Hvala, jeste baš dobra uspomena, ali je trebala da traje bar par dana duže, kako bi više bili u Grčkoj, ali obaveze nisu dozvolljavale. Takodje stvara dalju strast, i sada imam nameru da odem u Kotor, ali je pitanje da li ću moći vremenski da uklopim, sporo se kreće i zahteva vremena. A vremena nema uvek na izvolte. Brat je nadrjao sa nosem i posle se baš oljuštio :), dok ja nisam imao problema sa običnim vizirem. Sledeći put flaster preko nosa

25.05.2022. I dodaj živote, ono što mi najviše treba. Slobodu, sunce, vruć vetar, more i giros umesto hleba . Budimo se i sve ponovo, pakovanje, podmazivanje lanaca, doručak u pekari i pravac obala. Cao Ohride, vidimo se neki drugi put, nekada davno nisam te po dobru pominjao, nemoj biti ljut. Vreme za start, uobicajeno 8:40. Sveži i odmorni, odmah napadamo, već na prvi gas, planina ispred nas. Imamo 69 km do Bitole, znam da smo imali, gore, dole, dugačke uspone, tu sam koristio tehniku "fetus", nije za treću, nije ni za četvrtu. Visaricu sam baš namučio, a sve je toplije i toplije, ostavljam brata na usponima, neće da muči motor, a meni žao Vise, ali ne popuštam gas. Negde da budem prvi :). Sreća nisam je ubio. Na spustu je hladim i taman mi je tad brat pridužuje. Priroda fenomenalna, vozimo kroz tunele zelenih krošnji. Tu negde pred Bitolj, dok smo bili u laganom spustu, ablenduju nam, usporavamo i posle par stotina metara, kontrola brzine, na vreme smo kočili, ali naš kolega na Beverly iz Niša, nije bio te sreće, pišu mu kaznu. Policajac se raspituje odakle i gde idemo, pregleda nam dokumetna, pita da li smo zajedno sa kolegom iz Niša, kolega dobacuje da ide do Meteora. Beverlista ostaje mi nastavljamo, kasnije u Bitolju nas je stigao, ali u gradu, odlazimo prvi, poučen iskustvom kazne, vozi dosta sporije. Od Bitole do graničnog prelaza Medžitlija, imamo tačno 16km, vozim kao u maglovenju. I dalje ne verejum da je moguće, prvi put ne prelazimo preko Evoznia, već tamo gde gužve nema, direktno u sred srede, u sam sever kontinentalne Grčke granični prelaz Medžetlija sa makedonske i Niki, mesto Niki sa grčke strane. Srce kuca drugim ritmom. Ritam Sirtakija sada vodi nas. Srca su nam velika kao koncertna sala, dok buzuki odzvanja sa hiljadama dlanova u istom ritmu. Još kad me je grčki carinik pitao odakle dolazimo, čuje Srbija, pa pita iz kog grada, kad sam mu rekao Beograd, gleda smeška se i čestita. Lepši doček nismo mogli da imamo!!! Grčka nas je prigrlila samo kako ona ume, odavno nam je uzela srca, a sad nam je otvorila dušu i zajedno postajemo jedno. Mi grejemo nju, a ona greje nas. 11:30 je po grčkom vremenu. Od siline uzbuđenja smo se pogubili, da da stvarno smo se izgubili, ne znamo na koju stranu da krenemo, gde da se okrenemo. Navigacija nas vodi na auto put, a mi hoćemo suštinu, želimo ono pravo. Vrtimo se kroz selo već sat vremena. Znam kakav je kad je nervozan, hoće po svom a ne ide. To je moj bratić Ogi. Posustaje ali ne odustaje!!! I dalje se vrtimo, sad smo na trećem ćošku. Opet te iste godine, kad sam spavao u kolima Vranju, bio sam u lošem životnom stanju. Može i drugačije da se rimuje . Tako nastavim i umesto na skrenem druga desno, skrenem prvo desno i uz more stignem skoro do Kavale, umesto u Jerisos. Toliko smo te godine putovali, da je tada moja 2,5 god. ćerka, sedeći na zadnjem sedištu tužno govorila. NEMA MORAAAA! Posle dosta muka, kao što svi znamo, svaka prava ljubav mora da boli, konačno rasplet. Shvatili smo da smo ovog puta išli mnogo puta levo, u krug, umesto da smo nastavili na jednom skretanju desno. Ogi je našao put i nastavljamo dalje. Na pravom smo putu, putu koji će ostati večito u mojim mislima, kao što biva, posle svake patnje dolazi nagrada. Ono što sam svake godine želeo da vidim, onu pravu pravcatu Grčku. I nisam znao šta me čeka a dobili smo ono što nikada nismo mogli da očekujemo. Prirodu i lepotu koja je nemerljiva, bogatsvo koje grčki narod nikada neće ostaviti bez hrane. Od Nikia do Edese ima tačno 88 kilometara, slike koje slede, neka potvrde moje reči iznad. Vozili smo takvim predelima gde zastaje dah, voziš, voziš i misliš nema lepše, a sve lepše od lepšeg. Na samom