Krecemo 14.5. rano ujutro iz BGD-a Uvece smo na Plitvicama i pokret odatle je 16.5. ujutro. Bice otvorena posebna tema.

Kada sebi zadaš cilj putovanja u mislima na putu do tamo razvijaš različite scenarije. Različita osećanja. Da li ćeš se razočarati,da li ćeš sve videti,da li će ti to mesto,taj grad i ti ljudi promeniti pogled na svet i stvoriti bar prividni osećaj pripadnosti? Vezan energijom,ne ličnom kartom. Sam put od juga Portugalije do samog Lisabona je vodio kroz borove šume. Sa leve strane okean,sa desne šume i livade,a sredina...pa krivine. One zbog kojih se i vozi motor. Dan,sunčan. Tu negde oko 21 C. Sve je ovo lep nagoveštaj ili dobrodošlica u Lisabon. „Evo uživajte na ulazu,pa kada uđete da vidite kako je unutra.“ Ulazak u Lisabon je to i pokazao. Fenomenalan most sa kog se vidi ceo Lisabon,a ako postoji ona rečenica: „Život se ne meri brojem udisaja koje napravimo,nego momentima koji nam oduzmu dah.“ U trenutku prelaska,ja potrošio bar jedan, dug momenat. Posle sam saznao da je ovaj most približna kopija mosta u BRUKLINU(USA),a sebi sam odavno obećao da ću ga preći motorom. Ne. Ne priznajem pod tim kopije. Samo original! Lisabon,kao i svaki veliki grad. Ne znaš gde pre. A opet. Sve bi da se vidi. Ja sam već napisao šta smo sve obišli. Ali ne smem ni sebi da priznam šta nismo. Jednostavno nemoguće u jedinici vremena. Na kraju ovog posta ću napisati šta je treba da obiđem. Više kao obećanje sebi za sledeći put (Ovde umesto TAČKE ide osmeh) Sve građevine,ulice,predeli,prolazi,prelazi. Sve je to lepo,ali meni je veliki utisak ostavio noćni izlazak u tom gradu. Ljudi piju vino,a u ritmu muzike koji lokalni DJ pogađa bez greške. Taj Dj je u stvari jedna baka sa sedom kosom i slušalicama,koje su veoma proporcionalno veće od njene glave. Da. Nemam fotografiju. Posle jedne,dve,tri flaše vina počinješ da se uklapaš u ritam. A gosti,verovatno su svi išli kod istog profesora koreografije. Svi u istom ritmu igraju. Njišu glave. Mrdaju telom. Isti pokret i isti gest. Pomislim:“To je samo u ovom lokalu,poznaju se gosti pa uvežbavaju pomalo svakog vikenda.“ Onda izađem na ulicu i vidim da svi rade isto. „Roze ulica“ Igraju istom koreografijom u ritmu lokalne muzike. „možda su imalu neki njihov MUZIČKI TOBOGAN gde je to bio deo obaveznog obrazovanja.“ U klubu pored,na prve taktove pesme „REBEL REBEL“ od Dejvida Bouvija svi pevaju i nadglašavaju muziku,a onda DJ stiša na minimum i tada mi ništa nije jasno. Kolika je razlika između nas i tamo nekih,na jugu Evrope!? Da li su možda naučili i ovu pesmu kao počast nedavno preminulom ili je to jednostavno takva kultura? Koji god da je razlog,pod velikim sam utiskom. Bio tada,a i sada. Sledeći odlazak u Lisabon će obavezno podrazumevati sledeće: Stadion Benfica i neka utakmica da se pogleda(ne palim se nikako na fudbal,ali to je više hram) Veliki akvarijum Plaža na okeanu Vino Plaža Vino Plaža ... Samo da sedim i gledam šta je u daljini Fotografije: Most „Roze ulica“ preko dana Lisabon sa tvrđave St.George

Poštovani čika Arakise, a da li nosimo jaja da se kucamo? 10 kom dovoljno? Po motoru. Unapred zahvalan!

Da vidimo ko bi išao: 1. Arakis 2. Sasha P 3.

Idemo zajedno! Moze?

