Iz teme Putopisi, da bude i ovde, da se vidi i za one koji prate samo skuter teme

Nedelja buđenje severno od Transalpine. Prepodnevna vožnja za uživanje, bez gužve koja je bila prethodnog dana popodne na dolasku iz Srbije. Povratak za Beograd smo mislili na Rudna glava Majdanpek, Kučevo... ali su bili neki oblaci i najavljeni pljuskovi, pa smo prelomili da nas to ne zakači u tim šumovitim predelima. Hteli da ručamo u Tekiji, prepun restoran, nedelja pa nije čudo. Nastavili ka Donjem Milanovcu i tu se dopunili gorivom i ručali, ja grilovani miročki sir i malo ćevapa da zamirišu, ne volim da se prejedam kada vozim . Snimali @RankoBg87 Osmo i ja i sa GoPro, ali bar od mene to jednog dana kada se nađe vreme . Eh da, ni kapi kiše na kraju , a na Tricity pokazalo pređenih 1.038km, bar za skuter za vikend dovoljno .

@RankoBg87 morao da se prilagodi 28ks Yamaha Triicity na Transalpini. Sutra povratak .

@RankoBg87 i ja idemo sutra ujutro za Rumuniju iz Beograda, na samo jedno noćenje, samo Translapina, plan oba smera. Idemo preko Požarevca, Golubca, Dunavskom do Đerdapa, Targu Jiu, Novaci, na Transalpinu, kad je pređemo spavamo u nekom selu Capalna na magistrali, to nam je oko 500km prvi dan. Za nazad nismo definisali, drugi dan, nedelja. Neki plan je Transalpina obrnut smer, pa ka Dunavu, pa ili u Srbiju Dunavskom, tj isti put nazad, ili na Rudna Glava - Majdanpek - Kučevo, ili možda Rumunskom stranom uz Dunav pa na Belu Crkvu. Te dve alternative, preko Majdanpeka ili Bele Crkve, su oko sat više vožnje, po google maps. Možda deo u Rumuniji na povratku promenimo, pa sa Transalpine skrenemo na taj potez Petrosani - Targu Jiu... ili ćemo to ze neki drugi put, videćemo. Prvi put u Rumuniju, sigurno ne i poslednji . Samo da mi se Ranko ne smori zbog mog tricikla .

Pitanje oko pumpi, konkretno potez od Đerdapa do početka Transalpine, ako je neko skorije vozio, ove godine, da li rade, nedeljom takođe? Nisam u pisanjima sa vožnji primetio da to neko pominje i da je imao problem, ili mi je promaklo... ali mi je drugar bio terencem u Rumuniji sada za vikend, naišli su na par pumpi koje su pre radile, a sada su zatvorene (područja nekih Nacionalnih parkova i zatvorili ih, ekologija). Plan je sipanje goriva južno od TA, na pomenutom potezu, a posle noćenje odmah severno od TA, i povratak istim putem nazad, da dobaci sa istim rezervoarom do neke pumpe južno. Doduše ima i ovde pumpa, severno od TA, na slikama iz 2023. je radila, to bi bilo još bolje ako radi. Plaćanja su karticama? Menjanje valute možda negde u Tekiji, ili gde u Rumuniji? Google Maps MAPS.APP.GOO.GL Strada Valea Frumoasei, Șugag 517775, Rumänien

Znaš me dugo, ali popravljam se, čak sam i počeo da čitam, u dva navrata, kada sam imao vremena. Onda upadnem u neku gužvu i zaboravim da nastavim. Ovaj put me koštalo, ne previše, ali koštalo, lep dan/vožnja i nešto para.