usponu iznad jezera Limni Vigoritida. Idemo dalje, već je oko 14h, blagi usponi i semafor. Grad Edesa. Moj brat Ogi, pita. "Da li si hoćeš da idemo na vodopade". Razmišljam da stignemo do Soluna, vodopadi, pa to mi zvuči kao da neki akva park, kao ma ne. Vidim besni. Mislio sam da je već tu bio, pa hoće da i ja vidim, ma nema veze drugi put. Kakav bre drugi put, pa ovo je i pravi i prvi i drugi put. Ne osvrćući se nastavimo oko 5 km dalje prema Solunu i odlučimo da napravimo odmor. Mala prodavnica i kafić. u Gledam ovu Crkvu, nekako mi lepo, obuzimam me mir. To je ta Grčka koju znam, spustili smo se bliže moru i sve mi je već poznato. Pijemo kafu, razgovaramo. Pitam Ogija što je bio nervozan kad sam odlučio da odemo dalje a ne u Edesu. Mislio sam da je već bio u tom gradu, pošto je obišao mnogo više u Grčkoj od mene, i daje mi odrečan odgovor. Aaaa sad mi je jasno, ali još nije kasno. Kažem ajmo nazad imamo 10 minuta do tamo. Za to vreme dok dogovaramo povratak u Edesu, izlazi Grk iz male radnje do kafića i gleda naše mazgice, stoji mu sa strane GS1200, ne pita nas ništa, ali sve nam je bilo jasno kad je nam je slikao motore i tablice :). Nekada reči nisu potrebne! Okrećemo se i nazad, stižemo opet do istog semafora, i kreće uspon, sempertina do sempertine, penjemo se u grad. Na vrhu glavna ulica, u Edesi smo. Edesa - grad vode, vodopada i mostova - Galetova putešestvija GALETOVAPUTESESTVIJA.COM Edesa. Grad je 813. godine p.n.e. osnovao makedonski kralj Iraklidis Karanos i proglasio za prestonicu makedonskog kraljevstva. Naziv grada je frigijskog... Nastavljamo dalje samo pravo. Ulica se sužava i ulazimo u stari deo grada. Nakon toga nalazimo parking, ostavljamo motore i krećemo u park. Park je nestvaran, na najvišoj poziciji u gradu odakle se pruža pogled na niziju ka Solunu. U samom srcu parka, izbija buk, pokraj same bašte restorana i ta ogromna količina vode na ivici parka survava se i pravi vodopad. Kada ceo dan nosis sunčane naočare, pa refleksija učini svoje. Ogi Baburić Ukoliko budete imali prilike, nemojte da propustite ovo mesto da obidjete. Po izlasku iz Edese na pravcu prema Solunu, naš kolega sa istim tipom mopeda, u mladjanim godinama na mat crnoj furiji sa ljubičastim detaljima, i zlatnim felnama, bas onako kao samo grci znaju da nakite, je prošao pored nas, sa 100-120km/h, iza njega je ostao beli oblak dima. Gradski racer Nema više vremena, krećemo u Agia Triadu mesto 30km od Soluna gde smo rezervisali smeštaj. Već je temperatura počela da pada, tih poslednjih 120km, bez stajanja. Put je idealan, sunce polako zalazi, nije više vrućina. Saobraćajna kultura na nivou, tu smo gde Papakiji vladaju i svi imaju obzira prema nama. Na magistrali, sklanjamo se u onu uzu desnu traku, koje je svojstvena za Grčke puteve, samo što je ovde baš uska malo šira od širine motora. Na nekim delovima se prekida i nema je. Autobus koji je brži i ide iza nas, strpljiv, a mi se osećamo tako sigurno. Još jedno tankanje i pohvale pumpadžije za poduhvat. Sve nam nešto lepo i toplo oko srca Solun je tu, idemo kroz grad, već je 18:30 prolazimo uz samo more , odsjaj talasa obasjava nam već umorna lica. Kolaps je, a mi smo svoji na svome. I odmah nam se vraća snaga. Dodajemo gas, mnošto motora prelazi iz trake u traku, ljuljajići se poput talasa. Sad smo jedni od njih. Papakiji stigli ste kući Nastavljamo pored Bele kule, izlazimo iz grada, tržni centar Kosmos, pa pored Aerodroma i samo pravo, i tu smo. Agia Triada do samog puta desno, i još malo pravo, u mirnijem smo delu mesta. USPELI SMO! TOOOOOOOOOOO!!! Parkiramo se uz sam smeštaj, koji je prva liga, imamo i pogled ma more. Sređivanje pa napolje Crkli smo, motore smo smestili u dvorište hotela i sada idemo da nahranimo naša iznemogla tela Nalazimo lokalnu kafanu na samoj plaži i mešamo se sa lokalnim stanovništvom. Po svemu sudeći pravi izbor što je dokazala i sama hrana. Pržene tikvice, hobotnica, tuna stek i lokalno pivo. Jel ste zato došli? E i zbog toga grčka kuhinja nam je omiljena. Ma mi volimo Grčku od G do A komplet Još su nam i ponudili kolač. Jao pa ne možemo baš smo se najeli. Besplatno je! Daj dva Laku noć deco

