Prolećna ex-YU mini moto tura 22-27 maj. 2024.g: "Da Bosne nema, trebalo bi je izmisliti".

[maxmladen 299 Napisano pre 4 sati (promenjeno)]

 

 

 

Prolećna moto tura 22-27 maj. 2024.g: "Da Bosne nema, trebalo bi je izmisliti".

Slavonija, Zapadna Bosna i Hercegovinu, Dalmacija, Istočna Hercegovina, Mokra Gora, Zlatibor i Čačak.

 

Tokom maja meseca ove sezone vozili smo ovu, vidi podnaslov, lepu ex-YU rutu. Na papiru petodnevna tura od oko 1,500 km je obećavala. Na kraju smo izvozili 1,680 km u pet dana. Tempo dnevnih kilometraža bio je oko 300km - za ovakve putne uslove umeren rekao bih.

 

Sve je prošlo u redu, bez stresa i ekstra napora stigli smo da posetimo skoro sve što smo hteli. Sa motorima sve super. Sa opremom takodje. Mada jeste bilo odredjenih nepoznanica kao i strahova u vezi vremenskih prilika.

 

Naredna je bila trasa, sa mestaima planiranim za spavanje koja su podvučena a dnevne kilometraže navedene u zagradama. Iako brzinski spakovana, ova tura je obećavala i izazivali radovanje,  kao što se Vučko radovao klizanju (pre neki dan u BG bila odlična izložba plakata sa ZOI '84). U njegovo Sarajevo ovoga puta ne idemo, ali ćemo zato Bosnu u Hercegovinu dobro da prokrstarimo. 

 

 

RUTA:  Beograd -> Nova Gradiška -> Kozara ->  Novi Grad -> Kanjon Une -> (440 km) Kostelski Buk -> Bihać -> Željava ->  NP Una -> Martin Brod -> Drvar -> Jajce -> (270 km) Vlašić -> Travnik -> Livno -> Sinj -> Split -> Jadranska magistrala ->  Kanjon Cetine -> (280 km) Baška Voda ->  Neretva -> Most na Pelješcu ->  Hercegovačka magistrala od Mostara do Trebinja -> Bilećko polje -> (300 km) Kanjon Sutjeske -> Ustikolina -> Goražde -> Višegrad -> Zlatibor -> Čačak -> (370/1680 km) Beograd.

 

Link ka mapi sa rutom 1/2  > Beograd do kanjona Cetine:

 

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

---

Find local businesses, view maps and get driving directions in Google Maps.

 

 

Link ka mapi sa rutom 2/2 > Kanjon Cetine do Beograda:

 

Google Maps

MAPS.APP.GOO.GL

---

Find local businesses, view maps and get driving directions in Google Maps.

 

   

Dan #1: Beograd- Kostelski Buk kod Bihaća (Via: Gradiška, Kozara, Novi Grad i Kanjon Une) 440 km

 

Sreda 22.5., polazak smo zakazali za 08:00h. Mesto sastajanja Mcdonalds kod Zmaja 1 , izlaz na autoput u smeru Zagreb. Suvo i lepo vreme, dovoljno toplo-16 stepeni- a strepeli smo. Krećemo po planu opremljeni odličnim raspoloženjem. Iako je ovo bila tura srednje dužine krenuo sam opremljen kao da idem na dužu, ponešeni su svi kitovi i oprema.

 

Hteo sam da ovo bude i svojevrsna probna tura što se nosivosti i pojedine opreme tiče za planiranu turu za Gornju Mesopotamiju ovoga jula- evo ga link za putopis za ovu turu.

 

Do graničnog prelaza Batrovci stigli smo začas. Brzinski preskočili kolone na oba prelaza. Dosadu široke Slavonske džade odagnuli smo isčekivanjem Čobanca u Dukatu.

 

Evo, pišem ovaj putopis mesecima nakon ove ture i sada, odmah, instantno, bih opet želeo na istu ovu klopu- toliko je bila dobra!

 

Elem, iako sam prošao zilion puta pored, vozeći autoput Beograd-Zagreb nikako da svratim u Novu Gradišku u restoran Dukat. Po preporuci Pucija iz Skoplja sada ćemo tako otpočeli našu moto turu i najzad probati panonski Čobanac (varijacija madjarske gulaš čorbe) i domaći hleb sa mašću i alevom paprikom. Njamac, ali ne znate koliko.

 

Ovaj detour se ispostavilo, što bi Michelin Guide rekao kao skroz opravdanim, i više od toga. Knedle sa domaćim pekmezom i sladoledom od vanile su bile podjednako slasne.

 

Bio je ovo blitzkrieg na Gradišku i super start obećavajuće moto ture. Obavezno probajte kada budete prolazili ovim autoputom!

 

Tako je prvog dana u Dukatu palo i prvo živeli i to sa Ožujskim pivom, a ubrzo i drugo sa Nektarom u Novom Gradu. Kasnije, na Vlašiću za slobodu je palo i jedno Sarajevsko. Prava trijada.

 

Ne favorizujemo, mada bih Sarajevsko najradije opet popio. U stvari bilo koje pivo, samo da je hladno, želim samo leti kada je baš vruće.

 

Iz Nove Gradiške smo se vratili na dosta prazan autoput i nastavili ka Zagrebu nekih desetak kilometara pre nego što smo skrenuli na jug na granični prelaz Gradiška gde smo ušli u BiH.

 

Čini se da je ovaj prelaz baš opterećen, sledeći put možda produžiti do Jasenovca i prelaza Donja Gradina, ali onda se promašuje NP Kozara. Ipak, motrima smo ga brzo prešli.

 

Nakon prelaska Save u Bosansku Gradišku, izbegavajući pravac za Banja Luku uputili smo se prema NP Kozara, ali brdskim putem R477 kroz srce parka, do vrha i Bijelih Voda pa dole na Kozarac.

 

Ovo je bila super odluka. Put je dobar, a krivudava ruta uzbrdo kroz šumu prelepa. Kozara memorijal smo zaobišli. Ovo je prvi od četiri nacionalna parka u BiH koje smo obišli: Usledeli su NP Una, NP Sutjeska, i donekle NP Drina. Umesto opisa i hiljadu reči, evo par fotki, ima i video koga zanima.

Nakon Kozare krenuli smo za Novi Grad kako bi smo ga obišli da evociramo uspomene iz mladosti i odamo počast njegovom veličanstvu ušću Une u Savu.

 

Mesto se promenilo, nekih starih objekata više nema dok su nova promenila lice gradu. Posle male priče sa prolaznicom koju smo ispreskakali pitanjima a ona ljubazno bila od pomoći i kratke kafe nastavili smo dalje.

Nakon Novog Grada i lepog Kaštela pored Une, napadamo put M14 i od Bosanske Krupe uživamo vozeći se kanjonom Une.

 

Asfalt nije najbolji ali je ruta vrhunska! Ipak, prazna i dovoljno dobra džada- a plašili smo se, a čarobna Una beži čas na levu čas na desnu stranu puta.

 

Igramo se tako sve do pre Bihaća, ma sjajno! U rano predvečerje prvog dana ture pristižemo u hotel Kostelski Buk. Taman na vreme za večeru i wellness.

 

Ispostavilo se da ovo mesto nudi mnogo više, po ceni od 60 EUR sa doručkom za jednokrevetnu sobu- što za ovu rutu i kraj, zapravo, i nije malo.

