan laksi nego ikad. Ustali smo oko 7, promuvali se po kampu, doruckovali, malo popricali, procitali mail. Onda se lagano spremili i pravac Ulan Ude (Rusija). Do granice je nekih 340km i na nju smo stigli oko 13h. E sad, kao i uvek, ceka nas neko brdo papirologije, cekanja. Na mongolskoj strani ide solidno sve dok nismo dosli do carinika koji je hteo da pregleda motore. Prvo je krenuo na Afriku i isao je dotle da je otvarao kesicu sa stapicima za usi i onda gledao unutra i mirisao ih Prodje nekako i to i dodjosmo kod brace Rusa. A tamo nas iznenadise, pozvase nas preko reda i vrlo smo brzo zavrsili. Fenomenalno! Pravac jedan mali restoran na granici u koji smo svratili kad smo isli u Mongoliju. Ako se secate, lik govori engleski i u restoranu ima slike svih ljudi koje je upoznao, a koji voze motore i bicikle. Obecao je da ce biti na zidu i nasih slika ali kaze nije stigao   Malo se odmaramo pa pravac Ulan Ude. Temperatura je bila ok sve dok nismo presli granicu, a onda pocinje da bude bas hladno. Negde oko 22h stizemo na 20km od Ulan Ude-a i postavljamo sator, spremajuci se za jednu hladnu noc. Sutra je plan da stignemo do Cite, koja je udaljena nekih 500km, a odatlew krece avantuira do Jakutska. DO tad, sve vas pozdravljamo i zahvaljujemo se sto pratite nasu avanturu.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan29/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 30.

 

 

Danas pravac Cita, da se konacno priblizimo tom Jakutsku. Prvo idemo do Ulan Ude-a da podignemo pare i idemo dalje. Nije vrucina kakva je bila ovih dana. Ali.. Na parkingu ispred supermarketa smo videli da je na Ninovom BMW-u pukao donji sraf koji drzi amortizer. Resenje lezi u zameni   Posle jedno 20-ak minuta uspevamo da nadjemo radnju kojua prodaje srafove. Nije imala neki izbor ali smo uspeli da pronadjemo otprilike sta nam treba. Popravka na parkingu traje oko pola sata. Tu i upoznajemo Nemca koji ide biciklom do Vladivostoka. Kaze da ce mu trebati jos 5 nedelja. Sve sto covek radi mozete pogledati na www.thomasmeixner.de . Mi nastavljamo dalje i ceo dan provodimo u voznji. Negde oko 21h dolazimo u Citu i pokusavamo da nadjemo internet centar. Na autobuskoj stanici nailazimo da jednog momka koji se ponudio da nam pokaze gde je centar. Seo je nazad Ninu na gume i krenuli smo. U toku puta se sa Ninom ispricao i kad smo dosli do internet centra, ponudio se da spavamo kod njega. Nismo bili sigurni sta da odgovorimo, sto zbog toga sto ne znamo ko je, a sto zbog toga sto ne mzoemo tek tako motore ispred zgrade da ostavimo. Pada dogovor da odemo i vidimo kako to izlgeda. Zgrada velika, stan 120 kvadrata, a mali sam zivi u njemu. Dodosue nema ni namestaj ali to nam nije smetalo Motore smo ostavili u blizini, na parkingu koji se placa i koji ima cuvara. Inace, momak ser zove Ruslan i studira, kako je rekao administraciju. Plan je da ujutru odemo do prodavnice guma da pogledamo ima li off road guma. Vladine i Blazove gume su se strasno pojele (Metzeler Karoo 2 MCE). Istina je da smo ih stavili ranije nego sto je planirano, ocekujuci odmah makadam u Mongoliji ali su se bas brzo potrosile. Gazeci sloj je jako los. Nadamo se da ce izdrzati. Ako ne, imamo ove za asfalt Inace Cita je grad od oko 400,000 stanovnika i nalazi se u Zabajkalskom reonu. Kada smo mi stigli temperatura je bila 41 stepen i kazu da je to normalno za ovo dob godine. Zimi je temperatura izmedju -30 i –45 stepeni. Potpuno neverovatno zvuci da je raspon temepratura u jednom gradu u toku godine u 100 stepeni. Sreca, mi smo dosli kad je toplo.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan30/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 31.

 

 

Danas nije pretoplo kao juce, bar ne ujutru. Prvo odlzaimo do radnej sa gumama ali nista ne pronalazimo. Nista, nastavljamo put na ovim gumama pa koliko izdrze. Do Skovordina, mesta na kojhem skrecemo na sever ka Jakutsku ima oko 750km. Asfalt je super pa smo se nadalki da cemo uspeti to u danu da predjemo. Na izlasku iz Cite nas zaustavlja policija, rpegleda dokumenta. Tu upoznajemo dva Ukrajinca koji na motorima idu do Vladivostokai nazad. Posle sat voznje nailazimo na radove na putu tj na greder koji pokusava da probije brdo kaena dugacko 60-ak metara. Posto vidimo da je slabasan, odlucismo da probamo da prodjemo odmah pored, preko neke uzvisice. Malo je strmo i svce je krupanb kaen. Dogovorismo se da idemo jedan po jedan, a da ga druga dvojica pridrzavaju. Nakon pola sata smo prosli sva trojica. Ali nakon 100m je cekala drga gomila kamenja, koju je srecom druga masina vec probila. Tu se stvorila mala guzva pa smo morali da sacekamo 10-ak minuta. Kad je doslo vreme za pokret.. Nema pokreta, Afrika nema kontakt. A napolju nam se cini da je 100 stepeni, mi u odelima i cizmama, prasi na oko nas, a sad treba sve rasklapati jer smo u prvi mah mislili da je regler. Ispostavilo se da se sraf na – klemi olabavio. Uh, kako smo samo srecni bili 10-ak min posla dok se sve skinulo sa motora i vratilo i idemo dalje. Nismo presli ni par km, novi peh. Zadnja guma na Africi puca. A napolju je jeos uvek pakao. Sta ces,  moramo dajhe menjamo. Dok smo pakovali motore i podmazivali lanac pocinje pravi letnji pljusak. Uopste nam nije msetao, bas nas je rashladio kako treba. Valjda je kraj pehovima. Put je dobar, na momente ispresecan sa po par km makadama ali nam to ne smeta. Na jednom od tih makadama stajemo da se dogovorimo sta cemo dalje, jer je skoro vece, ceo dan nismo snita jeli, a vode nemam vec jedno 4 sata. Nino je otisao da piuta radnike gde je najbliza pmpa, a Afrika opet nema kontakt. E vec sad pocinje da me (vladu) nervoza. Opet skidajs ve po vruini, u sred nekog makadama, gde se, cim neko prodje digne oblazk prasine. Da sve bude gore, cim staemo, oko nas je gomila muva, osica i obada koji bukvalno kidisu na nas. Nakons to smo opet skinuli akumulator, ustanovili smo da se – klema sa akumulatora otkinula! Kako, pojma nemamo. Nalazimo neko resenej na brzinu, a trajno ce sacekati Ameriku i kupovinu novog akumulatora. Postavljamo sator pored nekog potoka, a toliko je insekata da smo jedva sator postavili. Vecerasa smo jos uspeli da promenimo Ninu ulje u motoru i da malo bolje pricvrstimo klemu na akumulatoru. Sutra ustajemo ranije kako bi sto pre stigli u Jakutsk.

