Mikro automoto putopis: "ima nas!"...

maxmladen · Sreda u 22:41

Odlazim autom u predgrađe Beograda da završim jednu obavezu. Pada mrak. Na povratku izbegavam rupe na putu kao skijaš u slalomu. Beograd je, nažalost, čuven po rupama tokom zimskog perioda – putari poslovično čekaju proleće da saniraju posledice snega, kiše i rizle po asfaltu.

Ubrzo, iako vozim sporo, ne uspevam da izbegnem jednu rupu, ne sluteći da će biti kobna. U sekundi se čuje šištanje – guma je probušena i momentalno ispustila sav vazduh. Zaustavljam se, palim sva četiri migavca i izlazim da procenim štetu. Posekotina na boku gume je jasna – od nje nema više ništa.

Vadim bezbednosni trougao iz gepeka i postavljam ga desetak metara iza auta. Gužva je, ljudi negoduju. Razmišljam šta da radim. „Genijalci“ iz Renoa su u Laguni izostavili rezervni točak, a od priloženog seta sa lepkom i pumpom ovde nema nikakve vajde. Članstvo u Auto-moto savezu mi je isteklo, a nisam ga obnovio. Zovem najbliže prijatelje – niko nije dostupan. Zovem tatu, ali čovek ne vozi noću. Tražim najbližeg vulkanizera koji radi – ništa. Mrka kapa.

Počinjem da guglam mobilne vulkanizere. Jedan, drugi, treći – niko nema dimenziju gume koja mi treba. Najzad nalazim jednog koji ima. Miloš. Uredno prima zahtev i šalje mobilnu ekipu.

Dragutin stiže vrlo brzo. Izuzetno ljubazan, smiren i profesionalan. Detaljno mi objašnjava zašto stara guma više nije bezbedna i kako se zamenska uklapa i poredi sa preostalim gumama. Zaista korisno. Posao završava efikasno, bez zadržavanja.

Sve ukupno – sat vremena smaranja i 70 evra troška.

Ali poenta ove priče nije rupa, ni guma, ni račun. Tokom tog kratkog vremena, uprkos mraku i pomalo sumornoj atmosferi u predgrađu, čak osam ljudi je stalo da pita da li mi treba pomoć.

Vau, ima nas! Sjajno!

Ne mogu da se otmem utisku da je nalepnica na autu – a ne trougao – bila ta koja ih je podstakla da moto kolegijalno stanu i ponude pomoć.

Jako!