Tarifa Sevilja Faro Albufeira Lisabon Sva nabrojana mesta i gradovi bi bili moj lični izbor najlepšeg dela puta. Onoga čemu imaš želju da se vratiš i ostaneš. Od nabrojanog,Faro i Albufeira(jug Portugalije),otprilike najsličnije onome kada Nebojiša Glogovac u filmu MUNJE kaže: „...a Afrika,to ti je ovako...PU...“ Čak je u ova dva grada i Sunce malo sjajnije od svega što sam video. Ne mnogo toplije,ali sigurno nasmejanije. Gradovi u koje pobegneš i znaš da si došao na pravo mesto. O Tarifi i Sevilji neću da pišem,već sam napisao sve što je možda bilo interesantno,ali o FARO-u i ALBUFEIRI,da znam i imam talenta mogao bih i pesmu da napišem. ...Problem je što nedostaje talenta, a i nisam toliko knjiga pročitao, da bih u desetercu opisao sve što sam očima video, već samo žuti pesak koji se na vetru igrao, Ili penu na rubu mora, talase koji se iz daleka prevrću i Sunce na njegovom zalasku... Najbolja stvar kod ova dva grada(namerno pišem u isto vreme o oba,pošto ni pismo/glava ne bi pomogli oko odluke koji je meni lepši,bolji...),nije toplina,Sunce,more,plaže,hrana ili vino. Ono što izdvaja ova dva grada su ljudi,a u tim ljudima neki poseban unutrašnji mir,povećan osmeh. Posebna energija koja nedostaje u ovim našim krajevima. Veoma. Videli smo ulice oba grada, sedeli na plažama u oba mesta. Posetili restorane u oba raja. Vozili ulicama,putevima i bulevarima. Ovde bih mogao da živim. A onda upoznamo Ćapu,nađeg domaćina koji je izrekao jednu toliko logičnu,a opet realnu činjenicu: „Šta radiš u Beogradu posle posla? ...U zavisnosti od doba godine,odeš kući,kafić,druženje,nerviranje... Šta radiš na jugu Portugalije u bilo koje doba godine? ...pa ideš na plažu!“ Siguran sam da će biti onih koji će prokomentarisati, „Pa šta ću svaki dan na plaži?“ Moj odgovor bi bio: „Hodaj bos...“ I nađi mi samo jednu stvar zbog koje vredi sedeti u četiri zida!“ Mogućnost izbora. Znam da Ćapa ovo čita,pa ću ga zaomoliti da on napiše još neki red. Ja bih mogao da pišem satima. O Lisabonu za neki dan.

Put ka Španiji je prolazio kroz te „nacrtane“ predele. Žao mi je što Andoru nismo videli,ali biće dana. Sam ulazak u Španiju je jedan prljavi nekada obeleženi prelaz bez nekih većih prepreka za razliku od ulaska u Francusku. Gomila nekih supermarketa sa strane i parkinzi sa raznim preprodavcima „zlatnih“ naočara i kao original Ray Ban naočara. Tu noć provodimo u mestu Marglet de Mar. Pravilno uređeno mesto sa podjednakim blokovima. Veliki hoteli i široke ulice. Malo podseća na Budvu,a trenutna klijentela su ekskurzije raznih škola i omladinski sportskih klubova. Blizina mora daje lepotu gradu,ali sve ostalo samo najlon i sintetika. Valensija – ogroman grad. Prelepe građevine i arhitektura iz...sa elementima...i stilom...prelascima iz doba.. (ne razumem se uopšte,pa ne bih da izmšljam,a ni da prepisujem) Male ulice,veliki bulevari,velike gužve i sunčan dan kada smo šetali tim gradom. Osećaj prave Španije,bar ja imam takav osećaj. Ulični svirači i modno obučeni kao muškarci odlikuju centar ovog grada. La Linea dela concepcion - Grad na jugu Španije. Granični sa Gibraltarom koji je u vlasništvu Velike Britanije. Prolazeći kroz grad uopšte nisam imao osećaj da se nalazimo u Španiji. Čak više u nekoj arapskoj zemlji. Uske ulice,nepravilne građevine,prljavi trotoari(ako ih uopšte ima),a onda što je grad bilži sa tom britanskom granicom postaje sve moderniji i bolji. Čistiji. Sa širokim trotoarima. Po meni sigurno jedan od gradova u koji nikada više neću doći. Nema potrebe,a ni želje. Putem do Gibraltara smo prošli - nisko proleteli pored nekoliko gradova,a da nismo ni prikočili. Mnogo ljudi po povraku mi je reklo...A Granada?Malaga?Kartagena? Jednostavno,malo dana,previše kilometara. A možda su ti gradovi sudbinski preskočeni za neko drugo putovanje narednih godina. Kada se ekipa sa one strane Sredozemnog mora malo primiri. .... GALO DE BARCELOS “Na severu Portugala se desio strašan zločin i nikako nisu mogli da nadju krivca za to, tako da su svi posumnjali na jednog Galega (španca iz Galicije koji je u to vreme prolazio kroz Portugal na putu za Santiago de Compostela) i rešili da ga sto pre osude i završe sa tim. On je tražio da vidi sudiju pre nego što ga obese i da porazgovara sa njim. Kada je stigao kod sudije bilo je vreme ručka i na stolu je stajao prženi petao. On je se kleo da je nevin i rekao je da je toliko nevin da ce i prženi petao zapevati kada ga budu obesili. Svi su se smejali u poslali ga na vesanje, u trenutku vesanja(tako bar legenda kaze) petao je ustao i zapevao. Španca (Galega) su uspeli da spasu a on je kao znak zahvalnosti posle nekoliko godina ponovo došao u Portugal i podigao skulpturu kao znak zahvalnosti. Naravo učenije : Pravda uvek izadje na videlo i uprkos svemu. Dovoljno je verovati u boga. P.S portugalci su u to vreme bili veliki katolici i do skoro crkva je imala veliki uticaj na sve sfere politickog, ekonomskog i svakodnevnog zivota. Toliko od stalnog dopisnika is suncanog i toplog Portugala” Na fotografiji je magnetić,poklon za najvernijeg pratioca putovanja,MATEJA ĐOKIĆ, Moj sestrić.

