Ima još prednosti dvodelno. Često posle kiše asfalt ostane mokar, a bude toplo, ili sparno, skineš samo gornji. Donji voziš još neko vreme da ne kvasiš noge. Opet i obrnutno. Skoro u u povratku s puta me uhvati neka zimica i vetrina, a bio u meš jakni. Navukao samo gornji deo, spasao me produvavanja. Milina.

@Zarkela I što se posle par vožnji izlomi i počne da se krnji taj gumirani premaz. Nije predvidjeno da ga lomi vetar i da mlati ko zastava. Odradila i meni ona iz Wobbyija više vožnji, pisao sam na predhodnim stranicama. Ali na duže staze ipak ne.

@kick88 Hvala! Imaš ih još raznih na predhodnim stranicama ove teme. Jeste. Nadjosmo preko bookinga. A onda ih kontaktirali mailom i dobismo još povoljnije skoro 100e. Obod Rovinja. Meni leglo savršeno što je tako.

@Blackened A oko vrata? Isto?

Mišo, Top priča. Uživao sam čitajući. Elem... Ja kad toliko puta prodjem kroz neko mesto, kao ti kroz Doboj, svratim kupim magnetić. Računa se da sam ga obišao i svašta nešto video. Da ga poznajem. S'motora? S'motora. WiFi lozinka mnogo dobra, mene asocira na bežanje od istog. Razočarenje baš što nije bilo još jednog susreta sa medama. Iznervirah se i ja pravo.

Unapred se izvinjavam na smetnji. Kratak info, da ispoštujem proceduru i formu. Magnetići su se umnožavali kroz tačno 1900km vožnje unaokolo po HR i poslednjih skoro 640km u cugu do kuće, i s ponosom dodeljeni frižideru na dalje staranje. Kako zapažamo postaje premali, prebrzo ga popunjavamo. Hvala Bogu da je tako. . . . Lepo je proputovati, svašta videti, ali kući je definitivno najprijatnije. Jedan je dom i naš krevet je, ipak, naš krevet. Do narednog, nadam se najskorijeg, putovanja...

Bravo ime! To je to. Kao, delom, saučesnik u ovom zločinu, odmah da ti kažem: ne osećam grižu savesti.

Odlična! @misa-pei ima da se oduševi kad ga vidi

Rovinj upravo...

