Jump to content

Moto Zajednica

Put na istok: Pamir, Mongolija, Sibir, ka izlasku Sunca!

Recommended Posts

  • Svrati ponekad, 111 postova
  • Lokacija: Beograd

Putnici su stigli u Kizilordu gde će prespavati, a sutra nastavljaju dalje. Prenosim poruku:

 

Stigli smo, ocajno tezak dan. Pala je kisa u pustinji. Obojica smo overili prasinu, skoro na istom mestu, ali sve je ok. Sutra nastavljamo dalje.

 

Stigla je i jedna fotografija:

Kad-kisa-natopi-pustinjski-pesak-2.jpg

Kad kiša natopi pustinjski pesak

  • Podržavam 9

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • REW/Hit The Road, 502 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: BMW R 1250 GSA

To su pravi heroji, ništa ih ne može zaustaviti. Iz proverenih izvora imam informaciju da je pad snimljen kamerom, slučajno, kako to obično biva. Kada se vrate gledaćemo zanimljive snimke.

 

Za septembar rezervišem Dom omladine.

  • Podržavam 1

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Svrati ponekad, 111 postova
  • Lokacija: Beograd

Evo malo slika iz pustinje:

 

Polazak iz Aktobea:

Polazak-iz-Aktobea-2.jpg

 

Prelepo nebo nad kazaškom pustinjom:

Prelepo-nebo-nad-kazaskom-pustinjom-3.jpg

 

Pored puta, slobodne:

Kamile-22.jpg

 

Naša sledeća tri prenoćišta:

Putokaz-4.jpg

 

Prići ću, pa šta bude:

Kamile-25.jpg

 

Vrućina i sunce, šta bih bez naočara:

Kamile-8.jpg

 

Peščane dine pored puta:

Pescane-dine-1.jpg

 

Slučajno poznanstvo na putu, vozači kamiona iz Irana, moraju da posluže goste, za ručak iranski specijaliteti:

Za-rucak-iranski-specijaliteti-2.jpg

 

Predveče stižemo u Aralsk:

Dobrodosli-u-Aralsk-2.jpg

  • Podržavam 11

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Integrisan, 8301 postova

Telegrafski, usled kilavog Interneta:

 

Izašli smo iz pustinje! Živi i zdravi.

 

Prelepih i teških tri dana. Bilo je svega, uhvatila nas provala oblaka u pustinji (eto i to se dešava ponekad :lol:), zatekla nas na pesku sa putnim gumama, bilo malo overavanja blata i to je za ljude. Stigli smo do Šimkenta i ponovo smo u zelenom ;). Još da se dovučemo do Uzbekistana, Taškenta i onda se par dana odmorimo.

 

Toliko smo dobrih i zanimljvih ljudi sreli, da sam ushićen ovom deonicom. Kada uhvatim pola sata slobodnog vremena, pisaću... Ljudi su blago i čudo, ne samo prokletstvo, ove planete!

 

PS: što se padova tiče - klasika: prešli 80km po pesku i blatu i onda 500m pred asfalt overili obojica (na penjanju uz nasip buduće trase puta). Snimak postoji, reče već Željko...

  • Podržavam 10

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Svrati ponekad, 240 postova
  • Lokacija: Beograd
  • Motocikl: Crveni...opet!!!

Bravo momci, samo napred!!!

@Mimi Znaš ono što sam rekao da ću da kupim motor od tebe kada se vratiš sa puta? Računaj 1.000,00 EUR manje... :-D :-D :-D

 

Sent from my HTC Desire C using Tapatalk

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Integrisan, 8301 postova

- IV -

 

Put od Aktobea do Aralska, deonica za taj 7. jun duga je nešto preko šest stotina kilometara, poznat mi je od ranije. Put nije preterano težak, makar ne na klasičan, tehnički način. Izazov ovde dolazi iz dugih rastojanja koje valja prevaliti bez odmora, kao i potrebne discipline da se te dugačke deonice u istom i razumnom ritmu prevezu. Onako kako je potrebno da potrošnja goriva bude u okvirima koji vam garantuju da ćete doseći sledeću postaju za dopunu, jer njih u pustinji nema ni mnogo, ni često.