 

Slike:  http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan31/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 32.

 

 

Federalni put M 58 za Khabarovsk. Mi idemo do Skovordino-a gde tre ba da skrenemo na sever put Jakutska. Do Skovordina je oko 440km, a put je odlican. Mozda je makadama tj radova bilo na jedno 15-ak kilometara puta. Predeli su super, sve je suma oko puta. Primecuje se da je na dosta mesta gorela, jer je ovde sezona sumskih pozara szbog visokih temperatura preko dana. Na svakih 40-ak kilometara pored puta je parkirano po jedno vatrogasno vozilo za slucaj da negde gori. Negde oko 14h stizemo do Skovordina pa pravac sever. Inace, Bolot iz Jakutska, novinar koji nam je informacijama pomagao u pripremi puta, nam je poslao informaciju da je neki Irac pre nedelju dana prosao putem od Cite do Jakutska za tri dana. Prvi dan Cita-Skovordino, drugi dan Skovordino – Arden i treci dan Aredn – Jakutsk. Malo smo poelteli zbog ove informacije. Medjutim, na terenu nas ceka nesto sasvim drugo. Danas smo presli 350 km tim putem (ukupno danas 750). Kisa je padala pa je put zapravio bio blato. Svaka Ircu cast ako je uspeo da deonoicu od 730km odvozi za jedan da, po ovakvom putu. Cak i ako mu je bio suv put to je bas majstorstvo. Veceras smo vozili do 23h i na ulasku u jedno od mesta na putu ( nesecam mus e imena) zaustavlja nas policija na DPS punktu. Nakon kontrole dokumenata pitali smo ih mozemo li tu da spavamo jer imaju ogradjeni parking. Bili su vrlo ljubazni i dozvolili nam. Skuvali su nam caj i pokazali snimke kako im lisica ulazi u kancelariju kako bi pobegla od zime (napolju je bilo -50). Objasnili su nam da ako vidimo malog medu na putu, ne stajemo vec samo produzimo jer je uobicajeno da se mladunci setaju po putu, a da ih majke prate iz obliznjeg sumarka. Vec vidimo da ce se u ovoj regiji spavati u gostionicama Ugalvanom, plan je da za dva dana budemo u Jakutsku. To znaci da moramo svakog dana da vozimo po 350km, sto i ne bi trebalo da bude problem, samo ako ne bude jos kise.

 

Inace, do danas smo presli oko 14, 800km i do Magadana imamo jos otprilike 2000km. Svaki dan komentarisemo kako je neverovatno gde ljudi u ovim krajevima zive. To su mala sela, povezana makadamom sa glavnim putem (koji je vrlo moguce takodje makadam) i udaljena mnooogo kilometara od vecih gradova. Drvene kuce sa blind vratima su normalna pojava.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan32/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 33.

 

 

Kakv dan…. Kisa je padala od ponoci, nije stala. Jutro jos gore nego noc, sipi ona sitna, najgora kisica. Nesto smo sator namestili kao kakvi amateri pa nam je i malo vode uslo i pokvasilo Blazovu vrecu i moju podlosku. Spremamo se i ceka nas odmah jedno 30km asfalta. Navlacimo kisna odela i onda krece makadam i blato. Ovo nikad nismo iskusili. Na jednoj dugackoj nizbrdici Afrika se gasi. Prvo sto smo pomislili je da je nestalo goriva. Medjutim, nismo mi te srece. B;ato na sve strane, potoci nastali od kise teku niz brdo, a mi rasklapamo motor. Problem su kontakti na pumpi za gorivo koji su se bili zalepili. Imamo rezervne ali odlucujemo da ih ne menjamo, jer smo ove uspeli da razdvojimo. Kisa je, za divno cudo, stala dok smo ovo radili. Nastavljamo dalje, a kisa ne prestaje. Vozimo bas polako jer je put ocajan. Ninov zadnji amortizer je iscureo pa nam i to malo zadaje muke. Ali to nije sve. Na jednom pravcu, sa Vladinog kofera ispada dno i stvari se prosipaju po putu. Cuveni Touratech… Danas nam bas nesto ne ide ali vo\imo dalje. Stizemo u Aldan i tu stajemo da sipamo gorivo. Jedan gospodin nam objasnjava da do sledeceg grada, koji se zove Tommot ima jos 65 km i da je dalje do Jakutska nesto sto oni zovu zemlja medveda i da su tu oni vladari. Preporucio nam je da obavezno spavamo u naseljenim mestima ili negde gde ima ljudi kao sto su policijske postaje, odmorista kamiona. Na pumpi podmnazujemo lance i shvatamo daje lezaj volana na Africi skoro gotov. Napravio je zljeb i uzasno je tesko upravljati. Uz to, Vladu jos od jutros boli ruka… Vozicemo tako pa koliko danas predjemo. Do veceri smo uspeli da stignemo do nekog sela u kojem se nalazi baza za radnike koji prave prugu do Jakutska. Na obali recice postavljamo sator. DO Jakutksa nam je ostalo oko 300km i nadamo se da cemo sutra to lagano preci. Culi smo se sa nasim kontaktom, Bolotom iz Jakutska i sutra se vidimos a njim posle 17h. Moramo da probamo da zsmenimo lezaj volana na Africi.