Hvala, za slike je zasluzan brat, to mu je profesija, a ja sam stihoklepac amater.

Ispod 2l, od 1.65-1.9l.

Utorak, 24.05.2022. god. Ustajemo u 07h, prelepo jutro, domaćica Bilja već je u dvorištu, tu je i komšija kinez koji je takodje u smeštaju, radi u lokalnoj fabrici, upraznjava vežbe istezanja, jutarnja rutina. Dvorište, bašta, kuća domaćina i sam smeštaj sve je u istom dvorištu, tako lepo uređeno da se sve stapa jedno sa drugim i ništa jedno drugo ne guši, već stvara idealan sklad. Mlado sunce nas greje. Proveravamo mašine, podmazujemo lance, plaćamo smeštaj, koji je povoljan (2000 din.), uzimao broj kako bi rezervisali u povratku, i lagano krećemo da se natankujemo. Prvo mopedi, nakon toga i mi. NJima tečnost, nama burek U kontaktu sam sa starom prijateljicom iz Skoplja, za koju uzimam željene stvari iz Vranja i dok si puko prstom o prst, skoro je 09h, tačnije 8:40. Idemo dalje, naša sledeća stanica je Manastir Prohor Pčinjski. Манастир Прохор Пчињски — Википедија, слободна енциклопедија SR.M.WIKIPEDIA.ORG Imamo tačno 33km, do njega. Toliko malo kilometara a toliko mnogo uživanja, imamo dobar uspon a na vrhu. Posle kraće pauze i tretmana beonjača, rožnjača i zenica, paletom zelene i svih boja oko nje, nastavljamo spust ka manastiru Prohor Pčinjski. Uz put, srećemo nekoliko naših drugarica po brzini, a jedna je pristala i na slikanje, stidljiva do duše. 9:45, evo ga, Prohor Pčnisnji u svojoj punoj veličini i sjaju. Manastir je velepan, 2020. god. počela je obnova i mašine i dalje rade u okolini samog manastira, uredjuju korito reke i prilaze. Jako dobro izgleda, a još više deluje na dušu. Pre konaka na samom ulazu, ogromno drvo, privuče me miris, drvo zove. Nikada toliko nisam video. Obično to bude žbun. Dve nedelje pre toga na Zvezdari dok sam čekao da preuzem motor od majstora, prošetam do Zvezdarske šume i na nagovor moje Dudu, naberemo cvet zove i napravimo prvi put sirup, pomoću Youtube. Sok prva liga, a ćerki je ispunjena želja. Stalno se osvrćem na događaje i nešto novo me uvek podseti i veže na ono što je bilo. Čudna neka veze, ili sam ja čudan tip :). I jedno i drugo. Idemo prema granici, imamo 99 km do Skopja, vijugavim putem, kroz sela, put onako, dobar, negde djenje djenje, ali priroda sve to nadoknadjuje. Na granici smo, posmatra nas carinik, čovek ćuti gleda, šta da pregleda? Taj pregled ne pomaže Makedonsko devojče, 25+ pogleda zeleni karton, overi pasoše, uf uf uf, gleda pita gde idemo, odakle, ajde sa nama, u sebi sam reko, tu veštinu spontanosti nikad nisam steko Malo prozborimo, piči dalje, možda i najbolji deo puta taj dan nismo ovekovečili, bilo je radova na putu ali jako kratko. Kumanovo, obilaznica, ozbiljni radovi na putu, radi se kružni tok, rizla umesto alfalta, ali Papaki ne bi bili to što jesu, da postoji prepreka, pronalazimo mali deo puta, gde možemo da preprečimo i nastavimo željenom rutom, svi idu okolo, mi idemo popreko. Prolazimo Kumanovo i pravac Skoplje, 12:10 je, nismo dugo videli, stare prijatelje, Vera moja drugarica iz mladosti, sa samog začetka interneta, preteče svih društevenih mreža, takozvani Mirc kanali i njihovi derivati, Serbian caffe, gde se i upoznasmo. Sada već odavno udata, dočekuje nas sa svojim suprugom Andrejom i u centru Skoplja, provodimo sat vremena. Svako je dobio ono što mu je trebalo :). Kaže Andrej, kako sad idete do Ohrida. Kako idemo pa kao i do sad, sve vam auto puta. Na to Andrej odgovara, to ne postoji. Hahahahhaah. Idemo dalje, ćao Skoplje, Ohride evo nas. E pa ne ide to baš tako, Imamo 175km, do tamo, sve kuda ne bi niko išao to je naša ruta. Tetovo i sva tvoja sela, svaka kapica na glavi je bela Idemo, ulazimo, osvajački, pa se povlačimo još brže. Vozimo opet oko auto puta, prvo sa leve pa sa desne, nadvožnjaci