Dobro došao! Uživaj polako i dugo!

Paun, opisao si izuzetno iskustvo, koje nečeš zaboraviti nikada. I stavio si ga baš u pravo vreme, kada počinje nova sezona. Obično je tako, da svako misli, da tako nešto njenu ne može da se desi, sve dok se ne nađe u situaciji, manje ili više opasnoj. Tvoj poziv na opreznost svako od nas treba da shvati ozbiljno, kako bi vožnja motorom bila užitak bez teških posledica. Srećno!!

Sretoh i ja tog istog momka kad je registrovao motor. Imao je neki grc na licu u obliku osmeha Puno lepih i bezbednih kilometara mu zelim Popričao ja sa ovim momkom kasno poslepodne. Onaj grč nije mu popuštao...

U maju je rano. Ako ne bude sneg na putu, sigurno će biti mokro od topljenja. Termin je idealan za Sardiniju i Korziku

Marokanac, veliki pozdrav prvo, iskrene čestitke za novi motor, uz želju da ga lepo voziš i puno uživaš na novim putovanjima. Nadam se, da su Nemci uspeli otkloniti sve dečje bolesti... Što se kacige tiče, nije neka tajna. Počupaj podlogu (pričvršćena je velcro trakom i nekim plastičnim ćepovima) pa onda na mestima gde te žulja, počni sa kašikom da deluješ na stiropor, kako bi ga malo stanjijo. Ako kašikom ne ide (stiropor je dosta tvrd), uzmeš neki drugi zaobljeni predmet sa manjom površinom da bi sila (pritisak) bila veća. Obično je dovoljno (pod uslovom, da ti broj kacige inače odgovara) da se stiropor stanji za 1-1,5 milimetara na onom mestu gde te žulja. Sa aspekta bezbednosti ovaj metod prilagođavanja kacige obliku glave možda nije najbolji, jer se gubi jedan deo amortizacije udarca u slučaju pada. Javiću ti se, da malo popričamo. pozdrav!

Puno hvala na pohvalama, podršci, na lepim željama. Drago mi je, da je taj Dianin putopis doživeo toliku pažnju i odobravanje. Ona ima dar za pisanje, šteta što je moj prevod samo bleda senka njenih živopisnih doživljaja i uspomena. Moram da kažem, da je i ona oduševljena odzivom forumaša. Kada je opet uspem "izvući" od kuće, evo novi putopis...

Zakaj tega nisi prej povedal, se mi ne bi bilo potrebno mučiti s prevajanjem

Čestitam!! Izvanredno... zanimljivo...

Kola, hvala, hvala... Da, Atlantis 4 je vrhunsko odelo za putovanja. BMW dizajn, materiali, kontrola itd. Koža je nabuk debeljine između 1,2 do 1,4 mm, veoma kvalitetno dizajnirano i sešiveno bez greške. Detalji su također veoma pažljio dizajnirani i urađeni. Odelo ima više protektora od nekog materiala, koji je prilično mekan ali prilikom udarca otvrdne (tako kažu. Da kucnem o drvo ) Ja ga nosim leti (ispod samo majica i neki šorc) i zimi (dugi donji termo veš). Odelo može se par puta oprati vodom, a nakon nekoliko pranja možeš ga poslati u fabriku na generalno čišćenje i impregnaciju, tako barem piše na deklaraciji proizvoda (ja to još nisam uradio) Koliko mi je poznato, šiju ga u Travniku ili tu negde. Veruj mi, da imem nekoliko prijatelja u Bosni, ali nisu mogli saznati tačno gde se ta odela prave, kamo li, da bi moglo, da se direktno kupi u fabrici. Predpostavljam, da Švabe stoje na svakom čošku i nadgledaju sve sitnice. U Sloveniiji možeš poručiti odelo prema veličini koju odabereš iz kataloga, zalihe ne drže. Evo link do te stranice http://shop.bmw-motorrad.com/is-bin/INTERSHOP.enfinity/WFS/UX-UXDE-Site/de_DE/-/EUR/ViewStandardCatalog-Browse?CatalogID=ServiceCatalog&CategoryName=HS_SizeGuide Ja sam moj kupio u Gracu, kada sam putovao za Beč. Prednost je u tome, da dileri u instranstvu drže nekoliko odela na zalihi pa možeš da probaš. Odelo za Dianu otišli smo kupiti u Minhen (http://www.muenchen.bmw-motorrad.de/de/muenchen/de/index.html). Tamo stvarno možeš da biraš veličine i čak kombinuješ različite veličine jakne i pantalona. Postoje i rukavice tog brenda. Cena nije mala, ali je ugodan osečaj prilikom vožnje nepreceniv. Meni je to treće odelo (zimsko First, letnje BMW Soft shell), ali mi prva dva stoje u ormanu, otkada imam Atlantis. Nikako ne želim, da ovo ispadne kao reklama, nego samo pričam o mome iskustvu i u želji, da to nekome koristi. Krajem aprila i početkom maja planiram ponoviti Balkan Tour iz 2011 (pisao sam ukratko i na BJB) sa nekoliko promenjenom trasom, koja če voditi kroz Sarajevo. Možda se vidimo, voleo bi. pozdrav