 

Inace, ovaj deo Sibira je uglavnom suma, sve do puta. Dvrece je uglavnom jela, i suma je toliko gusta da covek ne bi mogao sator da postavi. Svi nizi delovi su zapravo mocvara. Ima dosta sume koja je gorela jer je ovde sad vreme kada je najvise sumskih pozara zbog visokih dnevnih temperatura.

 

Do danas smo presli preko 15,000km i trebalo bi da do Magadana predjemo 17,000. Tacnu cifru cemo vam javiti.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan33/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 34.

 

 

U napad na Jakutsk! Posle dorucka sa kamiondzijama u lokalnoj kafani, nastavljamo dalje. Pred nama je jos 330 km do Jakutska. Put je standardno los pa nam nekoliko stotina metara asfalta, koga uvek ima na mostovima, puno znaci. Motori sve ovo poprilicno solidno podnose ali su mnoge stvari, nacete u Mongoliji, pocele da posustaju. Klema od akumulatora, koja je pukla u Mongoliji popusta ponovo, pa nam to stajanje uzima nekih pola sata. Klemu je lako popraviti ali samo skidanje i vracanje stvari nam uzima bar pola sata. Na tom stajanju Blaqzo primecuje da je uporna spona kardana, koju smo poravljali, pukla. E to je vec problem pa unutar nje uspevamo da ubacimo jedan mali kljuc u vidu metalne poluge kako bi je ojacali. Tako osakaceni nastavljamo put, samo jos sporije, kako bi nam sve to potrajalo do Jakutska. Ako nista drugo, vreme je lepo, konacno je sunce, prakticno bez ijednog oblaka. Predeli su jos uvek isti, suma sa obe strane puta i mocvara. Na sledecem stajanju, opet mala muka. Metalni nosac, koji napred nosi kontrolnu tablu, far i migavce na Africi je pukao na 4 mesta. Nacet je jos u Mongoliji kad je Afrika padala i sad je pukao skroz. Pored pumpe nalazimo neku armaturu i celicnu zicu i to saniramo koliko toliko, kako ne bi pravilo dalju stetu. E sad se vec nagomilalo posla za Jakutsk: moramo popraviti uposrnu sponu kardana na Blazovom BMW-u, moramo nekako pokusati da sredimo Ninu amortizer koji je iscureo i zameniti lezaj volana koji je poceo da daje prve znake propadanja i na Africi moramo da zavarimo slomljeni nosac i promenimo lezaj volana (ako ga nadjemo) jer se vise ovako ne moze voziti. 112 km ped Jakutsk pocinje asfalt, bar nam je tako rekao jedan vozac, i bice ga do grada. Srecni, nailazimo na njega ali avaj, onprestaje nakon 20km i onda opet kamen, zemlja pesak, sve do grada. Na ulasku u grad, ceka nas trajekt. Veci je dosta nego Bar Lepetane i prevozi sva kola koja dolaze u Jakutsk preko reke Lene. Trajekt ide oko 45 min, mozda malo vise. A na drugos strani, haos. Na pristanu je milion automobila koji cekaju, a pristan pescani. Joj ako se zaglavimo pred ovim narodom, umrece od smeha Na izlasku, svi nas pozdravljaju, masu, slikaju, snimaju. U medjuvremenu smo se culi sa Bolotom, novinarom iz Jakutska, koji nam je i do sada pomagao. Organizovao nam je spavanje i garazu i majstora. U centru nas ceka Bolot, Denis – vlasnik stana u kojem cemo spavati i majstor Timor. U centru nam ljudi prilaze, slikaju se, stvorila se mala guzva. Odvode nas do garaze. Garaza je na perfieriji grada i Bolot nam objasnjava da je pre pripadala off orad moto klubu, a da je sada drze momci koji se bave trkama automobila. Docekuju nas fenomenalno i pomazu da uradimo sve sto je potrebno. Blazu su napravili ne jednu, vec dve uporne spone od celika, koje izgledaju sjajno plus ce mu argonom zavariti onu aluminijumsku. Potpuno je neverovatno kako su ih napravili i koliko su pedantni. Ninu skidaju zadnji amortizer i pokusavaju da ga poprave. Na Africi su slomljenu klemu poravili i sada je kao nova i skinuli su lezajeve kako bi kupili nove. Pri tom su u garazi, koja je poprilicno velika, napravili dovoljno mesta kako bi skinuli sve stvari sa motora i slozili ih. Prvi put smo bili kod majstora koji deluju kao da tacno znaju sta rade. Garaza je odlicno opremljena, ne mozete da verujete sta sve imaju. Uglavnom sa njima u garazi ostajemo do 4 ujutru. Oni su ostali jos, jer amortizer koji su namestili Ninu nije bas uspeo. Onda je lik doneo amortizer od neke Tojote i rekao da ce pokusati da naprave od njega Inace ovde u 1 nocu pada mrak tj ono sto oni nazivaju mrakom. A onda u dva poci nje da svice. Dan je prakticno non stop, smao sto izmedju 11 i 1 uvece imate nesto sto lici na sumrak, recimo kako kod nas leti oko 9 uvece. Odlazimo kod Denisa na spavanje pa sutra idemo po radnjama i u radionicu ponovo kako bi sklopili motore. Inace narod deluje vrlo ljubazan, mnogi znaju engleski, sto nas je iznenadilo. DO Magadana je 2000km i rekli su nam da je sve makadam ali znacajno bolji od onoga kojim smo do Jakutska dosli. Pre nas je jedan Irac presao taj put za 3 dana ( a prethodni deo, od Cite do Jakutska isto za 3 dana). Mi smo deo Cita – Jakutsk presli za 3.5 dana tako da se nadamo da cemo i do Magadana stici brzo. Vec smo umorni i jedva cekamo da stignemo do Magdana

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan34/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 35.

 

 

Danas krecemo iz Jakutska dalje na istok. Ponovo nas ceka onaj isti trajekt preko Lene. Vrucina je uzasna i posle vise od sat prelazimo reku i vozimo dalje.