nas prebacuju sa jedno na drugu stranu, i sva sela koja su uz isti. Neki drugi svet, gradnja me je iznenadila, sva sela su uređena, novih objekata na pretek, svako selo ima svoj verski objekat, najčešće džamije, a jako retko crkve. Oseća se duh Otomanskog carstva. Vozila sa kraja prošlog veka, većina mada ima i novih vozila. Čudno, lepo je, ali to nije moj svet. Znam samo da treba da prođem. Sporadično izmedju sela u sred njive, Grand Oktagon Place, sala za proslave, i tako bar 10 puta. Sa sve rimskim stubovima, lavovima, sveeeee Sa gorivom smo tanki, nisam hteo da stajem na Okti uz auto put i Ogi već nervozan, gde šta, i uz put mala pumpa, do samog puta, samo dva mesta za točenje, analogni brojčanik, deda sa kapicom, ne progovara, samo sipa, naplaćuje. U dolaze dečica sa kanisterom od 5 litara, iz lokalne kafane, posmatraju neznance. Razmisljamo da li gorivo ok, ostalo nas nije zanimalo, naravno gorivo kao i svuda do sad dobro. Sa desne strane Šar planina još u snegu. Stali smo, jedino selo koje ima Crkvu i Džamiju u razmaku od 200 metara. Nigde nikog, već je oko 14h, zvezda peče i ako je maj, oseća se već smo na jugu. Malo, malo, kao vreme teče neko se pojavi, prođe neki čovek, pa auto, pa neka dvojica na Apriji Habana, baš smešno, ne ide mi uz sve to, više bi očekivao, nešto poput naših mopeda. Evo je i ponika, na volanu sedi jedan mali, a poniku vozi neki tinejdzer, 18 godina možda. Eeeeee, kako ste Beograđani, kako ide, i to bez ikakvog očekivanog akcenta. Baš nas je iznenadio i obradovao Očekivanja stvaraju nam granice! Idemo dalje, dan traje kao večnost, spori smo, ali mnogo toga vidimo, što drugačije ne bi. Mislim negde pre Kičeva, ide kraj auto puta koji se spaja sa nasim putem i počinje uspon, i već sjedinjeni sa mašinama to odrađujemo rutinski, negde treća, pa četvrta i teraj. Po savladjivanju uspona, na pravcu smo, prva pumpa i odmor. Tankujemo, potrošnja nam je ispod 2l, mom bratu pošto je EFI 1.7l na 100km, a meni 1.85l, i tako se zadržala do kraja puta, bilo je blagih oscilacija ali to je otprilike prosek. Sad samo pravo 17:35, lagano stižemo. Opet sećanja, tamo neke 2008. godine, godinu dana nakon ludog letovanja na Iosu, Mikonosu i Santoriniju, moj drug Nenad njegov sadašnji kum Marko i ja, odučili smo se za letovanje na Ohridu. Kakvo je to razočarenje bilo. Mi još tada puni snage, sa postavljenim visokim standardnima provoda, završavamo po Ohridskim diskotekama, teško je taj pad opisati. Još me studentkinja koja je tada studirala na fakultetu na kom sam radio, pita, pa kako ti se svidja. Bio sam previse iskren, rekao sam da je baš loše, i još gore, ali da ne pišem sad. Uvredio sam je, moj surova iskrenost. Onda smo našli neki rok kafe i tu nam je bilo, ok, ali nama napaljenim uličarima :), ceo dojam Ohrida nije bio najsjasniji. Godine čine svoje, ovo je ono što mi sada baš odgovara. Malo lepo mesto, idealno za 7 dana sa porodicom. Ima šta da se vidi i obiđe. Mi smo za to zakasnili, neke stvari nikada ne mogu biti promenjene. Nalazimo smeštaj i sve je opet na svom mestu. Smeštaj je blizu centra, nije toliko čist kao kod Bilje u Vranju, ali je bar obezbedjen parking. Idemo već je 18:30, kasno za neki ozbiljiji obilazak, stim što sam ja forsirao obilazak pored jezera i od starog grada i tvrdjave ništa nje bilo, već je bilo kasno. Večera u starom gradu, Gravče na tavče i salata, su nam bili taman. Odlazimo u sobu na odmor i smejemo se dok ležimo i evociramo dan, sivom mercesedu sa zatamljenim staklima i tribalima na zadnjog šoferki, od Tetova bar desetak sela, susrećemo se. On prilazi sa leve strane, pa mi sa desne, onda odjednom nestaje, i pojavljuje se u nekom petom selu, i tako bar sat vremen. Ima neka tajna veza. Vreme je za spavanje. Laku noć deco :).