 

Na mom prethodnom putovanju kroz iste krajeve, upravo ova rastojanja pravila su mi uvek prisutan problem. Onomad, gotovo sve vreme kroz pustinju imao sam vetar u prsa, motor sa rezervoarom koji prima svega dvadesetak litara goriva, te kanticu sa dodatnih pet litara vezanu za desni nogostup suvozača. Čak dva puta sam, iskoristivši pre toga i svo gorivo iz kantice, na poslednjim isparenjima benzina dohvatao dopunu na nekoj željno čekanoj benzinskih stanici u pustinji. Neprijatan osećaj, zaista.

 

Otkrivam da ovoga puta uživam u situaciji: odluka da promenim motor kome sam bezgranično verovao i koji me je bez greške služio sve one kilometre i da pređem na novi, jedan broj veći, najzad počinje da se čini opravdana! Preko trideset litara goriva koje nosim u rezervoaru sada, uz onih istih dodatnih pet, daju mi autonomiju dovoljnu da, više čak ni u pustinji, ne razmišljam o potrošnji goriva, niti o putnoj brzini.

 

Cena je visoka, ukupno skoro pedeset kilograma teži motocikl za istu snagu agregata, nov i neproveren, u meri da mu još ne verujem bilo šta, kao i finanijski gubitak koji promena vozila uvek sobom nosi, sve su to loše strane učinjenog preduzeća. No, eto, u trenucima tih dugih kilometra kroz pustinju plaćena cena polako počinja da ima smisla, dolazi na svoje. Adaptivno ogibljenje, uz preko pedeset procenata veću autonomiju motocikla, najzad se čine kao dobra i opravdana investicija.

 

U tom trenutku dakle, žureći kroz pustinju, rečena promena motocikla je dobrodošla i aktivno uživam u njoj. Dodajem u jednačinu još i glasnu muziku, vozim bez razmišljanja i dubljih kalkulacija o potrošnji, na improvizovanom tempomatu opuštajući desnu ruku.

 

Kao da se i pustinja predala, sve vreme imamo povoljan vetar u leđa i idealnih trideset stepeni Celzijusa.

 

***

Na pumpi u Karabutagu, dvestotinak laganih jutarnjih kilometara od Aktobea, na raskrsnici puta koji će preko Kostanaja, severom zemlje, doseći prestonu i gizdavu Astanu i ove naše rute koja pravo na jug kroz pustinju vodi do Šimkenta, stajemo da dopunimo gorivo. Ovo je poslednja benzinska postaja pred pustinju i valja tu dopuniti motore, a okrepiti vozače.

 

I dok u hladovini nadstrešnice srčemo lokalno energetsko piće, hiljaditi put objašnjavajući odakle dolazimo, gde smo se zaputili, a onda i neizbežno koliko koštaju naši motocikli (imamo spremne makro odgovore za svako od ova tri pitanja, ne korespondiraju uvek sa istinom, doduše), iz daljine prilazi još jedan motocikl.

 

Brundajući, karakteristično džangrizavi zvuk motora odaje bokser agregat, dok način promene frekvence zvuka u vremenu, Doplerov efekat, uvežbanom uhu nepogrešivo odaje da se motocikl približava. Sve ovo, sada i na ovom putu, može da znači samo jedno: pristižu stranci, još neko iz velikog bratstva putnika!

 

Ispostaviće se ubrzo da to dolazi interesantan bračni par Italijana, on vozi, ona fotografiše, i to upravo iz Uzbekistana, dakle odande gde mi uvižajemo, na manjoj verziji istog GS motocikla kakvog i sami vozimo.

