Okrenuli smo hiljadarku! Stigli smo u Kappl gde čemo noćiti u starom Gasthof Hirschen. Na prvi pogled deluje neprivlačno, ali se kasnije pokazalo obrnuto. U prizemlju je restoran, dobarrrr. Poručimo rostbeef, uz njega ide pečeni krompirič i mlada boranija sa pečenom slaninom. Za mene supu sa kuglicama od jetre, knedlu od hleba sa crvenim kupusom, mljac… Uželjela sam se knedla, čekam da na jednom od jochova pojedem još i Germknoedel sa vanilijevom kremom i potresenim makom… U sobi je lepo, kroz prozor žmurkaju zvezde…

Okrenemo opet ka Austriji, u glavnom vozimo cestama koje su na karti obeležene žutom bojom. Manje je prometa, lepše su krivine… Stanemo u nekom Gasthofu... Pavle poručuje bečku šniclu, ja roesti (nekakav omlet od krompira) sa mocarelom i paradajzom. Idemo dalje prema jugozapadu. Najlepši deo puta bio je Flexenpass (1773), pa dalje po Silvretta Hohalpen Strasse. Cesta se podigne na više od 2000 metara i vodi mimo akumulacionih jezera… divno.

Idemo dalje. U blizini je poznati dvorac Neuschwanstein. Kamen temeljac bio je postavljen u septembru 1896. Dvorac je projektovao Christian Jank, u tadašnje vreme zvao se Neuhohenschwangau, sadašnje ime dobio je po smrti ludog kralja Ludvika II. Izgradnja za vreme njegovog života nije bila završena. Ludvik je u dvorcu živeo samo 153 dana, do svoje, navodno nasilne smrti. Idemo tamo da vidimo taj dvorac, ali je gužva svetska. Jedva se guramo između automobila. Dvorac je sav prekriven skelama, izgleda da je u toku restauriranje. Obići ćemo ga neki drugi put. Tu negde je počeo zezati vizir na motoru. Čim smo krenuli, uspravio se i nikako da se spusti. Čim smo malo brže vozili, stvarala se neprijatna turbolencija in premeštala naše kacige što znaći premeštala i glave. Neprijatno. Tražimo servis, ima dva u blizini. Idemo ka bližem, nekih 30 kilometara severno. Uzalud, mehaničar se pre par dana polomio na motociklu, nema šta. Vračamo se u Fussen u automobilski servis BMW. Recepcioner je ljubazan, traži gde bi mogli da nam poprave vizir. Nemamo šanse, svuda kažu nachste Woche. Nein danke, vozićemo ovako. Dva dana kasnije u Ljubljani zamenili su komplet levu ručicu volana, česta fabrička greška, saznali smo tada…

Fussen, kratka šetnja po idiličnim uličicama. Koji je najbolji?? Sigurno ću sanjati ovaj kamion... Posle duže pauze konačno dobar kapučino Idemo dalje... Idemo bliže... Da imamo mesta, kupili bi lončić ob bakra ili bar neku majicu, isštikanu ili neki kolačić... ili pak kučicu od porcelana... ili... Bolje idemo mi dalje...

Sreda, 8.8.2012 Budi nas sunce, trčimo na doručak, to mi je uvek slatko. Opet neki mali hlebići, šunka, sirevi,đemovi, čaj, na kafu ne pomišljam. Nekoliko fotki prijatnog pansiona, ljubaznog osoblja, toplo preporučujem. Brzo spakujemo i jurimo prema Fussenu. U tom prelepom gradiću zapoćinje čuvena takozvana Romantic road. Duga je oko 400 kilometara i vodi prema severu, po divnoj pokrajini i kroz slatke male gradiće, s puno kulturnih zanimljivosti. O romantičnoj cesti gledala sam na TV. Jednom drugom prilikom… idemo!

Snimak je odličan!! Samo molim te (a pogotovo kuma) ne snimaj iz ruke, to je sve što sam hteo da kažem.

Posle raspakovanja, vratili smo se u Retten i svratili u neki taljanski kafić na piće. (fotke su slabe, masnim rukama dodirnula sam objektiv ) Orden za hrabrost... Simbol kafića, a meni blaga nostalgija...

Vozimo mimo tvrđave Fern Stein, tu je lepo jezero pa dalje preko Fern pass (1216 metara – sitnica, jedva smo ga primetili) i pravac za Reutte, gde ćemo noćiti. Nešto sa adresom nije bilo u redu, Pavle proverava na netu. Pokazalo se, da noćenje nije u Rettenu, nego van garda u selu Hoffen, koji zapravo predstavlja jedina kuća, naša kuća Bili smo prijatno iznenađeni komoditetom i čistoćom. Samo što je daleko naokolo trebalo nositi stvari, pa smo neke sitnice slali "vazdušnom poštom" kroz prozor.