Jako mi se sviđa stil pisanja, preneo si atmosferu, imam osečaj kao da sam putovao sa vama. A fotografije, prva klasa. Govore same za sebe. Odlično birani motivi. Ako nije tajna, kaži na koji način su obrađene.

Hvala, hvala! Pohvale su stimulans još za neki putopis...

Petak, 10.8.2012 Pičimo autoputem, mukaaaaaa. U Ljubljanu smo stigli oko podne, moto je dobio novu rućicu (garancija) i nove gume (trošak). Evo, na kraju da napravim rezime. Ovo kratko putovanje smo shvatili kao trening za Norvešku ili Škotsku, destinacije koje sanjam. Nisam verovala koliko za ugodnu vožnju znači dobro odelo. Ranije sam imala kožno (izgleda da sa greškom). Po vručini mi je bilo vruče, po hladu hladno. Ovo novo (Atlantis 4, proizvedeno u Bosni!?) je stvarno vrh. Super podnosim sve temperature, osećam se kao preporođena. Mogu izdržati na motoru po ceo dan (već sam zaboravila onu stravu prvi dan). Za mene nema vozaća do Pavla, a još me celo vreme bodri i mazi. Ovih par dana u Alpima ima ukus po Mozart kugli, Sacher torti, Germ knedli i vreloj Apfel štrudli sa vanilla sladoledom. Bilo je kao u prići, prekrasno… a tek onih 20+ Passa, Jocha…fenomenalno….Pavle, hvalaaa! ********************************** Evo opet ja, Nemo. Kako vidim po odgovorima, putopis je ostavio utisak na vas i možda nekome čak pokrenuo ideju za sledeću turu. A inače, odlično je Diana podnosila napor, ja na zadnjem sedištu ne bi izdržao ni sat vremena, kamoli po ceo dan. Ona se po pravilu teško odvaja od kuće, ali kada krenemo, vozila bi se ... Ja sam taj petak, nakon one vožnje autostradom, sa podignutim vizirom koji je stvarao neprijatnu turbolenciju, bio na servisu, menjali su levu ručicu. Jeste, bio sam razočaran kada sam čuo da je to česta greška. Razočaran sam bio i nad nemačkim servisima tamo u okolini Fussena, nisu pokazali ni malo razumevanja, da smo na putovanju i da nama treba pomoć ODMAH a ne nechste Woche. Zato moram pohvaliti moj servis, Avtoval. Telefonom smo dogovorili termin, oni su u međuvremenu nabavili tu nesrečnu ručicu i zamenili je na vreme, da sam mogao normalno da vozim. Menjao sam i gume, sa PR3 prešao sam punih 8000+ km. Mnogo zadovoljan! Stavio sam Dunlop RoadSmart II, također odlične. Moto je time bio spreman, da prekosutra krenemo... u Alpe. Diani je bio potreban odmor. Sa još dva drugara vozili smo preko Austrije, Italije, Francuske. Prevozili smo sve najviše prevoje (La Bonette - 2862m, Col de Ilseran 2769m...), iz Chamonixa smo išli na Aiguille du Midi (3842m) odakle je polazna tačka za Mont Blanc. Krajnja destinacija bio je kanjon Verdon, nekih 100 kilometara iznad Cannesa. Vračali smo se preko Italije, autostradom. Putovanje je trajalo 6 dana, prešli smo nekih 4000 km. Kada sam se vratio kući Diana se oporavila in otišli smo na dva dana... opet u Alpe (Grossglockner, Maltatal, Nochalm Alpen strasse... cca 800 km). Alpe preporučujem svakome. Putevi su odlični, pogotovo Francuzi svake godine obnavljaju asfalt zbog Toura, koji obavezno uključuje etape preko prevoja. Uprkos dobrim putevima, probušio sam gumu, moj drugar dva dana kasnije. U stvari to mi se desilo prvi put. Guma nije prešla ni 1000 km, profil kao nov. Ekser je pogodio baš u kanal. Desilo mi se to kasno poslepodne na prevoju Col du Lautaret (2058m), 25 kilometara ispred malog gradiča Briancon u Francuskoj. Evo kako je bilo. Na displeju pojavi se upozorenje, da je pritisak u zadnjoj gumi pao na 2 (normalno treba da bude 2,9). Stao sam i gledao gumu, šutom isprobavao tvrdoču, činilo mi se sve OK. Pomislio sam, zeza me elektronika i produžio sa spustom prema Brianconu. Displej je uporno pokazivao, da pritisak pada, po 0,1 na svakih nekoliko minuta. Stao sam još jednom i tada se več videlo, da se guma prazni. Stao sam na benzinskoj pumpi i kompresorom dopumpao pritisak. Precizno sam pregledao gumu i pronašao taj ekser, u stvari kniping šaraf. Pojurili smo prema Briansonu, da pronađemo vulkanizera, bilo je oko 19.30. Ležerni Francuzi zatvarali su radnje i nije bilo šanse, da mi neko popravi gumu. Nije nama preostalo druge nego da prenoćimo u tom Brianconu. Hoču da kažem, da se ta elektronika pokazala veoma korisnom. Bio sam upozoren na pad pritiska i mogao sam da odreagujem na vreme. Bez senzora mogao sam se voziti još neko vreme dok bi pritisak pao do te mere da vožnja više ne bi bila moguća. Moram još da napomenem, da do tada nikada nisam nosio sa sobom komplet za reparaciju gume. Srečom nosio ga je sa sobom moj drugar, pa smo privremeno začepili tu rupu, a sledeći dan ipak otišli kod vulkanizera. Sada je reparaturni kit obavezan deo moje opreme (čak nosim neki mali kompresorčič, pošto me serviser upozorio da bi bombola sa plinom upropastila senzor pritiska). Moj drugar je probušio gumu zadnji dan, dok smo jurili po autostradi. Več istrenirani, stavili smo čep i sa tri bombole napunili gumu, da je motor mogao da se vozi do prve benzinske stanice. Čep je nakon toga izdržao još nekih 700 kilometara do Ljubljane. Nabavio sam i knjigu Alps&beyond, američkog autora Johna Hermanna. Poslužila mi je prilikom planiranja putovanja, jer autor dosta detaljno opisuje sve prevoje, predlaže ture i daje mnoštvo dodatnih informacija. Meni je to interesantno štivo u tmurnim zimskim danima. Troškove nisam zapisivao, svi se kreču u nekim očekivanim okvirima. Za dvoje bi ukupni trošak (benzin - cca 30€, hrana - cca 40€ i noćenje - 40 do 80€) dnevno izašao između 100 i 150€. Austrijanci naplačuju prelaz preko većih prevoja, Francuzi i Taljani, po pravilu, ne. Puno pozdrava!! PS: Onu zadnju rečenicu koju je Diana napisala, nisam hteo staviti, ali je ona insistirala, da tekst ostane takav, kakav je sama napisala. Ja sam taj tekst pokušao da prevedem na Srbski, ali znam, da se neki deo njene duše koju je unela u svoj putopis, izgubio u prevodu. Sorry