Zborno mesto, kod mamite, obojica već odrasli ljudi sa svojim porodicama, sastajemo se u starom gnezdu, tako gde je najtoplije i najmilije. Zemun 9:40, krećemo! Plan je da ne žurimo, idemo da uživamo, stajemo gde nam odgovara bez presije. Prvi dan je, prethodne obaveze još tište mozak, zato polako, daleko je Vranje. Put je van auto puta, osim do Vrčina gde se isključujemo i nastavljamo put Smedereva i Velike Plane. Velika Plana odmor i sladoled oko 11:30. Nastavaljamo put Paraćina lokalnim putem gde stižemo u 13:30. Kafa, idemo dalje. Ovo je i ujedno naš novi rekord, godinu ranije smo dobacili do Jagodine. Imam druga u Jagodini, ali nije u Srbiji, te propuštamo uvek drag susret i druženje i priče o dnevno političkim temama pomoravske varoši. Koj će koga Sada sledi uživanje izmedju Paraćina, Aleksinca i Niša idemo putem koji je uz sam auto put, rasterećen saobraćaja, dan ne tako topao, taman po meri. Putna brzina nam je izmedju 70km/h-80km/h i to svima odgovara i nama i mopedima. Niš, 5 sati efektivne vožnje, stigli smo u 15:35, u redakciju informativne kuće u kojoj moj bratić radi u samom centru. Već smo umorni, daj kiselu daj kafu, ostajemo pola sata, ma nema šanse, već smo na dvosedu ceo sat. Idemo dalje krećemo u 16:40. Geografija se polako menja, sve postaje ravno i valovito, baš onako kako nam odgovara, pravo uživanje u vožnji. Od Leskovca i Pečenjevca (baba Linda i Toma Zdravković), kroz Grdeličku klisuru koja je prazna skroz na skroz, upoznajemo nove tehnike vožnje u takozvanom "fetusnom položaju", gde se sedimo na samoj ivici sedišta i spuštamo se što niže ka volanu, popunjavajući rupu između volana i sedišta, kako bi dobili što bolju aero dinamiku i ne bismo gubili brzinu na retkim usponima. To nam je bila glavna zabavas na ostatku puta Na samom izlazu iz Grdeličke klisure, nailazimo na sablasan prizor zarđalog mosta, na kom je odneto mnogo ljudskih života tokom Nato agresije 1999. godine, prilikom uništenja voza punog putnika. Nek se ne zaboravi! Напад на путнички воз у Грделичкој клисури — Википедија, слободна енциклопедија SR.M.WIKIPEDIA.ORG Vozimo, vozimo vozimo, u Vranje nema laganje, nema dete bez j..... Volim Vranje, naša ljubav počinje još pre skoro 10 godina, gde kao asistent jednog fakulteta dolazim u konsultativni centar na dva dana. Posle toga utvđujemo odnos, 2014. godine, kada usled umora na putu za Grčku, čujem zvukove, pokvarenog trapa na kolima i ostajem da spavam u istim sa ženom i ćerkom u ulici tipičnom za mala mesta, pod uticajem orjenta. Kaldrmisana ulica, male kuće, kamene ograde, a već u avgustu mesecu, ispred kuća stoje drva za slaganje pred predstojeću zimu. Ujutru naravno nikakvog kvara nije bilo, kvar je u glavi pripovedača :). Družili smo se nakon toga i 2018. godine na putu za Svetu Goru, kao i dalje što ćemo. Sada je 18:30, ulazimo u grad. Smeštaj smo našli blizu Yumco fabrike na samom obodu grada, domaćića i objekat za poželeti, čistije nisam video. Pravac grad, ceo dan smo se truckali, vreme je da se protegnu noge, destinacija kafana Moravče moj stari znanac, ovog puta u letnjoj bašti, gde zatičemo Vranjanski melos i neke ljude iz druge epohe, koji svojim pričama evociraju uspomene iz prošlih vremena. Hrana kao i uvek odlična. Vranje se menja, bio sam u njemu pre četiri godine, sada su tu nove zgrade, centar je prepun radnji koje su u svakom gradu iste, zaposele su prostore starih majstora, koji su svojim zanatima i radnjama činili duh jednog mesta. Moj grad već odavno nije isti, ali žao mi je i što manja mesta u Srbiji gube ono po čemu su bila prepoznatljiva. Zato je on tu da odbrani sve Odosmo u smeštaj da spavamo. Laku noć deco! Sutra nas čeka, nova tura, nova avantura :). Tamo gde večno sunce sja, tamo je Makedonija. Današnji djir.

Nije važno šta ce ostati, već kakvi ljudi ćemo postati, ja živim sada i tako dan po dan. (Beogradski sindikat) Već dugo smo na dva točka, naša priča se prožima još kad smo bili sasvim male bibe. Davnih dana još bajsevima bili smo tandem koji je krstario auto-putem, od Auto Komande do Mostara, zatim posle treninga na Adi, sve do 25. maja, Dušanovom ulicom, preko Bulevara Revolucije sve do vrha Ustaničke ulice i onda spust do Dušanovca. To su bile lude vožnje pune naboja, ko će brže i ko će prvi. Uvek je bio bolji, ima noge kao bivo u parenju, ali nikad se nisam predavao svojim zgoljavim nogicama i zvukovima koji su samo svojsteni filmovima za odrasle, disao sam mu za vrat Na dva točka sa motorom počeli smo pre tačno 15. godina, kupovinom Piaggio free, italijanske pošte iz Novoga Sada, gde su uveženi. Posle nemile borbe odustaje i daje mi, ja ga završavam i kitujem i neslavno krivim ram na haubi Citroena GS. Tako smo se darivali, pa ja njemu dam trulog fiću da završi (uspeo je), zatim Apriliu Sportcity 250ie, kada su mi ukrali njegov Piaggio Zip 125. To su te kubikaže, nismo išli na više, zadesila se tu i Honda PCX par godina, a onda sticajem čudnih životnih okolnosti gde poklekoh, na red došla je ona Kymco VisaR 110 mog druga, sa 4800km. Nije je štedeo, težak tip, još 110kg, sve je to jadnica morala da trpi . Мој bratić malo pre mene kupuje nov Sym Magic 125. Sada smo kompletni dva Papakija, spremni su da krenu u svet. Baš tamo gde se najviše u Evropi koriste. Ljubav prema toj zemlji usadio nam je otac. Toliko je puta išao sa našom majkom, da nekog nekog vremena, prijatelji i poznacini kada treba da idu na letovanje, zvali su za preporuku koje mesto da posete, kakav je smeštaj, plijace, plaže. Sećam se godina, kada sednemo u Fiat Pandu 100hp i odemo kod njih za vikend i onda se zajedno vratimo, poskakujući po kolotrazima auto puta kroz Makedoniju, sa 140 km/h, gde on izgovara, polako, polako, ili kada nas sa prvim ozbiljnim devojkama sačekuje u Paraliji. Neka ovo putovanje bude posvećeno njemu. Mile ovo je za tebe! Planer i organizator puta je moj bratić Ogi, negde pred kraj 2021. godine, rekao je „Grčka u maju 2022. god.” Ne tako čvrstog karaktera, morao sam samo da se složim. Moja zamisao je bila i Crna Gora i Albanija, usled manjka dana, moj predlog je obijen. Nekima smo ispričali naš plan, a mnogima smo i prećutali, posle reakcija ovih prvih :). Put je trajao 7 dana, prešli smo oko 1950km. Krenuli smo 23.05.2022. god., a vratili smo se 29.05.2022. god. Hvala Božijoj ruci što nas je vodila kao čamcem po reci i usidrila u svakom mestu bezbedno i vratila u luku iz koje smo pošli.

U Vranje u Moravce, cene vrlo pristojne a hrana odlicna. Ukoliko zelite bas jeftino, onda Yumcov restoran, na bazenu iste firme. Hrana nije losa, ali je dzabe. Ali za mene najbolji je Moravce.

Laka mu crna zemlja. Saucesce.

E sad malo o ciklistici. Imao sam torbu umesto kofera, na zadnjem sedistu i nosacu za kofer kao nastavak za torbu. Imao sam taman mesta za sedenje. Ali tokom visesatnje voznje, zbog polozaja nogu, zglobovi pocinju da se javljaju, i traze ispravljanje. Sediste je usko, i za cudo udobnije nego sto bi se ocekivalo. Kao sto sam i napisao, putna brzina na valovitom ali uglavnom ravnom putu je 70km/h. To je neki optimum koji sa fabrickim zupcanicima, najbolje radi. Vozio sam i 80 na sat, ali joj je na duze vreme previse. Blage uzbrdice uz zalet sa 80 uspenje sa 70 na sat, dok duze zavrsava sa 60km/h, ako je nagib veci i duzi vec se na 60 se muci i potrebno joj je vracanje u III brzinu. U glavnom, sve savladava. Imao sem nekoliko kombinacija svojih fetusnih polozaja , gde sam na uzbrdicama gde zelim da rasteretim motor ili pravcima gde zelim maksimalnu brzinu, prebacujem telo napred, spustam se u supljinu motora izmedju sedista i volana, a prsa naslanjam na brzinometar a glavu sjedinjujem sa farom. Izgleda sasavo, ali deluje . Potrosnja je isla od minimalnih 1.77 do 2.00, sve zavisi od tempa i konfiguracije terena. Tokom puta najmanje smo prelazili u danu 274km, a najvise 348km. Posle treceg nada neprekidne voznje, vec je bilo cupavo, telo trazi, visednevni odmor. Juce sam istimario VisuR, i odradio beauty tretman :). Promenio sam joj ulje, podmazao lanac, dobro oprao i vratio fabricki nosac, koji je lepsi od onog koji je do sada bio a sluzi za kofer (meni je sluzio kao nastavak sediste na koji je isla torba). Sada je smestena u garazu i bar jedan dan neka uziva bez voznje. Moja lepa Vizona

Stigli smo,. Pobeeda :)!!! Beograd nas je nagradio kisnim sampanjcem na "kucnom pragu", Bubanj potoku. Volimo ga i takvog . Sedam predivnih dana, 1950 km. Visa i Symce, nasa verna magarenca, sve su istrpela, sve izdrzala, vreme im je za svezu "krv", i dobro pranje. Nadam se skorijem putopisu.

Hvala, trenutno smo u Paracinu, za par sati smo kod kuce. Uspesno izbegavamo kisu, nadam se da ce do kraja tako biti, stim sto smo sa +30c, pali na +11c, jutros kada smo krenuli iz Vranja. Smrzli smo se. Ipak smo podelili put u dva dana.

Trenutno smo na 1200km, predjenog od Beograda. Vozimo se, uzivamo, obilazimo okolinu, Solun i plaze. Masine ni da stucnu, sve je na svom mestu hvala Bogu. Zbog toga sto za vikend najavljuju lose vreme tj. kisu, mozda se desi da se vratimo u jednom danu. U svakom slucaju, bice zanimljivo.

Nisam probao nikada, razlog tome je fabricka preporuka 15w40, i to sto mi je brat preporucio posto je citao na lnostranim forumima da se menjac najbolje ponasa sa 15w50. Tako sam na prvoj zameni od kupovine kada je imao 4800km poceo sa 15w50, nisam uocio anomalije, lepo radi, lepo ide. Zbog toga sto mi je kilometraza mala, tokom godine, nisam zimi prelazio redje tj. 10w40, sto mi je namera ove godine da probam. Mada zimi ne predjem preko 500km..

Sipao sam Shell polu sintetiku 15w50, krenuo sam sa uljem koje je izmenju sredine i maksimuma, sad je tacno na pola crte, mislim da je to oko 50-100ml. Takva potrosnja je i na sym-u. Vozili smo dosta brda i po toplom vremenu, i to je uzrok potrosnje. Promenio sam ulje na 11000km. Sad je na 12400km. Planiram da promenim kada se vratim. Isli smo preko Ohrida, kada se budemo vracali, idemo direktno kuci, tako da cu mozda da prebacim 200km vise od redovne zamene koja je na 2000km. Zbog toga sto je vozen otvoren put, mislim da to nije strasno. Ono sto mi je utisak veceri je da sam ucestovao u Solunskoj nocnoj sandzami, ovo iskustvo je zlata vredno. Kako to ide, kako ta voznja tece, kao reka. Nema usporavanja, nema sviranja, sujete, sve pun gas. Kao trka, a niko nikog ne ugeozava. Mlado staro svi pun gas, a nigde nervoze. Muka mi je od Beogradske voznje, gde sto imas jacu masinu to si ludji i bahatiji, ovde toga nema, svi su ravnopravni u saobracaju. To je to, ono pravo.