Dan 9. je za mene bio “Dan D” na ovom putu … srećom, a to je jedina sreća tog dana, bio je to po planu poslednji na ovom skuter letovanju. Kao što sam najavio još u prethodnom pisanju, u Beograd sam stigao na šest točkova umesto na Trisitijevih tri. Realno se sklopilo nekoliko faktora, ali presudno je “ljudski faktor”, čitaj moja “glupost”, i na to se nadovezalo neznanje, opet moje, a kada se spoje glupost i neznanje, a između bude malo i splet nesrećnih okolnosti (poznato ka “Marfi”), nije moglo biti drugačije nego da ne provozam još tih laganih 250km do kuće. Počelo je divnim danom u lepom dvorištu smeštaja. Spakovao sam se i bio spreman za polazak oko 7h. Ostalo je još da zakopčam jaknu, navučem kacigu i rukavice i krenem, usput i da “ključ”, a ustvari “daljinac” motora, stavim u džep. E to nisam uradio, spustio sam ga privremeno na kofer, odradio ostale pomenute operacije i… krenuo. Blagi gas da izađem iz dvorišta na magistralu, par metara uzbrdice preko makadama, na asfaltu sam, krećem nekih 5km ka Kokinom Brodu gde treba da se uključim na glavnu džadu Nova Varoš – Zlatibor i odatle na sever ka Beogradu. Negde posle 3km od smeštaja počinje da mi treperi signalna lampica na instrument tabli, vozim i kontam da ima neke veze sa “ključem”, jer tako je nešto nacrtano. Malo su i krivine na tom potezu, nemam gde bezbedno da stanem, čekam proširenje, pa svetli samo naranžasto a ne nešto jarko crveno , dotle razmišljam, setim se da mi je to treperelo povremeno kada mi je baterija u daljincu/ključu bila pri kraju pre godinu dana… i onda u sekundi hladan znoj, setim se i nečeg drugog, setim se zakopčavanja jakne, stavljanja kacige, navlačenja rukavica i setim se da se ne sećam stavljanja ključa u džep. Utom se pojavljuje neko kao proširenje, ulaz u neku firmu… Nisam još dovoljno pogrešio do tada, pa pojačavam, idemoooo gas gluposti… Kočim, prirtiskam dugme za zaključavanje prednje osovine i… i mahinalno u sekundi, nesvesno, glupo, gasim motor. Silazim, brzim pokretima prepipavam džepove, gledam u bubreg torbici, a u stvari znam da neću naći ključ. Govorim sebi naglas “plače mi se sada”, jer postajem svestan svega. Motor sam ugasio, ćao da ga upalim bez daljinca. Da ga nisam ugasio, refleksno, nesvesno, seo bih na motor i okrenuo nazad da nađem daljinac. Prešao sam dotle oko 5km od smeštaja, lampica se upalila na pola puta, dakle krećem nazad peške, sve vreme blago uzbrdo. Daljinac nije pao u prvih 2-3km povratka. Kacigu i rukavice sam ostavio na motoru, u jakni se kuvam dok pešačim. Naravno nazvao sam prvo gazdu smeštaja da vidi da nije ključ pao na penjanju ka magistrali, ali se ne javlja, nisam ga ni ujutru video u dvorištu, a hteo sam da se pozdravimo. Idem ivicom druma, gledam u asfalt ali i u travu pored. Ništa… i ništa i ništa. To je realno i dobro, nadao sam se da je ključ pao u dvorištu na makadamu. Jeste da ću da se vratim svih 5km peške, ali biću “spašen”. E jok, taj u stvari Barel privezak, sa ključem za kofer, ključem za katanac za točak i sa daljincem, ugledao sam na 100m od mesta gde sam prenoćio, na magistrali, u delovima… Pao je, pregazilo ga je bar jedno vozilo. Privezak na jednoj strani, dve plastike otvorenog daljinaca rasute, neka guma koja je unutar daljinca na trećoj strani, štampana pločica još dalje, baterija pljosnata ispala… sve rasuto u obe trake. Sklapam sve, bar sam našao sve delove. Ono kao promil nade da će to da proradi. Stopiram, staju odmah prva kola, dva momka, prepričam im šta mi se desilo, dovezli me do motora. Trenutak istine, ma važi… mrtav konj. Ovo sam poređao na gomilu za slikanje. Sad mi svih 100% nije dobro. Besan sam na sebe, ali moram da rešavam situaciju. Na put nisam krenuo potpuno nespreman, u smislu uplatio sam osiguranje, ono za čoveka, uplatio sam Atlas 24 za inostranstvo za motor, a imao sam i tekuće, koje