Nekoliko fotografija iz TURISTIČKE klase u nastavku. Moj lični utisak: - Organizacija - odlična! U svakom trenutku je bio tu neko iz tima sa jednostavnim pitanjem "Da li mogu nekako da pomognem!?" Bilo gde. Na parkingu. U boksu. Na stazi. Čak i u kafani(ovo mi je opštepoznato) - Etno selo,Priroda - Savršeno! Vredi doći i nevezano od ovog takmičenja. - Takmičenje - Meni je ovo prvi put. A opet tek treći lli četvrti da sam seo na ovakav tip motora. Ja sam oduševljen! Imao sam jedan "dobar" pad. Ali bez posledica po mene i motor. Oprema je odlična! Spremam se za Taru,a sebe sledeće godine vidim u višoj klasi. Hvala svim momcima koji imaju mnogooooo više sati na ovoj klasi motocikla,a izdvojili su vreme i savete za moje neiskustvo! Jedan od najbitnijih saveta: "Kada vidiš uzbrdicu dodaj gas!" P.S. Ako neko želi fotku u punoj rezoluciji neka piše na PP

115 eur motor + čovek. Spavanje u sedištu na palubi. 160 eur motor + čovek. Spavanje u kabini. Ima još opcija,ali su sve skuplje. U svakom slučaju se isplati. Barcelona - Đenova kopnom ima oko 900km Ako se ide auto-putem Gorivo: 60 eur Putarine: cc 100 eur Spavanje(negde): 30-40 eur Umor: velik Gume: povećan procenat potrošenosti Visa kartica: neprocenjivo i u ovom slučaju nepotrebno

Nica – prelep grad sa dugačkim drvoredima i izgledom koji daje pečat svakoj ulici,zgradi. Primetno je prisustvo velikog broja pripadnika arapske nacije. Ovaj grad po meni zaslužuje veću pažnju od onoga što smo mi pružili. Kada već nemaš mogućnost da posvetiš vreme ovakoj lepoti,onda staneš na jedan interesantan ćošak. Parkiraš motor i posmatraš ljude. Zašto žure? O čemu razmišljaju?Zašto se smeju? Šta to nama kao naciji nedostaje pa da budemo upola kao oni? Put vodi dalje. Kan – sav glamur,foliranje i sjaj nabijeni u jedan grad. Kada bih poredio Monte Karlo i Kan,rekao bih da ovaj prvi ima svega previše,ali to nekako drži u tajnosti za sebe. Kan ima sve što i MK,ali se rasipa sa tim „vrednostima“ i glamurom. Dok smo boravili u centru grada,na samoj Kroazeti,padala je kiša,ali to nije nikako sprečavalo veliki broj raznih lepo odevenih ljudi da se šetaju i popune obližnje restorane i kafiće. Savršeno skrojena odela,uske haljine,sjajne cipele i visoke štikle. Automobili koji su tu samo da bi bili viđeni,a jahte,toliko ih ima u svim veličinama da se skoro i ne primećuju. Od šume se ne vidi drveće. Centralna Francuska - ili možda nije. 600km od Pariza. 200km od Tuluza. 200km od Bordoa. Malo mesto Pylogarde. Čak se i na Google Maps nalazi kada se skroz uveća. Vrlo malo. Po mojo proceni 100 stanovnika max. Kod nas bi to odmah neko prisvojio kao deo svog atara i postavio đubrište na samoj periferiji. Ovako i ovde. Ljudi imaju svoju proizvodnju svega i svačega. Vino,sir,povrće,voće,meso. I rade ono što i drugi pre 200-300 godina. Razmenjuju robu. Da. Idu oni u prodavnice,ali izbegavaju koliko je to moguće. Moj drug Tjeri je rodom iz ovih krajeva,ali ga je život odveo i veći deo je proveo u Parizu. Sada se opet skrasio ovde. Dok ga posao ne pozove. Prelepa kuća iz 1840 god. Dva kamina. Simpatične mace. Domaće vino. Sir. Na livadi pored,nekoliko konja trči unaokolo. Noću je toliko tiho da se čuje žubor potoka koji je udaljen skoro kilometar odatle. Predeli kroz koje smo prolazili. Kao nacrtani. Ako Luksemburg mogu da nazovem zemljom zamkova,Austriju opišem kao bajku iz koje Hajdi viri iza svakog ćoška,onda Francusku mogu da tretiram kako crtanu avanturu Asteriksa i Obeliksa. Savršeno „nacrtana“ priroda i kao da samo čekaju trenutak da iskoče. Putovao sam ja i kroz Tursku svojevremeno i tamo sam uvek bio u strahu da neko ne iskoči. Razne države,pa samim tim i promena raspoloženja vezana za „iskakanje“. Ulazak u Španiju Barcelona Valensija Gibraltar ... “Tradicija i kultura mozaika od pločica dolazi jos od vremena kada su bili okupirani arapima (oni su prvi doneli pločice u Portugal i i jug Španije). Portugalci su je i posle proterivanja arapa prihvatili i do dan danas je popularna u portugalskom društvu ( od siromašnih koji sa njima pišu imena kuća i vlasnika poseda pa sve do imućnih koji iscrtavaju svoje familijarne grbove i simbole) Čak su i država i crkva prihvatili taj običaj i mnogo palata i državnih ustanova kao i crkvica po Portugalu krase pločice i mozaici.” Toliko od stalnog dopisnika iz tople, suncane i uvek nasmejane Albufeire (tekst napisao Dragivoje Marković,Ćapa – naš domaćin I vodič kroz jug Portugalije)

Hoću,u narednih nekoliko dana. I to dolazi na red.

