Čačkao sam po pretrazi, jer me svrbi tzv "biker friendly" smeštaj za dvoje u Budimpešti i nisam uspeo da nađem. Ako ima negde tema o tome neka admini prebace. U principu, kao najbližu destinaciju Budimpeštu godinama ostavljam za kasnije, ali bi konačno bio red da je posetim u nekom od narednih vikenda. Ako neko ima dobrih iskustava sa pre svega čistim smeštajem, gde se na sigurnom može ostaviti motor, neka podeli lokaciju. Valjalo bi da je smeštaj dobro pozicioniran u odnosu na javni saobraćaj, kako bi se uz što manje muke obišlo sve što valja videti. Naravno (ukoliko takva tema već ne postoji, a čini mi se da ne) smisleno bi bilo da se ovde podele dobra iskustva sa smeštajima u zemlji, okruženju, širom Evrope, ali i sveta, koji su prilagođeni našim potrebama. Verujem da bi takva baza značila svima nama putnicima namernicima na dva točka, pre ili kasnije. Svako dobro!!!

Albanija je zemlja gde će vam, u najboljem slučaju, izvaditi bubreg prvom prilikom. Znajući tu činjenicu ja sam u danima pre putovanja pio dosta tečnosti kako bi bubrezi bili u što boljem stanju, čisto da se ne brukam kada dođe do tog neizbežnog događaja. Takođe imaju bunkere na svakom ćošku, ekstremno su siromašni i mrze nas. Eh, sad kada je taj formalni deo proser... hoću reći uvoda, gotov može da se krene sa putopisom 3-4 godine planiranja, maštanja i iščekivanja, čitanja svih mogućih putopisa, spajanja mesta koja deluju zanimljivo putevima koji deluju zanimljivo... Sve to se na kraju kondenzovalo u putovanje od 13 dana, od toga 8 u Albaniji a ostatak u Crnoj Gori i Makedoniji (Srbija je ovaj put tu samo kao prostor između kuće i početka avanture). Mnogo, mnogo vožnje van asfalta, neverovatne prirode, dobrih ljudi. Albanija je najbliže mesto gde možete doživeti avanturu u nekom drugačijem okruženju od onoga na koje smo navikli. Za početak omanja gomila fotki, da vam zagolica maštu Srbija: Obećavajući početak putovanja, 60km od kuće sa svetlima koja ne rade. Malo je falilo da okrenem kući i batalim sve. Od Valjeva prema Divčibarama. Stara trasa Ćire, od Užica prema brani jezera Vrutci. Crna Gora: Prokletije, krug oko Hridskog jezera. Prokletije, krug oko Hridskog jezera. Hridsko jezero Albanija: Vermosh dolina. Prilaz selu Teth u istoimenom nacionalnom parku. Teth... Južni put Teth-Skadar. Ostalo je još 65km neasfaltirano, od toga je bar 10 spremno. Jezero Koman. Jezero Koman. Dolina Volbone. Dolina Volbone. Ovde se završava "standardno" avanturističko putovanje Albanijom. Odavde ljudi uglavnom okrenu na obalu ili nazad u Evropu. Naselje Kam, blizu kosovske granice. Isto što i prethodna fotka, samo bez naselja. I još Albanije, velika kartica na aparatu pa ima fotki... Rekosmo da ima bunkera. Ovo je makadamski put između Kukes-a i Peshkopi-a. Od Peshkopia prema nacionalnom parku Lure. Kamp na jezeru Madh. Nacionalni park Lure. Ovde uglavnom stoji šraf za ispuštanje ulja čija je jedina funkcija da zadrži ulje u motoru. Nema šrafa=nema ulja. Zanimljiv scenario u vukojebini, 40km od civilizacije... Naselje Bize. Napušteno, izuzev par pojedinaca i vojnog skladišta. Pogled sa vrha planine Tomor, okolina Berat-a. Put između sela Gjerbes i Gramsh jednim delom vodi kroz korito reke. Nema drugog. Nadaš se samo da je vodostaj nizak kao što je bio prilikom moje posete. Ovo BOLI kada udari!!! Napušteni vojni aerodrom u okolini Berat-a. Nažalost ipak ima neki čuvar i nije se moglo ući unutra, pokušao sam Berat... Gradove ne volim i izbegavam ih prilikom putovanja. Ovo je izuzetak i rado ću se vratiti. Stari most u okolini Berat-a, turski period. Park prirode Frasher. Najduža spojena deonica bez asfalta. Corovode-Frasher-Clirim-Marjan-Voskopoje. Selo Selenica, svrate me ljudi na kafu (odbijam u 99% slučajeva), ispostavi se da imaju mladu, lepu 'ćeru koja parla Engleski, u roku od 5min mi ponude da prenoćim kod njih... Inače je bio usran dan i nikako mi nije prijao. Veče je to sve nadoknadilo (ne, ne onako kako zamišljate ). Visok nivo nadrealnosti ovog trenutka. Selo u albanskim planinama, letnja kuća porodice iz Tirane. Unutra zatekneš V gitaru sa sve Sepultura nalepnicom i čoveka koji to svira. Blizu grada Maliq. Nisam video nijedan čitav industrijski objekat tokom celog putovanja. Zadnji dan u Albaniji, zadnja deonica van asfalta. Prečica između Maliq-a i Podgradeca. Prvo sam se ovde zaglavio na uzbrdici... ...a onda ovde, 500m dalje, u blatu. Blato je od one sorte koja vas guta. Trebalo mi je bar pola sata kopanja da oslobodim motor. Pola sata čučanja, sedenja i psovanja u blatu. Tu sam okrenuo. Gorivo je bilo pri kraju i nisam bio siguran da put prolazi do tamo gde meni treba. Makedonija: Divlji kamp na Ohridskom jezeru. Nit sam video Ohrid nit sam smočio noge Nacionalni park Galičica iznad Ohrida. Kajmakčalan. Komentar bilo kakve vrste nije potreban. Srbija, drugi put: Za razliku od prethodnih putovanja gde je bilo pregršt glupavih, bezazlenih padova u mestu i pri malim brzinama toga ovaj put nije bilo (dobro, jednom u mestu pri silasku sa Kajmakčalana ali zanemarićemo).

Zdravo svima, U svijetu motocikala sam nepunih godinu dana. Zelim da uzmem neki adventure motor (voge 525dsx mi je na umu). Interesuje me da li postoji mogucnost kupovine motora iz salona, koji su korisceni za testne voznje ili su bili izlozeni u salonu/ima (valjda im je cijena manja ?). Da li je neko imao iskustva sa ovim. Kakva je situacija kod nas u CG sto se tice ovoga?

