Posto sam i pored svega prvi ustao, resio sam da skoknem nazad do Kladova i pokusam da pronadjem izgubljeni poklopac. Tvrdoglavo to... Naravno da ga ne nalazim, naravno da sam opet malo u bedaku zbog toga, ali brzo se vracam pod vinkl. Idemo dalje. Posto je Slavisa smazao burek, odlazimo ka magicnim Rajackim pimnicama. Idemo starim putem koji se na puno mesta ukrsta sa prugom koja ide ko zna gde, sumnjam da to i ljudi sa zeleznice znaju. Parkiramo ispred etno (kakav bi i bio na ovoj lokaciji?) restorana "Sveti Trifun". Za cudo, ovog puta ga zaticemo otvorenog. Vlasnik i komsinica sede ispred i razradjuju samo njima poznate teme. Sneza i Slavisa nestaju u spletu ulicica i trgova, ja sa gazdom dogovaram kaficu. Koristim priliku da pogledam taj cuveni restoran iznutra... Sneza zeli da kupi vino i upucuju je na otvoreni podrum u blizini. Ja se smeskam zamisljajuci kako ce izgledati kupovina... Mora se probati bar 4-5 vrsta vina Malo kasnije, Sneza se vraca, malo nesigurnog hoda, ali vraca se. Cetiri flase vina se moraju smestiti u moje jadne kofere. Ne pomazu moje zalbe, cinjenica da je Slavisina hrana vec popunila sav prazan prostor Snezu ne dotice. Flase su se udobno smestile u unutrasnjosti mojih bajkerskih cizama, belo desno, crno levo, a ja sam se nadao da je onaj ko je stavljao pampure u flase to uradio kako treba. Vracamo se za Negotin i oprastamo sa Ribolovcem. Planirao sam da danas stignem do Strmostena, jos se imalo vremena za to. Na izlasku iz Negotina punimo rezervoare i konstatujem da su mi teski koferi tek neznatno povecali potorsnju. Krecemo putem za Zajecar sa kog se odvajamo ka Rgotskom brdu i Boru. Prolazimo turisticki centar Borskog jezera i skrecemo u kamp. Nalazim slobodno mesto kao i prosle godine - na travnjaku pored same obale! Nameravao sam da ovde jedemo i okupamo se u jezeru, ali se vecinom glasova donosi odluka da se ovde noci. Sledi opet ceremonija postavljanja satora, razmestanja stvari... Znate, zna da dosadi kad dan zapocinjete i zavrsavate poslom oko sklapanja satora. Cvrsto sam resio da se za sledecu seznonu snabdem Quechua instant satorom. Ovaj klasican je odlican ako zelite da provedete nekoliko dana u mestu. Atmosfera u kampu, kao i uvek - sjajna! Ovo nije u pravom smislu kamp - vecina satora i kucica su tu cele godine, na zakupljenim parcelama. Vlasnici placaju mesto oko 700 dinara mesecno. Vecina parcela je izbetonirana, napravljene su cesto male kamene sudopere i (ili) rostilji. Satori i prikolice cine ceo splet ulica i malih trgova. Cesto mozete videti manja drustvanca kako se provode uz rostilj i picence. Niko nikom ne smeta, svi su tu u savrsenom skladu. U blizini recepcije se sem prodavnice prehrambenih artikala (na Slavisinu radost) nalaze i prostorije sa kupatilima i WC-om, koje su na moje iznendajenje lepo uredjene i ciste. Kad su vec gosti stalni, u kampu vlada domacinska atmosfera - skoro svi se vec godinama poznaju. I mi smo se odmah upoznali sa komsijama i odmah dobili pomoc u vidu plasticnih stolica. Upisali smo se za hleb. Elem, po namestanju satora, odlazimo pesice do obliznjeg splava na kafu. Neko vreme smo jedini gosti, pa koristim priliku da upoznam vlasnika splava, sa kojim provodimo vreme u prijatnom razgovoru. Stize i SMS: "Zahvaljujemo se na prijatnom druzenju i nadamo se da ce se uskoro ponoviti. Pozdrav od Duleta". Setnju upotpunjujemo odlaskom do obliznjeg hotela koji vec godinama ne radi. Razlog je vise nego banalan: ne zna se ko je vlasnik istog! Ovako nesto je moguce verovatno samo kod nas. Odlucujemo da hotel posetimo sutra po dnevnom svetlu. Vracamo se do naseg kampa, gde vece provodimo uz sadrzaj leve cizme.