Prošlo je već nedelju dana od povratka. Malo vremena da se slegnu utisci. Neki jesu,ali oni pravi da se uopšte shvati gde,koliko i šta sve je viđeno,tek za 3-6 meseci. Znam iz iskustva. Hrvatska Slovenija Italija Kraljevina Monako Francuska Španija Potugalija Dve planirane teritorije/države koje su planirane,a nismo uspeli Andora – veoma niska temperatura i sneg su nas sprečili da obiđemo ovu malu državu u Pirinejima. 2000 i više metarra nadmorske visine nisu baš pistupačne za ovu vrstu akcije u martu mesecu. Biće prilike. Siguran sam. Gibraltar – unapred sam znao da su veoma male šanse da nas puste tamo,s obzirom da je potrebna britanska viza za ulazak. Ništa nije koštalo da se proba. Što se tiče ostalih destinacija. Onih koje smo obišli,izdvojene od svoje države. PULA(Istra) – Uvek kada pričam sa nekim ko je iz ovih krajeva,oni naglase da su ipak više Italija nego Hrvatska. Mada i dosta njih to isto kažu,a iz Splita,Dibrovnika i Zadra su. Istra,to je Italija. Meni lično,od Rijeke do Umaga,najlepši deo Hrvatske(Italije). U Puli smo uvek DOBRODOŠLI,naš drug Mile je veliki razlog toga. Uvek nas ugosti,a i njegove priče o celoj regiji,ljudima i motorima su lek i veliko znanje. Ja lično volim celu Istru. Imam poseban šmek u odnosu na sve ostalo. Hvala Mile! San Remo – lep grad koji je viđen sam jednu noć. Već sam napisao o njemu,a lični utisak,ništa posebno,osim da se kaže: „Bio sam tamo!“ Monte Karlo – grad koji u svakom segmentu ne pripada ovoj planeti. Sve je skupo. Pa i još malo skuplje. Egzotični automobili,ogromne jahte i kuće koje svojim detaljima ostavljaju bez daha. Taj grad – država,jednostavno nisu za „običnu raju“. U jednoj prodavnici(kupovao mali suvenir),pričam sa prodavačicom,ona na lošem engleskom,ja na nikakvom francuskom. U jednom trenutku,ona na srpskom kaže: „Zdravo!“ Pogledam je začuđeno. Kaže,videla je zastavu Srbije na mom rukavu. Žena je poreklom iz Makedonije i ovde živi i radi već 15god. Malo smo popričali i ja nastavih dalje. Zaboravio sam da je pitam da li svraća Đoković. Možda i njemu treba neki magnetić kao poklon. Kan Nica ... (Tramvaj koji je jedno obeležja Lisabona. Vozi po rutama gde su najbitnije turističke lokacije. Glavna ruta je do tvrđave ST.George)

Ti nikada ne bi smetao. Kišu nisi mogao da doneseš.ja sam čak potpisao neke papire za izvoz da je iz Španije šalju u Afriku,njima treba. Neka se malo ovajde. Biće još putovanja...imam neki osećaj.