Jeste li još tu? Izvinite što kasnim! Neće se ponoviti! Prošle godine smo radili rekapitulaciju sezone već prvog januara, a sad se malo odužilo. Jbg... Biću iskren. Nisam ni plairao da pišem, ali onda se desio niz malih ali stimulativnih okolnosti i eto me! E sad na šta će da liči, to ćemo da vidimo, jer kao i prošli put, pojma nemam kako ću da vodim ovu priču, posebno zbog toga što ovaj put pišem suvog grla (zbog anestezije - sveže ušiven i zavijen) - a to nije dobro. Mala napomena: Računam, ako ste već ovde, da se već poznajemo. Ako se ne poznajemo, tj. ko nije pročitao prošli putopis, odmah da ode tamo da se upoznamo ili da zatvori ovu temu! Sad kad smo postavili niska očekivanja od autora i visoka očekivanja od publike - možemo da počnemo! Inače, za ovaj tekst posebno su me podstakli Pamela Anderson, Ministarstvo zdravlja, a i @severian. Pre nego što pomislite da nisam normalan zbog ovog uvoda, koliko god bili u pravu ili krivu, dužan sam malo objašnjenje. Pre dva dana, tj večeri, iz krajnje dosade (ili zavisnosti od ekrana) palim Netflix. Tražim, listam, klikćem... Naslovi koje mi nudi me navode da preipitam svoje mentalno zdravlje. Danas, algoritmi za pretragu sadržaja vas bolje poznaju od rođene majke ili supruge. Tako razočaran jer Netflix dijagnostikuje da nešto sa mojim ukusom nije u redu, malo je falilo da ugasim TV, kada niotkuda, između nekih horora i svemirskih neostvarenja, iskoči ona! Ko nije pogledao - topla preporuka! Ima sisa u filmu. Međutim, nisu grudi i guzice to što je dalo podsticaj da vam danas pišem. Moglo bi se ovo pretvoriti u analizu ovog dokumentarca, ali nećemo ići toliko duboko u filozofiju. Ukratko rečeno, gospodjica, sad već u lepim godinama, je u dokumentarcu podelila mnogo svojih uspomena u vidu snimaka (da, i onih snimaka) i tačno se vidi da su joj ti zapisi pomogli da svoj život živi više puta kroz njih, a upravo zato meni putopisi i snimci služe. Nisam baš njenih godina, ali u moje vreme ona je stvorila svoja najvrednija dela kad je reč o zapisima svojih avantura. U mom rekapitulacionom putopusu neće biti seksa na čamcu, niti seksa bilo gde - bezbedni ste! Susret sa TV drugaricom iz detinjstva je bio korak broj jedan da se latim tastature. Sasvim slučajno, već sutradan, tj danas, nalazim se u čekaonici kliničkog centra, sa istim onim osećajem u stomaku kao kad stojite motorom ispred nekog nesavladivog brda i spremate se za uzlet bez znanja šta će sa vama biti do gore, i čekam da me prozovu na plastičnu hirugiju. Ne ne, nije me Pamela inspirisala na plastičnu hirurgiju! Slučajnost je, Majke mi! Bilo je zakazano još od ranije. U čekaonici, kao što možete pretpostaviti, je bilo svakakvih slučajeva. Od onih koji su doneli mladež u čaši jer je sam otpao pre operacije, do onih koijma nije ostalo mnogo života, a opušteniji su od nas koji smo došli za sitnice. Na pripremu pred zahvat je ušlo nas sedmoro od jednom. Obučeni u čiste ali ofucane zelene mantile iz '42. godine (piše broj 42 na mom), sedimo u liniji poslagani uza zid. Medicinske sestre dolaze, opipavaju nam masna tkiva. Jedan medicinski buraz drži krpu na glavi. Šaljivdžija, ali pomalo lud rekao bih. Pitam se gde li sam to došao, i planiram bekstvo. U tom me prekinu sasvim kulturna fina opuštajuća muzikica koju je taj šašavi brat iznenada pustio i počeo da pevuši. Opuštajućo se uz to, mozak se odlučio da ipak ne bežimo. Sedim, čekam i gledam kako moji saborci jedan po jedan izlaze ispod noža zavijeni. Imam vremena da previše razmišljam i zaključim koliko smo i Pamela, blesavi bolničar, stariji gospodin sa ogromnim melanomom i osmehom i ja zapravo slični. Imamo jednu zajedničku stvar - borba neozbiljnošću protiv ozbiljnosti života! Može li se neozbiljnije živeti od zaletanja motora u kojekakve vukoljubine bez ikakvog cilja? A biti takav, pomalo neozbiljan, nema nikakvog smisla ako to ne podelite sa drugima, pa eto, to je bio drugi momenat koji mi je "dao push" ka tastaturi! E sad treći, odlučujući, podsticaj za ovu temu... Pomalo glupavo, bas kao i prethodna dva. Sasvim slučajno, oglasio se telefon. Stigao mail. Otvaram, i vidim @severian postavio temu sa dokazima vožnji i time me bacio u taj režim gde mi se čita i piše po forumu. Ustajem, i evo pišem. BTW, Severianu se izvinjavam na "prozivci". Čoveka nisam upoznao lično, ali eto, kliknuo na forum u pravom trenutku da u kombinaciji sa gore navedenim ubedi moju lenju guzicu da otvori temu. Iju koliki uvod. U mojoj glavi ovo fore napisano je set sasvim logicnih i povezanih događaja, ali neću vam zameriti ako vam ništa nije jasno od onoga što napisah. E sad bi trebalo da se vratimo na temu, a to su motori i vožnja! Pogađate - nema asfalta, ali ima neverovatnih predela, sjajnih ljudi i prelepih iskustava. Ako vam se čita o tome, kliknite na neki lajk na ovoj poruci, čisto da vidimo koliko nas ima, pa da počnemo!