Vreme je da se krene. Izza sebe ostavljamo divne predele, ali moramo dalje. Vozimo prema gradiču Fussen, prema nemačkoj granici. Saobračaj je gušći, nema više idile iz Soeldena. Za ručak stanemo u biker house Don Camillo. Posluže nas lepom pizzom i hladnim pivom. Divota. Učinilo mi se, da je bajker u čošku bašte poznati američki putopisac po Alpima John Hermann. Pavle je kupio tu knjigu (The Alps & beyond). Autor veoma sistematički opisuje 79 izleta po Alpima, daje mnogo informacija (neke se Europljanima čine smešne – ludi Amerikanci i slično…). No pokazalo se, da nije on nego neko veoma sličan njemu.

Vraćamo se opet prema Soeldenu. U žaru oduševljenja tražili smo još po neki »joch« da se popnemo. Odlučili smo se za glečer Heillig Kreutz, visok skoro 3000 metara. Tu je veliki parking za skijaše, ali u ovo doba skoro potpuno napušten. Radnici uveliko pripremaju gondole za zimsku sezonu, prva FIS utrka održava se već u decembru. Malo ispod vrha prošetali smo po glečeru, koji se usijan od jakog avgustovskog sunca, nezadrživo topio. Potočići na sve strane. Da nisu vredni Austrijanci prekrili jedan deo glečera belom ceradom, jadan bi se istopio za nedelju dana. Izza velike strojarnice za žičaru nalazi se bife. Tamo idemo na piće, Pavle pivo, ja sok. Poslužuje nas ljubazan konobar. Tu su, osim nas na motoru, sve samo biciklisti. Oni su fenomenalci, penju se uzbrdo, videli smo jih po svim prevojima, pola od njih su žene. Mi na ovoj visini osećamo da teže dišemo, oni izgleda kao da su od čelika. Osečaj pobede kada se motorom popneš na sve te vrhove izbledi u poređenju sa ovim junacima… Idemo da platimo, konobar kaže koliko, mi na slovenačkom pokušamo da utvrdimo koliko zapravo treba da platimo. Kad nas on čuje pričati kaže na srbskom: pet i po eura. Iznenađenje, tu na skoro 3000 metara, u Otztalu, sretnemo »zemljaka«. Popričali smo malo, on kaže da radi u Austriji nekih deset godina i da mu je dobro. Pozdravimo se u prijatnom raspoloženju.

Dan je bio prelep i nije nama bilo žao što smo još jednom platili putarinu, kako bi uživali u vožnji i vratili se na pola puta do Vipitena. Vožnja je bila u neku ruku i isterivanje sve one strave koju sam doživljavala prošle noći. Isterivanje je potpuno uspelo.

Odličan putopis, lepe fotke, također video. Ali... način na koji si snimao nije baš najbezbedniji. Bolje fiksiraj kameru pa ćeš izbeći sve one bliske susrete, koje si nam dokumentovao. Srećno!

Pakujemo brzo i odemo u »centar«. Soelden je lepo naselje, vidi se da živi od turizma i da žitelji brine o izgledu svojih kuća. Ali kapučino opet nikakav. Opet "bljak" kapučino Ako mi slučajno zatreba, dobro je znati... Odlučimo, da se vratimo na Timmelsjoch i da ga vidimo po danu, po suncu. Predivno je, super se diše, trave mirišu… Zaboravila sam kako se zove ovo drvo, ali nisam zaboravila njegov miris. Treba približiti nos licu i oseti se divan miris Ova konstrukcija mi nekako ne ulazi u planinsku okolinu. Reč je o spomen muzeju švajcarskom profesoru Augustu Piccardu, koji je posle obaranja visinskog rekorda od 15.781 metara, balonom prinudno sleteo na glečeru Gurgler. Malo selo Obergurgl ispod glečera preko noći našlo se u žiži svetskog interesovanja za stratosferski balon. Spašavanje kapsule balona Soelden u dolini U brodu na vrhu planine... Orden za hrabrost - flis sa isštikanim znakom Timmelsjocha

Utorak, 7.8.2012 Ujutru stvorio se fantastičan dan. Vedro nebo, sunce počinje da miluje travnjak ispod našeg balkona. Pavle se po običaju budi rano pa je dočekao izlazak sunca... To mi je najlepše: 15 stepeni, sunce, cveće i planine. Uradila sam »pozdrav suncu«, srećna što se stvorio takav predivan dan. Doručak je bilo super, šunka, sir, maslac, marmelada… Pre polazak Pavle malo obradi moju kacigu pa me više nije žuljala.