 

Radimo ono što svi putnici u toj situaciji rade, posle brzog i letimičnog upoznavanja, dugo i podrobno razmenjujemo informacije. Oni donose vesti o situaciji sa graničnim prelazima između Kazahstana i Uzbekistana, mi njima pravimo kompletnu rutu do kuće, instant tu na benzinskoj pumpi u Karabutagu.

 

Voleo bih da kažem da su nam Italijani doneli dobre vesti. No, na žalost nisu.

 

Tada i na tom mestu prvi put potvrđujemo ono što smo već i sami saznali: Pamir nije prohodan. Besni rat i vlasti su trenutno zatvorile put!

 

***

Aralsk ima novi hotel!!!

 

Čiste sobe, siguran parking u garaži, hej, čak je i Internet na raspolaganju!

 

Ko se seća moje neverice i razočarenja rupom u kojoj sam prespavao kada sam se prethodni put zadesio u Aralsku, a koja pretenciozno i ničim opravdano sebe naziva gostinica, umeće da podeli sa mnom oduševljenje ovim progresom.

 

Progres u Aralsku, zapitaće pažljivi čitalac? Jeste i neka, zaslužili su posle svega što ih je snašlo, pa neka je i ovako na kašičicu…

 

***

 

Šest stotina i dvadeset kilometara kroz pustinju tog 7. juna bili su najlakša i najprijatnija etapa dotadašnjeg putovanja. Čini mi se da smo više vremena i truda potrošili na fotografisanje sa kamilama, umeju to da budu mrzovoljna i nepoverljiva bića, nego što smo potrošili sebe na tu vožnju do Aralska.

 

Ko bi u tom trenutku i pomislio da velika iskušenja slede? I to odmah, upravo u sledeća tri dana?

 

No, ja sam nekako znao.

 

Ovakva putovanja ne idu nikada lako. Ne biva, mora da se plati, da se težina izbalansira, poput nekakvog kosmičkog kantara sudbine...

  • Podržavam 8

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Integrisan, 8301 postova

Mali Severian, odlično mu ide :takoje: :

Mladez-Kazahstana-1.jpg

 

Sada original, u velikoj pustinji:

Negde-u-pustinji-3.jpg

 

Ume put u Kazahstanu na momente i ovako da izgleda:

Prelepo-nebo-nad-kazaskom-pustinjom-6.jpg

 

Nekada luka u Aralsku, sada pustoš. O Aralsku sam pisao već onoliko, neka je sada samo ova fotografija:

Aralsk-nekada-morska-luka-sada-pustos-2.jpg

  • Podržavam 9

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Integrisan, 8301 postova

Gledam sada šta sam gore nakucao i eto ga, zaboravih da vam prenesem kako su nas dva iranska vozača kamiona, tamo na kazaškom parkingu kraljevski ugostila, ranije je Violeta već pokazala jednu od fotografija sa te zgode.

 

Neverovatan je taj iranski narod i opet, iznova i iznova, ne prestaju da me iznenađuju. Čak i kada sam već postao siguran da nikada neću, da ne mogu, potceniti njihovo gostoprimstvo.

 

Ovoga puta nije to bila ni činjenica da smo bili gladni, a bez jake hrane, pa su nam oni bili dar sa neba, ni činjenica da je hlad njihovih kamiona bio jedini hlad u pustinji, a da nam je hlad trebao.

 

Dali su nam svoje bolje dve stolice, a oni, stariji, seli su na neke manje, klimavije. Dali su nam svoje najbolje dve konzerve ribe, a oni su jeli stari pasulj. Čekali su da se prvo mi najedemo, a oni su jeli uglavnom posle toga, sve zastajkujući i nas nudeći.

 

Upoznali su nas pet minuta pre toga, na tom istom parkingu. Neće nas više nikada videti, vrlo verovatno.