 

Plan je da stignemo do reke Aldan, gde ponovo postoji trajekt tj barza koja prevozi putnike na drugu stranu. Put je los, kad pored vas prodje kamion, ne vidite nista neko vreme jer je prasine previse. Ceo dan nam je prosao u voznji kroz prakticno iste predele: put vodi kroz sumu, koja je do puta sa obe strane tako da pogleda nekog i nema. Negde oko pola deset uvece stizemo do reke Aldan i tu zaticemo par kamiona. Rekli su nam da trajekt ide dva puta dnevno, jednan u 9 ujutru i jedan u 9 uvece. Vec smo se spremali da postavimo sator na obali i cekamo jutro, kada smo videli da barza ponovo stize. Vozaci kamiona nam rekose da mozda ima sanse da bude prevoza jso veceras, sto se i desilo. E tu nastupa komedija. Sva trojica radnika na barzi su mrtvi pijani i obasnjavaju da je neki praznik danas, to im je kao opravdanje Rekose da prvo udju 2 kamiona pa onda mi. E taj njihov ulazak je potrajao jer pijani kapetan nije uspevao da odrzi barzu na pravcu kako bi kamioni usli. Jedan kamion je cak zavrsio u vodi ali se uspesno izvukao. Ukrcasmo se negde oko 23h i rekose nam da voznja traje 1 i 20 minuta kad vozi kapetan, a preko dva sata kad pusti zenu da ona vozi Uglavnom, ovog puta ne samo da je pustio zenu, vec smo oko 01h posl e ponoci uspeli da se nasucemo na sprud na sred reke, 1 kilometar pre mesta na kojem smo trebali da napustimo barzu. Sta sve nisu pokusali da bi nas otkacili ali nista im nije uspelo. Prvo je dosao jos jedan tegljac, pa jos jedan, pa su kamioni isli po barzi napred nazad kako bi je oslobodili. Svi naporiu su urodili plodom tek, verovali ili ne, u 8 ujutru. Blazo i Nino su kunjali na motorima, a ja sam se zavukao iza nekog bureta. Uglavnom, izgubili smojednu noc spavanja, sto uz dve koje smo proveli sredjujuci motore u Jakutsku, daje ukupno 3 neprospavane noci, a tek nas ceka voznja..

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan35/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 36.

 

 

Pravo sa barze smo krenuli dalje i dogovorili se da ako se nekome prispava, stajemo u prvu hladovinu i tu odmaramo.

 

Put je jos uvek tezak za voznju, sredjuju ga pa je pun sljunka. Negde oko 12h Nino predlaze da stanemo i malo se odmorimo tj odremamo. On je legao u odelu i kacigi (drugacije ne moze jer komarci i ose ubijaju), a mi smo otisli do reke da se kupamo, jer je po onoj vrucini bilo nemoguce spavati. Oko 14h kecemo dalje. Predeli kroz koje prolazimo su neverovatni, lepse zaista nikada nismo videli. A i put konacno postaje sve bolji i bolji. DO veceri smo uspeli da stignemo do skretanaj na stari put kostiju (prema Tomtoru), koji je leti neprohodan. Inace, Tomtor je mesto koje je poznato po tome da je tamo zabelezena najniza temperatura u istoriji Rusije, -74.2 stepena! Inace, iako jeovo Sibir, dnevne temperature u junu i julu mogu da predju i 40 stepeni, a uvece se krecu od 5-10 stepeni. U toku zime, u ovom delu Sibira ( a mi smo sad u Jakutiji) idu do – 50. Na samom skretanju, neposredno pored reke, vidimo jedan kamion i greder, koji verovatno pripadaju sluzbi odrzavanja puteva. Prilazimo im i pitamo mozemo li tu da postavimo sator. Inace, svo vreme smo se drzali mesta gde ima ljudi jer medveda u ovim predelima ima previse. Upoznajemo se sa Sergejom i nakon razgovora sa nim saznajemo da je najbliza prodavnica udaljena 266 km i nalazi se u Ust Neri. A mi nismo jeli nista citav dan. Resenje za to nalazi nas drugar Rus, koji iznosi, corbu sa govedjim mesom, slaninu, majonez, hleb, kecap, keks, mleko, caj… Te veceri nam je prepricao i svoju dogodovstinu sa dva engleza koji su takodje tu prolazili motorima i stali na isto mesto. Kad aj video da su stali, prisao im je da ih ponudi cajem, a oni su pobegli glavom bez obzira, ostavljajuci za sobom vrecu za spavanje, po koju se nisu vracali. Inace, gostoprimstvo ljudi u Sibiru je neverovatno! Prost, obican svet, koji je voljan da pomogne, da se ddruzi. Cesto su nap pre puta govorili da se pazimo Rusije, te lopovi, te kriminal, a nama se ovde u kontaktima sa ljudima definitivno desavaju samo lepe stvari.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan36/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 37.

 

 

Sta mislite sta smo radili danas? Vozili ceo dan. Dogovorili smo se da u naredna dva dana pokusamo da konacno stignemo do Magadana.

 