Hvala na komentarima dobri ljudi. @admiki Pozivam se na neznanje. Nadoknadjujemo naredni put. Unapred, hvala na pozivu, rado ću svratiti. . . . Večera gotova, ležim na plaži, svi su već otišli, ležaljke prazne. Talasi udaraju obalu, nazire mi se neka inspiracija, koristim, pa da dovršim svoj referat. . . . Na motoru smo, zujimo ka primorju. Vrtim po glavi genijalnost Nikole Tesle. Koliko bi nam svet i okruženje bilo drugačije da se tada imala svest o vrednosti toga što je on plasirao. Tu misao mi prekidaju krivine koje slede. Vraćam koncetraciju na drum. Gubimo na visini. Serpentina za serpentinom - probajte ovo kao brzalicu. To znači samo jedno. Spuštamo se ka moru. Skoro da mu mogu osetiti miris. Aha, sad ga i vidimo. Radujem se unapred nečemu što sledi, ujedno, to će biti i moje polurazočarenje. Naknadno o tome. Pre toga ćemo zastati kod vidikovca Prpa. Zanimljiv usputni lokalitet. Na parkingu sama. U sred ničega okolo, praktično nikla iz kamena. Beležim. Malo iznad... Stvar koja se zove Kubus. Ostalo mi je da malo izgooglam o njoj. Naknadno ću - realno verovatno nikad. Tu smo. Karta na licu mesta možda deluje i zanimljivije. Fotkam. U daljini vidimo ostrvo Pag. Prisećam se da mi je poznata So na kojoj je pisalo Solana Pag, plavo bela kutija. Naša znojava tela, (ovo zvuči kao uvod u afterporn priču, ali nije haha), hladi prijatan vetar koji tamo duva. Prija. Vidite ko vam dole maše. Sa penjanjem na najvišu tačku, sećate se priče oko horoskopa, morao sam, vetar ozbiljno pojačava. Primećujem da sam sebi upadam u reč dok ovo pišem. Verovatno stručnjaci u belom imaju adekvatnu šifru za to. Meni, kako god, lepo! Khm, vetar i vidikovac. 30 sekundi dočaravanja. Panorama, uživajte. Stazicom nazad... . . . Zajahasmo. Nastavljamo, Spuštamo se u Karlobag. Odatle bi po svemu sudeći trebala da bude vrhunska vožnja do Senja kojoj sam se toliko radovao. O kojoj se toliko priča... . . . Zvao sam bata @Nole Bgta juče da ga pitam zašto je moje oduševljenje izostalo. Šta nisam dobro uradio? Toliko se pričalo o tom potezu na Jadranki. Krivine lepe, dugačke, asfalt ima ozbiljan grip. Hajde, tu i tamo malo gužve koja mi je možda omela doživljaj. Pogled na more, da! Ali... Pap. Eto nas u Senju, a ja sam u fazonu: "Šta? To je to?" Lepše sam se vozio do Karlobaga svim onim krivinčugama. Ostao je dogovor sa Noletom da se baci potez Starigrad - Karlobag kao popravni. Imamo dogovor! . . . Senj . . . Uz još malo lepe vožnje uz primorje sletanje nešto kasnije vršimo u Rovinj. Mesto gde ćemo biti narednih 7 dana i koji neće biti tema ovog pisanija. I Buba ima adekvatan tretman. . . . Red plaže, red ležaljki, red kupanja...nije nešto što me ispunjava na max kao savijanje motora po oštrim krivinama, kroz lepu prirodu, pogotovo. Ovo je za gospodjin gušt. Draga, uživaj! . . . Biće tu kratkih ekskurzija do Poreča... Obilaženja okolnih polja maslina... Limskog kanala. Pule... Pulske Arene, dabome. Jedna za druga @Marko05. Ali otom' potom o ostalom... . . . Sa ovom slikom bih završio ovo pisanje. Zahvalio se na pažnji i čitanju. Slike generala Frižidera sa putnim ordenjem naknadno. Za njega nismo našli mesta prilikom pakovanja. Ustupam prostor za reakcije i po koju vašu reč... Ćao!

Ne reci mi dvaput bate. Video si sve. Ne treba mi mnogo. Pozdravljam vašu turu. Prvo sledeće slobodno vreme opet Priroda leči.