Tamo gdje sam stao u 2018. godini nastavio sam u narednoj godini druženja sa V Stromom. Početak sezone bio je praćen lošim vremenskim prilikama ali to me nije spriječilo da se vozim drumovima Srbije, Republike Srpske (Bosne i Hercegovine) i Hrvatske. Ređala su se kraća putovanja, ali za ono glavno godišnje putovanje još uvek nisam bio spreman. Do poslednjeg momenta nisam znao kada ću dobiti godišnji odmor te nisam bio u situaciji bilo šta da planiram. Petnaestak dana prije godišnjeg dobio sam zeleno svijetlo za dodatnih 10 dana te sam odmah krenuo da pravim plan kuda bih se vozio. Bila mi je želja da obiđem nekoliko moto događaja na kojima do sada nisam bio, ali isto tako sam htio da se „spustim“ do Crne Gore da provedem dva tri dana sa roditeljima koji su u tom periodu planirali da budu u Tivtu. Prikaz maršrute vožnje "Malo po Balkanu i još po kojoj državi, 2019" Za razliku od prošlogodišnjeg putovanja ovog puta sam detaljno provjerio motor pred polazak, uradio mali servis i spakovao samo neophodne stvari. U petak, 5. jula u poslepodnevnim časovima, sa benzinske pumpe „Eko“ započeo sam vožnju pod nazivom „Malo po Balkanu i još po kojoj državi, 2019“. Polazak na putovanje, jul 2019. Tokom prvog dana vožnje bilo je planirano da dođem u Apatin na moto susret kod MK „Panter“. Autoputem do Vrbasa, pa onda vojvođanskom ravnicom do Sombora i moto kampa u Apatinu. Na ulazu u kamp dočekali su me članovi sa širokim osmijehom i domaćom rakijom. Prijateljstvo sa ovim klubom traje još od 2013. godine te se kod njih stvarno osjećam jako prijatno i koristim svaku priliku da ih posjetim. Mladen, moj zemljak i član kluba, mi je ustupio svoju radnu sobu da prenoćim, a ja sam se odužio tako što sam radio za šankom. Nisam htio da konzumiram alkohol u većim količinama jer me je ujutro čekao put dug 320 kilometara. Autor sa Mladenom iz MK "Panter" Apatin, jul 2019. Detalj sa moto susreta u Apatinu, jul 2019.

Od izvora tri putica, vode na tri strane Glavni akteri ovogaaa skupaaaa su.... pu @PaPaja s'Caponordce, @Bojanko s'NC, @GAGI74 s'MT07, Milos s'Burger650 i moja malenkos takodjer s'NC-etom. Ekipa mladih muzicara koja ne pravi mnogo pitanja, dogovara se u 4 reci.... hocemo da idemo tam - hocemo...... kad - tad, moze...... ende. Nema priprema, nema izvoljevanja, nema a sta ti nosis a sta ja da ponesem.... ponesi dokumenta, kes mani i rezervni kljucenzi i prokleto kisno odelo. Zasto bas "Od Izvora Tri Putica", zato sto je Milosu i meni putovanje pocelo u nedelju (16.06), otisli smo do CG, Papaja i ostatak ekipe krece u ponedeljak. S'tim da Papaja odlazi za Cerovac odakle ce krenuti, Boki i Gagi krecu iz Bg-a..... 5 ljudi, 3 tacke ce se spojiti u Albaniji tacnije Skadru..... pa da pocnemo. 1. Dan, ceka nas sledece Nismo nesto poranili, krenuli smo oko 08:30' standardnom rutom, avalski do Mladenovca - Topola - Rudnik gde bese prva pauza. Ne zadrzavamo se mnogo, popili po kafu i izeli palacinci s'dzem u Koti 555, kacige na glavu i vozi misko. Na putu se nista ne desava, nema guzve, ima sitnih radova tako da brzo stizemo do Zlatibora. Zlatibor ki Zlatibor, nema se sta pametno videti, cirkus napravise i da ne duzim dalje, sve vec znate. nismo svratili, picimo dalje do restorana "Borova Glava" pauza, gasi makine pakleno vruce, Milos kao da jos uvek spava ljubi ga Majka posto smo se dobro nakrkali kod kuce, ne zadrzavamo se mnogo na pauzi pali makine, pravac gran. prelaz Jabuka.... tam mala guzva, nista bit'cemo kurturni u redu kako smo usli u CG, tako se navukli neki sivi oblaci, mislim se u sebi pa neces valjda da tuces gde je najlepse tako i bi nanicu joj njenu, 2-3km pred Durdjevica Tarom poce kisa, zamakli dok ne stane, mali skljoc na Mos tukla je nekih 15-20min, ne vise od po sata, dovoljno da ti sjebe najlepsi deo za voznju temperatura za 10C ode dole, par slicica Dj. Tare - Zabljak - Savnik stigli u Niksic, tankaj gorivo te produzi do Bogetica, pao plovak u zeludcu...odosmo na krku restoran "Na Kamenu Podostroskom" i da znate, klopa nije bas jeftina podize se plovak, spusta se lagano mrak, ustaj Losmi Ostrog nas ceka Parkirali se, poskidali sta smo imali, usli unutra, prizor neverovatan. Za divno cudo nema guzve, vrlo malo ljudi. Darovali te gledamo hocemo li nociti napolju il untra. Milos kaze da su najavili moguce pljuskove u toku noci, sto me je odmah navelo na misli od pre dve godine.... uzas! Poceo je duvati jaci vetar, unutra se oseca na ustajalo, ma nikako... tako da grabimo cebad, ambolije, jastuke i idemo vani. taman kad smo sve namestili, vetar prestaje da duva.... ima neceg, kazem ja sam sebi Laka noc, vidmo se sutra.....

Moderni putopisi se sve više prezentuju kao video snimci u kojima lakše opisujemo i pokazujemo kroz šta smo sve prošli na putu. Tako ću i ja ovaj moj putopis do crnogorskog primorja, najlakše opisati i Vama prezentovati sa linkovima video snimaka, a prije nego postavim linkove da napravim uvod u cijelu priču. Naime kako i sami dobro znate da zimski dani za nas bajkere prolaze u planiranju putovanja, nagon za putovanjima je nadirao sve jače, da naprosto nismo mogli čekati da se temperatura ustali na visočije podeoke nego odlučismo da otvorimo sezonu kako tako pa makar i ćuskije padale. Tri bračna para, iz Novog Pazara, uputiše se u toplije krajeve, te preko leda do mora. polazak i prvi dan beše ovako: kad se već raskravismo, i stigosmo u toplije krajeve onda su počele ludorije, kakve samo na put iznose ljudi u krizi srednjeg doba sljedećeg dana, nešto ozbiljnije ponašanje uz poneku sarkastičnu poemu pa onda Kotor i poluledeni povratak kući Iskreno se nadam da će Vam se svidjeti ovaj kako na početku rekoh moderni putopis, te u smislu podrške mom saborcu na dvotočkašu Enisu Gusincu, stisnite lajk, subscribe i zvonce kako bi mu dali još elana da predstojeću moto sezonu i dalje vrijedno bilježi ovim video snimcima.

Imam 61 godinu,stari rokerski lisac...Odlazio ranije na more sa GSX 1100 ,Wild Starom itd... Sada imam izazov da krenem Yamahom Xenter125 od Rume do Budve i nazad.Šta mislite?