Taj grad je i jedan od ciljeva naseg putovanja. Neki nasi drugari su u najboljoj nameri bili skepticni da cemo uspeti da stignemo tamo. Sada smo tako blizu pa se nadamo da ce sve ici kako treba. Ujutru se pozdravljamo sa Sergejom i nastavljamo dalje. Ostalo nam je jos 1200km koja smo planirali da predjemo u dva dana. Iskreno, vec postajemo pomalo nestrpljivi. Vozimo vec 37 dana i svaki dan pricamo o tome kako ce biti super kad stignemo u Magadan. Pomalo smo vec i umorni, sto od voznje, sto od nespavanja u Jakutsku. Ince predeli kroz koje prolazimo su nestvarni i toliko lepi da je to tesko recima opisati. A put, to jos nsite videli. Nema asfalta ali taj zemljani put je toliko ravan da je to potpuno nemoguce. Vozi se kao na asfaltu. Tek ponekad se naidje na neki losiji deo koji vas podseti da je to ipak zemlja. U jednom momentu smo vozili Nino prvi, ja drugi i Blazo treci. Na jednoj maloj uzbrdici Nino je stao da sacekamo Blaza kojeg nismo videli. Cekali smo jedno 5 min i krenuli da se vracamo nazad. E to vracanje je potrajalo skoro 40 minuta. Nsimo ni bili svesni kad je nestao   Uglavnom, dosli smo do njega, a njemu je pukla guma. Malo se iznervirao ali ga je vise brinulo da ne naidje neki meda. Da bi ga smirlili, rekli smo mu da je mogao da preskace bankinu sa jedne na drugu stranu kako bi zavarao medveda dok mi ne dodjemo   U toku voznje smo prosli kroz mnostvo sela i napoustenih gradova. Ali potpuno napustenih. U jednom momentu sa nase desne strane, na oko 1km od nas smo videli grad sa dosta velikih zgrada. Medjutim i on je bio napusten. Kako su nam rekli kasnije, sve vise ljudi je, sto zbog surovih uslova zivota, sto zbog nedostatka posla, odlazilo u velike gradove. Inace na ovom delu puta je malo problematicno sipati gorivo jer pumpi nema previse. Cilj nam je bio da stignemo do Susumana, gde postoji pumpa. Lagano pada mrak (tj ono sto oni zovu mrak) i vec razmisljamo gde cemo spavati. U jednom momentu sa nase desne strane vidimo malu bazu putara i odmah svracamo tamo kako bi ih pitali mozemo li postaviti sator u njihovom dvoristu. Coveku koji radi na kapiji u pocetku nije bilo jasno zasto hocemo u dvoriste kad su livade svuda okolo ali kad smo mu pomenuli problem medveda samo se nasmejao i ljubazno nas pustio da udjemo. Cak nam nije dao da psotavimo sator, vec nasm je u jednom od objekata pokazao sobu i rekao da mozemo tu da se smestimo ako nam odgovara. Cetiri zida i plafon, sasvim dovoljno. vrece na pod i bice nam super. Inace, covek se zove Sergej, bas kao i covek koji nas je ljubazno docekao dan pre. Pozvao nas je na caj i tamo smo se sa njim ispricali i poigrali sa njegovim unukom, koji je kod njega preko raspusta. On je u penziji, a ovo radi kao dodatni posao svaki cetvrti dan i ne zali se. Rekao nam je da u toku meseca, ukljucujuci penziju, ovu platu i neku invalidninu, zaradjuje oko 1300 USD. Bas smo se iznenadili ali nam je sad bilo jasno od cega zive jer je bas skupo. A sad spavanje, pa sutra, ako sve bude kako treba Magadan!

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan37/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 38.

 

 

Ujutru nas je obradovala kisa, koja je u tku dana vise puta pocinjala i prestajala da pada.

 

Plus, putari kvase delove puta koje rade kako bi ih lakse sredili, a nama je to samo stvaralo probleme jer su pravili blato. A blato znaci sporija i opreznija voznja, a to dalje znaci manje kilometara predjenih u toku dana. Imamo jos nekih 700 km, sto po ovakvom putu uopste nije malo. Vise nema onako savrsenog zemljanog puta ali se moze ici oko 60-70. I nadamo se da cemo stici relativno brzo. Ali malerima nikad kraja Prvo na Africi puca zadnja guma u nekom pesku. Vrucina je, komarci i osae ubijaju sa svih strana ali moramo to da zavrsimo i idemo dalje. Nakon sto smo u Afriku dolili malo goriva, ona pocinje nesto da stuca. To je trajalo 20-ak kilometara i vec sam pomislio kako cu sa njom doci do Magadana, makar je gurao do tamo. Posle tih 20-ak km, problem prestaje Onda nas, nekih 160 km pred Magdan iznenadjuje asflat. Srece nase Zaleteli smo se, samo da konacno stignemo tamo. Medjutim… 64km pred Magadan Balzu ponovo puca zadnja guma. Nije ni cudo, jer su spoljasnje, posle ovolikog makadama, potpuno unistene. Ovaj put gumu opusteno menjamo, jer je do grada jos malo. U grad ulazimo oko 23h. Osecaj? neopisiv. Toliko smo srecni, uspeli smo da uradimo nesto sto nam je znacilo puno. 17616 kilometara, gomila problema, nervoze je iza nas. Sad smo konacno tu! Vreme je za uzivanje Slikamo se na ulasku u grad i idemo do luke da vidimo kad mozemo do Vladivostoka. Cuvari su bili jednini koje smo zatekli i oni nam rekose da je jedan brod tu i da je najbolje da dodjemo oko 9 ujutru i pokusamo da se na njega ukrcamo, jer je sledeci tek za 5 dana. Tu noc se smestamo u gostinici Magadan, a motore ostavljamo na jednom cuvanom parkingu… Bas smo srecni! Ovih 40-ak dana je brzo proslo. Umorni smo, bilo je naporno ali smo uspeli da dodjemo do ovde. Sad nam preostaje laksi deo puta. Ali polako, ima jos dosta kilometara do kuce i nasih porodica, devojaka, prijatelja.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan38/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 39.

 

 

Vreme je za odlazak u luku. U luci upoznajemo coveka kojeg zovu Max i koji govori i engleski. Veoma ljubazan i fin lik koji nam je pomogao da nadjemo pravu osobu.

 

