Dan je bio kakav se samo pozeleti moze!
Sastanak u dogovoreno vreme, pa odlazak u DIS preko puta pumpe na branch Poveca kobasica, krompir pire, salata i hleb = 150 dinara! Cisto da ne gubimo vreme na burek, a na "planinu" se ne moze krenuti praznog stomaka... Do duse, neki su pili samo kafu, ili vocne salate, ali se razlika videla na usponu! Zatim nastavljamo do Darosave, pa skrecemo uzbrdo na Vagan. Spustamo se ka Zivkovcima gde skrecemo ka Garasima, pa na Garasko jezero. Odatle, putem sa 1000 krivina do Belanovice, i posle petnaestak kilometara eto nas pred Ostrvicom... Interesantno je da se Ostrvica skoro celim putem ka njoj ne vidi. Iznenada se ukaze tek na par kilometara pred ciljem. A cilj je seosko domacinstvo u njenom podnozju gde uvek parkiramo motore. Ukucani vise nisu iznenadjeni, naviknuti su da svakog novembra grupa bajkera okupira njihovo dvoriste. Presvlacenje i polazak.
Prvu trecinu puta u obliku strme livade skoro nismo ni osetili. Uopste, svake godine se sve lakse penjemo! Krecemo kroz sumicu, sad po vec nesto strmijem putu. Odusevljenje je sve vidljivije na licima saputnika...
... ali mora se dalje. Posle sumovite faze, dolazimo na najduzu i najtezu - stenovitu. Prve godine smo tu napravili gresku i isli pravo uz planinu - sad vec koristimo planinarske markacije koje nas vode idealnom putanjom. Verujte, moze se proci do vrha, a da se covek ne premori. Kalina leti uz planinu kao leptiric, kako Koca rece
Ostatak ekipe pravi cesce pauze... Dule Pop ispaljuje cudne fraze kao na primer "STICK TOGETHER TEAM " i "Go! Go! Go!" na sta mi odgovaramo sa "Affirmative!"
Dakle, pesacenje uz brdo je lep sport, dok ne zabole ruke... Posle najstrmijeg stenovitog dela, dolazimo do nesto lakseg, bar sto se napora tice. Medjutim, tu je ujedno i najstrasnije jer se ide direktno iznad provalije. Na ovoj slici sevidi staza kojom treba proci, i nije bas jednostavno!
Ovde su Sasa i Vesna direktno ispod mene, moze da se proceni kakva je strmina u pitanju
I onda konacno, poslednji deo... Stazica izmedju dva vrha i uspon uz strmu, skoro vertikalnu stenu kroz pukotinu sa postavljenim metalnim sipkama za drzanje rukama, nogama i zubima ako treba!
Na vrhu je vec bila grupa planinara, pa zajedno komentarisemo prizor pred nama.aa a to je skoro neopisivo, Ostrvica nije visok vrh, ali je usamljen pa je prizor samim tim spektakularan. Mislim da se sigurno vidi polovina Srbije. Imali smo izuzetnu srecu sa vremenom - zaista se videlo maksimalno koliko je moglo sa ovog mesta.
Ali, sve ima kraj, pa i nas boravak na vrhu. Krecemo nazad, nadajuci se lakom spustu. To bas i nije bilo tako, zahvaljujuci pojedinim delovima koji su bili vlazni. Ne znam zasto, ali je preko tih delova uspon mnogo laksi od spusta.
Srecemo grupu pravih planinara iz Cacka, sa kojima se upoznajemo. Ljudi zategnuti, utrenirani, u punoj opremi... Niko ne prelazi 50 kila Razmenjujemo par informacija o nekim nasim clanovima iz tog grada koje je mrzelo da se pentraju ovamo, pa svako na svoju stranu. Ovim putem ih pozdravljam ako neko od njih kojim slucajem zaluta na ovaj forum...
Posle pola sata spustanja, stigli smo na travnati deo, na kom vec mozemo da se posvetimo ovakvim prizorima!
Livadskim delom smo prosl nesto izmenjenom putanjom, tako da smo u jednom trenutku naisli na kapiju na putu. Sta sad? Vec smo hteli da se vratimo i k'o ljudi preskocimo bodljikavu zicu (kao u odlasku) ali se Vesna setila da bi smo mozda mogli kapiju i da otvorimo. Moze! Dule Pop se usteze, kaze da nikad ne ide prvi kroz vrata, a da ako bas mora prvo baci flash... Ko razume - shvatice.
Grupa koja je ranije sisla se vec sprema za polazak. Odlaze do mesta Rudnik, pa Ibarskom magistralom pravo za Beograd. "Moja" grupa biva ponudjena kaficom, a posto je u toku duel Djokovic-Nadal, naravno da ne odbijamo. U stvari, ne bi odbili i bez njih dvojice. E tu smo se bas razbaskarili... Malko kasnije, domacica donosi tri pruta suvog mesa, mi se kao pravimo da ne vidimo. Suvo meso se vratilo malo kasnije, u iseckanom obliku. Ja bas komentarisem kako uzivamo, i kako nema smisla da smo ovako okupirali kucu, kad domacica pita iz kujne treba li nam mozda i koje parce hleba. Treba, naravno! Uz sve ovo, falila je samo casica domace meke rakijice, i dozivljaj bi bio potpun...
Pakujemo se, palimo motore, a gazdaricina cerka kao nagradu dobija krug od nekoliko kilometara sa Sasinom motoru. Pozdravljamo se sa ovim neverovatnim ljudima i odlazimo ka Belanovici...
Meni je ova voznja bas prijala. Caj sa rumom u lazarevackom kaficu takodje. Nekad se kockice bas sloze!
Hvala svima koji su danas ucestvovali u voznji! Posebna pohvala za Smizlu, Kalinu i Vesnu koje su se popele na sam vrh Ostrvica! Pa... vidimo se na "Ostrvica 2010"