 

Volim taj iranski narod i voleću ga verovatno uvek. Retko dobri ljudi, ne pričam sada o političkoj eliti, znate to, ti su priča za sebe, tih 5 miliona. Ostalih 70 miliona su so zemlje, čast sveta - eto, to su ti Iranci, obični ljudi. Domaćini u tuđoj zemlji! Putnik NE SME da ostane gladan, nema tu za njih dileme. Čak ni u seni kamiona, u tuđem pesku, devet dana vožnje kitajskog gruzovika daleko od Irana.

 

Zavidim im na toj dobroti...

  • Podržavam 27

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Hit the Road, 1415 postova
  • Lokacija: vinca, beograd
  • Motocikl: BMW R1200GSA

Polazak iz Aktobea i redovan pregled motora od strane lokalaca 1ups.gif

 

Polazak-iz-Aktobea-1.jpg

 

 

Fantastican novi asvalt, prelepe slike pred ocima, vetar u ledja, prijatna temperatura - elementi koji obecavaju kvalitetan dan i opustenu voznju!

 

Prelepo-nebo-nad-kazaskom-pustinjom-2.jpg

 

Prelepo-nebo-nad-kazaskom-pustinjom-4.jpg

  • Podržavam 7

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Hit the Road, 1415 postova
  • Lokacija: vinca, beograd
  • Motocikl: BMW R1200GSA

Pojavljuju se prve pescane dine, a sa njima i prve kamile. Usli smo duboko u pustinju...

 

Pescane-dine-3.jpg

 

 

Pescane-dine-4.jpg

 

 

Kamile-26.jpg

 

 

Kamile-22.jpg

 

 

Kamile-1.jpg

 

 

Egzotika.jpg

 

  • Podržavam 5

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Hit the Road, 1415 postova
  • Lokacija: vinca, beograd
  • Motocikl: BMW R1200GSA

U suton dana stizemo u Aralsk, gradic nekada na Aralskom moru, a danas udaljen vise desetina kilometara od onoga sto je ostalo od mora...

 

Neposredno-pred-Aralsk.jpg

 

 

Dobrodosli-u-Aralsk-1.jpg

 

 

Dobrodosli-u-Aralsk-2.jpg

 

  • Podržavam 5

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Zainteresovan, 841 postova
  • Lokacija: Montenegro - PG
  • Motocikl: Honda Varadero xl 1000 v

Svaka cast Irancima na gostoprimstvu . Nisam znao da je to tako dobar narod ...

Fotografije su vam odlicne , hvala sto ih dijelite sa nama cesto 0takoje.gif

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Integrisan, 8301 postova

- V -

 

Deonica puta od Aralska do Bajkonura, čuvenog i najvećeg svetskog aktivnog kosmodroma, duga je svega dvestotinak kilometara. Odličnog puta, koji promiče ispod naših točkova rutinski i brzo.

 

Bajkonur je i dalje zatvoren grad, ovoga puta me to ne iznenađuje, očekivano je. Sve cene su i dalje u ruskim rubljama, cena goriva na pumpama je ista kao u Rusiji, dakle značajno viša nego u ostatku Kazahstana.

 

Snimamo otvoreno ispred KPP-a koji na ulazu u grad kontroliše ruska policija, naravno u kontra smeru. Niko se ne buni. Snimamo i na najboljoj lokaciji izvan grada, sa koje se vidi jedan od brojnih tehničkih centara kosmodroma (inače, o tome sam već ranije pisao, kosmodrom se prostire unaokolo približno u obimu od dve stotine i pedeset kilometara gledano u pustinju i stepu).

 

U Aralsku se prethodne noći spustila prava provala oblaka. U sred pustinje, pesak je kisnuo kao zemlja pored Amazona.

 

***

Posle još osamdesetak kilometara korektne daroge (puta), prelazimo Sir-Darju. Mitsku reku, prvu od dve najveće pritoke nekadašnjeg Aralskog mora (druga i danas mnogo veća je Amu-Darja). Izmrcvarena je brojnim irigacionim kanalima duž celog svog toka, više od polovine njene vode razliveno je po pustinji, u patetičnom i neuspelom pokušaju voluntarističkog sovjetskog birokrate da se igra Boga.