Jučerašnji dan je bio pravac Istok - Zapad. Sada je vreme ubaciti Jug u igru. . . . Zavrtimo točak sreće. Zapravo oba. I još po koji zupčanik, lančanik, kardan... Razumemo se! . . . U 7 smo već bili za stolom, obavljali doručak. 45 min kasnije na drumu. Jutro je sveže. Sunce već proviruje i hvatamo ga. Fotosinteza beše? Ili sangejzing? . . . Zanimljivo bi bilo za videti one vodopade, mogu nam biti uz put, ali ne one na koje svi idu, mi ćemo na Štrbački buk. Granicu opet prelazimo. Opet pečat, opet imate li šta za prijaviti? "Samo ženu iza mene!" "Slobodni ste." U mestu Nebljusi treba da sidjemo sa glavnog puta. Tu se konsultujemo sa navigacijom. 3,5km - 18min do lokacije... Deža Vu. "Gospodjo, meni ovo nešto sumnjivo i neproporcionalno? Da ne kažem opet!" "Ne, ne. Dunja (Zokina koleginica), je tu bila kolima. Ne može biti problem." Vozimo dalje! Tadaaaaa, nema asfalta više kao što sam i predpostavio. Zapišite tamo "osoba koja nije od reči". Rekli smo i opet porekli. Okrenuli se nismo, nastavili jesmo. Jedino što u svoju odbranu imam da kažem je da je Buba ta koja to potpiruje u meni. Ono, uhvatio sam se pogrešnog društva, znate kako kažu. Ne bih ja verovatno išao dalje da ona ne može. A može! I to jako dobro. I eto tako, i eto zato. Dokle je moglo. Sve nizbrdo. Do nekog nazovimo proširenja i zaravnjenja. Treba li da kažem i frazu "nigde nikog"? Odatle mali pešak i onda ono zbog čega se zapravo isplati sav ovaj rizik. Mir, tišina. Samo zvuk vodopada. Čuće te ga nakon još koje slike. Prebiram ih upravo i ova izuva. Miki, vidi je. Dug duge i predhodnog putopisa je izmiren. Imamo je. Biće nam jasno, videvši preko Une, da je Dunja došla sa Bosanske strane, i da do tamo vodi asfalt koji se jasno vidi sa ove naše, Hrvatske, strane. . . . E pa da, zamalo da zaboravim. Video. Kompletan doživljaj sa sve zvukom. 30 sekundi, ni premalo, ni previše. Uredjenom stazicom nazad. Jedan zanimljiv detalj uz put. Pa onda uzbrdo istom onom "pistom" na glavni put. . . . U pravcu našeg sledećeg stajanja, kome se posebno radujem proćićemo vrhunskom etapom za vožnju motora. Asfalt je nov, put je uzak, ali je krivina na krivini. Prelepo. Iz skroz desnog savijanja, ide naglo krivina u levo, te bih morao kao na MotoGP-ju da prebacim težinu kako bih ispratio put. Top! Pričamo o sledećem. Donji Lapac - Korenica Putna oznaka 218. A potom Korenica - Gospić. Putna oznaka 25. Na malo kolorizovaniji način to izgleda ovako. Prisećamo se meda sa Karpata. Sve očekujemo i ovde nekog. Samo bi se s ovima lakše razumeli. Ovi znaju "naški". . . . Rekao neko Gospić, a odmah pored Smiljan? Jedan od mojih omiljenih istorijskih likova Nikola Tesla. Imam od ranije čak i neku, fol, člansku kartu njegovih obožavalaca. Ne bih ovo propustili nikako. Bubu ostavljamo kao Rumunski buvljak i krećemo u obilazak. Baš izgledamo kao oni hepi turists koje sam vidjao. Natovareni, šareni, svega ima. . . . Informativno, karta 10e po osobi. U crkvicu se ne može. Virkamo samo kroz prozore. Sve je unutra uredjeno. Izmedju crkve i kuće... Nastavljamo ka kući. Ispred... Unutra... Sve je počelo od mačke i elektriciteta koji je nastajao dok je Nikola mazio kao dete. Nikola je bio dete, mačka je bila mače. Brojevi svih njegovih patenata. Ukupno 271. Koji je vaš ideal? Izumi da ne ulazim u detalje. Na dugmence mogu i da se pokrenu. Sitan kratak detalj: Nacrt brodića koji je plovio po reci dok je Nikola upravljao sa njim sa obale. . . . Pored kuće je mala prodavnica sa suvenirima kao i Teslin generator za prenos električne energije na daljinu. Njega smo imali priliku da osetimo na svojoj koži. Puca, grmi, lomi i mi držimo neonke u rukama koje svetle bez da su bilo gde priključene. Odaljavanjem od izvora neonka bi slabije svetlela. Po izlasku još jedna od izreka. Da se uslikamo i sa Nidžom. Zoka me tera da krenemo, mora gasim ovde, pa ću nastaviti. Da li je ovo bilo dovoljno pitko? Nemamo još mnogo.