Polazak iz Ljubljane sa malo Sunca. Tokom dana se pojačavalo i dostiglo preko 25 C Mi smo toliku temperaturu u Španiji imali samo jednom ili možda dva puta. A onda kažu Španija i Portugalija savršene za letovanje. Veći deo dana malo brža vožnja po putevima Slovenije i Hrvatske. Znamo da nas čekaju na naplatnoj rampi u Šimanovcima. Pozdrav sa drugarima i lagani put do kuće. Usput smo stajali da se spreme kadrovi. Od ovoga celog putovanja će kao i prošle godine biti napravljen jedan film. Ali mora da bude bolji nego prethodni. Na greškama se uči. Isred kuće gomila dece,moje,a i tuđe. Svi su dobili po čokoladu(Made in Spain) Ovi stariji po magnetić,za frižider(Made in Portugal) Svima po nešto,a nama dobrodošlica kući. Volim kada se u mom odsustvu dogodi bar nešto lepo,pa neka bude i dolazak proleća. Volim i da putujem. Volim da upoznajem drug kulture,narode,shvatanja,običaje.... Njihovu hranu,život,da vidim zašto se neki toliko smeju,a opet neki budu toliko tužni. Da li Sunce utiče na raspoloženje? U jednom stihu pesme „Živeti slobodno“ Đorđa Balaševića kaže se: …Probati jug k'o zrno grožđa sa dlana bogorodice liznuti so sa onog gvožđa za koje vežu brodice Slušati vetar kako gudi u bele stepske jasene zajetiti vode koje bude gene u tebi spasene… Ostatak pesme ne zvuči ovako,ali daje opis želje za putovanjem. Ali ja bih dodao,možda ne pesnički kao ĐB: Udahnuti vazduh posle kiše. Gledati Sunce kako zalazi na horizontu ispod prljavog vizira. Skinuti čizme I hodati bos po vlažnom pesku neke plaže na koju ne zalazi svako. Gledati lica ljudi koji prolaze. Uživati u muzici lokalnih svirača. Pokušati da se sporazumeš na lokalnom jeziku,a opet biti sumnjičav da nekome nisi nešto opsovao. Podeliti poslednji gutljaj vode. Slušati kako asphalt bruju pod točkovima. Probuditi se u novom gradu I istraživati šta on krije. Voziti mnog kilometara u danu I sesti na kamen pored puta I skuvati supu. … Ja sam svestan da svaki grad nosi svoja obeležja. Spomenike,katedrale,reke,građevine,trgove,stadione... I ja vrlo često “izbegnem” neku znamenitost,čak I pod cenu da me neko nazove svakakvim pridevima,ali ja jedostavno najviše volim da gledam ljude. Oni su to sve stvorili. I nikako da shvatim zašto tolike razlike? Vratili smo se. Bezbedno I bez ijednog većeg problema. Mada kada razmislim I oni mali su bili potpuno nebitni. Sve je to deo puta. Više njih mi je reklo:”Šteta,padala je puno kiša” Sve je to deo puta. Probali sve što lokalna kuhinja nudi. A I lokalna vina. Sve je to deo puta. Upoznali smo zanimljive ljude I videli interesantne predele. Sve je to deo puta. I ljudi su deo puta. Oni koji putuju,a I oni koje srećemo. Ovo je kraj putovanja,ali ne I kraj priče. U narednim danima ću napisati činjenice koje bi pomogle nekome ko ide u ove krajeve. I neka moja lična razmišljanja. Grad je grad. Ma gde on bio. Ljudi su ljudi. Ma kojim jezikom govorili. Hvala svima što ste pratili ovo putovanje. Sledeće(a možda I ove)još jedno,siguran sam interesantno putovanje. Gracias! Obrigado! Grazie! Hvala!

Nekoliko fotki od juče sa polaska iz Barcelone. Noćas bilo VEOMA nemirno more! Ne figurativno,već smo se stvarno ljuljali. Tablete protiv mučnine pomažu,a i bolje se spava od njih. Tamnoputa ekipa je bila mirna i provela je celu noć igrajući karte. Deru se kao konji,a kad se svađaju to baš izgleda smešno. Dolazak u Đenovu. 6.50h ujutro. Meni ovaj grad uvek lepo izgleda,čak i kada se budi ovako tmuran i tužan. Nekim gradovima jednostavno ne treba šminka. Takvi su kakvi jesu i nema potrebe za doterivanjem. Prirodna lepota. Na italijanski način. Ostatak dana na autoputevima Italije i ulazak u Sloveniju. Iskren da budem,kada uđem u Sloveniju imam osećaj kao da sam kod kuće. Nema gostujućih bodova,već je domaći teren. Šta da radim ex YU nostalgičar. Žarić je otišao da prošeta po Ljubljani,a ja čekam jednog kolegu. Ovde je čak i pivo na račun kuće. Domaćinski,nema šta. Mika Antić je „Nepovratnoj pesmi“ napisao: „...Ti za koren nisi stvoren,ceo svet ti je otvoren,ako ti se nekuda žuri,stisni srce i zažmuri...“ Ostatak pesme nije baš u ovom maniru,ali bih dodao da,volim sve gradove u kojima budem,ali najviše volim svom da se vratim. Vidimo se sutra u Beogradu!

Upravo usli na brod. Ovde kisa pljusti za sve pare. Secam se da sam kao dete,gledajuci vremensku pognozu i 15 C u januaru u Spaniji zmisljao da odem tamo. Sada kada ovde pada,a u Beogradu 28 C meni zvuci neverovatno. Sada hocu u Srbiju! Meni nikada udovoljiti!. Sutra oko 8h ujutro pristajemo u Djenovu. Posle toga Ljubljana,a u nedelju Beograd. P.S. Ima puno "finih" momaka,a pojacano je obezbedjenje u odnosu na proslu godinu.

Da. Ima dosta pripadnika arapske nacije. Prosle godine sam putovao istim brodom ka Maroku i iz Maroka. Cak sam sa njima spavao u kabini. Ja iskreno nemam nijednu losu rec za njih. Veoma kulturni i pre svega nasmejani. Sto se tice te druge luke...Chitiavechia...bila je i ta opcija,cak je i karta jeftinija,ali vreme nikako ne odgovara. A osim toga,razdaljina izmedju Djenove i te luke je preko 400km. Sto znaci: "Merhaba my arabic friend!"