 

Dakle, eto je Sir-Darja ispod nas. Neposredno iza novog, tek izgrađenog mosta, sa zapadne strane puta pažnju nam privlači neko komešanje i frtutma.

 

Gledam bolje, auh, da li je istina ovo što vidim i na šta mi Mimi obraća pažnju?

 

Na obali reke stoji auto, sva vrata su širom otvorena. Čovek vezan za stub, žicom, sa rukama ispred sebe, nepomičan. Oko automobila desetak policajaca, dok još jedna patrola pristiže. Očigledno je u toku uviđaj.

 

Da li je živ, mislim se? Da jeste, valjda bi ga prvo odvezali, pa tek onda merili i fotografisali, ne izgleda ovo dobro, mrmljam šokiran sebi u bradu.

 

- "Ovaj nije živ", Mimi preko radio veze završava moju misao.

 

I posle kampuj pored Sir-Darje… Hvala Bogu i rojevima dosadnih komaraca što smo tu ideju juče napustili brže nego što smo je i zamislili.

 

***

Dan se razvlači, vrućina je velika. Na putu ka Kyzil-lordi ulazimo u deonicu bez asfalta, dugačku nekih osamdesetak kilometara. Nije teška, samo jako prašnjava, onako pomalo dosadna, no tehnički relativno uobičajena, uostalom takva da je prošle godine nisam čak ni zapamtio.

Prvih četrdeset kilometara prelazimo lako i rutinski. Stajemo da se odmorimo, onako kako to uvek činimo u sličnim situacijama.

 

Na zapadu primećujemo olovno crne oblake. Seva i očigledno pljušti kiša, posle dovoljno kilometara u takvim stvarima ne grešite. Prosto, umete da prepoznate.

 

Dobro, majkoviću, naričem u mislima, hoćemo li na ovom putovanju pokisnuti i u pustinji?

 

***

Hoćemo, Bogo moj, izgleda da hoćemo, mislim se dvadeset prašnjavih kilometara kasnije.

 

Evo je, prokletnica, diše nam za vrat, a munje i gromovi ozbiljno zabrinjavaju Mimija ("Da isključujem radio i navigaciju, ovo ozbiljno udara?", pita me. "Ma, jok", tešim ga autoritetom svoje diplome. A mislim se, džaba brale, kada su nam tintare daleko najviše tačke u ovoj pustahiji, ako udari, ima da te drmne u čelenku, baš tu negde gdi ti taj brend od kacige stoji kao meta…)

 

U sred ničega, a ispred oluje, srećemo četiri Čeha, o njima su nam već pričali Italijani. Iz Tadžikistana se motociklima vraćaju kući, ovde su zastali i spremili kamp očekujući nastupajuću oluju, za njh nema smisla da presiraju, ne kada idu direktno u (ne)vremenski front.

 

E, džaba bežanje sada, mora sada da se sjaši, da se pitamo, putnički da razmenimo informacije.

 

***

Informacije su za nas bile loše.

 

A oluja nas je stigla. I okupala. I onda prestigla.

 

***

Kada u pustinji padne velika kiša to nikada ne traje dugo. Brzo dođe, sruči na vas svu silu vode, izgleda to nekako dramatično i pomalo strašno, ali brzo i prođe.

 

Kada u pustinji padne velika kiša, a vi ste na deonici peskovitog puta, stvari veoma brzo postanu veoma loše po vas. Ako pri tom vozite pretežak motocikl, sa putnim gumama, proterati prokletinju kroz zadatu vam situaciju skoro da postane nemoguće i beznadežno.

 

No, muški se držimo. Prelazimo još dvadeset teških kilometara, uz samo jedno (moje!) zaglavljivanje u blatu i vlažnom pesku, no i odatle sam se nekim čudom sam i bez pomoći isčupao.