Odvodi nas kod Sergeja, jednog od agenata koji nam je rekao da brod ide sutra i da ce pricati sa kapetanom ali da je cena otprilike oko 500 usd po osobi.Rekao je da je najbolje da dodjemo oko 14 h kako bi zavrsili papire. DO 14h mi smo pokusali da prondajemo internet kafe, vrteli s epo gradu, pitali ali nam nije uspelo jer u Magadanu ih nema, kao ni kafica koji imaju wireless. U stvari, u Magadanu neka kafica ili klubova gde mozes popiti kafu, sok, pivo. Mi u hotelu imamo neki wireless koji nam je za ceo dan radio mozda 5 minuta. Hteli smo da posaljemo izvestaje i da vidimo koje smo informacije dobili oko prelaska u USA ali nazalost, to ce morti da saceka do Vladivostoka. Malo smo se oko toga iznervirali ali kad smo malo bolje razmislili nismo mogli da se setimo ima li u Podgorici ijedan internet kafe? Zamisli da dodje stranac, bez svog racunara. Gde bi mogao da koristi net, da napise mail? Mi ne znamo.. Uglavnom, oko 14h smo se vratili u luku i tu sa Sergejom zavrsili papire za motore. Sve to nas je kostalo oko 38000 rubalja (18,000 za smestaj i hranu tri coveka na brodu i 20,000 transport tri motora) sto je oko 1225 USD. Ovo je ispalo odlicno jer nam je jedna agencija iz Magadana, pre naseg polaska poslala ponudu za 700 USD po coveku i motoru. Medjutim, ispalo je da bi bilo dobro da odmah dovezemo i motore da ih carinici pogledaju i da ih ostavimo, kako bi ih ujutru ukrcali. Morali smo malo da pozurimo do parkinga kako bi ih sto pre dovezli jer carina radi do 17h. Tu upoznajemo i kapetana broda koji se zove Vladimir i pravo je olicenje kapetana kakvog su nam pokazivali kad smo deca bili – seda brada, celav, krupan u majici na plavo bele pruge Uspeli smo da ih dovezemo ali posto nisu znali kada ce ih ukrcavati, Sasa nam je nasao mesto gde mozemo u luci da ih ostavimo. Ostatak veceri smo proveli sa XXXX, covekom kojeg smo upoznali na trajektu u Aldanu, koji je inace iz Magadana. Obisli smo grad i spomenik zrtvama politicke represije u Rusiji. Dogovor je da on dodje ujutru u 9 po nas i da nas vozi u luku kako bi se ukrcali na brod.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan39/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 40.

 

 

U 9 sati dosli u luku, pribavili propusnice i ukrcali se na brod. Nino je dobio jednokrevetnu kabinu, a Blazo i ja dvokrevetnu.

 

Kabine su sasvim ok, a ljubazni domacini su nam pokazali gde mozemo da operemo i osusimo stvari, gde jedemo, gde mozemo da opeglamo nesto ako nam treba. Na brodu su obroci svaka 4 sata tj u 8, 12, 16 i 20h. Posada jede pola sata pre nas. Smestamo se i sa nestrpljenjem cekamo da brod krene jer ce nam trbeati 5 dana do Vldivostoka, ako mor ebude mirno. Ako ne bude, onda bar  6 dana. Vec smo pocli da komentarisemo kako cemo se lepo provesti ako more bude nemirno, a mi smo iskusni moreplovci koji je haju za morsku bolest Negde oko 14h brod lagano isplovaljava. Naolju je poprilicno hladno i duva vetar. Isplovaljavanje smo sipratili sa krme broda i bilo nam je poprilicno interesantno jer je brod bas veliki – dugacak je 130 metara. Vec na samom pocetku ovog petodnevnog putovanja smo videli dve stvari – da cemo previse jesti i da ce nam biti dosadno Do sada smo jeli makismalno dva puta dnevno, a sada 4 obroka… A dosada.. Pa na brodu nema sta da se radi, nijedan film nemamo, muzike nemamo, knjiga nemamo. Znaci spavacemo 5 dana, sto nam je mozda i potrebno jer je prethodnih 38 dana bilo naporno.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan40/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 41-46.

 

 

Vi naravno znate da nas trojica nismo iskusni moreplovci pa smo se shodno tome, poprilicno lose spremili za ovaj put.

 

Kupili smo gomilu keksa, ne pitajuci treba li nam jos nesto,a trebalo nam je vode, jer ne brodu od tecnosti imate samo caj i kompot uz obrok. Sto se tice obroka, hrana je odlicna plus sto se jede 4 puta dnevno. Prvi dan nam je bio malo interesantan jer smo obisli brod, raspremili se i tu potrosili vreme. Medjutim onda pocinje dosada. Sreca je pa nam je jedan od zaposlenih dao dva cd-a sa akcionim filmovima, uglavnom sa Brusom Vilisom. Sve sinhronizovano na ruski ali nam to nije smetalo. Malo smo gledali filmove, malo provodili vreme na krmi i pramcu broda. Prva tri dana je napolju bilo bas hladno tako da se nismo previse zadrzavali. Dnevna temperatura je bila 10 stepeni, a mozemo tek da zamislimo koliko je bilo uvece. Treci oficir nas je drugog dana ozvao na most kako bi nam pokazao sve uredjaje, navigaciju i sve sto je potrebno da brod plovi. Inace, covek je bio veoma ljubazan i svaki put je dolazio po nas kad je napolju imalo nesto interesantno da se vidi. Objasnio nam je da je plan da kod ostrva Sahalin stanemo na 12 sati jer je trebala da im dodje neka kontrola, tako da je datum dolaska u Vladivostok bio 15. Jul. Medjutim, nesporedno pred stajanje, kontrola je otkazana tako da je ispalo da u Vladivostok dolazimo pre planiranog vremena, sto nasm svakako odgovara. Inace, drugi dan na moru su bili malo veci talasi pa se brod ozbiljno ljuljao. Naravno da nam to nije prijalo ali i to je deo avanture Receg dana je jedan od clanova posade doneo 3 cd-a sa stranom muzikom pa smo ih slusali tj gledali spotove u tv salonu do duboko u noc. Na brodu smo upoznali i jednog mladog momka, sa ostrva Sahalin, koji je ovde na praksi jer studira pomorstvo. Malo smo se sporazumevali na ruskom, malo na engleskom ali smo se dobro razumeli. Tokom plovidbe uspeli smo da vidimo nekoliko mlazova vode koje izbaciju kitovi, delfine, ostrvo Sahalin i neko malo japansko ostrvo sa svetionikom. E a kad stignemo u Vladivostok, pravac u putnicki deo luke, da vidimo odakle krece trajekt za Juznu Koreju, a nadamo se da cemo ubrzo biti i u Americi.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan41-46/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 47-48

 

 

I konacno Vladivostok. Stigli smo negde oko 13h. Luka je ogromna, a u blizini se nalazi i velika vojna flota.