Ovakvi gradovi nikada neće propasti. Jednostavno sve je okrenuto turizmu,turistima i svemu što je vezano za taj oblik uživanja i zarade. Ono što je danas viđeno je samo delić zagreban malim noktom kolika je to mašinerija. Od starih katedrala koje plene svojom lepotom,do širokih gradskih trgova,preko uličnih svirača i igrača pa sve do modernog viteškog nadmetanja fudbala. Sve je ovde zamišljeno da donosi ogroman novac. Ja lično nisam neki poznavaoc katedrala,crkvi i svega vezanog za tu tematiku. Ne pravim se da znam. Gaudijeva katedrala ostavlja bez daha. Arhitekta je pokazao svo svoje znanje i napravio čudo. Ogroman broj turista koji naviru tokom celog dana. Druga katedrala(nisam je tražio,slučajno naleteo),poznata pod nazivom KATEDRALA BARCELONA. Prelepa. Gomila turista,svirača,igrača. Unutrašnjost sa ogromnim i visokim svodovima i potpunom tišinom. Samo se čuju koraci znatiželjnika ili vernika. Sve ostalo su tržni centri,ulični prodavci,poznati svetski brendovi. Oni skupi(Armani,Boss,Jimmy Choo...) i oni jeftiniji španski koji su pristupačni skoro svima(Zara,Mango...) Sunčan je dan. Pa i sve što je možda ružno izgleda mnogo lepše. Na velikom broju zgrada,terasa i prozora,visi zastava Katalonije. Ovdašnji stanovnici imaju žarku želju da se odvoje od Španije. Čak su bili skoro i referendumi,ali ništa od toga. Svojevremeno je ekipa pod nazivom ETA pravila ovde gluposti na osnovu toga da ne žele sa Španijom dalje. Ali su pre neku godinu prekinuli akcije. Ili su im neke čike rekle da se ne glupiraju ili će da ih nema ili jednostavno ne mogu da dođu do izražaja zbog ove ISIS ekipe. Ali sigurno je da je na ulicama veliki broj policajaca. U svim oblicima. I sa svakakvim naoružanjem. Najbolje je to što saobraćajci voze BMW skutere. Vidi se standard. Za kraj,ali sa početka dana. Stadion FC Barcelone. CAMP NOU. Ono što sam video me je ostavilo bez teksta(njie Mesi). Ja takvu mašineriju za pravljenje para nisam video. Ovde samo od prodaje suvenira,opreme i reklamnog materijala zarade milione eur na dnevnom nivou. Svi mogući dresovi,oprema,čaše,šolje,lopte,magneti,makete,posteri...čak i četkice za zube. Sve je FCB! Patike,kupiš i odmah mogu da ti izvezu ime na njima. Dres,odmah štampa. A cene. Boli. Veoma. U Španiji slabo znaju engleski,a ovde čak i čistačice znaju kao da su polagale TOEFL. Sutra nastavljamo put,ali sa brodom. Barcelona – Đenova Petak 13h – Subota 8h P.S. Isti onaj brod kojim sam se prošle godine vraćao iz Maroka.

Nedelja Oko 15h

Ustajemo oko 7.30h Potpuni mrak. Gledamo da nismo pogrešili vreme ustajanja. Menjali smo zone,menjalo se vreme. Ko zna. To je to. U Valjadodidu sviće tek posle 8h. Zašto? Zato što je veći deo Španije zapadno od griniča i ne bi trebao da bude u toj vremenskoj zoni,već Kao Portugalija,sat vremena ranije. Na 400 km od Barcelone čak postoji i tačno mesto i oznaka toga. Interesantan luk preko auto-puta kao oznaka toga. I današnji dan je bio „tranzitni“. Danima već pokušavam da kupim karte preko interneta za brod Barcelona-Đenova. Tako nam je najbolje da se vratimo. Najjeftinije,najbrže i najlogičnije. Sve NAJ. Nema nijedno PROTIV. Ili njima nešto nije u redu sa sajtom preko koga se kupuje ili su ukinuli prodaju zbog ovih finih momaka koji plutaju iz Afrike ka Evropi. Ako uspemo da ih kupimo,ostaje nam jedan dan razgledanja Barcelone. Nije bilo u prvobitnom planu,ali tako se namestilo. Veći deo dana po auto-putevima. Preko 700km danas. Lepo je da smo veći deo puta išli kroz regiju LA RIOJA(Rijoha). Sa svih strana zasadi vinove loze dokle pogled seže. Njihova najpoznatija sorta CRIANZA i najrasprostranjenija. Vino koje je odležalo dve godine u buretu. Po dolsku u Barcelonu uspevamo da se probijemo po najvećoj gužvi do luke i kupujemo karte. Petak 13h polazak. Sutra malo druženja sa ovim gradom. Siguran sam da ima lepih stvari.