Hotel i ceo prirodni park nas odmah oduševljavaju, sjajno mesto u prelopoj prirodi, sa desne strane Une na 8 km pre Bihača.

 

Nakon prvih utisaka, mislim se, ne znam za raj posle života, ko ode sam će se u to uveriti, ali na Uni ga ima i to baš ovde i zove se hotel Kostelski Buk.

 

I stvarno, ispostavilo se da je od osoblja, sadržaja pa do hrane i prirodnog parka oko Kostelskog Buka, ovo mesto baš posebno.

Nisam očekivao ovakvo lepo iskustvo sa smeštajem kod Bihaća. 

 

 

Opuštajuća večera na terasi pored samog buka bila je savršna za kraj dana, od Begove čorbe pa do teletine i tufahije, sve je bilo top!

 

Kome još pored ove krasotinje večeras treba wellness, preskočili smo ga i onako pomalo umorni iz udobnih postelja tokom noći odslušali smo muziku buka na Uni.

 

Baš poseban doživljaj!

 

Dan #2: Kostelski Buk - Vlašić iznad Travnika  (Via: Bihać, Željava, NP Una, Martin Brod, Drvar i Jajce) 270 km

 

Ustajem rano, oko šest. Bez budilnika već niz godina, inače ne znam da li da budem zbog ovoga srećan ili ne. Na turama jesam. Pre kupatila izlazim na terasu koja panoramski gleda na ceo prirodni kompleks Kostelskog Buka. Udišem duboko, uživam u iznenadnim pejzažima i uvodu u čarobno jutro i lep drugi dan ove moto ture. 

Pre doručka izlazim ispred hotela na parking pored magistrale i obilazim motor, rutina svakog jutra na turi. Skidam obezbedjenje i ciradu- obavezni pred svako noćenje, perem vizir od ostataka komaraca i mušica koji su život položili za naš osećaj vetra u kosi, čistim i mažem lanac jer je tako pošteno, te proveravam tečnosti u Šarca. Onda finalni glanc mikrofiber krpom. Pa tek onda stvari u alu kofere- verne saputnike.

 

Ako ćeš da te Šarac odano služi onda moraš da mu se i ovako posvetiš. Sjajan ritual za početak svakog dana na moto turi, bar meni. Iskutvo me je naučilo da jutarnji gruming motoriste, opreme i motora, te sjajan doručak i dobar plan za naredni dan, jesu provereni recept za bezbedan i sretan moto turing. 

      

Još se mesto nije razbudilo. Pravi je užitak obići tokom ranog jutra gde si prispeo i prenoćio onda kada još nema nikog sem užurbanih spremačica i ugostitelja koji lickaju objekat i pripremaju doručak.

Lagana šetnja pored buka i po malom ostrvu prekraćuje vreme do doručka- tog važnog na turi jutarnjeg dogadjaja, i budi osećaj privilegije i svrhe moto turinga- auu, gde sam došao- pitam se, raj na zemlji- sebi u bradu šapućem.

 

Iako po malo naivno, ovo loženje vidim kao sastavni deo našeg sporta.

 

Onda ide kafa na terasi sa pogledom na slapove, lagano, pre doručka. Malo uživam u ambientu, malo čekiram današnju agendu, u uživaj u jutru i odličnoj kafi i djusu.

 

Zatim, butik doručak na nestvarno lepoj terasi (neka nova, ne terasa od sinoć) pored buka mnogo je više od servisnog početka dana na moto turi.

 

Ta jaja na oko na spanaću dugo ću po ukusu da pamtim, iako inače ne jedem spanać.

 

Doručkuješ djakonije i misliš se- u isto vreme i upoznaješ i opraštaš se od dragulja na ruti.

 

Otežem doručak ali samo koliko mogu a da ne ugrozim dinamiku dana. Ćaskam sa konobarima i skeniram druge goste. Gosti od kojekud, puno stranaca. Saznajem da je vlasnica hotela tokom korone podigla plastenike sa povrćem kako nikoga od radnika iz hotela ne bi otpustila i da redovno odobrava ful trudničko i porodilljsko. Kraljica, nije ni čudo da je ovde tako dobra energija, nije samo do doručka iz snova, Une i buka.

 

Onda vadim na sto pored pojedenog doručka naš plan za danas pa tražim savet- mapu za pravac gledaj a lokalca za detalje pitaj, princip koji nikada na turi nije omanuo. Odlazimo, a govorim sebi vraćam se ovde čim pre, baš bih voleo da supruga i mali takodje upoznaju ovaj raj.

 

Nastavljamo kanjonom Une do obližnjeg Bihaća pa desno ka Hrvatskoj i aerodromu Željava. Prošli smo kroz živahan Bihać, prešli Unu i prošli pored predivne Fethija džamije.

 

Iz Bihaća pratimo M5 do graničnog prelaza Izačić pa pravo na puteve 217 i 1 pa ka Novom Selu Korenčkom sve do lokacije napuštenog aerodroma Željava. Oči, ruke, i motor su se već aklimatizovali na krivudave džade i zelenu lepotinju Istočne Bosne i Like.

 

Prvo obilazimo čuveni stari avion, obavezna foto stanica, pa zatim i legendarni ulaz u podzemni aerodrom.

 

Sada već tumaramo kao svoj na svome i ako zapravo nemamo pojma šta nas tačno čeka u narednih sat ili dva, a kamoli sutra. Lep je to osećaj avanture i po malo neizvesnosti, a otvoreni um i pozitivan stav su neophodni uslovi za doživeti čaroliju na moto turi.

 

Ovaj legendarni napušteni podzemni JNA aerodrom Željava posetili smo na predlog suvozača na turi Bobija Krofne. Detour od Bihaća sa naše trase uz reku Unu od 30 km. Iskustvo je bilo jako interesantno.

 

Medjunarodni motoristi su se smenjivali celo vreme našeg dvočasovnog boravka. Ja sam jako malo znao o njemu tako da hvala za ovaj predlog kao i za druženje tokom cele ove sjajne moto ture. Aerodrom se nalazi na granici BiH i RH i najvećim delom je u Korenici u Hrvatskoj (ex Titovoj) a delom u Bihaćkoj opštini u BiH. Dan danas sve piste su super za motocikle pa je bilo vožnje do besvesti. Sjajno mesto koje još uvek zrači.

 

Sama poseta Liki iz Bihaća bila mi je uzbudljiva jer je aerodrom 50ak km od mesta gde se mama rodila a gde od 1995 nema baš nikog od naše velike familije. Žao mi je što nisam i do tamo dobacio, sledeći put sigurno hoću- miomirisna Lika je pusta, sa lepim pejzažima i divna za moto vožnju.

 

Povratak na isti prelaz i Bihać je bio brzinski. Svi ljubazni, čudo je ta moto turing energija i predusretljivost svih na putu i pored njega. Zarazno je to pomalo. Na lep način, naravno! Nakon Bihaća idemo na M5 za Jajce ali kod Dubovskog skrećemo na R408 ka Martin Bordu kako bi vozili kroz NP Una.

 

Naravno da sam čuo za ovaj nacionalni park prirode ali pojma nisam imao da je toliko lep. Divna moto vožnja dolinom Une i poseta nekoliko bukova me je ostavila bez daha. Lako ih je promašiti pa treba paziti. Tabli sa obaveštenjima ima ali samo u neposrednoj blizini.