Veće muke nisam doživela, več je 19.30, prevoj se zatvara u 20. Ako zakasnimo, gotovi smo. Bila sam besna, spremala sam što ću sve da mu vrištim kada stanemo, istovremeno hvatala me panika, pao je mrak. Razmišljala sam da Pavle možda namerno čini ovo kako bi me obeshrabrio za neka buduća putovanja na koja bi želeo ići solo? Što ne kažeš, slobodno idi sam, zašto me mučiš? Samo još munje fale pa bi scenario pakla bilo savršen. Ko zna gde je taj čuveni Soelden? Srečom, sve se jednom završi. Stigli smo u Haus Ervin, ja pola živa, Kad me video, Pavle se prepao mora da sam izgledala očajno. Pala sam u krevet od glavobolje nisam mogla živeti. Pavle je otišao da traži apoteku. U drugom pokušaju doneo mi je neke fenomenalne tablete. Posle pola sata prošla je glavobolja i vratila se dobra volja. Na ovom mestu treba dodati i pogled na muke vozača : Tek što smo počeli da se penjemo na Jufenpass, počela je jaka kiša. Pošto nigde nije bilo zaklona, okrenuli smo u dolinu i ispod krova na ulazu u neki gasthaus navukli smo kišne kombinezone. Nemamo vremena za kafu, pada mrak, kiša lije… Od Vipitena do Soeldena ima nekih 90 kilometara, GPS mi kaže da nam treba 2 sata i 16 minuta, časovnik pokazuje 18, a Timmelsjoch se zatvara u 20h. Otvorim gas u nadi, da če Michelin PR3 ispuniti obečanja iz reklame (najbolja touring guma, pogotovo po kiši). Saobračaj je redak, poneki auto, bajkera samo nekoliko u suprotnom pravcu. Znao sam kako se Diana oseća, ali nije moglo drugačije. Isključio sam intercom i jurio uzbrdo. Više što smo se penjali, gušća je bila magla, vidljivost max 100 metara, mrak se pretvorio u noć. Na Jaufenpass smo stigli za pola sata, stanem samo da slikam tablu, koja se i nevidi. Sa druge strane prevoja magla (u stvari radi se o oblaku) još je gušća, po drumu se viju potočići. Brzo smo stigli u dolinu (St Leonhard), jurili pored Mossa (zadnje civilizacije) u pravcu Timmelsjocha. GPS me celo vreme živcirao pokazujući da nečemo stiči na vreme. Minute su prolazile, kilometri nikako. Jedina svetla misao u tom momentu bila je topla soba u Soeldenu. Ali prvo je trebalo stiči do prevoja pre 20, inače smo gotovi, bukvalno. Uspeli smo, na vrh smo stigli 15 minuta do 20h. Baš mi je laknulo. Zaustavio sam da slikam tu stravu u obliku kiše, vetra, noći… Greška! Da sam vozio dalje Diana ne bi imala prilike da izbaci na mene sve što se skupilo u njenoj glavi i drugim delovima njenog tela u zadnja dva časa. Uglavnom na kiši koja je padala iz oblaka našao sam se u gromu i besu iz kacige moje suvozačice. Hrabro bez otpora primio sam porciju u nadi da će to pomoći padu elektriciteta u »atmosferi«. Produžili so do Soeldena »bez slike i tona«. Booking.com je odlična stvar. Uključiš računar, malo kopkaš po različitim varijantama noćenja, izdvojiš nekoliko interesantnih i ideš na TripAdvisor. Tamo čekiraš iskustva putnika o pojedinim lokacijama in na bazi svega izabereš, bukiraš i završena priča. Prosto kao pasulj. Na taj način bukirali smo Haus Ervin u Soeldenu. GPS doveo nas je ispred vrata tu negde oko 21h. Diani je glava pucala od bola, o večeri ni govora. Legla je u krevet bez znakova života. Pretražio sam torbicu sa lekovima, ništa. Pitao sam gazdaricu, ni ona nema (dobiće minus na TripAdvisoru!!). Glavobolja nikako da popusti. Ništa, krečem u 23 u gradič da tražim apoteku. Soelden je u to vreme bio napušten, nigde nikoga, čak su i barovi uglavnom bili zatvoreni. Pomoču GPS tražim apoteku, a on me dovede ispred gostione, zatvorene. Idem na benzinsku pumpu da mi »nočna smena« objasni lokaciju. Pronašao sam apoteku, jasno zatvorenu. Ali na vratima je zvono! Ciiiinnnnnnnn! Javi se ženski glas i ja počnem na »šfrafciger nemačkom« da preko interfona objašnjavam šta mi treba. Warten bitte, kaže ona. Za minut se spusti u apoteku, otvori vrata i pruži kutijicu misterioznih tableta. Cena 8€, sitnica ako to znači spas. Ne mogu da se setim dali je Diana uzela jednu ili dve tablete. Sećam se dobro, da je posle pola sata bila kao nova. Laknulo mi je… Lepo je bilo spavati u Haus Ervin, vazduh super hladan, pokrivači topli.