Danas je bio „tranzitni“ dan. Grad PORTO nas nije nikako nagradio lepim vremenom. Pljusak celo jutro i nemanje želje da se po takvom vremenu vidi isti po danu. Današnji plan je grad Valjadolid. Centralno-severna Španija. 400 i nešto km od početne tačke. Malo iznad Madrida. Kao i svaki grad u ovoj oblasti,ljubiteljima fudbala poznat po REAL VALLADOLIDAD-u. Kiša prestaje posle nekih 100km i sve dobija novu dimenziju. Na kratko svraćamo u mesto VILLA REAL,a onda samo nižemo kilometre. Nisam ovo do sada pisao,ali gorivo je jedina stavka zbog koje ne treba dolaziti u Portugaliju. 1.45 eur za litar! Španija 1.06-1.14 eur Francuska 1.15-1.25 eur Ovo su sve cene za benzin. Dizel je jeftiniji. Kod nas je gorivo 1.10 eur(bar je tako bilo pre 17- dana). Bosna je obećana zemlja za vožnju motocikla. Nebo iznad nas ima šarene boje i čini da put brže prođe. Dolazak u Valjodidad i mali obilazak. Lep i čist grad. Nasmejani ljudi i prelepe građevine. Dođu dani kada postoje razlozi za gubitak instiracije i slikanja i pisanja. A nekada i ne. Meni je to baš danas. Poštedeću Vas reči. Uživajte u bojama neba i svetlima grada. Sutra imamo veću „tranzitnu“ turu. Valjodidad,Saragosa,Barcelona. 700km.

Prva stvar na početku današnjeg dana,otići po motocikle u ambasadu. U samoj ambasadi nas dočekuju zaposleni,a dok smo se mi presvukli dolazi i ambasador. Imali smo kratak čas iz istorije i pravosuđa Republike Srbije. Iskren da budem meni je veoma bilo zanimljivi da slušam čoveka koji je pisao i još uvek piše stranice istorije Srbije. U pitanju je Oliver Antić. Mnogima poznat kao profesor Pravnog fakulteta u Beogradu,Prištini i na Palama. Saznao sam da je bio strah i trepet 4-te godine,a Obligaciona prava su se teško prolazila. Čovek koji je započeo pregovore u Rambujeu i osoba koja je zaslužna za rehabilitaciju Draže Mihajlovića. Bila nam je čast da je neko takav odvojio vreme za nas. Sledeća stanica CABO DA ROCA. Najzapadnija tačka KONTINENTALNE Evrope. Prelep pogled i sunčan dan. Sam put do litice i od litice vodi pored predivnih plaža punih surfera. Naravno,kako to biva,čak i u bajkama,posle dva čuda,treće mora da bude zlo. Kiša! Opet! Nema fotografija iste,znate kako izgleda. Porto. Pa sve su fotke noćne. Malo smo zakasnili. Najpoznatiji po dezertnom vinu PORTO i istoimenom fudbalskom klubu. Uz obalu reke stoje replike brodova koji su prevozili destilate vina ka brodovima koji su plovili ka Engleskoj. Sledeća lokacija...videćemo sutra. Ima više mogućnosti. Najverovatnije Valjodidad(Valladolid). Nisam baš siguran u izgovor i tačnost srpske verzije naziva ovoga grada. Grad u centralnoj Španiji. Ljubiteljima fudbala poznat po istoimenom klubu. Bio nam je plan nešto drugo,ali gledamo da izbegnemo kišu. Tamo je sutra nema. A ni prekosutra. U četvrtak uveče smo u Barceloni. Još 2700km do kuće (kopnenog puta).

Da. Mada moze i za manje para. Znam provereno da za slicne pare moze i u Italiji da se kupe dobra vina. Provereno vise puta.