E pa dobro, putopis. Kao takav treba da bude potkovan našim osećajima koje steknemo na proputovanju. Da osetite naše impresije, emocije, želje, znoj. Da vam dočaram kad smo se smrzli, a kad prepali, da stvorite sliku kao da ste sa nama. Nama. Ne moram da vas podsećam, već znate, da najveći broj svojih mototura vozim sa dragom mi i Bubom - koju humanizujem, kao živo stvorenje. Volimo je. Pazimo je. I ona nas pazi. Valjda i voli. Biće svega uz standardan šablon, samo da se podsetim... red šunke, red sira, a ne! Ovo je recept za sendviče. Pu, da ovlažim prst, okrećem drugu stranu, šuška papir, aha, evo ga! Red teksta, red slika, red teksta, dve slike... Laganica!? Da krenemo... Odluka je pala. Na letovanje ćemo Bubom uz neizostavni usputni turizam. Ovo je priča o turizmu, ne o letovanju. Spakovaćemo se racionalno i bez preterivanja. U startu smo napravili laku selekciju. Izgledala je ovako. . . . "Ne, ne treba ti noćna krema za lice. Lice ne zna koliko je sati kad ga mažeš." "Takodje, krema ne zna da li ide na dupe ili lice." . . . "Sa očima ti je sve ok. Ne treba ti krema za oko istih." . . . "Ne, ne treba ti puder. Ideš na more." . . . "Pobogu gospodjo imaš samo dve noge. Ne treba ti 5 pari obuće." . . . "Šešir do mora? A da ga ne izlomimo." Može! Rešavam ti to. I dušek na naduvavnje. "Dobro 'ajde!" . . . Najteži deo je prošao. Sa mnom je lako i nije zanimljivo za pisanje. Šorc, majice, gaće, čarape i četkica za zube. Ende. Ideja je bila samo da se nadje mesta za peraja i masku, bez svega ostalog mogu. Te dve stvari su mi, ono, za gušt. I uspeo sam. . . . Radni je dan - Četvrtak. Krećemo nakon poslova uz malooo vaćarenje vremena pred kraj. Iskoristićemo popodne da dobacimo što dalje, a u pravcu našeg konačnog odredišta, Rovinja. Spakovani veče pre. Polazak neki minut iza 15h. Komšija nas uslikava tik pred puštanje kvačila. Slika odozgo, već vidjena, ali...red teksta, red slika, podsećam samo. . . . Do granice autoputem. . . . Na tabli piše: državna granica 6km. I da, tu počinje kolona. Svesno smo to tako uradili. Video sam ja na kamerama da je gužva, ali nisam očekivao 6 km provlačenja sa natovarenim motorom na bezmalo 40 stepeni. Bilo je prenaporno. Buba se usijala. Doslovce. Temperatura za cela dva podeoka iznad radne. Klikće sva i ne zvuči dobro. Švaba je označio bočnom strelicom kao "odavde na gore ne sme". Na sekundu sam čak video i lampicu za ulje kako čkilji. Razbili smo i pregrejali ulje, naše jedino sredstvo za hladjenje agregata. U poslednjem trenutku dobijamo pečat u pasoš, razvlačim najlaganije moguće do pete, 100 na sat, klizimo, i stvari dolaze na svoje. Temperatura pada. Huh. Agregat opet zvuči kao doksa. Ili taj zvuk pre podseća na helikopter - č, č, č, č.... Zoka mi čestita za manevrisanja kroz kolonu, svaka čast Miki - reče. . . . Ko je gore primetio, primetio. Ko nije, nama se uz put, malo kasnije, smešio mali jubilej. Sem punoletstva ove godine naša Buba prelazi u šestocifreno merenje predjene kilometraže. Tek razradjena! Vidimo se i na 200 000. Bože zdravlja i sreće junačke. . . . Sa HR autoputa silazimo, hvatamo put Bosne. Opet granica. Za razliku od prvog prelaska ovde su tri auta ispred nas. Ima fore i za fotku. . . . Modriča, pravac Doboj, odvajanje za Prnjavor, Laktaši, Banja Luka... . . . Na gore pomenutom potezu doživljavamo stres. U toku vožnje, iz suprotnog smera, u preticanje kreće Golf 3, iako mu ablendujem i on ima gde da se vrati, ipak nastavlja. Za kočenje nemam vremena, hvatam desnu ivicu asfalta, mislim poslednje centimetre pre rizle i mimoilazim se sa idiotom koji pretiče šleper. Da, u jednom trenutku u ravni smo sva trojica. Stegao sam guzove u momentu. Mili Bože... Ne bih slagao ako bih rekao da su centimetri bili u pitanju. Ohladio sam se, noge su mi se odsekle. Nastavljam hladne glave dok u sebi brojim do beskonačno. . . . U grad na prvu pumpu ulazimo na poslednjim kapima goriva. Iskreno, mislio sam da ćemo morati da guramo. Koliko je stalo? Bubin rezervoar je po specifikacijama ravno 20l zapremine. . . . A u BL, ćevapi na najboljem mestu. Sa lukom i kajmakom, dabome! Gospodjini su krompirići, voli ih uz ćevape. Ode i tu sat, a mrak je uveliko. Banja Luka je mokra. Neka kiša je bila neposredno pred naš dolazak. Otežava kretanje kroz gužvu u gradu. Na dva mesta su i neki veliki radovi. Preusmeravanje saobraćaja. . . . Smeštaj je rezervisan u Novom Gradu, na samoj granici sa HR. Sledi nam još oko sat i po' vožnje tj nekih 90ak kilometara. . . . Bosna. Mrkli mrak. Spoljna temperatura uveliko pala ispod 20 stepeni. Imamo na sebi meš jakne i ispod majice kratkih rukava. Da da, smrzli, kao dupeta! "Da li je tako bilo hladno, kao mornarima sa Aurore" Ide mi ta Bajagina u glavi dok odbrojavam naše poslednje kilometre za danas. Popalio sam sva svetla koja imam na motoru, dan, nigde nikog, sečemo mrak kao nožem. Vidim u nedogled mislim. Uliva poverenje. U motel stižemo u pola 11. Kilometraža za danas 402. Vreo vreo vreo tuš pa u krevet... Sutra je ceo dan pred nama i avanture tek slede.

