Planinska Grčka – Grlom u jagode

[PremieRacing 3357 Napisano Maj 7]

Hvala i bravo!     

 

Iako sam dosta toga prošao, jaaaako sam zaboravan, pa mi ovo tvoje pisanije baš znači. Svako malo se setim i prisetim, i viknem u sebi "pa ja sam to vozio". Ne ove off deonice, da se razumemo, to mi je neostvarena želja u moto karijeri    

 

Nastavi i daj rute kuda si prošao, na bilo koji način. Makar rukom iscrtano na google mapi. 

[VRC 8x 44 Napisano Maj 7]

Odlična je GR, jedino što čitam od kraja

[bane_ns 422 Napisano Maj 8]

Evo i rute za drugi dan ACT- a. Zaokruzio sam ovaj meni najlepsi deo. Iako je makadam, mislim da je ok i za nekog s malo iskustva ili putnim motorom.



Drugi deo puta je dosta tezi (priroda je prelepa i ovde), al posto sam napravio jedno pogresno skretanje i asfalt je bas dobar dalje uz reku i moze se tako stici do Karpenisi. Ovaj X na slici sam dodao jer Gugl nije hteo da protera kuda sam isao. 



Ako neko resi da se uputi u ove krajeve, slobodno mi pisite, mislim da i dalje imam ACT Greece gpx track (sada se clanstvo placa i mislim da nisu vise dostupne za download na sajtu, al saljem vam ja na inbox) a i tu sam za savet. Vracao sam se u ove krajeve i ima jos lepih mesta i puteva koje sam u medjuvremenu obisao.

Za prosli dan (ACT treci) je tesko napraviti mape jer ni sam nemam tacnu predstavu kuda sam tacno isao kad sam se iskljucio sa ACT-a, a i deo rute ne postoji na gugl mapama Evo dela za koji sam siguran. 



Za ovaj bas i nisam

[bane_ns 422 Napisano Maj 21]

ACT dan četvrti - more 
Nekad treba ceniti male stvari u životu. Na primer, ovaj krevet. Ne sećam se kad sam lepše spavao. Naravno, umor je imao veze s tim, ali činjenica je da sam se probudio u mnogo boljem stanju nego što sam očekivao (smeštaj je vredeo svakog eura), a i ranije. Već oko osam sam na doručku gde me Pol upoznaje sa svojom ženom koja je poreklom iz Bugarske. U devet u sobi, pijem kafu i uživam u pogledu sa terase. Danas nema žurbe. Ide mi na ruku da je najteži deo rute iza mene i da je današnji dan klasifikovan kao lak, sa 30% makadama. Onaj zalazak sunca od sinoć me verovatno nije prevario, iako trenutno u četinarima, more je zapravo vrlo blizu. 

Pakujem se i krećem. Ano Chora deluje još lepše po ovom sunčanom jutru. U ovakvim situacijama mi bude prosto krivo što ne mogu da se duže zadržim i istražim detaljnije mesto. Tešim sebe da je ovo samo izvidnica i da ću se sigurno vratiti. Neretko, ovo zaista i bude slučaj. Nastavljam dalje. Put se spušta kroz gustu šumu četinara, iako uzak, asfalt je dobar i ova deonica je pravo uživanje za vožnju. Kasno se setih da uključim kameru, al evo delića atmosfere.
 

Ubrzo izbijam na veliko plavetnilo.

 

 

 

Ne, nije more, iako bi boja možda sugerisala drugačije. U pitanju je veštačko jezero (Mornos). Iako jezero, vegetacija i okolina jako me podseća na morsku. Prolazim neko seoce i odvajam se na više, i konačno menjam asfalt uglavnom lepo upegalnim makadamom.

 

 

 

 

Ova deonica nije ni približno tehnički zahtevna kao one od juče i vozim malo bržim tempom. Znanje da sam prošao najteži deo rute mi daje samopouzdanje da vozim hrabrije i slobodnije. Jedine opasnosti na putu su po koja koza i litica koja opasuje put sa jedne strane. Lepo napredujem pa pravim po koju pauzu za slikanje.

 

 

 

A uskoro konačno pada i prvi pogled na more. Jezero je definitivno bilo plavlje. Ne pomaže činjenica što sunce upravo zalazi iza oblaka.

 

Sledeća deonica je spust ka moru i sastoji se od niza serpentina. Sad sam već dobro uhodan i vožnja nizbrdo i jake krivine van asfalta me ne izbacuju iz zone komfora kao pre samo dva dana. Osećam se kao drugi vozač. Zapravo bilo je zabavno spuštati natovareno žuto krme, tražiti limite pritiska poluge kočnice i proklizavanja prednjeg točka, sve to dok pratim liticu i borim se da ne lutam pogledom unaokolo.

