Zato sam i pitao. Jbg, otprilike da od svih ljudi koje znam tu, jedino ne upoznah tebe i Gorana (GSA). Moramo to popraviti. Pozdrav

Deki, ima li veze ovaj Kostić, sa restoranom za svadbe Kostić? Na putu za Divčibare. Pitam onako, jer sam gore svirao X puta i poznajem dosta Mioničana.

Evo me... Stvarno te nije bilo neko vreme, nadam se samo da je zbog obaveza, i da ste OK. Pozdrav veliki...

Careee!!!

Hvala Vama koleginice, na rečima podrške.

Izvinjavam se za ispravke. Gubile se slike. Sada je sređeno!!!

28.10.2022. Mislim se kako da započnem pisanje, to jest ne pisanje, već da dočaram ovaj 28.10. Posle jučašnjeg dana, onoliko emocija, adrenalina, „prženja“, ovaj dan dođe nešto što treba iskoristiti što je bolje moguće, a na sasvim drugi način i sa potpuno drugačijom percepcijom. To svakako u Istri nije teško. Ukoliko imaš imalo želje i volje za cunjanjem, vrhunski provod ne može da izostane. Pa hajmo, lagano… Ustajanje prirodnim putem, što beše polovično dobar izbor. Mislim polovično, jer dobro je što sam se posle 2 dana vožnje najzad odmorio i naspavao kao u svom krevetu (kod Bukarica sam 3. put za godinu dana, i već se stvarno tako osećam), sa druge strane nije dobro jer sam ustao oko 10.45 a smrkavanje počinje oko 17.30. Znači dobar deo dana za neku akciju, straćio sam u krevetu. Ovaj dan ima i neke svoje specifičnosti ali otom potom. Dogovaram se sa @mile fazer da se vidimo predveče, a ja idem malo da se izujim. Negde oko podneva izlazim i krećem. Gde??? Nemam pojma. Za Istru mi maltene ne treba uopšte NAV. A i svuda postoje putokazi, tako da idem onako baš onako, gde me put odvede. Samo sam se opustio i prepustio. Postoji li idealnija opcija: temperatura 23-24oC, sunčano sa nebom plavljim od mora, maltene sam na putu. Ovde je mnogo ređi saobraćaj nego na Jadranci, i uglavnom samo meštani. Ideala, al za malo. To malo je ustvari punooo. Nedostaje mi moj „balansero“ Marijana. Znam koliko voli Istru i uopšte skitanje, i kad pogledam ovo Bogomdane vremenske prilike, nekako mi malo splasnu raspoloženje. Pogotovo što krajem juna ne skitasmo uopšte po Istri. Tako se dokotrljah i do Pazina i u trenu se setih zezanja sa @Krmco, i da nisam video najveću rupu u Istri. Sad ćemo to da popravimo. Uključim mapu i za par minuta stižem na cilj. Prilazim tabli, pa da se malo info a usput i da slikam. Sada već pozitivnije raspoložen nastupam samouvereno. Jama je tu, ja sam tu, salomonke na nogama, lagano obučen. Idemooo. ĆORAAAK. Moja poseta je bila duga jedno 20ak metara, do zaključane kapije. Mislim video sam da u kontejneru za naplatu ulaznica nema nikog, ali nisam znao…Jbg… Opalih još jednu fotku ZIP LINE prekoputa i vratih se do motora. Dve starije bake sede, pozdraviše me i kažu da ako hoću ući moram se informisati na telefon koji je na kontejneru. Van sezone maltene rade na poziv ili uz najavu, koliko sam ukapirao. Ne beše mi baš nešto ni krivo. Znam da ću doći opet, ali sa Marijanom tako da će ugođaj biti još bolji. Opet na konjića i piči dalje. Ljudi ne mogu Vam preneti utiske doslovno, jer ovako tastaturom je mnogo drugačije od naracije, a potpuno smešno u odnosu na doživljavanje. Istra u jesen…Ma neverovatno. Cccc Istra mi je kadgod neverovatna i prija…. Neću mnogo tupiti slova, evo malo fotki. A i to mi je bilo „teško“ stajati, jer kad uhvatiš ritam sa prirodom kroz