Jutro. Kako to obicno biva, prve noci u satoru se nisam bas naspavao, a ustali smo prilicno rano. Slavisa celu noc nije jeo, sto je situacija koju on ne podnosi najbolje i to se moralo odmah resiti. Potom, moja specijalnost, kuvanje kafe na primusu. Uz kaficu, planirali smo danasnji raspored. Zbog nedostatka nocnog mira nije mi se ovde ostajalo i ako je bilo planirano da dva dana provedemo uz kupanje i suncanje. To je znacilo lagano pakovanje satora i ostalih stvari. Negde na pola posla, elektroprivrednici se spakovase u BUS i nestase u nepoznatom pravcu. Nema veze, odluku o nastavku puta necemo menjati. A posto je vec otoplilo, red je da se bucnem u Dunav. Voda je malo prohladna ali biva sjajno kada se provede neko vreme u njoj. Moji saputnici ni za zivu glavu ne zele da udju u Dunav, iz nekog razloga im deluje opasno. Ubedjivao, molio, kumio... ne vredi. Nesto kasnije, grmljavina sa puta nam je najavila prolazak grupe eRova. Medjutim, zvuk nije nestao u daljini, vec se naglo utisao dolaskom na skretanje za kamp. To je znacilo nove goste, grupu od cetiri motora koju je predvodio nas clan Dule Gixerr Momci su krenuli na jednodnevnu brzu turu do Kladova i nazad. Zadrzali su se tek toliko da nam opisu "mali susret" koji je jedan od njih sa CBR1000RR imao sa nekim kinezom na autoputu. Nedugo zatim, Duletova Yoshimura izgubila se u daljini. Drustvo nam dalje pravi jos jedan par na Africi - kragujevcani Nikola i Natasa, takodje na putu ka Kladovu. Iz nekog razloga, ja sam umislio sa je Nikoli ime Dule, mozda zbog Gixera, ne znam. Sneza je sa druge strane utripovala da se Natasa zove Suzana, tako da je konfuzija bila potpuna. Ljudi su neko vreme bili u cudu, ali su na kraju poceli da se odazivaju na svoja nova imena. Oni bar nisu imali dileme oko ulaska u vodu, pa smo Dule hm... Nikola i ja imali sjajne razgovore sedeci u pesku na 30m od obale o Afrikama, BMW-ejcima i slicnoj tematici. Slika sa kupanja nema, tako da ce te ostati uskraceni za prizor igre zategnutih misica ispod moje preplanule koze. Posto smo nahranili Slavisu, nastavili smo put. Samo dvadesetak kilometara iza kampa se nalazi muzej Lepenski vir. Morate pratiti znakove na ulasima u tunele, obicno na tim mestima pise koliko jos ima do skretanja za muzej. Samo skretanje je na prilicno nezgodnom mesto, put se odvaja levo u ostroj krivini na desno, zato oprez! Muzej tih dana nije radio zbog renoviranja. Ipak, onih nekoliko starih kucica na ulasku u prostor muzeja vrede same za sebe. Ne vracamo se nazad na magistralu, vec put nastavljamo malim puticem koji ide paralelno sa glavnim putem. Putic je uzak i sve se vise spusta ka reci. Uskoro se ukazuje mesto gde se Boljetinacka reka uliva u Dunav. Na tom mestu postoji lepo mesto za kupanje, ali mi naravno nismo svracali vec smo produzili pravo ispod mosta. Stub sa putokazima pokazuje sta sve slucajnog prolaznika (?) ocekuje na daljem putu kroz kanjon. Ja se zbog nedostatka vremena oducujem da pratim los asfaltni putic. Taj se penje uz brda, pazljivo manevrisuci izmedju vocnjaka i livada. Vijugajuci tako kilometrima po brdima, ponovo smo iznad Dunava, ali ovog puta daleko iznad magistralnog puta ka Donjem Milanovcu. Uskoro se vracam na glavni put i nastavljamo voznju ka Milanovcu. Posecujem gradsko pristaniste, setkamo se gradom... naravno, nabavljamo hranu za Slavisu. Ja sam naravno, desno na ovoj slici. Od Milanovca pocinje posebno spektakularan deo Djerdapske klisure. Prakticno svaka krivina je scena za sebe, nemoguce je sve snimiti i zapamtiti. Po secanju, znam da se na desetak kilometara iza Milanovca sa desne strane nalazi cesma sa odlicnom vodom, rezerve su nam na izmaku, a planiramo da pijemo kafu na najlepsim mestima. Dok smo punili boce, zacuo se poznati V2 zvuk i Afrika se parkirala pored nas. Nikola i Suz... Natasa. Posto oni zure do Kladova, dogovor je da se tamo nadjemo na picencetu, po nasem dolasku. Krecemo zajedno dalje, ali ne zadugo, jer nailazimo na one sjajne dunavske parkinge sa drvenim letnjikovcima... Iskusenju se ne moze odoleti, svracamo na poznata mesta, naravno, pijucka se kafa, Slavisa jede... Evo samo par momenata sa tog dela, vecini poznatog: U kasno popodne, ili rano vece, stizemo u glavnu pesacku zonu Kladova. Poznata scena - motori na pocetku ulice koja je prepuna kafica, poslasticarnica i picerija. Telefonski poziv i za deset minuta su nasi kragujevcani tu. Ovo mesto je cudesno, tu potpuno gubite osecaj za vreme. Duboka hladovina, udobne fotelje sa debelim jastucima, prijatna muzika, sjajno skuvana kafa i nadasve prijatno drustvo cine da ne zelite da se pomerite odavde. Premestamo se u sledeci lokal gde uzivamo u kuglama sladoleda... Ali, Ribolovac nas ceka i mora se dalje. Pozdravljamo se treci put sa nasim novim prijateljima i odlazimo ka Negotinu. Zoki nas ceka isped kuce. Parkiram motor, Slavisa me pita gde mi je poklopac desnog kofera. Huh Ostao sam bez njega negde izmedju Kladova i Negotina, nisam ga dobro zakopcao. Tja sta je tu je, uteha mi je da mogu da ga napravim za 15 minuta, ipak je to samogradnja. Pozdravljamo se sa Ribolovcem, prepricavamo danasnji dan, zoki nestaje i ubrzo se vraca sa picom velicine prednjeg enduro tocka. Kod njega se uvek nadje i neka flasa dobrog vina... Moji saputnici odlaze na spavanje, Zoki i ja ostajemo da uz ovakve pesme... ... dokrajcimo tu flasu vina.

Ove 2009-te godine nisam bas puno vozio, vreme i novac su otisli na drugu stranu, a i kockice se nisu uvek slagale sa grupnim voznjama. Evo na izmaku sezone, resio sam da sa parom koji zivi u susednom mestu obidjem meni jedan od najlepsih delova Srbije - njen istocni deo. Sneza i Slavisa skoro tri godine imaju Afriku ali ni jednom nisu isli na visednevno putovanje. Imam utisak da Slavisa bas i nije neki ljubitelj toga i da je na ovaj put posao samo da bi usrecio suprugu. Na put krecemo u petak po podne, sa planom da tog dana stignemo do kampa Toma, gde bi smo imali prvo nocenje. Pre podne sam iskoristio za pakovanje, sto ni nije bilo narocito tesko, obzirom da sam prvi put na motoru imao namontirane aluminijumske kofere. Mesta, dakle, vise nego dovoljno. Primecujem da je motocikl nesto inertniji prilikom obaranja za ulazak u krivinu, kao i pri ubrzanjima, ali to nije nista sto bi remetilo uzivanje u voznji. Ono sto to bolje uspeva su radovi na putu, vec na nekoliko kolometara od moje kuce - put seprosiruje i nasipa, a ja sam imao zadovoljstvo da prodjem kroz nasut tucanik, pre nego sto bi valjak od njega napravio pristojnu podlogu za voznju. Slavisa se naravno jos nije spakovao, pozajmljeni sator je morao zajedno sa malim rancem na kofer, sve je to utegnuto sa par gajtana i moglo je da se krene. OMV u Arandjelovcu nam je napunio rezervoare, pa se preko Orasca prebacujemo do Mladenovca gde kod Raje svracamo na Coca-Colu i malo razgovora. Preko Velike Krsne i Selevca izbijamo na autoput, zatim obilazimo u trku Pozarevac i uz vec prilicno kose zrake sunca stizemo na Srebrno jezero. Mojim saputnicima je ovo prvi dolazak na ovo mesto, naravno da se mora popiti kafa i nesto hladno... Sa zadovoljstvom primecujem da se mestasce dosta razvilo od moje poslednje posete u maju ove godine. Koristimo priliku da se lagano prosetamo duz jezera i kupimo po neki suvenir. Put nastavljamo obilaskom Velikog Gradista, gde konacno pocinjemo da pratimo, sada i te kako vidljivi Dunav. U Golupcu se snabdevamo impozantnim kolicinama hrane i pica, Slavisa je vec odavno gladan. Naravno da su moji koferi sjajno posluzili za tu namenu. Sem toga, mora se obaviti tradicionalno fotografisanje na keju pored hotela, sa Dunavskim "morem" u pozadini. Uvek me je fasciniralo kako se pet kilometara siroka reka spakuje u samo par stotina sirok tesnac koji je ceka nesto dalje. Odavde, put je cisto uzivanje i treba se posvetiti svakoj sekundi i svakom metru puta. Kao sto rekoh, vozimo u kasno popodne, doba dana koje najbolje istice svu lepotu ovog podrucja. Zraci sunca isticu svaku pukotinu u stenama pored puta, a nase dugacke senke ispred motora sluze kao sjajan putokaz. U takvom svetlu, stara Golubacka tvrdjava nikad nije lepse izgledala! Od kampa nas je delilo jos oko osamnaest kilometara. Prelazimo ih u sto laganijem ritmu jer zelim da ovo sto gledam traje sto duze. U kampu prvi put - guzva! Ekipa elektroprivrede Republike Srpske iz Visegrada je gost naseg EPS-a. Svi bungalovi zauzeti (sto je manje zlo), terase pune vec napitih likova (sto je vece zlo), koji nameravaju da slusaju narodnjake do jutra (sto je najvece zlo). Nije da nisam isprobao sve opcije smestaja u okolini, ali mi se nije postavljao sator po siprazju u okolini i na kraju smo ipak resili da ovde prenocimo. Kao nagrada za tu odluku, uskoro stize poziv za besplatan gulas... pa sto da ne? Slavisa je, na zalost, alergican na pecurke, pa se potrudio da moj alu-kofer svojski olaksa. Prvo postavljanje satora je proslo u takmicarskoj atmosferi, izgubio sam za dlaku, ipak sam sator postavljao sam Potom sam mogao da se posvetim ovakvim prizorima... Sem muzike, otezavajuca okolnost sto se sna tice je i ogroman reflektor koji je znazno osvetljavao ceo prostor kampa. Nadao sam se da ce ga ugasiti, to su i uradili, ali negde pred zoru... Na sve to, ukljucili su se i pecarosi iz Jagodine, koji su celu noc u blizini satora buckali, zveckali, namotavali i odmotavali kojesta. Ono sto je pomoglo je bila boca sjajnog crnog vina koju smo popili sedeci na pesku i brckajuci noge u vodi. Noc smo proveli u ritmu tamburasa i starogradkse hitove, koji moram priznati, nisu lose zvucali. Verovatno uticaj vina.

Za sve postoji mesto i vreme.

Opcije su mu: 1. Da se prilagodi i ostane citav 2. Da se ne prilagodi, polomi ruke, nego ili nesto trece i pored toga sto je imao prednost Ja sam odabrao opciju 1. Ne tvrdim da me nece neko koliko sutra pokupiti, ali se trudim koliko mogu da se to ne dogodi.

Eto, u sezonama 2006 i 2007 nije bio u Kawi ili Suzukiju (ako je to plus) pa nije bio sampion. Kako to tumacis?

Sto da nas ne interesuje? Mislim da sam na motori.hr citao putopis momaka iz Hrvatske koji su otisli u Skotsku na nekakav moto susret, bilo je jako zanimljivo.

Nema klasicnu slavinu, zatvara se gasenjem motora. Ne znam tacno koliki mu je rezervoar, mozda oko 70ml, a traje po Scottoileru oko 2000km, meni u praksi oko 1000-1300km. Ja vec duze vreme pokusavam da nadjem neki kompromisan protok, tako da ne prlja motor previse (mada mi to nije previse bitno) a da menjac radi lepo (mnogo vise bitno). Kako god, iz prostora prednjeg lancanika uvek iscuri po neka kap preko noci.

http://www.bjbikers.com/smf/index.php?topic=34291.0 http://www.bjbikers.com/smf/index.php?topic=17173.0 Dodji do mene na kafu, ispricacu ti sve o njemu! Jedino sokocalo koje zelim pored Afrike!

http://www.gps-centar.com/

Interesantno pitanje, mada nije za ovu temu: curi li drugima ulje sa lanca dok je motor parkiran na nekoliko sati ili duze? Znam da ce simpatizeri Scottoilera reci - jeste da curi, ali ono i tada odnosi prljavstinu sa lanca ali to samo znaci da su fleke na betonu crne. Ja u stvari nemam beton ispred kuce, vec plocasti kamen iz Struganika, na kome to jos lepse izgleda.

Ma ovo je iz neke BG prodavnice moto opreme!

Pozdrav Ziga!

Ovo mi bas nije jasno - sem za putovanja, ja je koristim za svaki dan - do posla, do prodavnice, sva cirkulacija po gradu, apsolutno sve! Nisam primetio da mi nesto smeta ili mi je tesko, ili ne mogu da prodjem, pa da mi za to treba drugi motor. Gde gresim?

I cutimo.

hehe imas bas lepa interesovanja, uklopices se brzo ovde. Dobrodosla!

Joska, ti si malo dete za ovoga!

Jeste mali off, ali moram da kazem da mi se jako dopada raspored i voznja u koloni.Svaka cast momci!

Peki je prosle godine nabavio amortizere za Boldorku, pa se obrati njemu.

U pravu si, zaista bi bilo fino da postoji neki forum.

Kad pre? Hvala Joska!

Dobrodosla Larisa!

Statistika, nasa dika...

Pozdrav Nikola, dobro nam dosao!

Molim vas da u Putopisima otvorite novu temu o vasem putovanju, a da ovde postavite link na nju. Hvala!