Pojma nemamo gde čemo spavati. Pomalo smo umorni, ali trebali bi stići što bliže na istok, da bi sutradan (u petak) stigli u Ljubljanu, da moto ide na servis (telefonom smo dogovorili termin u 2 poslepodne). Zašto žurba? Pa Pavle u nedelju kreče (opet) u Alpe, malo ozbilnije, sa dva drugara. Ne znad odakle mu energija. Prolazimo kroz srednjevekovni gradič Glurns. Po svenu sudeći to je nekakav kulturni centar, svuda bine, performansi... Vozimo prema istoku, prelazimo Passo Fuorn (2149 m). Posle pređenih nekih 450 km, polako mi se javljaju poznati bolovi gore, pa dole, pa levo pa desno, svuda bolovi... Pravimo večera pauzu. Dogovaramo koliko još mogu izdržati i rešimo, da ćemo probati stiči do Bolzana, još nekih 100 kilometara. Dok smo stigli do Bolzana, pala je noć. Tražili smo noćenje van grada, da bi jeftinije prošli. Našli smo neki pansion, obrisaću ga iz memorije…

Prelazimo Passo Bernina (2330 m) i spuštamo se prema St.Moritzu. Osećam se fenomenalno. Nikada nismo bili u St.Moritzu, u tom mondenom centru sveta, poznatom iz filmova, romana. U stvari mondenost mi ne znači nešto posebno u životu, više mi je interesantan osećaj, da smo tu, da razgledamo raskoš koji nečemo nikada imati i koji nama zapravo i ne treba. Švajcarske željeznice - pojam tačnosti... voze čak na prevoj Po St. Moritzu napravimo krug i stanemo uz jezero. Izgleda kao neki nautički centar. Tu popijemo espresso, dobar, uz jezero, uz pogled na jedrilice, kako jedre po blagom povetarcu. Kao u priči. Probudio nas je pogled na račun… najskuplji espresso do sada…3,90€. Mondeno, nema šta. Ajmo odavde!