Dugo nas nije bilo? Nikolica je sa prikolicom krenuo u nove avanture. Kao mali nagoveštaj, neko je poneo slameni šešir i knjigu od 300 strana, a neko sam poneo, ne nije greška u pisanju, peraja i masku. Putna trema golica moj desni dlan, kilometri držite se...

Pravda za Ranka!

Ovde je jako bitno u kom trenutku bi potencijalno došlo do kontakta dva vozila. I na koji bi način policija to tumačila. Da lik odozdo uleće kao da mu je rodjendan, bez da je pogledao, svakako, i da je Ranko u tom trrnutku u krajnjoj spoljnoj traci, i da se tu sudare. Krivac je lik koji se uključuje. Par metara kasnije, auto je već ušao u ktok. I imamo situaciju da se Ranko praktično prestrojava u njega, u njegovu traku. Ranko krivac. Tu je začkoljica i kako ja to vidim.

@Forsberg Komšija Forsberže onda je ovo za tebe, taman da proširimo priču malo dalje od TF i TA.

@Гоша Hvala kolega. Drago mi da je ovo moje pisanje dopadljivo i da nije uzaludno. Uvek je upitno šta snimak i slika mogu da dočaraju... sem ako to neko već nije okusio, kao što si ti pomenuo. Moju naknadnu upalu ramena i ruku nakon borbe sa motorom svakako ne. Da, vremena nikad dosta. Hm, oba poteza su odprilike po istom šablonu. Nećeš ni sa jednim pogrešiti. Ako bi baš morao da se odlučim izabrao bih Majdanpek - Rudna glava.

@Bole37 Sale, evo ga. Nemanja Brkić +381658230921

Jedno iskustvo više, pa da podelim. Ulje Ipone 15w50. 10 000 km kasnije provukao ga kroz prste. Boja mrvuuu tamnija nego novo, bez mirisa na spaljeno. Čisto. I dalje postojano, kad se protrlja. Sipao opet isto.

Moram nešto da vam kažem, pa makar bilo posle i drvlje i kamenje po meni. Kardan je tako jedna jebeno dobra stvar što se održavanja tiče. Voziš, ne misliš. Znam ko se još preporodio - @Atorn.

@n.luka Zajednička vožnja čim dovučeš dupe s mora. A možda i opet zapucamo na isto. Spremajte neka bolovanja oboje, pa da se vozimo po primorju. Jadranska magistrala čeka. @Atorn Posle one vrućinčine, da je jagnje bilo ispred mene, ostao bih gladan. @gebee&co Vežbam kući pred ogledalom. Često ne uspe. @admiki Jok more. Pućio sam usta i mlatarao jezikom pa joj je, kaže, preselo. Htela u vodu da me gurne.

@Nole Bg Hvala bata Nole, trudimo se Hoću. Biće mi čast. Khm. Gde smo ono stali? . . . Dakle, u mestu Kalna smo. Pod drvetom. Kiša je prestala i možemo dalje. Rukavice na ruke, noše na glavudže i odvrćemo prva, druga uz pozdrave ekipi ispred radnje. Ja to nikada misaono nisam mogao da dokučim. Beže ljudi od svačega, jasno mi je to, ali provesti dan tako i...zaustavljam se ovde s ovom temom. Vozimo ka Bigar vodopadima. Vrlo su blizo od naše predjašnje lokacije. Ispred nas je kao iznad lonca sa kipećom vodom. Kiša isparava sa puta. Sunčevi zraci seku ona isparenja i prelamaju se ispred nas. Nisam nikada video onako nešto. Teško se diše. Zoka i ja komentarišemo da bi uskoro negde trebala da se pojavi duga. Ostajemo bez nje. Ko je faka!? . . . Sjajna stvar kod Bigar vodopada je što su tik uz put. Takav koncept nam godi. Evo ga i moj dragi balansero. Definitivno ne znam da vozim motor ako ona nije iza. Jednostavno to nije to. Ne preterujem! Želela je da se mi kao ljubimo ispod vodopada i da to nekako uslikamo. Jezikom sam krenuo kao u francuskim ljubavnim filmovima. Strasno ili strašno - zaborabih kako beše. Rekla je da se uozbiljim. Bezuspešno. Pokušaj broj dva i tri su prošli isto. Sad već hoće sa me bije... . . . Ne, nećete videti te slike! . . . Lepa, hladna, osvežavajuća. . . . Spuštamo se ka Pirotu, a zatim opet penjemo, sada sa druge strane na, jel'te, Staru planinu. Vidikovac po imenu Smilovica deluje super sjajno. Pucamo ka tamo. Bez da ikog uvredim, kada smo sišli s asfalta i krenuli nekim kamenjarom, te ušli u neko seoce, kao Čečenija. Uski prolazi izmedju kuća, odrane ovčije kože koje se suše, razrušene stare kuće, stare školjke nekih automobila, specifičan miris, mili Bože... Pomalo me uhvati jeza. Izlazimo iz njega, uspon se pojačava, kamenje je sve rastresitije. Vrca nam zadnji kraj motora, pomišljam da treba i sići odatle posle, što je još čupavije. Stajemo! Dalje ne smem. Zoka se slaže, ali joj se ujedno skroz svidja gde smo dospeli. Ako šta zapne ovde, nema povratka. Ovde mogu samo helikopterom da dodju po nas. Odluka da stanemo je bila na mestu, potvrdjujemo. Nikako slika ne može dočarati koliki je zapravo nagib, i koliko mi zapravo stvari imamo u koferima i sa kojima smo krenuli u zajebanciju. @Atorn Ona detelina je mala maca za ovo. Setim se te tvoje izjave često. Obratite pažnju na Bubu dole na slici. Minijatura. Još malo penjanja nogama... Ovo je sa vrha trebalo da izgleda još fascinantnije. Za sad, ovoliko. Zavojsko jezero. Pogled na drugu stranu... Mrva je falila za vožnju do krajnje destinacije. Mrva koja nam je tamo izgledala kao vekna hleba. Možda č̣ak i dve. Konstatujemo da više nećemo u ovakve rizične poduhvate. Ko nastavi da čita, videće da smo već sutradan napravili isto S. . . . Spuštanje je prošlo korektno. Ler. Kombinacija prednje i zadnje kočnice, na nekim mestima prva i kočenje motorom. Oke sve! Nisam do sada imao ništa slično kao iskustvo. . . . Nisam siguran kada i kako, ali smo oboje odjednom zapatili glad. Prikrala se kao iskusan lopov. S ledja. Nečujno i tiho. Isto tako i noć, koja je polako obuzimala nebo iznad nas. Kazaljke kao da pre svega sat vremena nisu bile baš toliko blizo osmici. . . . Lokal Jazzva. Klopa malo iznad prosečne, ali sasvim zadovoljavajuća. Cene presmešne. . . . A potom nedaleko i mesto za noćenje. . . . Ponavljamo budjenje oko sedmice, uz razvlačenje do pola osmice. Brzinski doručak, pa da rokamo dalje. Ponovo napuštamo Pirot. Ovako nekako izgleda odozgo... Uputili smo se ka Slavinjskom grlu, da vidimo lonce i poklopce. . . . Dve lude glave, jedna je moja, jedna gospodjina naravno, gledajući kartu, su smislile da nećemo kao sav normalan svet doći do njih regularnim putem, već odozgo, "vidiš da ovde ima neki KAO putić ucrtan", pa motorom što bliže... I tako. . . . Zajeb! Opet smo na nekoj strmini, kamenjaru, polušumi, nema nigde nikoga, a rekli smo juče da više nećemo to da radimo, ali ipak jesmo...fak jea! Zokili je na pola uzbrdice rekla zajebali smo se, ajde sa se vratimo, ali sam ja imao viziju da ako na tom usponu stanem, samo ću krenuti u nazad, nekontrolisano. Dodjosmo do bezbednog. Okrenuli se, te stavih i kameru da snimim vraćanje na put kojim sav normalan narod ide do lokaliteta lonci. . . . Kao što predpostavljate, svi živi i zdravi. Buba neogrebana. Parkiramo gde je i predvidjeno i pešačimo. Stazicom kroz šumicu... Delom i livadom... Pa opet kroz šumsku zavesu. Kroz debelu hladovinu... Pored stare vodenice... Preko mostića... Bum! . . . Posedeh malo. Niko nije došao da me posluži pićem, usluga nikakva tj nema je. Zaobidjite lokal pored lonaca. Šala naravno. Hvala dobrim ljudima koji su dovukli sve ovo ovde i montirali. . . . Povratak istim putem. Preteča Yoga lopte negde uz put. . . . Dobri moji, odavde ga spičismo opet u Pirot, te starim magistralnim putem kroz Sićevačku klisuru koju je bilo milina za odvozati, jer ne videsmo svega pet vozila. Prodjosmo svih 13 tunela. Sreća pa nije Petak. Pravac Niš, a potom na autoput. 230km poslednje deonice do kuće i sve dogodovštine (koje dogodovštine? Nije ih bilo.) sa nje sebično zadržavam za sebe, i uskratiću vas za iste. . . . Cela avantura nas je koštala 920km više na satu Bube. . . . U Bg plaknusmo Bubi pazuh i nonice. Zahvalni što nas je verno služila i ovaj put. Blagi naklon. Blagi naklon i tebi verni životni saputniče, znam da ćeš ovo čitati. . . . Pokačismo putno ordenje. (Pre)Srećni i (pre)zadovoljni. Hvala na čitanju dobri ljudi. Do narednog puta, rutu-tutu-tu!