Pozdrav ! Hvala na primanju u klub! Zanima me, ima li ovde neko, tko je sa motorom radio putovanje Makedonija-Albanija- Crna gora i ima TRACKS.. Ne zanimaju me baš asfalt putevi, nego koliko moguče off road, seoski lokalni putevi preko brda i sela.. Vozim Africa Twin. U junu ću da radim motor turu od 3 sedmice.. Živim u Beču ( zato mi i pravopis mi nije baš 100% izvinjavam se u napred na greskama). Idem sa motorom iz Beča do Venecije (I) i od tamo brodom do Igoumenitsa (GR) . Iz Grčke onda smer Makedonija- ( Kosovo??! to još nisam siguran )- Albanija- Crna Gora.. Jel radio neko od vas ovu rutu? Ima li neko GPS Tracks - spreman sam i da platim neku simboličnu cenu.

Za poslednji vikend u maju ove godine mi se ukazala šansa da sa kolegom sa foruma Palja izvezem jednu vikend vožnjicu do Crne Gore. Plan je bio da se nadjemo u Čačku i krenemo lagano u subotu ujutru do sela Momče 25km severoistocno od Podgorice. Njegov ćale tamo ima kuću i biće u tom periodu tamo, tako da imamo obezbeđen stan i hranu za tih par dana. Drugog dana smo planirali da se vozimo negde po Crnoj Gori, nismo znali tačno gde. Varijante su bile ili Durmitor,Žabljak ili do mora negde ili nesto treće.Kontaktirali smo pre polaska i clana foruma dule CG i dobili sve informacije i cak i ponudu za smeštaj kod njega ali smo sve to morali da ostavimo za neki sledeci put. Trećeg dana je bio planiran povratak kući uz obilazak još nekih mesta,ostali bi i nekoliko dana duže jer smo svašta hteli da obiđemo ali smo morali da se vratimo pošto sam već sledećeg dana putovao sa porodicom autom u Grčku na more. U petak popodne posle posla sam zapalio iz Bg.-a preko Smederevske Palanke i Rudnika za Čačak na večeru i spavanje kod tasta i tašte. Dan je bio topao, ali je uveče prilično zahladnelo,smrzle su mi se ruke u letnjim rukavicama preko Rudnika. Za vikend su prognozirali toplo vreme, nismo planirali da se vozimo noću, tako da smo krenuli u letnjoj opremi. Čekao se i Palja koji je morao da ostane duže na poslu.Stigao je posle sat-dva i rekao da se i on malo smrzao Večerali smo i dogovorili se da ujutru krenemo posle doručka i kafe, kad malo otopli.

Jedan od najvećih (adventure) moto foruma na svetu pravi okupljanje u Crnoj Gori. Okupljanje počinje 30. avgusta a završava se 2. septembra. Ne znam za vas ali ja ću se potruditi da uzmem odmor u to neko vreme pa da spojim HUBB okupljanje sa odlaskom na more Video sa okupljanja 2017.:

Poštovani prijatelji i kolege, ovom prilikom želim da vas obavestim o mom velikom putu oko Evrope (40-50 dana, 10 000km) na motoru (Honda VF750 CafeRacer), koji sam sam napravio. U prilogu se nalazi PDF document sa detaljima ovog puta... svaka pomoc mi je dobrodošla (u vidu saveta, nekih vaših iskustva) PONUDA-ZA-SARADNJU.pdf

Odmah da se izvinim jer se ne radi o moto putopisu, ali relacija je zaista sjajna i verovatno može da inspiriše na sjajnu turu motorom. Italija - kako i ne bi?! Elem, prijatelj ima brod/jedrilicu od cca 9 metara i rodila se ideja uz gajbu piva po principu "a zašto ne bi...". Vlasnik barke, stari morski vuk + nas trojica alava morska štenad = siguran recept za traženje đavola. Kad malo bolje razmislim tražimo ga cela veka, pa što ne bi malo i ovako. Prvomajski praznici protekli su u Tivtu, u fazi pripreme plovila, što je bio dosadniji deo čitave avanture, tako da izuzev naredne fotke nemam nameru da se mnogo osvrćem na taj period. Farbanje korita i porinuće: 24. juna (ranom zorom) polazak. Vetra ni u tragovima. Potpuna bonaca. Odmah je bilo jasno da tu od jedrenja neće biti ništa i da će nam tišinu aktivno narušavati mali brodski Volvo. Šteta. Imao sam prilike da jedrim na nekih 7 bofora i znam kakav je trip kad je jedrenjak nagnut pod uglom od 45 stepeni. U povratku smo imali nekih 3 bofora, pa su se kombinovali motor i jedra. Da ne dužim i pređem na ono što bi bajkerima moglo biti interesantno. Elem, Bari je fin i veliki lučki grad. Ima svoj istorijski centar i čuvenu baziliku Sv. Nikole u kojoj se i čuvaju mošti dotičnog sveca. Ipak, ne odskače ničim po italijanskim merilima, tako da smo, vođenim jendom starom reportažom gospodina Marinowskog, rešili da zađemo na kopno južne Italije, te obiđemo Arbelobello i Materu. Oba mesta su na cirka 60km udaljenosti od Barija. Renta Car, fljas 70€ + 300€ depozita i put pod točkove. Arbelobello: Italiju povezuju solidni putevi, pa i oni lokalni (uz pojedine izuzetke), uz koje se pružaju sjajni mediteranski pejzaži. Već na 30-ak kilometara od Barija primećuju se specifične Trullo građevine koje vas bacaju u detinjstvo i bude osećaj da ste došli u neko štrumpfovsko selo Arbelobello je oličenje te arhitekture i očuvanosti iste. Fotke od 1000 reči: Legenda kaže da ovaj stil suve gradnje proizilazi iz 2 razloga. Prvo, kuće su projektovane tako da se u slučaju zemljotresa otvaraju (ruše) na spolja, drugo, ove kuće su se brzo i lako rasturale i ponovo podizale što je bilo krucijalno bitno kad nagrnu poreznici iz Rima. Utisci odavde su fantastični i ovo mesto jednostavno mora da se vidi. Naravno ima sjajnih taverni i restorana da okrepe putnika namernika po krajnje povoljnim cenama. Nas četvorica smo pristojno ručali u možda najekskluzivnijem restoranu za svega 50-60€. Matera: Opet vijugavi putevi po vijugavom jugu Italije i potpuno menjamo ambijent. Pred nama je Matera nešto izvan granica Puglije (Pulje), tačnije u pokrajini Basilicata. Ukoliko neko smatra da je Vajler loše odradio Ben Hura iz 1959. godine, te da je rimejk iz 2016. još veće **anje, komotno ovu lokaciju može da iskoristi za simuliranje naseobina tih vremena i snimi bolji film. Fotke (bez reči): Inače, dobar deo ovih kuća je uredno naslonjen na stene i predstavlja logičan nastavak neke od mnogih pećina. Pojedine otvorene pećine su korišćene za život negde do završetka WWII, kada je italijanska vlada naredila iseljavanje stanovništa isključivo iz higijenskih razloga. Zaključak: Nakon ovih obilazaka usledio je povratak za Boku, mučili smo se uz neku pršut i vino, i uz društvo iznenađujuće puno delfina. Ono što je mene potpuno iznenadilo je autentičnost, sjaj starih vremena i stil koji vlada u celoj Italiji. Prvi put sam na tzv "siromašnom jugu" a zaključujem da on ni najmanje ne zaostaje za ostatkom Italije kada se u obzir uzme onaj "wow faktor". Po meni sjajno iskustvo, pa kom se namesti da može nek pali mašinu i pravac trajekt Bar-Bari, sigurno se neće pokajati.