Ajde na prvu da ne pisem o samom putu, posto je to za drugu temu. VISA se odlicno ponasa, brzina koja je idealana je malo preko 70km/h, za sam motor a i za vozaca, potrosnja je oko 1.8-1.9 lit na 100 km.

Da se javim, u Solunu smo, trecl dan voznje, malo preko 1000km, smo presli.

Nema vise da se kupi. Evo gledam danas, dok se spremamo za put, jedan moped pored drugog, ama isti motori, ali iz razlicitih epoha. Ova Vizica, par centimetara niza, zastita za noge, kao da je limar pravio, samo plasticna, sve onako spartanski skromno. Ima i to svoju draz. Dok su kod Simceta su bas na sve mislili, cak i na dizajn. Gledam tu zastitu za noge, tj. cuvara od vetra, pa to kao da je jedan iz XX, a drugi sa pocetka XXI veka. Bas takva je razlika i u bojama i kvalitetu plastiike, a posebno u dizajnu. Nemam vise tresenje volana, sa novim gumama. Krenuli smo, u V. Plani smo.

Bolji je. Jaci motor, ima diskove i napred i nazad, vesanje je tvrdje i napred i nazad, ima el. ubrizgavanje, moderniju tablu, teflonska creva, led osvetljenje, vise mesta ispod sedista, udobnije i sire sediste. U svakom segmentu je za klasu bolji. Manje trosi na otvorenom, 1.85l na 100km. Ima taman snage toliko vise da je voznja manje zamorna, moja preporuka je Sym.

Hvala. Kymco VisaR 110 i Sym Magic 125.

Pre skoro godinu dana, za VisaR 110, sa novom saobracajnom i tehnickim, koštala me je registracija 12600din. A za ficu iz 1984 god. 13400 din. bez saobracajne koja je 1600 dinara. 12600din. moped 110, VS. zastava 750 15000din. Razlika 20 eura, po 10 za svaki dodatni točak

Nemam informaciju, ulje mi je kupio brat. Nisam hteo da odustanem od kupovine, posto sam brata poslao nameski, takodje treba mi za put, da nije tako sigurno ga ne bi kupio. Mislio sam da je bolje, sipao sam ga umesto Petronasa, a menjac isti, mozda cak i za nijansu glasniji,

Otislo ulje i na Shell pupama, 15w50 polusintetika, 1120din sa popustom juce kupljeno.

Gume su Dunlop D104 zadnja, D104F prednja. U ovom trenutku ne moze da se nadje nigde zadnja guma 2.75, rekao mi je Pedja iz Moto Labaratorije da odem do Dum doo u Mirjevu i da vidim sta imaju. Ponudili su mi Dunlop posto to jedino uvoze, i u roku od 7 dana od kada sam narucio, uz kontigent ostalih guma, bile su i moje. Cena je bila 7025dinara za obe. Stim sto sam imao rabat 10%, posto sam uzimao kao firma. Moj utisak nije kompletan, posto sam danas presao maksimalno 10km, ali za sada to je nesto sasvim drugo. Udobnija i meksa voznja, pre svega. Takodje su mi totalno propali damperi, pa sada sa novim, nemam vise onaj udar lanca i imam totalno drugaciji osecaj u voznji. Mnogo, mnogo bolji. Ovaj motocic je kao fica ili bilo koja zastava. Osetljiv i trazi neznost, ali takodje bilo koja mala promena na bolje se itekako oseti, novi deo i promena podesavanja se bas prenesu na samu voznju, naravno na bolje. Nisam osetio problem sa koromanom, do duse nisam ni pokusavao da ga pustam, a mozda kada se bolje prisetim, verovatno da sam imao podrhravanje ali sam prilagodio stil voznje tome. Ovo sto sad imam pod sobom na felnama, je znacajno bolje, od fabrickih guma. Od mene toliko za sad, a od ponedeljka, sakupljam utiske za putopis. Bice to jedna dobra nedelje. Red Makedonije, red Grcke i ove nase Srpske lepote. Pozdrav