Hvala Bogu, da tako i ostane burazere!!!

. . . Napokon sam penzionisao svoj šest i po' godina star Samsung A6, i uzeo novi mob. Da li on pravi bolje slike, i sad gledam, ili je priroda na ovom mestu toliko očaravajuća, pomozite u sudu!? Na koju god stranu da se pogleda prizori su top. Pokušavam da preberem slike, da ne ugušim previše, ali svaka mi se čini vrednom da se ovde nadje. Ne zamerite ako preteram. Put kojim smo došli. Babin zub lično i personalno. Ne možete da ne primetite ove čadjave oblake. O da, doćićemo i do njih, ili oni do nas... Odavde se do vrha može samo djonom ili... . . . Zokili je uvidela ergonomski značaj ovog, naizgled, glupog kamena. Mesto za dupe, laktove i stopalo. Genijalno! Nedaleko ima i drvena pečurkica za pauzu. Koristimo. Iza se nazire putić. Ne časimo časa, idemo njime. Odande, pogled od milion dolara. Pribegavam blagim rizicima, horoskop mi tako nalaže. Objašnjavam Zoki da sam spreman za ovakve egzibicije, kao panter za skok. Penjem se. Viče mi da se uozbiljim, a ja nikad ozbiljniji. Evo i drugog ugla. Stazica vodi do vidikovca na kom je Zoka. Na povratku stazicom nailazim na ovaj prizor. Ja bih ovo uramio da mene pitate. Remek delo prirode. Pri spuštanju još jedna. Oblaci se ne šale. I ako prognoza kaže da od kiše nema ništa, stanje na terenu govori drugačije. Počinje da grmi i seva. Krećemo da se spuštamo istim onim putem. Lakše je nizbrdo. Ne preterujemo. Oprezno. Iza krivine, na kojoj je savršen asfalt, čeka tucanik. Ne možeš ga predvideti. A ne želimo biti u obaranju u tom trenutku. Primenjujemo: "Festina lente" metodu. Ako se okanem latinskog, to bi zvučalo kao "požuri polako". Eto je, počinje. ...pojačava. Ulazimo u naselje. Ciljam drvo. Mašim ga. Srećom. Jedva da nas je dohvatila. Lokalne lokatore (ljudi koji loču) pitam možemo li na kratko da se poslužimo njihovim drvetom. Nasmejaše se. "Ako možeš, nosi ga kući." - dodade jedan od njih. . . . Pljušti. 3, 5, 15min . . . Prestaje. . . . Probija se sunce. Idemo dalje? Da! ...ali sutra. I mi cigani imamo dušu.