 

U daljini vidimo tablu nove deonice puta, možda ni pet stotina dodatnih metara. Naše muke su skoro gotove!

 

U tom nas neke ruske kamiondžije zaustavljaju, objašnjavaju da je jedan kamion zaglavljen ispred u blatu, preprečio je put. Rukama pokazuju, vratite se nazad, popnite se na novu, još nezavršenu, trasu puta. Da tako zaobiđemo situaciju, da ne čekamo, pa mi smo pametniji od svih ostalih, vozimo motore, sve to mislim u jednom cugu, dok okrećem motor na blatnjavom putu.

 

***

Stojim ispred penjanja na nasip nezavršene trase budućeg puta. Vidim, hmmm, pesak i blato su duboki, neće to ići.

 

No, gubim strpljenje.

 

Dajem oštar gas kratko, dok je makar još malo tvrdo, pa na inerciju pokušavam dalje. Putne gume se momentalno oblažu blatom, gube svaku trakciju, a meni motor pada na levu stranu.

 

Glup pad, gubitak strpljenja! Povećavanje rizika bez pravog razloga, jer eno ih tamo, kamioni već probili čep, polako jedan po jedan izlaze na asfalt. Kada čovek padne iznenada, to se dešava, šta da se radi. Glup je onaj pad za koji unapred znaš da će ćeš najverovatnije pasti, prosto su okolnosti takve, no ipak kreneš, jer si potrošio svo strpljenje za taj dan.

 

Mimi pritrčava i podižemo moj motor, uspevamo da ga izguramo gore na put, sami, bez da smo morali čak i da raspakujemo prtljag. Odlično, jeftino prođoh…

 

No, Mimi odlučuje da proba i on. Pokušavam da mu objasnim da je ispod bar 15cm žitkog peska i blata, no i on je izgubio strpljenje, neće ponovo nazad.

 

Bira bolju putanju, zaleće se i skoro uspeva. Skoro.

 

Motor pada u "minus", onako primetan i ne možemo da ga podignemo sami. Svakako ne bez da ga raspakujemo. U tom premišljanju hoćemo-nećemo (bolje da sačekamo još malo ;)), niotkuda, stvori se policijski džip. A, onda za njim i još jedno terensko vozilo puno nekakvih radnika, valjda onih koji rade na istoj toj trasi novog puta. Svi zajedno podižemo motor i potom ga izvlačimo na put. Čudo jedno šta desetak složnih ljudskih ruku može lako i za vreme kratko ;) da postigne!

 

U principu, mislim se, ovaj Mimijev pad – eto, još gluplji…

 

***

Prethodno, dok nas kvase prve kapi budućeg olujnog pljuska, i od Čeha dobijamo potvrdu vesti koju smo dobili od Italijana: Pamir je zatvoren, zakrit, neljza…

 

U sumornom raspoloženju ulazimo u Kyzil-lordu.

  • Podržavam 9

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

  • Integrisan, 8301 postova

Na istom mestu, godinu kasnije:

Baikonur-2.jpg

 

Još nismo svesni šta se upravo odigrava sa druge strane mosta:

Reka-Sirdarija-nekada-je-hranila-Aralsko-more-1.jpg

 

Čekamo pomoć:

Kad-kisa-natopi-pustinjski-pesak-1.jpg

 

Svi kao jedan, izvukosmo motor:

Pomoc-na-putu.jpg

 

Umor:

Umor-znoj-i-prasina.jpg

  • Podržavam 10

Podeli ovaj odgovor sa prijateljima


Link to post
Share on other sites

Pridruži nam se!

Možeš sada da napišeš svoj odgovor, a kasnije da se registruješ. Ako imaš nalog, uloguj se i napiši svoj odgovor.

Gost
Odgovori na ovu temu...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.



  • Aktivni korisnici   0 članova

    • Nema ulogovanih članova koji gledaju ovu stranu.


×
×
  • Create New...

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja