Danas se do mene provozase na kaficu Zekazmaj sa suprugom Ivanom i Uroszemun. Planirano je bilo da skoknemo negde na kupanje, ali je iznenada zahladnelo pa je plan promenjen i krenusmo u voznjicu standardnom trasom koju Ivana i Uros nisu do sada videli. Radi se o poznatom pravcu do Garaskog jezera, pa preko Belanovice do Ljiga. U selu Trbusnica, nekoliko kilometara od Lazarevca nalazi se predivna etno kuca, koja ce za godinu ili dve postati elitni restoran. Ako se ukaze prilika ovog leta, i vlasnik privede kraju radove koji se trenutno izvode, napravicemo jednu rostilj zurku na ovom mestu. Evo nekoliko fotografija, tek da naslutite o cemu se radi.
Naravno da postoji veliki rostilj, nekoliko ognjista, velika kujna, betonski sto za 20 osoba, bazen, sto za tenis, igraliste za basket i fudbal a okolo ima lepih stazica za cross motore. Ali o tom detaljnije kada dodje vreme.
Odmah iza Trbusnice je mesto Krusevica. Tacno preko puta seoske crkve odvaja se put uzbrdo ka nekada jako popularnom izletistu Krusevicki vis. Nekada su tu autobusi dovozili djacke ekskurzije, prvomajski uranci su bili na daleko poznati. Danas, retko ko zaluta gore, sto je opet dobro za zaljubljene parove - i danas je jedan takav par bio gore, a mi smo izleteli na motorima u BAS nezgodnom trenutku. Iz nekog razloga ovde ne napravih ni jedan snimak.
Dalje, Darosava, pa skretanje desno ka Belanovici preko brda Vagan i naravno standardno mesto za fotografisanje, mnogi ce ga prepoznati.
Odavde smo se sjurili preko Zivkovaca do Garaskog jezera na prijatnu setnjicu preko nasipa do druge strane jezera. Ivana je vec pocela da pominje glad, pa je bilo vreme da se brzo krene dalje, ka Beanovici. Ovde se nismo puno zadrzavali, mada su nas kafici sa debelo tapaciranim foteljama mamili da svratimo.
Put od Belanovice do Ljiga se nekako oduzio, mrak je vec uveliko poceo da pada, a po krivinama dosta kamencica iznetih za vreme poslednjih kisa. Iza Ljiga, odmah iza JP pumpe, skrecemo desno i dolazimo do restorana Usce, pa zatim nasipom oko 700 metara do novog restorana Krkusa, kome posvecujem malo vise paznje. Vecina vas prolazi ovuda mnogo puta godisnje, a da ne predpostavlja kakvo divno mesto se nalazi samo 100 metara od magistrale! Snimci su nacinjeni nocu, sa ekspozicijom od jedne sekunde u proseku, pa ce te oprostiti po neku mutnu sliku.
Odmah kod ulaza sa gornje strane se nalazi bivsa vodenica pretvorena u vajat-muzej-likovnu galeriju.
Nekoliko fotografija sa terase restorana, iznad zajazene reke Ljig.
Inace, vece je bilo divno, tempreratura 24 stepena - da je dan bio topao cini mi se ne bi bilo ovako prijatno! Na ulazu u restoran za strane Ibarske magistrale stoji upozorenje da ne ulazite u restoran ako zurite, u tom slucaju jednostavno produzite dalje!
Unutrasnjost restorana je prepuna duhovitih detallja i etno elemenata.
Konobar nam se predstavio u sali kao dusevni bolesnik. Objasnjava nam da ga tako gazda opisuje gostima Prilikom jednog primanja narudzbe gazda je prisao gostima i objasnio im da sa momkom budu strpljivi jer su u Torlaku dve godine na njemu ispitivali vakcine...
Mi nismo primetili nista neobicno, bio je izuzetno ljubazan i brz, nista nije zaboravio. Na meniju su opet malo specificni specijaliteti - tako su Zeka i Zekinica narucili musaku od tikvica (kojih je meni ove godine preko glave, jezim se kad ih vidim) dok smo se Uros i ja drzali proverenih vrednosti.
Klopa je sjajna, cene jako povoljne. Evo kako se Ivani dopala musaka!
Posle vecere, stize tanjir sa pitom od visanja, na racun kuce!
Sve u svemu divno mesto. Kad se vracate sa mora, posle vrelog dana na motoru svratite ovde makar na picence. Hladan vazduh, navlazen zajazenom recicom, izuzetno prijatan ambijent oterace umor sa vasih ociju i lakse cete savladati ostatak puta.
Tako su i Zeka i Uros odmorni nastavili ka Zemunu, dok je Ivana iza Zekinih ledja dremala. Sat kasnije stigao mi je SMS da su srecno stigli kuci.