U jednom filmu iz 90-i neke Mel Gibson objašnjava mlađem kolegi „Teoriju subotnje večeri“ Da se kvalitet jedne države/grada odražava u kvalitetu provoda subotom uveče. Objašnjava da koliko je kvalitetan provod,toliko će i naredna nedelja biti dobra. Lično bih mogao da iz mnogo razloga odbacim teoriju,ali moram da priznam provod u Lisabonu je sasvim dobar subotom uveče. Pozvani smo na druženje od strane zaposlenih iz ambasade i njihovih drugova,a opet naših na privremenom ili zuvek zaposlenju u Portugaliji. Žarić je odustao od izlaska. Kaže da mu ne prija,pa sam ja sam otišao. Upoznao sam nekoliko „naših“,a opet privremeno domaćih. Nekoliko devojaka koje ovde rade po stranim kompanijama,profesori engleskog jezika,jednog bubnjara, Dva kuvara i još nekoliko njih koji su ovde našli svoju sreću. Drago mi je da ima ljudi koji uspeju da se zadrže u ovom lepom delu planete. Naravno,kada si u Portugaliji piješ vino. Preko dana belo,a uveče crveno. Takvo je pravilo. U ovom slučaju ne gledaš utakmicu i dereš se kao konj,ali uživaš u popularnim hitovima pomešanim sa lokalnim ritmom. „Roze ulica“ kako je oni zovu ima 30-tak lokala,klubova,diskoteka Svi stoje na ulici,piju svoje piće i mrdaju se u ritmu muzike. Veoma lepo za videti i nemoguće se i ne priključiti. Promenili smo nekoliko lokala. U svakom različita melodija,a opet nešto toliko dobro da te diže i ne spušta na zamlju nijednoga trena. Gomila lokalnih hitova i poznate stvari od THE ROLLING STONES-a,Billy Idola,malo je bilo i Đeksona zvanog Majkl i ostalih šmekera koji prolaze u svakom delu planete. Odličan osećaj ili je to možda bilo od vina? U svakom slučaju hvala svima „našima“,a privremeno domaćima. Današanji dan je osvanuo sunčan. Još malo obilaska grada. Iskreno,bili smo znatiželjni da vidimo te boje koje promene grad sunčanim trenutkom. Istina. Dok smo spavali,vredne ruke su ofarbale grad i dale mu potpuno drugu dimenziju. Sve je postalo šareno,jarko i obojeno lepšom atmosferom. Nigde ni traga od sivila prethodnog dana. Tvrđava SAO JORGE Ili u originalnom nazivu CASTELO DE SAO JORGE (znam da neke stvari ne treba prevoditi,takve su kakve jesu) Na putu do tamo,ja toliko stepenica nisam video nigde. Setim se letovanja u Herceg Novom i shvatim kako su sve stepenice toga grada samo delić ovoga uspona. Tvrđava kao i svaka druga. Sa svojom istorijom i modernim detaljima koji je samo kvare utisak. Naš Kalemegdan je za ovo ovde izmišljen,nacrtan i svakim delićem bolji. Samo jedna mala sitnica,ovo je ipak Lisabon. Još malo šetnje po gradu. Uske uličice,dosadni prodavci svega. Uglavnom VEOMA prilagodljivi,kada je sunčano,naočare. Kada pada kiša,kišobrane. Da bi upotpunili doživljaj boravka u ovom gradu,uveče odlazimo do jednog od restorana u delu grada koji se zove ALFAMA. FADO muzika. U tom kraju postoji desetine restorana u kojima je ovaj žanr zastupljen. Setna i veoma emotivna muzika. Ne razumem ni reči iste,ali emocije izvođača(žensko ili muško)čine da osetite snagu toga. Glas koji Vas vodi u drugu dimenziju je ono zbog čega vredi biti ovde. Ono što je veliko razočarenje je sam restoran. Kao mlečni restoran „Zdravljak“ u koji me je moja baka vodila jos 70-i neke. A hrana. Ja nešto odvratnije nisam jeo još od vojske. Još ne smeš ni da se buniš,pošto mora da bude „potpuna tišina dok FADO svira“. Jedino je vino bilo dobro. Šta da napišem još o Lisabonu? Veliki grad koji sigurno ima svojih kvaliteta koji ne mogu da se otkriju za dva dana. Da li bih se ponovo vratio ovde? DA! Da li smo mnoge stvari prevideli,propustili ili jednostavno nismo ni znali? DA! Sutra nastavljamo za Porto. Sa naravno nekoliko usputnih lokacija.

Očigledno kada očekuješ i nadaš se,na kraju baš i ne ispadne kako si zamislio. Lisabon je u planu putovanja bio vrhunac. Krajnji cilj i veliki grad koji treba videti. Najbolje moguće. Lično za mene,a i Žarić se sigurno slaže,do sada Lisabon jedno veliko razočarenje. Veliki grad. Trenutno VEOMA turistički nastrojen. Grad je pun turista. Toliko pun da ne može da se hoda normalno. Na ulice su izašli svi mogući prosijaci,klošari,prevaranti,prodavci i ostali "dosadni i navalentni" likovi. U mnogo gradova sam ulazio,a iz mnogih i izlazio. Koliko je ovaj grad ostavio dobar utisak na mene prilikom ulaska i prelaska mosta toliko danas,prosto,kao sendvič sa parizerom. Onim najgorim. Pojedeš veliki sendvič sa 200gr parizera(srednja škola) i posle pola sat nisi siguran da li si uopšte jeo nešto. Praznina. Ulice,bulevari,trotoari,arhitektura,sam vizuelni efekat grada izgleda veoma upečatljivo. Veoma moderno,a opet vidi se da je kroz vekove stvarano i doterivano. Samo meni tu i dalje nešto nedostaje. Da,danas nije nikako bilo Sunca. Baš nimalo. Čak je veći deo dana padala i kiša. Ne vidim sebe kao klasičnog turistu,a opet to jesam,na neki način. Odlučili smo da se malo provozamo brodom. Da vidimo grada sa reke. Lepe građevine. Raspitaću se sutra malo koja je šta i koja je namena i simbolika. Treba pričati sa ljudima,a ne koristiti GOOGLE. Vozili se i metroom i njihovim tramvajima,dosta šetali i razgledali. Pre polaska,jedan poznanik,koji je već bio ovde rekao: "Lisabon je najlepši grad na svetu kada je osunčan,a najružniji kada je oblačno i kišovito." Sutra nas očekuje sunčan dan. Ustvari,nije bitno vreme. Kiša meni ne smeta. Bitno je da smo ovde gde jesmo. Još sutra smo ovde,a u ponedeljak nastavljamo za PORTO.