Pozdrav svima! Kao sto sam naslov kaze,potreban mi je smestaj u Crnoj Gori u periodu od 4 do 9 Jula.Najveci problem je sto idem sam, pa mi je u sustini potrebna jednokrevetna soba. U 90% slucajeva sam pronalazio apartmane, ili spvaone sa vise njih i zajednickim kupatilom sto mi takodje ne bih odgovaralo A meni je potrebna soba sa jednim krevetom,klimom,wifi,parkingom i 2 gajbe piva Bilo bi pozeljno da je u zalivu manje vise ne bitno gde...Ako neko ima neku alternativu moze se javiti i na pp slobodno.Inace na put bih krenuo 1.Jula. Tog dana planiram da stignem do okoline Uzica,ako ne nadjem smestaj na Mokroj Gori ili Zaovinama spvao bih na Zlatiboru ali to je poslednja opcija. Sutradan rezervisan za obilazak tog kraja i za ispijanje piva u popodnevnim casovima 3.Jula bih krenuo na Ostrog preko Zabljaka i tog dana se ne bih spustao na more, nego bih tu prenocio u satoru (mada nemam obicaj da na put spavam po satorima) ali to je jedno vece...i 4-tog bih se spustio na more od kada bih mi smestaj i bio potreban. Tamo ne planiram mnogo da se vozikam,mada bih naravno jedan dan obisao sve...vise bih da se domacinski provedem I takodje naravno ako neko tad ide,ne bi bilo lose da se javi jer ja idem sam