 

Zaobišli smo najpoluraniji Štrbački buk, odnosno opredelili smo se za manje posećene Ripačke Slapove gde je bilo tek nekoliko gostiju, dok smo u Martin Brodu na veličanstvenom Milančevom Buku bili sami samcati, privatna poseta- da ne veruješ, a ulaznica cele 3 KM. 

 

Cela vožnja kroz NP nakon Bihaća je bila lepa, prazna džada kroz prirodu. Bukova i slapova onoliko, od pre Bihaća pa sve do Jajca.

 

Kasnije smo obišli i Mlinčići na Pivi kraj Jajca, a jezero kao i slapovi u Jajcu su integralni deo ove idlične makro turističke destinacije. Ovo mi je skroz novo.

 

 

Naredih godina ako se moji slože mora da padne jedno porodično letovanje na ovom potezu. Mislim da bi svi uživalu u ovim prirodnim lepotama, sa sve kupanjem i da nikobe ne bi nedostajale one nesnosne letnje vrućine. Bilo bi to prvo letovanje  bez AC i smaranja vrućinama i gužvama. Voda, zelenilo, i plavetnilo, i ništa drugo. Sanatorijum za nas izandjale, a pastrmka potočara i druge slasne djakonije na svakom koraku. Valjda će i našem tinejdžeru da bude interesantno.

 

Ništa net, samo priroda!

     

Naša moto trasa kroz Zapadnu Bosnu mahom je pratila reke i prirodne lepote, medjutim paralelno smo imali i trasu AVNOJ-a, od Kozare i Jajca do Neretve i Sutjeske. Ista je prirodno morala da uključi i (ex Titov-) Drvar. Otuda ovaj naš detour sa Une i Martin Broda do Drvara. Put nas je vodio divnom rutom  i vožnjom praznom i ravnom džadom R408 podno Klekovače od Martin Broda do Drvara. Nakon Drvara išli smo preko prevoja Oštrelj (M14.2) na glavnu džadu Bihać-Jajce E761.

 

Stare i poznate birtije za žal na Oštrelju izgleda da više nema, sem ako nam kiša koja nas je baš tu napala nije pomutila vid, dok je Drvar, grad 15 narodnih heroja, bio pust kao i sam kompleks Titove pećine.

 

Na potomke Luksa nismo naišli ali njega je bilo u muzeju koji je bio širom otvoren bez igde ikoga- sa sve prepunom knjigom utisaka. Ništa komercijala, izvolte dok još može i ima.
    
Na putu za Jajce i tamošnje znamenitosti stomaci nam nisu izdržali do planirane pastrmke potočare u koji se baš tu uliva u Ugar, podno Vlašiča. A baš nam je ovde preporučeno da dodjemo na klopu pre nego se popnemo na Vlašić.

Morali smo da svratimo u krajputašku kafanu kod Vlajka u Čadjavici pred Mrkonjić Gradom na domaćinski roštilj koji nas je držao do najbolje na celom putu Begove čorbe na Vlašiću.

 

Muke motorista- kako sve probati i ne promašiti što se dobro za degustirati ukaže pored džade!

 

Drugog dana palo je i naredno živeli i to sa Apatinskim Jelenom u Mrkonjić Gradu a uveče na Vlasini i četvrto sa Sarajevskim crnim. Samo da je ladno.

 

Pivsko jezero kod Jajca me je iznenadilo lepotom i veličinom, kao i Mlinčići pored jezera na starom putu za Jajce koji smo vozili na preporuku mog starog drugara Damira radije nego da skroz do Jajca pratimo magistralu E761.

 

Na stotine domaćih i stranih turista je bilo u poseti Mlinčićima, malim starim vodenicama i slapovima, sa sve organizovanim turstičkim turama.

 

Muzej AVNOJa smo zaobišli jer smo već zakasnili sa realizacijom dnevnog plana a valjalo se popeti na Vlašić.

 

Svakako smo Jajce obišli kao i čuveni vodopad na reci Pivi, koji začudo nije imao posetioca. U Jajce i Bihać se treba vratiti, pa opet sve ali natenane.

     

Na putu za naše konačište dana, hotel Central u Babanovcu na Vlašiću sam dobrano omašio put, odnosno moj preskupi Garmin XT jeste, koji Google mapama samo pod prozor može da pljucne.

 

Umesto da sačekam da iz pravca Jajca skrenem na 413 i na Donji Orašac to sam uradio ranije na 413b preko Dobretići. Ko bi rekao da ovo malo "b" može toliku razliku da napravi.

 

Već nakon nekoliko kilometara nije bilo asfalta i tako 10 kilometara. Veseleći se reko, opa, opa, off-road na Vlašić!

 

Istina je da mi nije bilo svejedno kada sam zagazio u gustu šumu na putu sa dubokim, srećom suvim kolotrazima ali bez sela ili čoveka na vidiku.

 

Kako je počelo da se smrkava samo sam se nadao da će biti mobilne mreže ako slučajno zatreba.

 

Kada sam izbio na asfalt i Vlašić i ugledao pumpu sa kafićem video sam svetlo na kraju tunela.

 

Nakon ovog sporta ta kafa u kafiću i mala bleja bila je jedna od lepših na celoj turi sa sve divnim vistama u suton dana na visočine Vlašića.

 

Svetlost dana koji se gasi budila je nekakvo dodatno spokojstvo. Odahnuo sam i spremao se za preostalih par kilometara vožnje do hotela da zasluženo ugasim motor, raskomotim se i brčnem u bazen.

 
Hotel je odmah delovao super, utisak koji se produbio do kraja kratkog boravka. Super vedra ekipa domaćina i divan bazen na trećem spratu. Večera odlična kao i doručak. Cena 60 EUR sa doručkom za jednokrevetnu sobu.

Naročito nam se dopao lokalni sir kojeg očito ima u izobilju, stariji i punomasni i vrlo ukusan- da smo bliže kući bilo bi za poneti, ovako probaj i cepaj dalje. Spavali odlično na 1200 mnv.

 

Poseban je gušt to kada tokom ture na kraju dana isteraš bajk na planinu, okružiš se zelenilom, osetiš svežinu i ušpricaš si kiseonik- te se obavezno nakon parkiranja motora odmah ogrneš.

 

Leti se na planini obuci a zimi kako hoćeš- stara je mudrost baka Jule.   

   

Dan #3 Vlašić - Baška Voda (Via: Travnik, Livno, Sinj, Split, Jadranska magistrala i Kanjon Cetine) 280 km

 

Ispoštovali smo rani start, nakon doručka i dve kafe, jedne pre a druge posle istog.

 

Deonica naše moto ture od uspavanog Vlašića, preko Travnika, Kupresa, pa do Livna i Sinja, E661 pa M16 nije bila očita tokom planiranja.

 

Ista je bila radije iznudjena željom da se spoje Bihać-Jajce deonica sa Splitom i Jadranom, i željom da se poseti Andrićev Travnik i staza Gospe Sinjske (Livno i Sinj).

Istina je da je sve ispalo super i kao nekakva integralna i mnogo puta oprobana ruta- a nije.

 

Zanimljivo je da sve do Jadrana kolega motorista na turingu nije bilo mnogo. Sa jedne strane šteta, sa druge sve ok.