 

Uglavnom, iskrcavanje je potrajalo do jedno 16h, a sve formalnosti u luci do 20h. U medjuvremenu smo saznali da je Zarubino, jedno od mesta sa kojih polqazi trajekt za Koreju, na 250 km loseg puta od Vladivostoka i da krece u 17h. To je bilo prerano i nije bilo sanse da cemo stici. Motore su skinuli sa broda negde oko 16h, pomalo ostecene ali sta da se radi. Uglavnom, momak koji radi kao agent name je preporucio jednu gostinicu. Medjutim, pola te gostinice vise nema, a drugu polovinu iznajmljuju samo drzavljanima Rusije. Covek koji radi u obezbedjenju nam je preko oglasa nasao sobu koju smo iznajmili. Nije bila skupa, blizu je centra, ali smo je trazili do 1 ujutru. Motore smo ostavili na jednu auto stajanku. Mrtvi umorni ali srecni sto smo stigli, smo otisli  da spavamo. Sledeceg dana smo posli da probamo da zavrsimo papire za motore. Uspeli smo da zavrsimo jedan deo, a drugi smo ostavili za sutradan. Petak smo ceo proveli na carini. Toliko je komplikovano izvesti motore da to nije normalno. Ljudi iz agencije su nam zaista pomogli, a nisu nam nista naplatili. Cak nas je jedan od njih vozio da trazimo delove za motore. Pronasli smo udruzenje Iron Tigers iz Vladivostoka, bili u njihovom servisu(www.vladmoto.ru) , doduse na brzinu. Imaju cak i jednu Afriku 2000 godiste, koju su hteli da rasklope ako mi ijedan deo treba. Super su likovi, pozvali su nas da ostanemo i idemo sa njima na neki skup 100km od Vladivostoka. Nazalost, trajekt nas nece cekati, a sledeci je tek u sredu, tako da smo morali da odbijemo. Uglavnom, uspeli smo da resimo papire za motore, kupili tri karte za Sokcho i u subotu oko 14 isplovljavamo. Inace, Vladivostok je bas lep grad ali je skup, kao i vecina gradova u Sibiru. A mesto gde smo spavali… O tome cemo drugi put

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan47-48/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 49.

 

 

Dan za pokret. Destinacija grad Sokcho, Juzna Koreja.

 

Oko 10 ujutru smo napustili ono cudno mesto na kojem smo spavali i otisli do agencije u kojoj smo kupili karte za trajekt da ostavimo stvari kako bi jos malo mogli da prosetamo kroz grad. Tamo srecemo jos dvoje motorasa koji su krenuli ka Magadanu brodom. Devojka je iz Australije, a covek je onaj cuveni Sibirsky Extreme, koji je poceo da obilazi Sibiri pre 16 godina i svake godine ide ponovo. Oni su cekali ponedeljak da preuzmu svoje motore, jer carina ne radi subotom i nedeljom, a mi smo cekali da se ukrcamo u trajekt. Tokom razgovora covek nam je rekao da je mozda bolje da razmislimo o slanju motora u Kanadu jer je, kako on kaze, amerika najgora zemlja na svetau za ulazak motorima. Kaze da se ljudima desavalo da im drze motore u karantinu po mesec dana. O ovome cemo morati da dobro razmislimo…Inace trajekt se zove New Dong Chun Ferry. Nov je bio mozda pre jedno 20-ak godina. Na pasoskoj i carinskoj kontroli je bila guzva i mi smo ostali poslednji. Tu smo sa jedno 6 zena koje rade na carini ostali jedno 30-ak minuta, dok su oni proverili treba li nam viza. Sve vreme su bile super ljubazne, salile se sa nama i naravno, na kraju je sve bilo ok. Cak smo i dobili policijsku pratnju do trajekta A na trajektu nas docekuje glavni oficir na brodu, pokusavajuci da nam nesto objasni na svom, veoma cudnom engleskom. Deo smo se razumeli, deo ne, pa smo komunikaciju uz osmeh odlozili za kasnije. Kako izgleda spolja, iznutra je brod potpuno ok. Odveli su nas do nasih kreveta.. E sad, mi smo platili da spavamo na podu (to je neka klasa Economy C) ali su nas odveli do Economy B klase i dali nam krevete. Inace kreveti se nalaze u malim odeljcima na brodu, u sv akom po 4 kreveta. Spavanje na podu izgleda super, spava se na tatami strunjacama, a kao jastuk se dobije nesto sto lici na jastuk ali je dimenzija 20cm x 20cm x 10cm. U toku prvog dana na brodu, glavni oficir i njegov pomocnik su me jedno 5 puta zvali do njih ili dolazili do nas. Problem je bio sto moraju da provere mozemo li da vozimo kroz Juznu Koreju i koliko ce to da kosta. Sve nas je to malo iznerviralo iz dva razloga: prvi je sto smo ocigledno vaj deo lose planirali, a drugi sto tih informacija na netu nema. Uglavnom, do kraja dana se iskristalisalo sledece: vozaci zi Crne Gore ne mogu da plate i voze vec svoje motore moraju da stave na kamion i prebace do kompanije koja ce ih prebaciti u USA. Vozaci is Srbije mogu da plate i voze. E sad, tu ce svoje uraditi racunica, pa sta bude jeftinije to ce biti nas izbor. Kompanija koju su nam ovde na brodu nudili ima samo male kamioncice na koje mzoe da stane po dva motora. Uglavnom, odluka ce pasti kad dodjemo na kopno. Izmedju ostalog, zbog nepoznavanja jezika, doslo je do nesporazuma jer su nam na brodu trazili da se odmah odlucimo. Mi nismo hteli misleci da traze da se odlucimo za njihovu kompaniju ali smo na kraju ipak uspeli da shvatimo da traze odluku zbog papira, kako bi njihova carina znala kako cemo napustiti carinski terminal. Naravno, mi mozemo sami da nadjemo prevoznika. Poslednji put danas 2 oficir mi je prisao i zamolio da donesem pasose jer nisu znali kako da unesu Crna Gora. Ispravili smo to na spisku putnika, ali ispostavice se kasnije da im ni to nije bilo jasno..Noc na brodu je prosla ok, more je bilo mirno. Ujutru, dok sam prolazio pored pulta za informacije, ponovo mi je prisao 2 oficir i zamolio da nas pronadjem na spisku putnika i upisem za Nina i Blaza iz kojhe su zemlje. Sad mi je dao neki drugi spisak i ja sma to ponovo uradio. Nije proslo ni 10-ak minuta, 2 oficir je dosao sa prvim oficirom i zamolio nas da mu pokazemo crnogorske pasose kako bi tacno upisali ime zemlje. Na kraju se sva ova zbrka uspesno resila Na brodu, kao i na onom pre ovoga, dosadno. Vreme smo provodili pricajuci i pomalo slusajuci muziku koju nam je dao jedan od mornara na brodu iz Magdana za Vladivostok. Ima neku rusku muziku, ali dao nam je i nesto strane Ako bas hocete da pogledate neke od tih izvodjaca, potrazite na youtube-u: Потап и Настя Каменских - Крепкий орешек – a deo teksta glasi : “Brus Vilis eta Dzon Meklejn, on policajski…” ili Pornorap - Аты-Баты. Trajekt bi danas u 12h trebao da pristane u Sokcho i onda nam sledi potraga za cargo kompanijom koja ce nam transportovati motore u USA.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan49/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 50-51.