Život je more!!! Lome me vali, nose me struje: oseka sreće, a tuge plima. Šiba me nebo bičem oluje,al' još se ne dam i još me ima. Najljepše vožnje, koje sam do sada imao, su bile one koje su isplanirane par dana prije polaska. Ne umanjujem ljepotu onih vožnji koje spremam još od zime, ali ipak ove brzopotezne imaju nešto što ih izvdaja. Tog vrelog avgusta u mojoj glavi desio se strašan zemljotres, uzrokovan mješavinom lijepih ali na žalost i ružnih stvari. Ružne ne bih spominjao, a od lijepih ne znam šta bih prvo izdvojio: promjena posla, preseljenje u Beograd, ostvarenje nekih ličnih ciljeve, samo su neke od onih koje su mi se dogodile prošlog ljeta (za one koji će ovaj putopis čitati za deset godina to ljeto je bilo 2016. godine). Kako se ova vožnja dogodila? Sjedimo tata i ja u najljepšem dijelu našeg dvorišta, i razgovaramo o svim tim stvarima koje su prethodile vožnji. O nekim pričamo kroz suze, a o nekim kroz smjeh. I onda, kao grom iz vedra neba, ja kažem tati: “E, odoh ja na more!“ Da vam pravo kažem, očekivao sam gomilu pitanja - kako, zašto, sa kim i slično. Tata je spustio naočare, pogledao me i samo rekao: “Dobro!“ i nastavio da čita novine. Ostah u čudu čitav jedan minut. Sledeći korak je bio naći smještaj. Naravno, u glavi sam već odlučio da ću krenuti u utorak i ostati do petka (za mene taman). Nazovem Natašu i njenog muža Slavu Petronea i zamolim ih da mi nađu smještaj. Nažalost kod njih u kući su već bili motoristi, tako da sam ja smještaj, zahvaljujući njima, rezervisao kod njihovog komšije. Ponedeljak jutro sam proveo u pravljenju plana i kupovini potrepština za ovo putovanje. Malo hrane, malo pića i neizostavan odlazak u banku da se vidi sa čime raspolažem. Predveče sam spakovao motor i krenuo na spavanje. Ni danas ne znam zašto, ali tu noć nisam mogao oka da sklopim. Da li je to bilo od uzbuđenja ili nečeg drugog, stvarno ne znam. Utorak jutro, sunce izašlo, a i ja sa njim. Tata se sprema za posao, mama kuva kafu, a ja uveliko u opremi. Pozdravim se sa njima, upalim Yamahu i polako krenem dobro poznatim putem. Put me je vodio pored Drine, pa preko Vlasenice, Romanije sve do Rogatice gdje sam napravio prvu pauzu. Da će ovo putovanje biti veselo, vidjeo sam tu u Rogatici na pumpi. Bilo je oko 9, pola 10 ujutru, a momci koji su tu radili su toliko bili rapolozeni za šegu, šalu i pošalicu da sam ostao duže nego što sam planirao. Pričali smo viceve, ponavljali replike iz filmova, a malo sam i pričao o svom motori i putu na koji sam krenuo. Nastavio sam pohod na more laganim tempom. Bez obzira koliko puta sam prešao ovaj put uvijek mi izmami osjećaj zadovoljstva. Divan je predio. Možda čak i najljepši u cijeloj Republici Srpskoj. Uživao sam u svakom pređenom kilometru. Posle Foče kreće put kroz Nacionalni park „Sutjeska“. Čak ni uzak put nije mogao da pokvari osjećaj oduševljenja koji je izazvala priroda oko mene. Negdje na sredini tog puta zastao sam kako bih bar na pet minuta uživao u pogledu koji se pruža sa tog vidikovca. U trenutku dok sam silazio sa motora prišla su mi dva dječaka, braća. Jedan je imao devet godina, a drugi, Luka, šest godina. Prvo sam pomsilio da su to djeca koja žive u obližnjoj kući, međutim njih dvojica su tu provodila ljetnji raspust i sa ocem prodavali svježe borovnice, med i rakiju. Pozvaše me da probam njihove proizvode. Luku nikako nisam mogao da odbijem jer od kako sam sišao sa motora postali smo prijatelji. Prvo je on mene ispitivao o motoru, o tome odakle sam, gdje putujem i zašto sam putujem. Onda mi je pričao kako bi on volio da vozi motor kao što vozi njegov komšija. Kroz priču skontao sam da je to neki od enduro motora. Sjedoh da popijem časicu rakije sa njihovim ocem. Oni su mi objasnili da se sa tog vidikovca može vidjeti čak nekoliko planina (Zelengora, Maglić, Prijevor...). Moja pauza od pet minuta pretvorila se u polučasovnu dozu smjeha i oduševljenja. Pričati sa Lukom bilo je stvarno zanimljivo. Pozdravim se sa njima i nastavim put. Sledeća pauza bila je odmah nakon nekoliko kilometara. Stigoh na Tjentiše. Sjećam se da sam sa roditeljima nekada davno dolazio tu i da smo se trkali uz stepenice. Tjetnište je istorijsko mjesto koje se nalazi u dolini rijeke Sutjeske. Tu je i memorijalni kompleks „Dolina heroja“. Na tom mjestu podignut je spomenik palim borcima u čuvenoj bici na Stujesci. Skoro sam na internetu pročitao da iz godine u godinu Tjentište popravlja svoj turistički rejting, što mi je jako drago, jer ovo mjesto stvarno zaslužuje da bude u top pet turističkih destinacija naše Republike. Nakon šetnje do spomenika nastavih put. Malo po malo stigoh i u najljepši grad u Hercegovini. Miris mediterana se osjećao od samog ulaska u Trebinje. Obavezno stajanje je bilo ispred hotela Platani. Odlučih da se častim hladnim pivom. Zaslužio sam. Sunce me je, Bogu hvala, pratilo na svakom kilometru. Trebinje je stvarno lijep grad. Rijetko koji grad može da se pohvali takvim šetalištem i starim dijelom grada. Ljudi su jako prijatni, gostoljubivi. Konobar iz kafića mi je preporučio restoran koji se nalazi u starom gradu. Njegova preporuka je bila stvarno odlična. Klopa je bila bez greške. Punog stomaka krenem prema simbolu ovog grada - Hercegovačka Gračanica je ponos i dika Trebinja ali i cijele Hercegovine. Za one koji ne znaju, Hercegovačka Gračanica je izgrađena 2000. godine na brdu koje se zove Crkvina sa željom da se izvši testament srpskog pjesnika Jovana Dučića čiji se posmrtni ostaci nalaze u kripti manastirske crkve. To je oaza mira koja se može vidjeti iz svakog dijela Trebinja. Sunce je već počelo da zalazi kada sam stigao u Herceg Novi, tačnije u Meljine. Tu me je čekala moja rodica Nataša koja mi je pokazala put do smještaja. Raspremanje je bilo brzinom svjetlosti jer su ona i Slavo sa nestrpljenjem čekali da im se pridružim na večeri. Uz više nego odličan sir i (opet) pivo, krenu priča. Nastavk je bio u lokalnom kafiću Prostorija gdje radi Slavina kćerka Luna. To je sigurno najolji kafić u Herceg Novom, ali nažalost prije dva, tri dana sam saznao da više ne radi jer je kako kažu, izbio požar. Do kasnih sati Nataša, Slavo i ja smo prepričavali doživljaje sa putovanja, moto susreta i žurki. Toliko nam je bilo dobro bilo da nismo bili ni svjesni da smo sa većim brojem promila alkohola u krvi došli kući. Odmor od dva dana, koliko sam namjeravao da ostanem na moru, proveo sam razmišljajući o svemu što je bilo i što me čeka u ovoj godini. Tu u Herceg Novom sreo sam mog komšiju Marka i njegovu vjerenicu Milenu sa kojima sa proveo jedno cijelo popodne. Veče je naravno bilo rezervisano za druženje sa porodicom Petrone. Petak jutro, palim motor i krećem kući. Odmoran, naspavan i čistih misli. Još onda kada sam rekao tati da idem na more, odlučio sam da idem pod Ostrog. Bacim pogled na kartu i krenem - obalom mora do mjesta Risan, pa novim putem do Nikšića. Put Risan-Nikšić je nešto najsavršenije što sam vidio u Crnoj Gori. Širok drum, čak tri trake, nova podloga, uredna vertikalna i horzontalna signalizacija, sve po pravilu službe. U Nikšću sam napravio kratku pauzu za doručak. Nisam imao puno vremena da obilazim grad jer me je čekalo brdo kilometara do kuće. Cilj mi je bio da stignem prije ponoći. Krenuh ka manastiru Ostrog. Tamo nisam bio od 1997. godine. Ta vožnja do vrha je bila pravo uživanje. Kada sam stgao pred kapiju manastira bio sam zaprepašten brojem ljudi koji su tu bili. A onda novi šok, pogled ka podnožju i kilometrska kolona autobusa, automobila i motora koji su krenuli prema manastiru. O manastiru neću pisati puno. Svi zanaju da je to jedna od najvećih svetinja Srpske pravoslavne crkve i njenih vjernika. Manastir koji je izgrađen u okomitoj stijeni. Sagradio ga je čudotvorac Vasilije u 17. Vijeku, a njegove mošti se nalaze u ćivotu u pećinskoj crkvi. Takvo duhovno okrepljenje dugo nisam osjeitio. Svaki minut proveden tu mi je prijao. Krenuh ja polako kući svojoj. Iako je bio plan da idem na Šćepan polje, u poslednjem trenutku sam odlučio da idem na Durmitor i Žabljak. I nisam se pokajao. Nisam ni znao da je taj put tako lijep. Takav pogled se rijetko gdje može vidjeti. Krivine savršene, čist vazduh, ma čisto sve. Kilometar po kilometar, stigoh ja u Žabljak. Stomak mi je odavno davao signal da bi trebalo nešto da pojedem. Zov stomaka nikada nisam odbio. Kafe bar i restoran Or’O su bili moj izbor. Posle sam čuo da je to jedno od omiljenih mjesta svih turista koji dolaze u posjetu Žabljaku. Teleća čorbica i jagnjetina ispod sača podigli su moj sistem samo tako. Pošto je dan već ulazio u poslednju fazu, razmišljao sam da ostanem ovdje i prenoćim. Ali sam ipak odlučio da idem dalje. Put kojim sam krenuo vodio je do mjesta Pljevlje pa dalje u Čajniče i na kraju Goražde. Pokajao sam se što sam išao tim putem. Jako je loš, rupe su svuda, a pored svega dok sam predavao dokumenta na graničnom prelazu, moja vjerna druga kiša je odlučila da mi se pridruži. Još nijedno moje putovanje nije bilo bez nje. Obučem se kao astronaut i krenem dalje. Motor je fantastično radio, gume su odlične, ja nisam umoran. To je dobitna kombinacija za nastavak puta. Kada sam ušao u Goražde kiša je prestala da pada, ali je put bio vlažan. Sreća pa sam izbjegao kišu i oluju koja je zadesila ovaj kraj. Noć je polako padala, a ja i moj motor lomimo krivine Romanije. Negdje prije Han Pjeska nebo se razvedrilo. Mjesečina i zvijede su obasjale put. Dok sam sipao gorivo iskorstio sam trenutak i gledao u te zvijede. Vedrina neba me je pratila sve do kuće. Moji su mi javili da je kod komišije raspaljen roštilj i da će oni biti tamo. Više nego dobar razlog da požurim kući. Malo iza ponoći Draki i njegov motor stigli su sa puta dugog ravno 1000 kilometra. Uz piće i roštilj krenulo je prepričavanje doživljaja sa puta. Ovu vožnju posvetio sam jednom malom biću koje nažalost nije dočekalo da osjeti čari ovog svijeta!!! Teški trenuci izrode jake ljude!!!

U decembru sam nabavio kombinovanu kartu za Exit i Seadance kao i svake godine. U međuvremenu saznajem da dolazi Prodigy a čije sam sve koncerte u Srbiji uspeo da propustim. Greška se ovog puta ne sme ponoviti. Uzimam nedelju dana odmora, spajam vikend Exit-a i rešavam da se malo prošetam do bratske nam države. Posle 4 dana na Đavi, ponedeljak mi je dan za odmor. Naspavan, na brzaka se pakujem, stiže i lepša polovina pa popodne krećemo za Loznicu gde ćemo prespavati kod drugara. Oni sutradan kreću kolima preko Bosne do Budve a mi idemo do Herceg Novog, pa rešavamo da putujemo sa njima. Svraćamo na kratko i u Banju Koviljaču pa odlazimo na spavanje, čeka nas rano ustajanje i polazak u 5 ujutro. Prebacujem kofere u kola, rasterećujem motor i avantura kreće. Utorak 14.07. oko 5 ujutro mi smo na motoru i gazimo prve kilometre, prelazimo u Republiku Srpsku, adrenalin raste polako, sunce tek izlazi, vetar, mirisi puta mi opet izazivaju onaj poznati osećaj u stomaku. To je to, ušao sam u zonu i sad je samo put ispred mene, nirvana koja me čeka. Ruta :

Pored jezera, do snijega i nazad...

Eto malo izaðoh da ubijem koji kilometar. Lokacija iznad Budve, oko hotela Zamak, pa dalje do manastira. Pogled odlièan, temperatura 19 stepeni, idealno... A onda malo makadama sve do manastira...

Bi receno: TIVAT - PINE - PODNE, i bi tako masinerija koju voze redom drmandic , Dzony i imacu i ja pravi motor Sjedosmo negdje na rivi popismo jutarnju kaficu (podne). Poslije toga smo zalivom posli do Kotora, gdje smo sacekali Gasha da nam se pridruzi a onda pravac tvrdjava Gorazde. Jedina djevojka u nasem danasnjem drustvu Sveukupno bilo je devet motocikala i deset individua, jedan grupni portret neki su se bavili istrazivanjem mracnih hodnika tvrdjave a neki su uzivali u zimskom suncu pogled sa vrha tvrdjave kada okrenes glavu lijevo a odmah potom desno Koliko ima razlicutih pristupa izradi dvotockasa to se vidi iz ova tri primjerka koji su bili danas na mini skupu (BMW, IZ i YAMAHA) Poslije tvrdjave Gorazde zaputismo se u Budvu, sunce je pocelo da zalazi tako to bi 25 Novebra ljeta gospodnjeg 2006

Eto, danas smo malo bili do Virpazara, malog gradiæa na obali Skadarskog jezera, ðe je prva puška opalila 13.07.1941... Enyway, temperatura samo 16 stepeni, mada su najavljivali i do 19. Doduše, oko jezera je bilo nešto hladnije, ali sasvim OK. Kada smo došli, oko 14 sati, bila je neopisiva gužva. Veæina lagano pijana zbog fenomanalnog crnog vina koji se proizvodi u okolnim krajevima. Èuveni Vranac je iz ovog podruèja, a neki mali proizvoðaèi su ga i nadmašili. Za ova dva dana je obezbijeðeno 1500 kilograma ukljeva i 1000 litara vina. Za nedjelju je planirano takmièenje u pravljenju riblje èorbe i oèekuje se 1500 litara èorbe koja æe biti podijeljena gostima... Naravno, idemo i sjutra. Za sada nešto slika, a nastavak slijedi... Sutomore VeæiCG (Ivan) i ja Virpazar... (Powered by frubar.net)

Evo, juèe opet upalili motore i napravili djir do Starog Bara, gdje se svake godine održava Maslinijada. Nažalost samo jedan dan posveæen ovoj biljci koja nam daje toliko mnogo. U Baru je inaèe najstarije drvo masline na ovim našim prostorima i jedno od najstarijih u svijetu. Procjenjuje se da ima preko 2000 godina. Skup je posjetilo nekoliko hiljada ljudi, a sve što se jelo, bilo je napravljeno sa maslinama ili sa maslinovim uljem...