Spustimo se u Val Gardenu na kapučino (slab) i gelato malaga+limun, pa prema zapadu do Vipitena. E tu je počelo…Pogled prema planinama kaže sve, bilo je oblačno i počela je lagana kišica. Ispred nas bila su još dva prevoja, jedan visok kao Triglav kako bi stigli u Soelden. Tamo smo preko booking.com rezervisali prvo noćenje. Nadala sam se, da će Pavle odustati od plana i potražiti noćenje tu. A on ni slučajo nije pomišljao… idemo dalje. Alora, idemo dalje, kiša je počela ozbiljno da pada. Navukli smo kombinezone (Magda puno hvala na poklonu, Pavle hvala, što si poneo, Bože hvala što su wasserdicht). Ja sam navukla i potkapu i hrabro počnemo da se penjemo prema tamnim oblacima. Prvi prevoj je Jaufen Pass 2099m, mi vozimo u oblaku, totalna magla, pao je mrak. Jako me boli glava, bojim se da ću povračati od bola, ne znam kako će to izgledati… još i ta potkapa…da ne spominjem da više ne mogu sedeti. Izdržala sam 9 sati kao heroj, smejala se i istinito uživala. A sada ovo… ako sada stanemo, nemamo gde… Što mi treba to mrcvarenje, bol ispod kacige, bol od sedenja, bol od… besna sam kao ris, poludeću samo da zaustavi motor. A on tera dalje u oblak na sledeći joch, Timmelsjoch 2509m. Kiša, vetar, magla, noć. Jednom rukom upirem se na ručicu pored sedišta kako bi rasteretila bol »tamo niže«, druga bez rukavice mi se smrzla što celo vreme držim fotoaparat i slikam taj užas… Body language (kaže sve)

Iza nas je ostao prevoj Passo di Mauria, čekali su nas Passo Tre Croci 1805m pa dole v Cortinu i opet gore na Passo di Falzarego 2105m. Na svakom passu ima slatkih suvenira, piva, čajeva…i mnogo bajkera. Pozdravljamo se, sa nekim kratko popričamo, o motorima naravno… Cortina Poslepodne brzo prolazi, mi jurimo dalje. Nije mi zima, nije mi vruće, ovaj novi Atlantis 4 je stvarno super. Poneki bol se javlja u glavi, kaciga je nova pa tišti, polako se javlja i bol u kičmi i »dole niže«. Idemo dalje preko Passo Pordoi 2939m… duvao je jak vetar. Pa dol prema Canazzeiu i preko Passo di Sella (Sella Joch) 2244m … pazi, to je već 5 prevoj a mi veselo jurimo dalje…. Sada vidim sledeće godine sigurno idemo za Norvešku, vidim da mogu da izdržim…

U avgustu 2012 sa suprugom Dianom provozali smo nekoliko prevoja u Alpima. Ona je svako veće brižljivo pisala dnevnik koji sada u skraćenom obliku stavljam na forum. Verovatno je mnogo teksta izgubljeno u (lošem) prevodu ali se ipak nadam, da će fotografije učiniti putopis zanimljivim. Evo kako je ona doživljavala putovanje: Ponedeljak, 6.8. 2012 Ove godine, u momentu oduševljenja i optimizma poželjela sam da motorom idemo u Norvešku. To je zapravo jedini način, na koji bi mogla otići tamo, jer Pavle autom ne bi hteo iz dva razloga: tamo se ide motorom a i skupo je autom. Ipak predomislila sam se u pravo vreme… uplašila se napora, ne bi izdržala… Alternativa je bila - Alpe! Godišnji odmor ove smo godine, po prvi put uzeli u komadu od tri nedelje. Prvu smo proveli na jedrenju uz »frutti di mare«, slušajući klape, Olivera… Druga nedelja bila je planirana za Alpe. U Ljubljani bila je užasna vručina 30+ stepeni pa smo jedva čekali na svežinu u višim predelima. Dakle start je bio u 9, prva pauza sat kasnije u Kranjskoj Gori. Tu je već svežije, lakše se diše (Bronhi slogan). Vreme je za prvi kapučino. Kapučino mi znači isto kao motoru benzin, samo što mi je rezervoar manji pa treba češće zaustavljati… Idemo dalje… Tarvisio i pravac Dolomiti. Kad god smo se zaustavili, probali smo kapučino, Taljani si majstori, ali samo uz Mediteran. U Alpima nismo naišli ni na jedan dobar, tu je bolje popiti pivo, čaj to nama je bilo posle nekoliko pokušaja odmah jasno. Passo Mauria, prvi u redu prevoja prema Dolomitima Put je super, temperatura je pala, bilo je vedro, saobračaj redak. Za ručak smo pravili prvu pauzu na Lago di Misurina i odmarali tik uz divno jezero.