mi važi do septembra, AMSS osiguranje za Srbiju. U Srbiji sam, zovem AMSS. E sada, svašta se priča i svašta sam slušao i čitao, moje iskustvo je ovakvo... Ljubazna ženska osoba me je propitala osnovne informacije o osiguranju/ugovoru, o tome šta je problem i gde se nalazim. Rekla mi je da će me neko pozvati. Posle manje od pola sata zove me lik, saradnik AMSS-a iz Nove Varoši, pita o vozilu, problemu i lokaciji. U metar je znao gde sam, pitao me je “jel to tamo kod pilane?”, rekoh baš sam na njihovom ulazu, smetam kampiončinama sa drvima da prolaze, pomerio sam se koliko sam mogao, a da ne smetam ni na magistrali. Opet za menje od pola sata dolaze, njih dvojica, auto i mala prikolica. Kažu na kamion ne može, u veću prikolicu opet teško da se fiksira, ovu su procenili kao idealnu. Tricity je 240kg prazan. Ugurasmo ga nas trojica, preko “rampe”, zaEb jer ima dva točka napred, pa je jedan “visio” u vazduhu na prolasku preko rampe. Fiksiranje, odosmo do pumpe na 100m. Sipali gorivo i čekamo. Mislim se šta čekamo. Dolazi ubrzo drugi auto, izlaze likovi, pozdravljaju se sa ovima, donose nalepnicu, registruju prikolicu tu na pumpi, svaka čast. Krećemo. Do Beograda na šest točkova. Istovar je bio teži od utovara, pozvali smo dodatne snage “pomoć prijatelja/komšija”, ali istovarismo. Ovo nije kraj priče, jel posle gluposti, stižemo do neznanja, mog. Čak i sa situacijom koja se desila, pao ključ, polomio se, ugasio sam motor, opet sam mogao lepo da se dovezem do kuće. Kako? Sad znam, mnogi znaju, ali ovo pišem za neke koji kao ja ne znaju, pa da sada saznaju. Naime, kod kupovine motora, dobio sam i nacrtan ključ na kartonu na kom je neki višecifreni broj. Tada mi je rečeno, ili sam ja tako ukapirao, a nisam se edukovao u “uputsvu za rukovanje motorom”, da to služi kada se naručuje rezervni/drugi ključ za motor. Mislio sam, pogrešno, da se to negde, nekom, izdiktira i oni, Yamaha, ti naprave novi “ključ”. E nije. Oni ti naprave novi, tj kupiš taj “daljinac” i promoću tog koda, tih cifara, ga tek onda kodiraš. Takođe tim kodovima možeš da upališ motor bez daljinca. Da prevedem, da sam znao da to može, tj čemu stvarno služe te cifre, da sam ih imao kod sebe, dovezao bih se do Beograda na Jamahi. Tačno je da posle svakog gašenja moraju ponovo da se ukucaju te cifre, ali to bi u mom slučaju bilo sam jednom, pošto nisam imao goriva za do Beograda, a možda još jednom da sam po planu svratio i u Kotu 555 na doručak. U Barelu su mi posle ispričali da je neki lik putovao danima, ukucavao šifru, jer je izgubio daljinac. I njih, Barel, da pohvalim, imali su daljinac na stanju, odmah su mi rešili/kodirali taj novi, njihov serviser je čak došao do mene odmah posle radnog vremena, jer blizu stanujem, a kodiranje mora na samom motoru. I sada neki kao kraj pisanja o celom putu. Do opisanog momenta posledjeg dana, sve mi je bilo potaman, Tricity sve peglao lepo, potrošnja stalno čak ispod 3 litre, za osam noćenja i sve ostalo otišlo mi je 500e i 20.000rsd (uključujući 9.200 za novi daljinac). Prtljag mi je bio veliki prostor ispod sedišta, centralni kofer i ovaj put sam imao i neki aliekspres ranac nakačen na sedište iza, naravno sa stvarima koje uopšte nisam upotrebio, ali eto kao možda zatrebaju, neka jakna za šetnju po kiši, patike… jer sve vreme je bilo ono baš baš leto. Prešao sam 2.000km, bez ovih na prikolici, posle sam zaboravio da pogledam koliko tačno u kilometar. Ovo mi je bilo drugo skuter letovanje, dve godine vozim Tricity, prešao sam preko 20K kilometara. Sem opisanog, što nije do motora, do sada sve za pohvalu. Vozim dalje… Kao polagaću za A jednog dana, uzeću pravi motor, ali eto posle pune dve godine i dalje sam na tri točka i ja i dalje uživam, i ne žurim sa tim polaganjem, možda na zimu. A možda i ne, jer kad pomislim na učenje za testove, na polaganje...