 

 

U Sokcho smo stigli oko 14h popodne. Pre silaska sa borda smo upoznali devojku koja se zove Natasa,

 

a koja govori perfektno Ruski, Korejski i Engleski i ona je pristala da nam pomogne kako bi se lakse snasli i obezbedili cargo prevoz za motore. NA brodu je guzva ali nas pustaju preko reda jer cekamo motore : Potpuno smo iznenadjeni ali je super proslo. U Koreju ulazimo bez problema, ni ovde nam ne treba viza. Na izlazu smo sacekali Natasu i zamolili je da se raspita gde i kako treba da zavrsimo papire za motore i mogu li da nam kazu gde se nalaze cargo kompanije. Nakon jedno 10-ak minuta dobijamo odgovor: papire ujutru zavrsavamo, a dace nambroj jedne kompanije da probamo. S obzirom da moramo da cekamo do ujutru, smestamo se u mali hotel blizu luke koji zigleda super. Ima jedan bracni krevet i dva tatamija za spavanje na podu.Posle malo odmora, krecemo do grada. Potpuno smo odusevljeni kako sve izgleda. Gradic je vrlo moderan, neverovatno lepo sredjen, a uspeli su sve tradicionalno da uklope kako treba. Ljudi su ljubazni, nasmejani. Potpuno neocekivano, bar za nas. Posle jedne dvocasovne setnje, nazad u hotel i spavanje. Plan za sledeci dan je bio da ja zovem cargo kompanije, a da oni odu do luke i zavrse papire za motore. Nakon dva sata sve je bilo reseno u luci, a cargo kompaniju smo odabrali u toku podneva, kada su stigle sve ponude. Kamion dolazi po motore danas u 6 popodne, tako da imamo vremena da se prosetamo. Natasa je sa nama pa nas vodi da nam pokaze malo grad, a i znacajno je lakse sporazumeti se, jer govori sve potrebne jezike. Inace, kada nesto nekoga pitate, ljudi se zaista trude da vam odgovore iako ne znaju engleski i izvinjavaju se ako vam nisu dovoljno pomogli. Inace, za nas je ova kultura bila neverovatna, kada ulazite i izlazite iz radnje bas svaki radnik koji radi u njoj ce vas pozdraviti. Posle setnje odlazimo u luku gde sa vozacem stavljamo motore na kamion. To je bas brzo gotovo, covek zna posao ? Nakon toga, pravac hotel. Oni idu da klopaju nesto, a ja ostajem u hotelu jer sam bas umoran. O toj klopi ce Blazo napisati nesto ? Nino i ja ustajemo u 3 i idemo sa kamionom do Seoul-a, kako bi pomogli u pakovanju motora i time smanjili ukupnu zapreminu paketa i cenu za prevoz. Blazo ce sa Natasom doci autobusom.

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan50-51/

[The Ride Around 2010 1 Napisano Jul 28, 2010]

Dan 52.

 

 

Vozac je tacno u 03:00 dosao po nas i pocinje nas put do Seoul-a tj Incheon-a, gde se nalazi aerodrom.

 

Putevi su fenomenalni, a toliko lepa rec, koja bi opisala predele kroz koje smo prolazili, ne postoji. Ovde sve zaista dobro izlgeda. Negde oko 7 ujutru stizemo do kompanije koja pakuje motore. Oni rade od 8 tako da smo imali malo vremena i da se izlezavamo. Uglavnom, momci dolaze oko 8h i svojim izgledom ne obecavaju ? Medjutim u narednih par sati su nas potpuno razuverili. Pravi profesionalci, tacno znaju sta rade. U toku narednih 5 sati smo svi zajedno uspeli da upakujemo motore i maksimalno smanjimo velicinu paketa, a samim tim i cenu. Tako upakovani, motori odlaze na cargo terminal na aerodromu, a nas vlasnik firme vozi do autobusa koji ide na aerodrom. Inace, aerodrom je udaljen od Seoul-a preko 60 kilometara. Dogovor je da Blaza sacekamo na aerodromu. A u autobusu ponovo srecemo Korejsku kulturu. Kada primi putnike, vozac ih pozdravi i pokloni im se pre nego sto krene. Nakon jedno 40 minuta voznje i malo dremanja u autobusu, stizemo an aerodrom. A on izgleda ogromno, moderno, potpuno neocekivano. Tu i saznajemo da je star 10 godina i da je vec nekolio puta za redom proglasen za najbolji aerodrom na svetu. Negde oko 19h stize i Blazo i sad smo kompletni ? Ostalo je jos da sacekamo gospodju iz cargo kompanije, koja ce doci na aerodrom da nam donese papire i kojoj moramo da platimo transport. Oko 21h godpodja Wendy Choei se pojavljuje i papiri su konacno kod nas. U medjuvremenu smo se culi sa Banet-om iz LA-a, koji nas savetuje da ne krecemo dok ne budemo sigurni da su motori krenuli. On to govori iz iskustva, jer je prethodni tim imao velikih problema. Posto je Seoul daleko, skoto 90 minuta metroom, odlucujemo da ostanemo na aerodromu i da tu spavamo. Avion za LA (preko Tokija) krece ujutru u 11:30. Onda opet na aerodromu ljubaznost osoblja tj policije. Kabl od laptop-a nije bio dovoljno dugacak kako bih mogao da sednem na stolice na aerodromu pa sam seo na pod. Nakon 5 min, dosao je policajac i dovezao mi aerodromska kolica koja na sebi imaju malu stolicu i rekao mi je da mogu da sednem tu ? Idemo na spavanje, na klupama naravno, pa sutra idemo dalje ?

 

Slike: http://www.theridearound2010.me/images/stories/blog/dan52/