 

Medjutim, vožnja starim putem R413a niz Vlašić za Travnik tj. vijugavim putem kroz bujnu prirodu bila prava odluka, kao i vožnja kanjonom Poričnica kod Bugojna.

Prvim više niko ne ide iako je kraći put, ne vole ljudi krivine, mada zimi je verovatno manje prohodno.

 

Nama je bilo super skroz!

 

Poseta rodne kuće Andrića u Travniku, Muzeja Ive Andrića, je bila prijatna sa sve nežnim prizorom gomile školaraca u poseti i ćaskanjem za kustosom koji se žali da akademaca baš i nema da posete, ni sa jedne strane, za razliku od stranih studenata.

 

Nisam hteo da palim vatru i da pitam šta misli o kulisama Andrić Grada u Višegradu, a baš me zanima.

Ineventar muzeja nismo baš pretresli ali se jesmo upoznali i dobru energiju upili, te kroz srednju Bosnu nastavili dalje ka Dinari i Hercegovini, našem sledećem stopu.

 

Pred i nakon Livna su nas dočekali Livanjski divlji konji sa visoravni Krugu. Još samo u Mongoliji i Islandu može izbliza da se vidi ovoli broj divljih konja koji slobodno tumaraju.

 

Šepure se i igraju na padinama u predelima od Koričina do Borove glave. Ne idu na sfalt ali su dovljno blizu da se odlično vide.

 

Prelepi safari prizori.

 

Zapravo, ovo su potomci oslobodjenih domaćih konja koji su nekada služili u poljoprivredi koji se sada  bezbrižno baškare pored puta (treba zagledati narednu fotku i uočiti konje sa levestrane puta).

 

Nakon nekolicine vidjenih, nisam očekivao da če još puno konja da se pojavi. Stotine divljih konja, iznenadjenje baš!

 

U Livnu, odnosno na par kilometara van livna ka Sinju, bili smo gosti konobe Ivina Arka.

 

Za mesto smo saznali u Livnu od prolaznika koji je bio preljubazan, naročito nakon našeg odgovora na njegovo pitanje odakle smo.

 

Ovde smo možda i najbolje jeli na celoj turi. Pršut i kobaje su bile fenomenalne a ni roštilj nije bio loš. Cena skroz korektna. Ovo je bila baš zanatska priča…domaći pršut, kulen, i sinjski sir. Jednostavno a nema dalje!

 

Prijatan mladi konobor kaže rado bi on u Beograd na tulum i cajku ali sezona je duga. Takodje, u jesen i zimu ima svinjokolj, jer treba spremiti za sve ove djakonije koje smo klopali.  Ali kada dodje kaže da će se javiti. To bi bilo super.

 

Naredno iznenadjenje je bio savršeni prevoj za vožnju na novom brdskom putu R416, mestimično sa tri trake, prevoj ka Sinju preko Prološke Drage (Vaganj).

 

Prevoj ide preko čarobno puste i graciozne Dinare koja nepravedno deli Sinjsko od Livanjskog Polja, BiH od RH- a ovo je sve jedan, lep kraj u neopravdanom zapećku Jadranske obale i uboge turističe vreve. 

 
Široke, puste i duge serpentine na ovom prevoju i duboke hercegovački pejzaži lako namaknu osmeh na lice motoriste i tako sve do spusta do GP Obrovac Sinjski.

 

Zatim ide prvi od nekoliko prelaska zelene Cetine (sa kojom ćemo se opet sresti kasnije kod Omiša) i ubrzo prispeće u Sinj.

 

Kafica u Sinju (kolača na koje nas je Bosna navikla ovde nije bilo) poslužila je da dodjemo sebi, duboko udahnemo Jadranski vazduh i spremimo se za dalje- ka Splitu i vožnji Jadranske magistrale.

 

Sa gradskog parkinga u Sinju smo se izvukli pored spuštene rampe bez plaćanja- ovo mu dodje kao moto privilegija, poput preskakanja kolona na graničim prelazima- ili sam možda ja samo malo bahat.

 

Ova tura iz šumovite centralne Bosne do prelepe Zapadne Hercegovine pod Dinarom će baš ostati u lepom sećanju. Treba se vratiti ne samo zbog prirode i konja već i pršute i Livanjskog sira (meni sir #1, ispred Paškog, a drugih iz ex YU na svetskim mapama sira retko i ima), kao i ćevapa u Travnju koje smo promašili zbog kasnog doručka na Vlašiću- što je možda i najveći gaf u realizaciji cele ove moto ture.

 

Što se živeli tiče, danas smo izgleda ušli u primorski rejon Karlovačkog piva. Ne bunimo se. Vožnja od Sinja do mora je bila ekspresna.

 

Split i Riva su bili priča za sebe. Gužve su već tada bile velike, naročito u blizini Rive, što zbog konstantne navale što zbog radova, i bilo se baš teško probiti do Rive, čak i motorom.

 

Medjutim, doći do nje ipak budi osećaj zadovoljstva ali i ogromnog olakšanja kada se jednom parkira motor i prepusti vrevi ove legendarne štrafte pored Dioklecijanove palate. Nisam ni disk bravu stavio, samo sam otrčao.

Istina, ista je načičkana koje čime i nije lako da se sve to zanemari i opusti, malo gledam motor, malo se družim, malo gledam moto stvari koje sam posejao za stolom- opuštaje teško ide.

 

Sa druge strane, omirisati Rivu meni je kao omirisati Savu- nije mnogo lepo ali voliš jer se setiš svega dragog i važnog pa ti milo oko srca, i tako svaki put iznova.

 

Videti drage ljude na dragom mestu je uvek neprocenjivi doživljaj. Iako na blic, na moto turi ovo je turbo punjenje baterija. Uprkos tome otišao sam u žalu, za Lovrinac sam zakasnio a tamo nije sve kako bih voleo. Brzo ću opet, biće sve ok, kako mora.

 

Nastavak ture po Jadranskoj magistrali, te od Omiša kanjonom reke Cetine, a od Makarske opet magistralom sve do novog mosta na Pelješcu i Stona bilo je savršeno. Strašna ruta, nije što je moja!

 

Ali nismo skroz vozili jadransku magistralu, ima bolja ruta, ili bar nova! Baš sve se pogodilo! Bez gužve, prelepo vreme- ni vruće ni hladno i bez vetra, sa prekrasnim vistama na plaže, marine i ostrvlje.

 

Kakav Amalfi, kakvi bakrači- the Jadranska sa kanjonom Cetine rules, ali samo van sezone! Udišem Jadranski vazduh, duboko.

  

Ulazak u Omišu kroz portu i mali tunel u kanjon Cetine, podno Mirabele, i ispod nestvarnog novog mosta za autoput koji lebdi izmedju dve stene iznad Omiša, najavio je savršenu vožnju, gore dole pored reke, kroz divna kamena sela na Biokovu do poteza drevne Berulije odakla ide serpentinski spust na Jadran i magistralu pre mesta Baška Voda.

 

Sjajna vožnja Cetinom i zaledjem od Omiša skoro do Makarske. Voziš i misliš da si u nekom mestu na Siciliji koje nije mnogo turističko.

 

Staneš, vidiš pažljivije, pa udahneš i nastaviš dalje do narednog izgovora za kratki stop- ne skidajući osmeh sa lica. Sjajno!

 
Ovuda je tada kroz nepristupačne predele Dalmacije tumarao i Alberto Fortis, prirodnjak iz Padove kada je 1770ih zapisao Hasanaginicu.

 

Na pauzi na ovoj deonici čuo sam da je u baš ovom delu Imotskog nastala pesma, odnosno u Zagvozdu u Dalmatinskoj Zagori.

 

Digli su joj i spomenik 2017. godine a ja sam prošao pored vrela koje se "beli u gori zelenoj". Fascinantno!

 

U hotel Horizonti u mestu Baška Voda stigli smo na vreme za večeru i brčkanjac u wellnessu, klasika. Cena hotela od 50 EUR sa doručkom za jednokrevetnu sobu je bila super zbog predsezone, tako da eto nas i pedesetak sredovečnih stranaca za koje je ovo džabana.

 

Riva, plaža i marina u mestu su bile divne i puste. Mesto je vrlo lepo uredjeno. Lokali su bili polu puni. Sve je divno izgledalo a miris borova i mora činili su meni omiljenu morsku banjsku atmosferu.

 

Odličan pit stop i mesto za Jadransko noćenje. Na jesen možda opet dodjemo.

 

Prešao sam se i ostao na večeri u hotelu, švedski sto za 14 EUR, bilo onako.

 

Kolega bolje prošao na obližnjoj pici gde sam mu se na kafi pridružio. Zato je doručak bio top!

 

Wellness centar je ogroman sa bazenom napolje i unutra, s tim da je spoljni bio prehladan i otuda prazan.

 

Hotel je pun zaposlenih iz moje tazbinske Makedonije. Ispričali smo se, fini momci u pečalbi- znam kako im je.

 

Pre spavanja širom sam otvorio terasna vrata i prozore. Neka… kisik, jod, šta god.. hoću sve i mnogo od ove banje dok smo na obali- do sutra posle podne.

 

Ne mogu da zaspem, vrtim se u krevetu, izlazim na terasu i imam šta da vidim. Prekrasan suton, ostajem da ispratim dan, pa na spavanje i odmor.

 

Sutra očekujemo baš lepu vožnju dalje Jadranom pa onda prelepom Hercegovinom, te spavanju na mom Tjentištu- jedva čekam!

 

Dan #4 Baška Voda - Tjentiše (NP Sutjeska)  (Via: Jadranska magistrala, ušće Neretve, Most na Pelješcu, Hercegovačka magistrala od Mostara ka Trebinju, Bilećko polje, kanjon NP Sutjeske) 300 km

 

Novi lep Jadranski dan, divota! I ovo jutro sam baš poranio. U šorcu, tregerki i japankama prošetao do plaže, blejao u izlazak sunca. Nigde žive duše, taman.

 

Medjutim, ni lokalni Konzum nije otvorio, a kamoli neki kafić, a u nekom skorom trenutku meni treba mesto da popijem kafu.

 

Uvidim da je ona picerija od sinoć ipak otvorena, sa nekoliko lakalaca koji su već ispijajući prvu kafu takodje poranili.

 

Nije bilo ni pola sedam. Moj omiljeno deo dan, sve moje!

Pridjem ja, kažu- može kafa. Častiše me dve starije gospodje kada su čule odakle sam. Super.

 

Baš smo lepo ćakulali dok nije došao neki stariji tip sa Hajdukovim dresom. Onda više nismo, ućutale su naglo.

 

Završio sam kafu, zahvalio se na istoj i otišao u hotel na doručak koji je bio najbolji na celoj turi, zapravo odmah nakon onog prvog na Uni.

 

Mislim se, nije li Dinamo već godinama na čelu tabele, poput Zvezde kod nas.

 

Hodajući ka hotelu i doručku već sam promenio film i ubacio u narednu brzinu- čeka nas Jug i novi , idemo ća!

      

Po planu nastavili magistralom na Jug. Sunce baca divne zrake, rano je- ne smeta vožnji, već komanduju pejzažima.

 

Prolazimo pored skretanja za Zaostrog. Motor hoće da skrene sa magistrale dole do obale, i vidi šta ima, a ja mu ne dam mada bih i ja svuda stao da vidim šta ima, kao kućni ljubimac kada se izvede u park pa sve oće da mirisne i zapiša. Ali mora se dalje, polako ali teraj. 

 

Kroz Makarsku spor saobraćaj, radovi na putu, ali niko ne zna koliko se nama zapravo ne žuri dokle god milimo, opušteno uživamo u vožnji Jadranskoj jutra. Sunce, viste, i lagani gas.

 

Još divne vožnja do i preko delte Neretve. Putni lavirint, gledam da ne pogrešim neko skretanje. Volim ovaj kraj da vozim, mirno, lepo i spokojno a prelep pogled gde god se okreneš.

 

Grandiozni novi most na Pelješcu, dug čak 2.5 km, otvoren 2023.g., naredna tačka puta, nije bio ništa manje upečatljiv za vožnju nego kanjon Cetine-  čakštaviše! Retko je to uzbudjenje od gledanja, ne da se slikati ovakav most mostova, beli se i šepuri u Dalmatinskom kršu.

 

Nevidjen prizor i vožnja, oba vidikovca, po jedan sa svake strane su bila puna, džaba vam naše slike, morate se sami uveriti i provozati preko Pelješca do Stona!

 

Ako možete da birate zastanite na severni a ne južni vidikovac, lepši je pogled.

 

Samo napunite si gorivo nemojte kao ja da potcenite udaljenosti pa se posle molite da će te ipak stići do benziske pumpe (i jesam, u Stonu, ali vozeći po magistrali 50km-h).

 

Ovaj most zaslužuje dužu bleju, kao i obližnji Ston, kao uostalom i mnoge POIs na turing trasama- eto, taman imaš razlog da im se vratiš.

 

Nakon mosta na Pelješcu, odnosno posle Stona, naredne destinacije su nam bili Trebinje pa spavanje na Tjentištu.

 

Nismo nastavili magistralom ka Dubrovniku, već kao kod Omiša odlučili smo se da se vozimo zaleđem.

 

Pravu u krš, vozili smo do GP Čepikuće. Tamo prazno, kao u Pataoniji. Prelaz u BiH za minut. Svi ljubazni.

 

Idaje je bila da se uključimo na Hercegovačku magistralu Mostar-Trebinje. 

 

I ovo je bio pun pogodak- naime svaka čast Dubrovniku i the Game of Thrones, ali em on sit nas, em i mi po malo njega.

 

Znači, planirajte detaljno ali adaptirajte plan i rutu kada god  osetite da treba, slušajte vaš instikt i oslonite se na svoje  iskustvo. Nema greške!

 

Uf, kakav krajolik, jasno je da smo ušli smo u rejon žilavke i rosea tako da nema više pivo za živeli. Ovde slabo piju vodu, nekada i deca u školi ovde pila domaće vino. Pa da.

 

Moralo je to da se degustira. I, uf, naravno...žilavka je bila odlična, ponelo se i za kući, kasnije više o tome.

 

Prazne ravne i krivudave džade po Hercegovačkom kršu, put 235, bile su pravi praznik i za motor i za oči. 

 

Dobrano pre Trebinja na putu M6 počeli su da se nižu vinogradi i podrumi vina.

 

Plan je bio da na ovoj ruti, pre Trebinja, posetimo manastir Tvrdoš, da tamo probamo i kupimo njihovo poslednjih godina baš izvikano vino.

Medjutim, stanica je ipak i na sreću bila Vinarija Andjušić, u selu Dračevo. Slučajno smo je zapazili sa leve strane puta, desetak km pre Trebinja.

 

Primetiš, šacneš, to je to, ručna i proba! Nema greške!

 

Ovde smo degustirali i kupili izuzetno dobru Žilavku. Veoma prijatno iskustvo. Odnosno, prvo sam morao da popijem jednu crnu kafu bez šećera da se malo dignem, pa tek onda da probam dve različite žilavke da se dignem. Pa da.

 

Reko, da se dodje ovde na par dana, pa lagano od sabajle vinarija po vinarija...dobar dan, kako ste, jel može proba? Kakav Balaton, kakvi bakrači, to bi bila top moto vinska ruta.

 

Gde je vino tu je i lepa družba. Nismo propustili priliku da  to uradimo u ovom autentičnom i iskrenom ambijentu konobe malog proizvodjača.

 

Naime, na pit stopu je bio i Dalmatinac iz Poljske, gušta čovek krajolik i Žilavku, i tako tera svoj godišnji odmor.

 

Ne može to čovek koji ima nemir u sebi. Ili pak tek tada mora. Svakako, kralj!

 

Nazdravismo za sunce, zemlju i život. Merak da ga prolaznički častiš iako si na njegovom.

 

To su ti momenti koji se čuvaju i nakon ture pravac u kutiju za nakit od uspomena.

 

Kasnije prolazeći pored Tvrdoša pre samog Trebinja ukazao se turističko-religiski vašar sa autobusima iz cele Srbije, činilo se kao nimalo vredan svraćanja.

 

Pronto se produžilo pravo pod velike zelene platane ispred Trebinjskog starog grada. Sve se menja samo su ogromni platani tu. Nema greške-  u Trebinju smo!

 

Trebinje, njegov centar, čini mi se kao da se baš promenilo, iako je predivan Arslanagića most još tu- naravno.

 

Sa jedne strane na bolje jer turizam i ugostiteljstvo očito cvetaju, a sa druge nje to više onaj mali šarmantan gradić na Trebišnjici već biznis do biznisa sa sve jeftinim reklamiranjem "ovde je snimana (prim.aut.: krš!) serija Ranjeni orao".

 

Kafić do kafića, ljudi milion, senzacija onoliko, skoro kao na Splitskoj Rivi. Madrid je u tom smeru toliko kilometara a Sofija tamo i onoliko. Svetski grad Trebinje postalo.

 

Previše je ovo za matorca koji kod Omiša beži sa Jadranske u Dinarske vrleti i koji bi da stane i pomazi divlje konje kod Livna. 

 

Teramo dalje, ide milina Bilećke doline i jezera i Tjentišta !

 

Lepo je Trebinje, nema šta, ispoštovali smo ga i popili kafu. Ima taj Dinaroidsko-Jadranski šmek, te prepun zelenila mami da se prošetate korzom pre nego sednete da odmorite. 

 

Ipak, ručak- tako važan dogadjaj u danu motoriste, smo ipak bezbedno izmestili iz Trebinja za malo kasnije, na poznati restoran Mosko na par kilometara van Trebinja ka Bileći gde se, kažu nam, čak iz Dubrovnika dolazi na teletinu ispod sača. Paradajz nisu spominjali.

      

Eto nas tamo za manje od pola sata. Super krajputaška domaćinska konoba.

 

Puna kao oko. Posluga top. Terasa kao vidikovac na džadu i kršni Hercegovački  krajolik. Ko je znao da će odadve paradajz a ne teletina da zasluži  foto ulaz u ovaj putopis.

 

Dok mi pijemo odličan lokalni rose- jer isto tako domađa Žilavka košta kao ruka i noga, preko puta žandari radarom vrebaju nestašne motoriste dok stado krava preti da izleti na magistralu. Gledam i neverujem. Šou program.

 

Utom stiže klopa, teletina je bila okej, ali paradajz, kakav paradajz, ljudi moji,  kao pravo iz raja da je jutxros došao, kao da je avgustovski jabučar, da ti bude jasno zašto je negde rajčica, i zašto  je botanički zapravo voće a ne povrće. Ma idi.

Nikada ovo nisam doživeo u maju mesecu čak ni u tazbinskoj Makedononiji ili Grčkoj gde auto sada već sam vozi. Poštovanje za ovakve ugostitelje i lokalne proizvodjače! Baklavu sam preskočio, lažem- probao griz i bila isto domaćinska, i ooogromna.

 

Dalje ka kanjonu Sutjeske, i našem odredištu tog dana Tjentištu, nastavili smo za Bileću. Više puta sam vozio ovu deonicu i uvek uživao u putu u pejzažu.

 

Medjutim, nekada sjajan put kroz Bilećko polje pored jezera nije više sjajan niti ravan, u tom je pred Gacko i kiša počela da pada i ništa nije valjalo. Jedva sam čekao da stignem na Tjentište.

 

Stali smo na pumpu bahatog tajkuna Neškovića da nevreme prodje i da se popije kafa, medjutim bilo je sve gore. Rešavam da kretem, u kišnom odelu, radije neko mrak da me uhvati.

 

Preostalih 30 km sporo smo prešli, na Tjentištu je bilo još gore, jedva se na ulazu video spomenik 2. Dalmatinskoj brigadi. Srećom pa su tu super gume, i pažljivija vožnja.

 

Uprkos kiši prispeće te vožnja ispod spomenika  je bila radosna. Huči, buči Sutjeskaaaaa…ponovo spavanjac pored Sutjeske nakon 40 godina!

 

Juhuhu, NP Sutjeska, Tjentište!

 

Odnosno, rustičan a udoban planinski smeštaj sa saunom.  Vila Maglić u Dolini Heroja koštala je 70 EUR  za noć sa doručkom za dvospratni apartman bungalov.

 

Preko puta je glavni spomenik i muzej. Sauna je rešila studen navatan od kiše a pre jutarnjeg nastavka vreme se naizgled i raščistilo.

 
Nismo videli druge goste. Medjutim, ispred susednog bungalova bila je parkirana  limuzina sa ZG tablicama.

 

Reko, vidi domišljatog Purgera, došao u švaleraciju- lepo a jeftino, i vreme mu čak radi.

 

Ispostaviće se da ovo nije moglo da bude dalje od istine.

 

U nekom momentu upoznajem starijeg gospodina koji mi priča da je skupa sa familijom došao da traži mesto pokopa rodjenog brata koji je poginuo na Tjentištu 1944.g. zajedno sa onoliko golobradih mladića 2. Dalmatinske.

 

Filmsko tužna prića i susret na putu dve misije, tera na razmišljanje.  

 

Za znatiželjnije evo i raspleta… da, našao ga je uz saradnju kustoskinje iz muzeja. Čovek našao mir. Bravo za curu, za oboje! 

 

Motor sredjen, smeštej useljen i razmešten, vreme za kraj dana. Radujem se sauni, odmoru, i sutrašnjem zujanju po Tjentištu, pod uslovom da nas do onda kiša sve ne potopi.

 

Spavanje pored Sutjeske ništa manje nije bilo lepo nego pored Une. Kroz obližnji zeleni budžak i poluotvoreno prozor dopirao je huk Sutjeske koja je bila na 10 metara od našeg bungaloa.

 

Dodatno, nakon prispeća na Tjentište već se zilion uspomena probudilo sa desetodnevnog bivka mladih izvidjača sa Čukarice od pre 40 godina.

 

To je bila jedna od akcija sa izvidjačkim odredom iz Sremčice "Tika" sa kojim sam onoliko 1980ih proputovao ex YU, naročito BiH, od Kozare do Bileće, od Bihaća do Višegrada.

 

U Banjaluci sam tada nekako bio najnasmejaniji, poznat ex-YU grad kao sa najvećim procentom devojaka.

 

Izvidjačka orjentaciona takmičenja su mi bila specijalnost, a druženje u prirodi pasija.  Sećam se drugara, devojaka i pesme ali i vlažnog šatora i budjavih patika koje se nisu dale osušiti. Šta ti je život, nekada stane u jedan dah!

 

Dan #5 Tjentiše - Beograd  (Via: Kanjon Sutjeske, Ustikolina, Goražde, Višegrad, Zlatibor i Čačak) 370 km

 

Toliko, poslednji je dan, nema više spavanja po lepim i uzbudljivim mestima. Noćas spavam u svom krevetu. Mogli smo još, uvek može. Tandem se rastaje na Tjentištu zbog žurbe na iznenadni sastanak u Beogradu.

Opet rano ustajanje i brzinsko sredjivanje i priprema gledajući kišu i šta smera- oće kaki, neće kaki.

 

Nakon dobrog doručka (a svaki je dobar ako ima jaja i taze leb) u obližnem restoranu Tentorium, centralu i recepciju za bungalove, po pomalo šibicarskom sistemu "ako dobiješ kafu onda da platiš djus i jogurt", posetio se i muzej koji ponovo radi, jupi!

 

Tokom doručka desila se iznenadna navala 50ak američkih turista koji pojma nisu imali gde su već su za fruštuk cepali jeftine jabuke koje im je preangažovani lokalni vodič delio iz kese iz supermarketa.

Radost je brzo utihnula uvidjanjem tužnog, preostalog nepokradenog sadržaja Muzeja bitke na Tjentištu, sa sve divnom mladom kustoskinjom koja de fakto mesecima volontira.

 

I da, ispravila me je, nije cura, udata je i muž je izdržava a ne roditelji kako sam ja saosećajno sugerisao. Ova kao i ona muzejska ustanova u Drvaru očito nisu prioritet kulturno-turističkim javnim politikama u BiH.

 

Da li će opstati zavisi od države, nas, a izgleda i od po nekog muža. Šta reći, poznato, odnosno već vidjeno u nas- priča sama za sebe.
 

Elem, spremišmo se za pokret, poslednji dan, nedelja 26. maj, vozilo se od Tjentišta do Beograda. Ili ti... ća doma, tol'ko, the ende, dosta je bilo- idi malo da radiš!

 

Izlazna 30 km vožnja iz NP Sutjeska bila je suva iako oblačna, dobro je, opet na videlo izašla lepota vožnje prirodom i praznim regionalnim putem.

 

Opet skoro bez goriva, opet crni Nešković u Foči. Dobro je. Nastavili za obližnju Ustikolinu.

 

Naime, u pripremi ove moto ture i potrazi za starom arhitekturom za videti u Zapadnoj Bosni nadjem da je sve najinteresantnije na ovu temu smešteno u Sarajevu, u koje ovom prilikom ne idemo- bio dovoljno. Medjutim, najstarija džamija u BiH zapravo je kažu kod Foče, i to na našoj ruti poslednjeg dana, pored džade Viešegrad - Foča koju sam vozio onoliko puta, a ovo nisam pojma imao.

 

Radi se o Turhan Emin-begovoj džamiji iz XV veka u Ustikolini kod Goražda. Zatrpana kućama i većinski obnovljena, bez znanja namernika ova bogomolja ne odaje svoju istoriju i šta sve zna. Unutra se nažalost ovoga puta nije moglo, nigde žive duše nije bilo.

      

Paralelno, pogodjen skorašnjim politikanstvom unutar UNa i ovom novom zapravo ispraznom rezolucijom koja uvodi opasan presedan, i pojačava nikada napušteno beskonačno za još nekoliko novih dekada upiranje prstiju jedne u druge, imao sam potrebu nekako da se oduprem zglajzavanju u popularan hejt.

 

Reko, ajde zilion puta si se vraćao kući preko Višegrada, Tare i tako dalje, ajde sada neki drugi put, zašto ne preko Srebrenice- upitah se, odnosno Potočara. A i ćevapa mora tamo da ima dobrih kada smo već propustili Travničke. Takodje, taman avanturistički Drinu predjem skelom, da- skelom!, u Bajinu Baštu. 

Mislim levo, mislim desno, a zapravo nemam pojma. Krećem dalje kada ono kiša opet počela, stajem u praznjikavo Goražde na kafu da odlučim šta ću. Najzad…analog kahva u fildžanu- merak, ništa aparat za kapućino, lokal Bosanka - Goražde! Medjutim, ne dadoše i ratluk. Odmorio pola sata proveravajući vremensku prognozu na netu.

 

Kiša nije stala. Ništa od Srebrenice, drugi put, može se skelom i iz Bajine Bašte za Bosnu- tešim se i kuražim, mnogo važan mehanizam na moto turi, često treba, poput otvorenog uma i pozitive.

 

Nastavljam mojom omiljenom moto trasom, bolje rečeno moto transom, putem M5 od raskrsnice u Ustiprači ka Užicu.

Ma prelepa moto džada je to kroz kanjon Drine, tunel za tunelom, a kod Medjedje lepim mostom preko Drine, a dole zelena masa planinske vode vijuga zajedno sa tobom. Obožavam ovu deonicu podno Radiča, nekadašnje glavne magistrale Beograd- Dubrovnik.

 

Ovo je i trasa prve uskotračne železnice u Srbiji, iz Sarajeva za Užice. Odatle nam Šarganska osmica i sve ostalo, hvala Žuto-crnima. Da je pravde ova trasa bi trebala da bude na svetskoj mapi top mikro moto ruta. A i možda i bolje što nije- više za nas.

 
Ova i Djerdapska ruta su mi urezane u drumski DNK još od malih nogu, odnosno kasnih 1970ih kada su tata i mama tuda turirali žutom Škodom 110 a ja blejao kroz prozor i upijao krajolike misleći da je ceo svet isto toliko lep.

 

Oodavno već znam da nije tako. Balkan je vrhunska mezo moto destinacija, i treba je proći pre nego posegnemo za dalje.

 

U Višegradu rešim da ovoga puta preskočim kulise Andrić Grada i tufahiju pored mosta na prelepoj bašti hotela Višegrad sa pogledom na veličanstveni kameni most Mehmed-paše Sokolovića. Kiša i potreba da bar jednom jedem ćevape dok sam u BiH nateraju me da potražim Višegradsko mesto za ovu degustaciju.

 

Kombinacija Google, Tripadvisora i ulične ankete poslala me je u restoran Anika direktno preko Drine od Andrić Grada.

 

Lepa bašta puna gostiju sa pogledom na zelenu Drinu na kojoj plovila skoro koliko u Veneciji gondola, pokrivena terasa i ja na njoj a motor kisne a ja se sušim čekajući desetku, tufahiju i Nektar pivce.