Evo napravili 100-tinjak kilometara po brdima iznad Sv. Stefana i Pržnog. Temperatura 21 stepen, putevi suvi osim na par mjesta gdje je još rosa opstala. Na kraju ruèak u Sutomoru, dagnje na buzaru i arbuni na ploèi... Sve u svemu, ugodan ðir dok èekamo zimu... [smilie=lolroll] [smilie=lolroll] [smilie=lolroll]

Jutros osvanuo lijep dan, greaota ne iskoristiti ga. Par telefonskih poziva i dogovor je ,,pao''. Na benzinskoj pumpi poslije tocenja goriva cekam kolegu na Beverliju. Voznja uz obalu Jadranskog mora sve do Debelog Brijega. Hrvatski policajac se cudi mom motociklu, ispituje me: ko proizvodi, dva ili cetri takta, hoce li negdje usput da stane, moze li povuc... U svakom slucaju, nisam ocekivao da ce moj Kinez privuci toliko paznje. Nastavljamo dalje... Silazimo do starog grada, obavezan djir Stradunom, poslije toga ,,upajanje zraka sunca u Dubrovackoj marini. Velicanstvene zidine starog grada Obilazimo Dubrovnik koji je pun dvotockasa. Iskreno, Ja sam ocekivao vise vozacke kulture. Broj onih koji voze bez kacige poprilican. Uspomena iz Dubrovnika sa Hrvatskom zastavom u pozadini Odlazimo do mosta Dubrovnik (dr. Franje Tudjmana) a poslije se spustamo u Mokosicu. Obilazimo oko Dubrovacke rijeke i ponovo ulazimo u Dubrovnik, taman da popijemo jos jedno pice Poslije Dubrovnika odlucujemo da napravimo pauzu u Cavtatu Na povratku se crnogorski policajac cudio motociklu. Svracamo u Herceg Novi da se javimo drmandicu. Probam kako se vozi ruska tehnologija, interesatna tehnologija i voznje i zvuka i vibracija. Poslije toga pravac Budva. Sada ovako svjez sa puta pisem ovo. U svakom slucaju 220 prevaljenih kilometara u suncanom danu jedanaestog mjeseca u godini. Prednosti zivota na moru...

Ovaj Septembar je bio prelijep, nista gori ni Oktobar. Kada slobodno vrjeme dozvoli treba sebi priustiti izlet na dva tocka. Evo jedan moj jednodnevni izlet, mozda posluzi nekome kao ideja kako stuci slobodan dan kada se dodje na CG primorije. Evo mapa puta. CRNA TACKA - mjesto odakle smo krenuli - dosli ZUTE TACKE - mjesta gdje smo se zaustavljali i napravili po koju fotku. CRVENA LINIJA - trasa puta Prvo zaustavljanje po polasku iz Budve bila je benzinska pumapa na ,,Skocidjevojci'' Dalje napredujemo prema Baru, magistralom i nije nesto zanimljivo voziti, uglavnom zato sto imamo slabije motore (moj od 125 ccm, vespa 150 ccm, Beverly 250 ccm) Poslije Bara skrecemo na stari put poreko Sutormana za Virpazar. Normalno, zastajemo da predahnemo i da bacimo po koji pogled prema Baru. Evo kako izgleda uspinjanje prema prevoju Kada smo dosli do prevoja zastajemo ponovo ne bi li uzivali u pogledu prema CG primoriju Poslije toga slijedi dugi spust prema Virpazaru. Prije samog Virpazara u debeloj hladovini posmatramo i ovakva stvorenja Dolazimo do Virpazara i tu parkiramo motore u centru. E, sada napomena za put izmedju Bara i Virpazara preko Sutormana: Put je sirok i pregledan ali slabo (citaj nikako) odrzavan. Poslije par odlicnih krivina poslije jedne jednostavno nestane citav put. Kliziste ga odnjelo, nije popravljan, pa okolo po makadamu sto su lokalni ljudi napravili. Takodje put je pun i tzv udarnih rupa. Dakle oprez na tom putu. Na ostatku dionice asvalt je odlican i nema iznenadjenja, ostaje samo uzitak u krivinama. Par fotki iz Virpazara Potom napustamo Virpazar i starim putem prema Rijeci Crnojevica Setaliste u Rijeci Crnojevica i skoro svima poznat motiv iz Rijeke Crnojevica Poslije toga put nas nosi na Cetinje. Dvorac Kralja Nikole, sada muzej koji vrijedi posjetiti. ispred Dvora neobican putokaz koji pokazuje koliko je koji svjetski muzej udaljen Od Cetinja dalje nastavljamo ka Njegusima. Zaustavljamo se ,,Kod Pera Na Bukovicu''. To je kafana koja evo bez prekida radi preko 150 godina. Nazalost nisamo se sjetili da napravimo koju fotku. paznju nam je odvlacila hrana :oops: Od kafane put se spusta prema Njegusima. Tu zastajemo na jednoj krivini odakle se ,,puca,, pogled na Njeguse. No, nazalost nismo stali radi pogleda. Vespa je imala gumi-defekt. Ali kako su ta vozila opremljena rezervnim tockom i taj problem se relativno brzo rjesava. Kada smo krenuli da se spustamo prema Kotoru poceo je polako da pada mrak. kako su meni na motociklu losa svjetla (citaj ocajna) pozurili smo natrag za Budvu. Iz tog razloga ste ostali uskraceni atraktivnih fotografija Boko-Kotorskog zaliva. U svakom slucaju, ako ovo nekome posluzi kao ideja za izlet bice mi drago.

Prvo da kazem GASHO RULZ,e sad da krenem,odluceno je da se ide za Bar,pa je od neke ekipe koja je trebala krenuti,neki su imali problema sa ocima i tako to,zelimo im brzo ozdravljenje,te stoga sam isao sam! Krenuo sam preko Dubrovnika,kao ljepsi put i tako to,e sad sam prosao tuda i ko zna kad,jer su me idrkali na Hrvatskoj granici,ali nebitno,zato nisam nista ni slikao,eto im sad mogli su imati reklamu,a sad dolazi u obzir samo Wild beauty Montenegro! Poslije patnje,i opomena drugova plavih da ce mi oduzeti vozacku radi preticanja kolone nekako se dopelah na trajekt! Jeste da je proslo 35 godina od snimanja Maratonaca,ali kad sam danas prolazio kroz Budvu palo mi je na pamet ono "jurimo 30", ma to je guzva,strasno,jos zamalo neka budala da me satre!? No eto dodjoh u Bar,gazda Gasho je dosao malcice kasnije,tu se popilo,a i pojelo,Pica je Odlicna! Pa onda me je ljubazni domacin poveo u turu po Baru! Otisli smo do Starog grada Bara,usput mi je objasnjeno i gdje je cije groblje!? Pa koliko se moralo saditi maslina da bi se ozenio!? E onda smo skoknuli do Luke Bar pa malo po plazi do ljetnikovca Knjaza Nikole sadasnjeg Muzeja Odatle nazad u Pulenu,na jos jednu casicu prijatnog razgovora i polako put pod noge! Evil Zo,zao mi je sto nisi mogao da se pridruzis,da se vidimo,ali bice prilike a i radi ovoga a u povratku evo jos par slicica,sad nije Nica ni Azurna obala,ali ipak izgleda super!? Evo da iskoristim priliku da se od srca zahvalim domacinu Gashu na gostroprimstvu,zaista sam se ugodno osjecao,ma nemam rijeci! I nadam se da ce nam Evil Zo oko sokolovo biti sto skorije u sedlu!!!