Браво за вас двоје. Румунија је огромна, за сада само читам путописе, скоро сви имају/имате неку своју путању . Црква је мислим ова, а додатно сам у то убеђен јер је последња слика на гуглу (гугл мапс) са тобом и свештеником Google Maps MAPS.APP.GOO.GL ★★★★☆ · Orthodoxe Kirche За Текијанца ти се дуплирао линк у путопису, овај је исправан (иначе сам и ја тамо желео да клопам, али је тај дан када сам био у Кладову била нека прослава затвореног типа, па ми је то остало за следећи долазак). Krčma kod Tekijanca | Restoranikladovo WWW.RESTORANIKLADOVO.COM Najbolje mesto u gradu za druženje uz gurmanski obrok. Idealna lokacija za opuštanje u toku radne nedelje, organizaciju poslovnog ručka ali i za dobar provod vikendom uz meke note... Ово са временом (невременом), у сред лета је постало баш учестало, на жалост, како тамо Доломити, тако и Румунија.

Dan 8. Došlo je vreme za napuštanje baze u Trebinju i povratak na sever. Kao i prošle godine, odlučio sam da ne vozim iz cuga do Beograda. Tada sam mislio da možda i ne mogu, sada znam da i ja mogu, za Yamahu se ne postavlja pitanje. Odlučio sam da prepolovim put iz drugog razloga, da još jedan dan uživam u odmoru, kao i zbog još jednog kupanja, u slatkoj vodi. Po mislim četvrti put, izašao sam iz Trebinja u smeru ka Nikšiću, ali sam prvi put i dobacio do njega, obodom . Dalje sam vozio preko Šavnika, Durmitora (Žabljak), a prvu pauzu sam napravio na Đurđevića Tari. Nastavak Pljevlja, granica Jabuka, Prijepolje, Nova Varoš, Kokin Brod. Sem na granici, nisam se zaustavljao, nisam slikao, samo uživanje u vožnji, pogotvo u CG delu koji je živopisniji, a i asfalt je bolji. U Kokinom Brodu skrećem levo ka Pribojskoj Banji, samo skrećem, moje odredište je bliže, Radoinjsko jezero. Ono je najmanje i najmanje poznato, inače treće u nizu na reci Uvac. Prvo, Uvačko/Sjeničko, svi znaju i skoro svi su ga posetili zbog meandara Uvca i beloglavih supova. Drugo, Zlatarsko (Kokin Brod) smo takođe svi videli na ovom pravcu ka Crnoj Gori. Reka Uvac je pregrađena i na trećem mestu, čime je nastalo Radoinjsko jezero, po obližnjem mestu Radoinja. Malo, zabačeno, uglavnom ga posećuju samo lokalci i malobrojni gosti u domaćinstvima po okolini, kao ja . Nakon kupanja, otišao sam na kasni ručak, večeru, do obližnjeg kompleksa Vranješa. Prošle godine sam tu i noćio na putu za more, na povratku nisam našao mesto, kao ni sada. Bar je restoran otvorenog tipa . Zlatarsko jezero . Blizu 300km sa malo vozikanja po kraju. Rano leganje, sutra sledi rano ustajanje i preostalih laganih oko 250km kilometara vožnje do Beograda. Planirao sam i neku kajganu za doručak u Koti 555 i onda ili Ibarskom ili preko Topole do kuće. Kažu „mi planiramo Bog se smeje“. Nisam se vratio na 3 točka, nego na 6, ali o tome u poslednjem postu... YT šorts sa mapom vožnje 8. dan

Izvinjavam se, iskačem iz moto teme, ali pogledah Sella Nevea ski mapu, te sam prepoznao Bovec sa strane Slovenije, koliko vidim to je sada spojeno skijalište, ili nije, u smislu može i iz Boveca (Slovenija) da se uđe na skijalište (bila je gondola nekada, "jajčiki" za 4 osobe, penjala se ka vrku Kanin do restorana na 2222m). Da li je jedan skipass, ako znaš? U Bovecu sam 5 puta bio na zimovanju tamo osamdesetih, naravno u Italiju se nije smelo, niti je bilo povezano .

Prošle godine sam bio blizu Budve i iz te "baze" sam obilazio CG, pre svega obalu, od Ade Bojane do Herceg Novog, ali i Lovćen, Durmitor...