 

I baš tada, telefon počinje da zvoni. Kako interkom u kacigi ima automatsku funkciju javnjanja, prihvatam poziv. Ne želim da idem u detalje, ali podeliću samo to da me je razgovor malko potresao. Govorim sebi da u ovom trenutku to moram da ostavim sa strane, i da ostanem fokusiran na vožnju. Nastavljam dalje spust ali me koncentracija popušta na delić sekunde. Izgleda sam išao nizbrdo brže nego što sam trebao i počinjem da gubim prednji točak pri spustu do sledeće serpentine što me primorava da popustim kočnicu i idem malo šire nego što bi trebalo. Ništa strašno, suziću na ravnijem delu krivine. Ali taj manevar propada jer pogadjam veliko parče splačine i prinudjen sam da ispravim korman što me vodi pravo na ivicu puta, kraj litice. Plešem po njoj dok se borim da uhvatim malo gripa. Ali sve sam rastresit kamen koji se spušta sa mnom. Konačno uspevam da uhvatim malo trakcije i počinjem da kočim. Zaustavio sam se.

 

Dobra vest je da nisam pao, i iako i dalje na ivici, pad ovde nije bio tako dramatičan. Loša vest je da sam stao u bukvalno poslednjem trenutku i da je motor prednjim delom uleteo u veliki bršljen. Padina, a i podloga je takva da guranje unazad nije opcija. Pokušam da rasklonim grmlje ali sam odmah zažalio. Puno je oštrog trnja i pustio sam krv sve kroz rukavice. Razmatram ideju da oborim motor ne bi li ga privukao na desnu stranu i dalje od litice. Već sam počeo da skidam stvari sa motora kad mi se upalila lampica (u glavi). Setih se jutjub tutorijala za slične situacije. Kako okrenuti motor na jakom usponu / nizbrdici. U suštini, nije potrebna nikakva sila ili snaga, samo okrećeš korman levo desno dok se prednji točak ne zakrene. I zaista, posle dosta okretanja levo desno, motor je blago promenio pravac u desno i uskoro uspevam da se izvučem iz nezgodne situacije. Zanimljivo koliko malo nepažnje je potrebno da se čovek nadje u neprilici.

 

Nastavljam i posle samo desetak metara, izbijam na asfalt (zapravo nešto što više liči na beton). Smejem se situaciji. Ovo se desilo na bukvalno poslednjoj krivini spusta. Zadnji cimaj pred kraj. Pravim pobedničku fotku motora i furam dalje.

 

 

Izbijam na veći magistralni put koji prati obalu mora. Mislio sam da ću poželeti da se bućnem ali je vreme nekako sivkasto i vetrovito, a ni plaža nije ništa posebno ovde. Sedoh na klupu da iskontempliram sve što sam prošao, al nekako to nije to.

 

 

Nastavljam dalje. Sledeće odredište je Nafpaktos, lučki grad sa veoma bogatom istorijom. Grad je kroz istoriju bio u sastavu mnogih zemalja, a zanimljivo da je na kratko bio i deo Srbije, za vreme Dušanovog carstva. Za mene je bitan, jer je ovo početna tačka ACT rute. Parkiram motor na trotoar kraj glavnog trga i ulaza u luku i sedam za sto. Kafica i sladoled. I to pobednička.

 

 

 

 

Ali kako? Iako ACT ruta obuhvata još jedan dan, tačnije danas bi trebao da nastavim asfaltom i da se spustim na Peloponez, a sutra da se makadamom vratim za Nafpaktos. Nekako mi to nema smisla. Prodješ kroz cilj, pa nastaviš dalje. Plus, danas je četvrtak, i ne spušta mi se dalje ka jugu jer sam planirao da se vratim kući u subotu. Drugi, verovatno i važniji razlog za ovo skraćivanje, je da ja zapravo i ne volim more. Bar ne koliko ga voli prosečan čovek. Iako sam odrastao u Novom Sadu, moji koreni su iz Čajniča, jednog malog planinskog mesta na jugoistoku Bosne. To je mesto okruženo gustom šumom četinara, ne morem. Gde orlovi, a ne galebovi lete. Gde slušaš šumu i žubor potoka, ne talase mora. Budiš se s cvrkutom ptica ili zvukom motorke, a sunce ne zalazi na pučini, već tamo iza brda. Iz ovog mog lošeg pokušaja poezije se može lako zaključiti koji predeli mi srce greju, i zbog kojih sam i krenuo u ovu avanturu. A njih sam sada već obišao i u mojoj glavi, misija je obavljena. Bar što se tiče ACT rute. Kući se valja vratiti. Samo kojim putem? Eto novog prostora za improvizaciju