 

Tufahija bila najbolja na celoj turi a ćevapi ostadoše nepojedeni prvi put u životu- da ne kudim mnogo, ne valja se. Mislim se, e baš mi se nije dalo, Bosnu mamlaz prošao a dobre ćevape nije jeo, loš omen. Tour the BiH end: ćevapi i tufahija u Višegradu. A sad kišno odelo pa za Zlatibor.

 

Manje nego sit nastavljam ka granici i mislim se e sada će onda da padne čuveni svadbarski kupus na Zlatiboru, iako mu sezona nije. Ima da ga iskopam!

 

Dolazim do putnog graničnog prelaza Kotroman a ono potop svih potopa! Zilion vozila u redu, zahebali i čuvene redove kod Madjara. Sve u cugu ih preteknem i niko se nije bunio, da ne veruješ, praksa rezervisana za razvijene moto destinacije tipa Italija i Rumunija. Kod nas svako malo  pa galame i psuju. 

 

BiH carinik pogleda pasoš, kaže ne treba druga dokumenta, i šeretski dobacuje, kiša a? Reko, jok, sve potaman. On odgovori, samo pravi motoristi cepaju i po kiši, prasnusmo u smeh obojica-kakav kralj!

 

Ni na ulazu u Mokru Goru oni prirodnjaci, šatro čuvari prirode koji naplaćuju ulaz na magistralnom putu nisu bili manje ljubazni. Modernizovali se haračlije pa novu elektro rampu daljinski podigli kada su me videli u daljini- ili im se nije kisnulo, ne znam.

 

Nakon Mokre Gore i skretanja za Taru, kod Kremne i naše baka Jule (o njoj neki drugi put, ali ova baka iz Kremne je carica najveća), kiša je najzad stala a loš put me iznervirao, produžih ka Zlatuboru.

 

Ovaj inače važan, nekada lep i ravan put sada je za žal u totalnom rasulu- amortizeri, opruge i drugo vešanje cviči i zapomaže a ja sve gledam da se nešto ne otkači sa bajka. Sramota za čuvene Užučke putare, u kraju koji je pre Beograda imao i kamene i metalne džade.

 

Najzad, značajno skidam kišno odelo na prepunom parkingu kafane Pastir na Mačkatu blizu Zlatibora gde sam nebrojeno puta jeo čuveni svadbarski kiseli kupus a la Guča, i to prilikom tadašnjih čestih poslovnih poseta ovom turističkom kraju.

 

Mamin Lički je bolji, ali ko će dočekati novembar. Elem, užurbani konobar kaže da nema! Samo pečenje i roštilj, reko jok! Popio tursku kafu, druga mi nije išla nakon one divne kahve u Goraždu. Evo ga najzad i ratluk .

 

Sada već dobrano gladan manično googlam, ne bi li utekao kiši koja me prati od Sutjeske, i vidim da kupusa ima u restoranu Petrović u Čačku, na putu za Guču. Eee, mislim se... tradicija je to, a super ocene...reko... taman, usput je.

 

Preko Užica brzinom munje stižem ovčarsko kablarskom klisurom do Čačka, optirajući da dok letim ne gledam u prekrasnu Zapadnu Moravu kako se ne bi gladan slupao u istu. Džada fenomenalna ali velika gužva- čeka se otvaranje autoputa deonice Čačak-Požega. Mislim se, ja upravo sa trase Titovog AVNOJa pravac u Čačak, jedinom gradu u SFRJ u kom Tito nikad nije bio. Not harmonično- loša moto karma, ali kupus je kupus. 

     

Ispostavi se da je restoran Petrović zapravo iznad grada sa prelepom panoramom na Čačak, da je sjajna usluga, a kupus sa suvim mesom i dodatkom Zlatarskog sira skroz po PS-u, već kada više nema JUS-a! I domaće šnenokle sa bademima su bile super- nateraše me, šta ću, i ne mnogo slatke- baš kako volim, skupa sa čašom Rubinovog rosea staviše lepu, debelu tačku na ovu moto turu, ma pomalo i znak uzvike. Ili da budem malo prostiji.

 

Pomislim, nekada čovek putuje da bi se vratio. Kako se slični poduhvati često brendiraju, odnosno posvećuju, ja sam ovu čašu rosea podigao u čast rodjendanca jubilarca naše Skopske dive Ivane D.S. Živela, idemo... do 101 i nazad! Nekako se karakter ture potrefio za ovu posvetu, snažna i gorda, a mila i lepa.

 

Lagani kruz novim, ovom prilikom baš punim autoputem od Čačka do Novog Beograda bio je već povratak u realnost pred sutrašnji radni dan. Inače, najzad su dodali pumpe na oba pravca Miloša the Grat, prošli put morao sam da silazim u Ljig po gorivo. Ipak se okreće. Volim i ja vas.

 

Suma sumarum, odvozali smo prelepih 1700 km u pet dana, lagano- sa osmehom na licu. Motor i oprema su se super pokazali.

 

Kiše jeste malo bilo na putu iz Drvara ka Jajcu, i malo više ka i od Tjentišta, ali što bi BiH carinik rekao "samo pravi motoristi voze i po kiši"

 

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

 

Evo i prologa, bisa, adenduma malog, na zahtev publike koju sam umislio- a malo mi za sriću treba. Isti je na temu kafenisanja i gošćenja tokom moto tura. Važna dimenzija istih, važnije od koji motor voziš i isto toliko koliko je važno koje trase voziš i sa koliko novih ljudi i priča se obogatiš- tako nekako. 

 

Jedan je Balkan, i nizašta ga ne bih menjao. Suda mi je lepo kada daleko otputujem a najlepše mi je baš ovde. U šest dana posetili smo  dvadeset i pet restauracija i ugostitelja. Svuda je bilo super, od Novogradiškog dukata i R3 kafića u Novi Gradu do Čačanskog Petrovića na brdu. Od fantazija hotela u Kostelskom Buku do Pastira na Mačkatu, od Ripačkog slapa do Anike u Višegradu, od Vlajka u Čadjavici do Bosanke u Goraždu, od Hotela Central u Vlašićkom Babonovcu do Tenotriuma i Vile Maglić na Tjentištu, od Ivine Arke u Livnu do Mosko izvan Trebinja , od kafića u Sinju do Hercegovačke Priče u Trebinju, od Bobisa na Splitskoj Rivi do picerije Dalmatino i hotela Horizonti u Baška Voda, ma svuda smo radosno prispeli i osećali se dobrodošli. 

    
Šta smo jeli i pili vidi se na po nekoj fotografiji, smoreni neka preskoče, ali ono važnije jeste da su svuda bili ljubazni i spremni za mali razgovor toliko važan svakom motoristi na turingu. Ne mogu se oteti utisku da za ovo nije zaslužan samo Booking, Google review, i Tripadvisor, već da se standard usluživanja svakako razvojem turizma i preduzetnišvom podigao u celom našem regionu u odnosu na pre par decenija. Nema više masnih namrgodjenih konobara sa brkovima...ljudi se bore za biznis i gosta.

 

Generalni utisak glede usluge je čini se mnogo bolji nego na nekim zapadnim destinacijama gde klinci rade za tamošnji minimalac. Trudbeničko im hvala svima, ovim našima. Viva ugostitelji, viva moto turing i turizam! 

 

Živi i sretni bili!

@Copyright, Mladen Momčilović, 2024

 

 

 

 

 

 

Promenio pre 2 sati član maxmladen