Sedmi dan je bio moj poslednji na ovom skraćenom letovanju u Trebinju. Kako sam u pravcu zapada već dobacio dokle se moglo u dnevnim vožnjama po BiH i Hrvatskoj, a obišao sam i okolinu Trebinja, odlučio sam da se okupam i na CG delu Jadrana. Idem opet malo okolo, dakle ne najkraće ka Herceg Novom, nego na Risan i Kotor, pa do Budve, preciznije do Jaza, pošto je poenta osoliti se . Deo odličnog puta ponavljam, do spuštanja u Boku, ali sada skrećem na levo, ka Kotoru. Nikada nisam bio, a nisam ni (za) sada to ispravio, u poseti ostrvu Gospa od Škrpjela. Na susedno ostrvo Sveti Đorđe se i inače stiže teško, tj nije za širu turističku publiku. Uvek je u sezoni gužva i treba dosta vremena za obilazak brodićem. Koga zanima više, a zanimljivo je, evo https://www.portalanalitika.me/clanak/ostrvo-mrtvih-kapetana-crkva-svetog-dorda-kod-perasta  Nastavio sam ka Kotoru, prošetao se po ko zna koji put sjajnim starim gradom, jedina novost je da su sada ozvaničili parkiranje motora ispred zidina, na način da su deo prostora ogradili kao parking, a deo je za pešake, što smatram dobrim rešenjem . Naravno, ograđeno, ali se ne plaća. Dobro, GS naravno parkira izvan ograđenog dela - Dalje sam nastavio kroz tunel, pa ka Budvi, a tu kreće horor. Prošle godine su bili radovi, sada su rovovi. Blokaderi širom Srbije ovde mogu da nauče kako se zaustavlja saobraćaj, u sred sezone . Delom se vozi asfaltom, jedna traka, oko koje je raskopano na pola metra, metar, dubine levo i/ili desno, a delom se vozi po tom raskopanom. Ni motorom se nije lako provući, pogotovo skuterima sa malim točkovima. Ipak, svakako bolje nego u automobilu, pa sam solidno dobro i relativno brzo prošao. Jaz prepun, više volim kada je na 50% kapaciteta. Pola sata brčkanja, do bova i nazad lagano. Povratak u pravcu Tivta još gore. Malo posle Jaza, sve stoji. Krenem da obilazim, u tom delu je još mahom asfalt i obilazim, obilazim, onda kreće deo sa makadamom, obilazim polako. Iz suprotnog pravca u talasima po par automobila, pustim ih pa nastavim. I tako par kilometara, sve stoji na +35. Kada sam posle 4-5km došao to epicentra zastoja, vidim kamion gradilišta zauzeo jednu traku, pa puštaju naizmenično. Ali i kada puste saobraćaj, pošto se vozi po kršu a ne po asfaltu, svi idu lagano i prođe jako malo vozila. Nastavljam ka Tivtu, sada je moja traka prazna, opet gledam jedno 4-5 kilometara kolonu, sada iz suprotnog pravca od Tivta ka Budvi, uglavnom stoji. Odvajam se ka Luštici, pravac opet peščana plaža, Plavi Horizonti. Za motore se ne plaća parkig, ali zato može da se priđe skroz do same plaže, tj restorana , sjajno za sve sa dva točka i za mene sa tri . I ovde gužva, ali ne ometa me da se okupam poslednji put za ovo letovanje. Sušim se uz ćevape, pa nazad za Trebinje. Do pre par godina ovde je bio alakard klasičan restoran, sada je neki menza tipa, ali kako nema izbora, dobar je i ovaj - Na trajektu nema gužve, ulazi se u prvi, idu često. Dalje ka Herceg Novom, malo ispred, u Meljinama, penjanje u brda, pa granica i na kraju Trebinje. Kolima bi ovaj dan bio pakao, meni bilo sjajno. Naprašnjavio sam se na "putu", ali imam zahvalnu boju tricikla pa se prašina malo manje vidi . Sledeći dan napuštam Trebinje, ali ne idem direktno za Beograd, spavanje na pola puta, o tome u narednom postu. Po običaju YT šort sa mapom dnevne vožnje, laganih 200+ kilometara.

Anegdota. Prijatelj Crnogorac, privatnik, zatekao se u Beogradu, obabeze po centu, baš ogladneo, vremena malo, naleti na kiosk, kupi lepu sočnu pljeku... samo što je zagrizao, prvi zalogaj, ruka se spušta na njegovo rame... njegov poznanik, zemljak... Đe si druže? Priča dalje prijatelj... To mi je bio najgori dan par decenija unazad, preseo mi zalogaj, presela mi pljeskavica, što se ne udavih na licu mesta, sada će cela Crna Gora da zna da sam ja, u Beogradu, jeo na ulici, bruka za mene, za familiju... zauvek će me zezati. Da prenesem na tvoj @Sharky - Alex post iznad, i deo „nisu smeli da ga pobaju“, nije to, nego evo zamisli na primer da je @BokyBoy seo i provozao, @RankoBg87 ga na primer snimio i postavio na BJB Forum . Auuu ala bi pala prozivka .