Milanče se javlja, kaže šmugnuo bi ranije u petak s posla i rad je da me sačeka i sprovede do kuće. Naravno ne autoputem. Mesto sastanka, tamo gde je sve i počelo, Hotel Simpo Pržar, Vranje, petak veče ili ko dodje poslednji časti večeru

[bane_ns 422 Napisano Jun 24]

Nastavak..
Brzom pretragom vidim da bi mi najlakše bilo da idem ka Solunu, tako da se vraćam istim obalskim putem kojim sam došao do Nafpaktosa. U meni pomešana osećanja. S jedne strane ponosan što sam ispunio cilj, s druge setan jer je ACT avanturi došao kraj. Nisam neki ljubitelj praćenja predefinisanih ruta, ali ova me je totalno oduševila. Predeli, asfalt, makadam, sve je apsolutno nadmašilo moja očekivanja. A sada hteo priznati ili ne, razmišljam o povratku kući.

Pratim magistralu, sa desne strane more, sa leve planine sa kojih sam se spustio. Ispred, kolona kamiona. Pretičem ih, al koloni deluje da nema kraja. Mastan asfalt, nešto mi se ne divlja. Usporavam tempo i ulazim u neko razmišljanje. Nekako poznat prizor. Grčka, miris mora i propalih ljubavi. Loš flešbek. U trenutku primećujem isključenje i pratim ga. Nazad u planine. Nemam ideju gde vodi, ali ide ka severu, a to je sve što mi treba u ovom trenutku. Serija serpentina vraća osmeh na lice. Put penje li penje, asfalt za poležeti i već kroz par minuta more je daleko ispod mene i ubrzo se rastajemo. Zbogom more, zdravo planine!

 

Posle par dana makadama, lepo je osetiti asfalt pod točkovima i obarati motor po krivinama. Da li je u glavi ili stvarno, ali ovo novostečeno iskustvo van asfalta, kao da se prenelo i na asfalt. Kao da još bolje osećam trakciju, ne paničim na rizlu po putu, generalno samopouzdanje je veće. Bilo kako bilo, ova deonica je bila pun pogodak. Po ko zna po koji put, ova nasumična skretanja nadmašuju očekivanja.

 

Put je brz, ali ne previše širok. Sa leve stane se otvara pogled na klisuru, dok sa desne prati planinu. Nailazim na proširenje sa pogledom na jezero. Nisam ni pomislio da je to ono isto jezero koje sam jutros prošao. Ovde baš i ne podseća na more.

 

 

Otvaram mape da vidim gde sam se našao i napravim plan za ostatak dana. Gladan jesam, ali je dan dobro poodmakao, a nisam ljubitelj krivinarenja po mraku. Ok, preskačem ručak. Brže se vozi na prazan stomak. Ali kuda? Pratiću ovaj planinski put do kraja (mesto Skamnos), a potom na magistralu i autoput. Planina koju obilazim se zove Giona, a ka njoj sam se isključio sa magistrale u blizini mesta Erateini. Odredište za večeras, Trikala. Nekih 200+ kilometara, al dobar deo autoput. Čokoladica, pa nastavljam dalje. Put, ništa manje impresivan. Osim prirode, moram da spomenem i autentična grčka sela. Posebno sela Lefkaditi i Sikia. Ne znam kako sam izdržao da ne sednem u tavernu u centru sela. Nagrada za ovu “žrtvu” dolazi u vidu neverovanih pogleda i vidikovaca koji se ređaju.

 

 

 

 

 

 

Ovo krivinarenje je potrajalo taman do sumraka. Stajem još jedanput. Rastajem se sa ovim krajevima. Bilo je više nego nezaboravno. Obećavam sebi da ću se vratiti. 

 

 

 

 

Ubrzo izbijam na magistralu, a potom i na autoput. Kako je mrak svakako pao, a glad bila sve jača, odlučujem da ipak skrenem u prvi veći grad (Lamia) i klopam nešto pošteno. Na autoputu blago smrzavanje, i jedna opasna situacija. Sa muzikom u ušima i mozgom na ispaši, promašujem lisicu za metar. Nikakav refleks, čista sreća. Video sam je kako sam je prošao. Umor radi svoje, a mene je dobro stigao. Konačno stižem u Trikalu, a hotel je u centru grada (Achillion, 46EUR sa doručkom). Ne znam s kojom energijom, silazim u grad u kratku šetnju. Svidela mi se energija mesta, a i jelo mi se nešto slatko. Sladoled, hotel, koma.

 

Povratak kući
Ako se po jutru dan poznaje, ovaj će biti loš. Prespavah alarm, al zato je tu glavobolja. Posle kratkog istraživanja zaključujem da nema nekih zanimljivih puteva usput, i da je najbolje da žrtvujem ovaj dan na magistralu i autoput. Najbržim putem za Vranje. Svestan sam da su Meteori na dohvat ruke, al neka nešto ostane i za sledeći put. A ja baš i nisam neki ljubitelj mejnstim turizma. Na ulasku u Makedoniju, ulazim u ćaskanje sa graničarem, i vešto ga zapričavam tako da nije primetio moj istekli zeleni karton. Po preporuci svraćam u restoran Javor Džoko u Mrzencima i poručujem jagnjetinu i lozu za povratak u život. Dobar recept i topla preporuka.

