Nije strašno, bezveze je.. Oko dvadesetog avgusta vratio sam ga u garažu, pokrio i otišao na odmor. Pomislim tad.. nešto ga suviše ušuškavam u sred sezone, jesen će biti duga. Hmm.. Nešto mi sumnjivo.. Na moru tri dana a onda na jednu dugo spremanu svadbu od 500 duša.. U sred svadbe prilazi mi pijani gost i kaže da samo hoće da me pozdravi.. Grli me i ljubi sve po propisu. Ni danas ne znam ko je ali ga se setim svakog dana. *** Pet dana posle svadbe, nisam još stigao do garaže, kreću prvi simtomi. Znao sam da kad već nisam mogao da izbegnem svadbu, bilo bi previše da očekujem da ću izbeći koronu. U redu, mislim, ležaću pet šest dana, odslužiću svoje pa ćemo dalje.. Planovi, planovi.. Od tada do izlaska iz bolnice brzo prodje 22 dana. I još toliko do dana kad sam počeo da razmišljam da li se zaprašnjavio ispod one cerade. Razmišljam, gotovo je za ovu godinu. Ili možda nije? *** Dobar prijatelj krenuo u školu za A kategoriju. Žali se da se sa nekim stvarima ne snalazi baš najbolje. Dobro, kažem, ajde da odemo do poligona, taman ću da ga upalim okrenem par krugova i pozdravim ga za ovu godinu, do servisa. *** Teško je verodostojno opisati psihička stanja kroz koja čovek prodje dok danima leži bez izvesnosti u pogledu ishoda, dok čita poruke porodice i prijatelja, dok hvata zabrinute poglede lekara koji rade šta mogu ali im posao baš i ne ide kako su zamislili. I na kraju, dok gleda lica bližnjih mokra od radosnica kada se ipak vrati kući. Ali, u nekom trenutku tokom te muke promene se prioriteti. Sve osim zdravlja, porodice i prijatelja nije više tako bitno. Dok oči gore i teraš demone, sve jasnija postaje samo želja da opet gledaš draga lica. A planovi, posao, ciljevi.. Ako bude odlično, ako ne bude u redu je... Tako i ta draga sprava sa kojom sam razgovarao, dao joj ljudske osobine i bezmalo volju, ipak ide na svoje mesto. To je moj motor, kupio sam ga, ima cenu, služi mi.. Ali nije moj alter ego, nije mi prijatelj, nije mi član porodice. Svidja mi se, ali mogu da ga prodam, mogu da ga poklonim, mogu da ga se odreknem. I tako, posle gotovo dva i po meseca, polako ga otkrivam, gledam kako izgleda, pratim te linije i još jednom sebi potvrdjujem da je baš to motor koji sam želeo, da je i trebao da bude moj. Malo ga teže budim iz sna, prvo malo brunda a onda - tu je.. Spreman za let. Ali sada ne razgovaram sa njim. Gledam u mašinu, a ne u drugara, u predmet ne u natpriroodno biće, mislim o mehanici - ne pitam ga kako je. Puštam ga da se zagreje, podmazujem lanac, onda jašem i istovremeno podsećam sebe da je asfalt hladan da su gume nezagrejane, da nisam vozio večnost celu, da verovatno više i ne znam da vozim.. Ne vredi, posle dva semafora, sa istim mislima na pameti, desna ruka ne sluša ništa, samo hoću da osetim kako vuče i kako se propinje dok kočim na sledećem crvenom. Onda opet dodajem do kraja pa opet kočnice do granice. Nikada pre takvo ponašanje. U prvom kružnom toku osećam da ne vladam dobro kormanom i kontraskretanjem, osećam da nisam u potpunosti svestan saobraćajne situacije... Ne vredi. Tako stižem na poligon, prijatelj me već čeka.. Klimnem mu i nastavljam dalje, okrećem nekoliko krugova da dobro zagrejem gume pre nego što on proba to kretanje i zaustavljanje koje ga muči. Posle pet šest uskih krugova okrećem prema njemu, sa oko dvadeset na sat.. Pomislim - ovo je suviše, neće biti dobro.. Prednji izmiče na desno, letim na levo, čujem kako se nakratko podižu obrtaji.. Padam i već znam da neće biti ništa strašno. Osećam udarac u rame, koleno, čujem kako kaciga udara o asfalt, u trenu se setim svega što sam ovde pročitao o opremi i bezbednosti. Razvlačim čudan unutrašnji osmeh, sa pomešanim osećanjem olakšanja, prkosa i zrnca samozadovoljstva. Slušam kako motor struže o asfalt i čekam da se sve završi. Mala pauza, slušam kako motor i dalje radi. Ne želim da ustajem smešim se dok ležim, okrećem se na ledja. Drugar trči ka meni, podižem ruku i vičem da je sve u redu, da samo ugasi motor. Ležim još neko vreme, kažem šta si tražio to si i dobio i ustajem. Nisam se iznervirao, mirno podižem motor. Vidim izgreban tegić na kormanu, malo zagreban sat, a i konačno shvatam zašto su baš na tom mestu na rezervoaru stavili taj plastični štitnik. Dekla potpuno izgrebana na ravnom delu ali ništa nije polomljeno. Vraćam na mesto retrovizor koji se okrenuo ka unutra i kažem drugaru da vozi. Onda osećam da me malo boli koleno i vidim da su mi pantalone, koje sam prvi put nosio bez protektora za kolena, pocepane na tom mestu. Ispod kolena malo oteklo. Ništa me dalje nije zanimalo oko motora, bez trunke nerviranja. Razmišljam da sam dobro, da su to samo pare, a ljude sa foruma ću da pitam gde i kako da popravim sve. Razmišljam i da je prilika da se malo upoznam sa mašinom jer do sada nisam odvrnuo ni jedan šraf. Sve je u redu.. I neka blesava misao da sam dokazao da je to samo motor, da sam ostao pri onome što sam shvatio u bolnici.. Nije živo biće, prestajem da ga sanjam i neprestano mislim o njemu. Ja imam njega on nema mene, ja pripadam nekom drugom. Nekoliko dana kasnije osetio sam malo žuljanje u želucu. Poslato sa MAR-LX1A pomoću Tapatoka