Idemo dalje, pravac Livigno. Usput prelazimo preko Passo Foscagno (2291 m) i Passo Eira (2208 m). Livigno je slobodna carinska zona u taj deo Italije ulazi se preko »granične/carinske kontrole«. Nismo primetili, da je neko imao komplikacije. Livigno je skijaški centar, pun turista i van zimske sezone. Leti su posetioci prvenstveno biciklisti svih stilova pa i »ostala zainteresovana javnost«. Osim hotela i pansiona, gradič je pun prodavaonica parfema, tehnike, obuće, optike i pazi ovo, pneumatika svih dimenzija za motore Cene su dosta povoljne. Benzin naprimer 1,15€ (u onoj "običnoj" Italiji nigde jeftiniji od 1,45, na prevojima čak 1,65€), pa smo točili motor na centralnom stalku, kako ne bi u rezervaru ostalo mesta ni za jedan mehurič vazduha. Posle kratke šetnje Livignom, krečemo za St.Moritz. Na kafu. Jao, ovo mi deluje kao neki romantičan film.

Bormio. Kratka pauza. Pivo i kapučino (dobar). Posmatramo nemačku biker familiju sa dvoje dece. Tata vozi ćerku, mama sina. Lepo da svi zajedno uživaju u istom načinu života…Super, bravo!

Na Stelviu se ne zaustavljamo, nego produžujemo za Bormio. Opet lepe krivine, brzo se spuštamo na 1225m i stižemo u taj poznati skijaški centar.

Malo strpljenja molim, zabole me ruka od klikanja mišom, glava od silne koncentracije (upload, pa kopiraj pa umeštaj pa.. uz to zeza me server...)

Posle slikanja spustimo se u dolinu. Celo vreme prilično gužva, neki bajkeri uvereni su da voze po stazi i dokazuju svoju muškost (iako među njima ima i žena). Na krivinama je gužva kao na regati jedrilica, kada se nagužvaju oko bove. Spust u dolinu trajao nekih pola sata. Zaustavljamo se na pivu i gledamo gde ćemo dalje. Nemamo rezervaciju noćenja pa smo što se toga tiče »slobodni kao bajkeri«. Odlućimo, da ćemo u Bormio, što je značilo, da moramo opet na Stelvio pa na drugu stranu dole u Bormio. Nema problema, ajmo još jednom uzbrdo »na stazu«. Popijemo još jedno pivo, ja pojedem onaj švercovani hlebić sa orasima i krećemo.

Na Stelvio prilazi se sa tri strane, Sta Maria, Gomagoi i Bormio. Mi smo krenuli od Sta Maria. Iz početka put je relativno ravan, kako bi se vrlo brzo počeo uspinjati i savijati Polako se približavamo Passu dello Stelvio, 2758 m trećem po visini u Alpima Prema očekivanju, mnoštvo bajkera, mnoštvo biciklista i biciklistica.

E sad se polako približavamo Passu dello Stelvio, 2758 m treći po visini u Alpima. Treba proči kroz mali gradić Sta Maria. Sladak sa veoma uskom ulicom. Što mrzim kada se Pavle gužva između automobila. Ok, kolona je stala pa nećemo i mi... Približna pozicija Treba skrenuti levo

Stigosmo do taljanske granice, granični prelaz Mustair. Opet kratka pauza (kapučino + pivo)

Prvi prevojčić je mali, Rechenpass, 1455 m. Pa opet malo dole...

Idemo. Pravac Passo dello Stelvio (Stilfser Joch). Vozimo južno prema Italiji, dolinom uz rečicu Inn, veoma lepo. Pravimo kratku coffee pauzu (kvalitet sve bolji

Četvrtak, 9.8.2012 Probudimo se u sveže jutro, brzo na doručak. Kako samo volim te doručke… lepo namešten sto, opet hlebići, tako ukusan hleb sa orasima još nisam jela… uzela sam dva sa sobom (krijući) Opet pakovanje. Soba sa doručkom za dvoje (B&B) u Hirchnu je bila najjeftinija do sada, 38€. Ne mogu da verujem, ali ujutru mi je prijalo opet sesti na motor (nisam mislila da ću ovako nešto ikada doživeti)