Super putopis, prelepe fotografije, učinilo mi se kao da putujem sa vama iako ležim u krevetu sa temperaturom 38. Čak sam i pivo popio koliko sam uživao i doživljavao vručinu, bistro more i hladno pivo.

Svojim opisom samo sam hteo deliti iskustvo prvih 20000+ kilometara, bez namere da se cmizdrim. Ali ruku na srce, ovakvi problemćići ne bi smeli da se dešavaju za tu cenu, pogotovo što ja nisam usamljen primer. BMW fabrika je inaće poznata da ne komplikuje prilikom reklamacije i besplatne zamene defektnih delova čak van garancije. Meni se to desilo na RT-u, zamenili su mi (skupi) zadnji amortizer nakon isteka garancije, platio sam samo trošak montaže. Meni je inače interesantna presuda na NZ. Izgleda da je tamo potrošač stvarno Bog...

Nije baš GTL ali ipak, da ti brže stiže proleće... Jeste lep i dobar, ali treba reći nešto i o manama/problemima. Ja sam sa njime prešao 22.000 km. Evo par podataka: 1) na novom motoru bile su original gume Metzeller ZR8, ne mogu da se pohvalim fillingom, prešao sam sa njima 6600km. Nakon toga stavio sam Michelin PR3, veoma dobar grip i ujedno izdržljive (oko 8000km). Sada imam stavljene Dunlop road smart 2, standardno dobre, još na RT menjao sam nekih 8 kompleta. 2)uradio sam 3 servisa, prvi na 1000 km, trošak cca 30€ (ulje i kontrola...), drugi na 10000km, trošak 170€ (ulje, dihtunzi, filter...), treći na 20000km, trošak 250€ (ulje-74€, filteri, neki o-ring itd...) 3) menjan je bio ventilator hladnjaka (nije se uključio prilikom porasta radne temperature) 4) menjana komplet leva ručica (pokvario se prekidač dizanja i spuštanja vizira, prateći forume izgleda da je to standardna greška) 5) za nekih 1000 km moraću menjati ploćice kočnica 6) treba da napomenem, da je menjač glasan, u stvari menjanje stepena prenosa je glasno. Dok menjam u zoni normalnih obrtaja (2-5K rpm) sve je ok, prilikom forsiranja čuje se glasan "klonk". U Novom Zealandu jedan je vlasnik pokrenuo tužbu u vezi toga protiv BMW i sud je odlučio, da mu diler vrati pare!! http://www.nzlii.org/cgi-bin/sinodisp/nz/cases/NZMVDT/2012/126.html?query=chris+bmw A inače, vožnja je čista uživancija, puna kapa snage i momenta, čim krene lagan je za upravljanje. Uz sva elektronska pomagala za vožnju, pokazao se dobrim i senzor pritiska u gumama. Ako pritisak padne ispod 2 bara, na displayu pokaže se alarm i trenutačni pritisak. To mi se desilo u jesen 2012 na prevoju Col Du Galibier (2645m), nekih 25 km do prvog gradića Briancon. U prvom momento pomislio sam, da je greška u elektronici, pošto je guma na izgled (i na šut nogom ) bila sasvim OK. Pritisak je pao zbog knipinga koji je pogodio baš u profil i izbušio skoro novu gumu. Da nije bilo senzora, još neko vreme ne bih primetio da se guma prazni. Odjurio sam u dolinu, pronašao vulkanizera i rešio problem. Od tada vozim komplet za reparaciju guma, ranije nisam. Izgleda pratila me sreća nekih 150.000km

Nije baš GTL ali ipak, da ti brže stiže proleće...

Hvala na fenomenalnom putopisu! U avgustu 2012 vozio sam delom vaše rute i čitanje putopisa osvežilo mi je uspomene na predivne kilometre po tom delu Francuske.

Strunjan