 

 

Punog stomaka napadam autoput i stižem prvi u Vranje. Čak stižem i da operem motor. To je najmanje što je zaslužio. Potom se smeštam u hotel i isti portir me čeka kao pre sedam dana. Pita me kako je bilo. Ja ne znam odakle da krenem

Sad se čeka Milanče. Milanče je ortak, pobratim, kog sam upoznao na jednom od legendarnih bjbikers kurseva bezbedne vožnje, sada već davne 2018e. Od 60ak hiljada kilometara koliko ima na stromčetu, bar 50 sam proveo prateći ga ili on mene. Kakav god ludi plan da smislim, on će da prati, i obratno. Tako da mi je mnogo drago da i ova avantura ne prolazi u potpunosti bez njega. I konačno stiže, taman na večeru. Iako Vranje stvarno ima predobrih kafana (posebna preporuka za Gradsku Meanu) Hotel Pržar ima sasvim pristojnu klopu i atmosferu. Uz rakiju se pravi plan za sutra. Još koja za miran san..

I, kako se stiže za Novi Sad iz Vranja? Pa preko Vlasine naravno. Put od Surdulice do jezera, a i posle ka Pirotu je pravi raj za vožnju i jedna od meni omiljenih deonica. A onda to presečemo i od Babušnice kroz kanjon Jerme. Asfalt je loš (gde ga ima), ali zato je priroda nešto posebno. Usput šmeknuti Zvonačku banju, ili šta je od nje ostalo. A valjalo bi malo i Staru planinu obići. Bar to Babinog zuba, na kafu. U Kalni do Romanse na gurmansku u skrami. I naravno obavezno prenoćiti u Negotinu (odakle je Milanče). I sutradan Dunavskom magistralom lagano do kuće. I tako i bi. Lep dan, dobro društvo i predeli koje iako dobro znam, mogao bih da ih obiđem još hiljadu puta i opet mi ne bi dosadili. Na kraju dana lepo druženje sa dragim ljudima i sutradan kroz uvek lep Djerdap. 

 

 

 

 

 

 

 

 

Za kraj, taj dosadni autoput do kuće i malo vremena za samorefleksiju. Bilo je teško, izazovno, naporno, na trenutke gurnut do krajnjih granica, pa i preko, ali prelepo i nezaboravno iskustvo gde sam mnogo toga video i naučio. Zapravo ti najteži trenuci nekako rezonuju najviše i bivaju najdraži. Pa, da se vratim na početak ovog putopisa i hipoteze da je izlazak iz zone komfora bitan sastojak putovanja za pamćenje? U praksi, apsolutno dokazana! 

I na kraju, da se zahvalim svima koji ste pratili ovu moju malu avanturu. Veliko hvala na pažnji, lepim rečima i podršci. Značilo mi je. Želim vam puno kilometara za pamćenje ove sezone

 

[Гоша 847 Napisano Jun 25]

Lepo napisano, kvalitetne fotografije, potrudio se i za nas, a i za tvoju uspomenu.

Hrabrost ti se isplatila, za moje pojmove (i moje neiskustvo) ovo je bio baš hrabar solo podvig.

[bane_ns 422 Napisano Jun 26]

On 6/25/2025 at 12:34 PM, Гоша said:

Lepo napisano, kvalitetne fotografije, potrudio se i za nas, a i za tvoju uspomenu.

Hrabrost ti se isplatila, za moje pojmove (i moje neiskustvo) ovo je bio baš hrabar solo podvig.

Hvala @Гоша. Da budem iskren, 95 posto rute je bilo stvarno ok, ali onih preostalih 5 posto... znam da sam više puta pomislio, da sam znao kako je, ne bih sam išao ovuda, al kad sam prošao, drago mi je mnogo. Mislim da bi sve bilo lakše da nas je više. S druge strane, verovatno ne bi bilo ovog putopisa jer sam na kraju svake večeri hvatao beleške umesto druženja i čašice

[azlatic 376 Napisano Jun 26]

Prelep putopis, detaljni i dobri opisi, pa ko voli nek izvoli, super!

[el classico 6246 Napisano Jun 28]

Čari solo vožnji su i meni osobno drage, jedan poseban osjećaj mira i zadovoljstva.
Van asfalta bi pametnije bilo poći u dvoje.
Hvala ti za podijeljeno iskustvo.


Gesendet von iPhone mit Tapatalk Pro