3 točka, staneš na pumpu da doliješ, treći si recimo, zaključaš osovinu, ugasiš, siđeš, protegneš noge, kada se pomeraju ovi ispred tebe, ti stojiš pored motora, rukom ga lagano gurneš/povučeš napred ugašenog, ako je neki nagib povučeš ručnu, na kraju još malo gurneš do creva, sipaš gorivo, on nije ni na centralnom ni na ćopavcu nakrivo, odeš platiš ... tako i na parkingu ili u garaži... ili voziš se van grada i hoćeš nešto da fotkaš, serpentina, nagib, ti staneš sastrane samo na asfaltu, mrtav ladan, zaključaš osovinu + ručna i na bočnom nagibu, on stoji pravo, ni ne gasiš jer ideš na 15 sekudni da škljocneš, sedneš, spustiš ručnu i gas... i sve tako neke situacije sa stajanjima... takođe preko uzdužnih šina po gradu ili belih farbi ili po kiši, sigurniji na 2 prednja točka... Naravno nije vozljiv kao sa jednim točkom, XMAX recimo, ili bilo šta, ali ide to, vozio sam se i po oštrijim krivinama, penjao se recimo iznad Kotora serpentinama do Lovćena, nikakav problem. Jeste i teži, jeste kupuješ gumu više... ali negde dobiješ, negde izgubiš Autoput smor, ide to i do 100-110km/h i po 200km sam išao (BG-Niš-BG), na preticanjima kamiona popnem do maksimalnih 130km/h pa vratim 110km/h, e tu bi bilo lepše 150km/h da se krstari . I potrošnja meni neverovatnih ispod 3 litre (od čepa do čepa, kompjuter slično pokaže) na putu sam sada imao na 2000+ kilometara, a po gradu oko 3.5, zimi ode i do 4, jer ja ga vozim 11.5 meseci, samo da nije minus i sneg .

Polako prolazi kratko letovanje na skuteru, stigao sam do 6. dana. Prethodni, do Pelješca, bila je jedna od dužih tura (preko 300km), pa sam šesti dan rešio da se provozam kratko, lokalno. U Bileći nikada bio nisam, taman da to ispravim i vidim i veliko jezero koje se akumulira iz više izvora i voda iz njega ističe kao reka Trebišnjica. Za početak par kadrova koje sam napravio na polasku iz Trebinja. Bilećko jezero velikim delom pripada opštini Bileća, dakle BiH, ali malim delom i Nikšiću, dakle Crnoj Gori. Provozao sam se hercegovačkim delom obale, do gradića Bileća. Utisak velika voda, nepristupačna obala, sa jednom „plažom“ koju ljudi koriste u letnjim mesecima da se osveže. U Bileći je u doba velike Jugoslavije (SFRJ) bila kasarna poznata po školovanju vojnih oficira pešadije. Bila je grad u gradu sa sopstvenom infrastrukturom, koja je delom izgrađena još u doba Austrougarske, a kroz nju je prošlo na stotine hiljada vojnika. Najzad je i mene neko slikao nakon čega sam istim putem morao nazad ka Trebinju, pa evo još par kadrova Bilećkog jezera. Kako to jutro nisam poranio, a preskočio sam doručak, već je nekako bilo vreme ručku . Po povratku u Trebinje zaputio sam se do restorana Studenac, poznatom po sjajnoj lokaciji uz Trebišnjicu. Poslednji deo dnevnog plana je odlazak na kupanje i odmaranje u kamp na reci Sušici, pritoci Trebišnjice, na oko 15-ak kilometara od Trebinja. Slike su i ovde rečitije od mog pisanja . U jednom momentu u kamp je stiglo pet bajkera, litraši, dugoprugaši sa koferima. Bio sam ubeđen da su GS-ovi, kad ono pet Afrika, Slovaci. Još dva nočenja u Trebinju, dakle još jedan dan za vožnju u kraju. Razmišljam, imam neku ideju... Do tada, evo opet YT šort sa turom kratkih 100km.