kretanje, onda stajanja to remete… Prosudite sami… Šta reći??? A gradići, Motovun, Grožnjan, Buje, koje se nalaze na vrhovima brda i kao da lebde. Nestvarno. Nisam ni znao kakva je prečica između Novigrada i Poreča. Da je to u stvari napravljen nasip i urađen put. Pretpostavljam da, kad zaduva i digne talase, morske vode ima koliko hoćeš po putu. U Poreč svratih samo da bih rekao da sam bio i da upotpunim izveštaj Mari… Tek sam stao na kafu u Rovinju. Tako mi leglo… Parkirah se na parkingu Valdibora. Nema 5 motora, a zadnji put kad bejasmo, jedva uparkirah naš „kamper“ od motora u onoj gužvetini. Inače je parkiranje FREE za motore, tako da možete samo zamisliti koliko tu gužve ima u sezoni. Kafica mi leže, ali baš baš. Tako da me ni cena od 25 kuna (oko 3,5 eura) nije uzbudila. Pa plaćao sam po nekim Grčkim selima i skuplje. A nit je bila kvalitetna kafa, a o ambijentu neću ni da govorim. Na kraju krajeva, ako sedneš negde u BGD gde dolazi „elita“, naletećeš na takve cene. Već sam pisao o tome. Ko sebi može da priušti klepanje po BGD, taj može bilo gde poći. Bez straha od cena. Inače, osim nekih specifičnih lokala po primorski gradovima, generalno kafa je + - 2 eura (u zavisnosti koju piješ), kao i sokovi. Voda je jeftinija. A niz Jadranku gde god da smo mi svraćali, tipa 2 kole i 2 kafe, nije koštalo više od 30 kuna iliti 4 evrića. Ovo napisah čisto da se izvuče neka paralela o cenama pića. Bez ikakve namere, niti želje o komentarisanju u bilo kom kontekstu. Da kolege koje nisu dolazile u ove krajeve steknu neku objektivnu sliku. Ubih jedno satić vremena pa paljba za Pulu. Nema potrebe da trošim slova više. Već sam ovo sve pisao… Pre polaska kod Mileta čuh se sa prijateljem i našim kolegom sa BJB @e-mayl. To mi je bilo posebno drago, jer Zoki je morao nešto obaviti, pa se nismo mogli videti. Ali bitno je da je sve ispalo kako treba!!! Kod Mileta i zezanja ali i ozbiljnih tema, ispričasmo se, ma zaglavih lepo…Naravno, domaća Biska pod obavezno, ali u razumnoj količini. Usput se promuvah motorom po centru Pule, korzou, čisto da prođem i vidim. Zavoleh ovaj grad. Nekom svojom energijom i lepotom me privukao. Nemam objašnjenje. Ali znam da prija i ispunjava me. Samo jedna jesenja slika…Ali ništa manje lepa!!! Još jedan lep, i živopisan dan ostade iza mene. Udahnut punim plućima i upijen svakim čulom. U tom nadahnutom raspoloženju, zazvoni telefon. Moja ćera… Ona sada inače živi u EU odnosno DE, odveli je život i ljubav. I bez obzira na sve ostale aspekte, sada ću se zadržati samo na onome KOLIKO MI NEDOSTAJE. Moj prvi porodični „balansero“. Njoj nisu smetali ni sportski sicevi, niti je manjkala ikada volja da se vozimo. A sa RT-om smo prokrstarili SRB u vreme COVID-a. Pa slatka prepiranja sa majkom čiji je red da ide na vožnju… A sada sam u sobi u Puli, pričam sa njom na video-poziv… Ona me prati, iz daleka, i svakodnevno rezimiramo događaje i dešavanja… Bem ti život, nikad potaman. Uvek ima nešto da žulja… Zato i rekoh gore, da ovaj dan ima svoje velike specičnosti, da je amplituda između sreće i sete bila velika, i nekoliko puta se menjala. Sve u istom danu. A na to jedini uticaj su i mogli da imaju moji prijatelji i moja porodica. Uhhhh… Ali to ima veze sa emocijama i poimanjem onoga što se zove ŽIVOT. U tim mislima me i uhvati san, a odmora i koncentracije treba za sutrašnji dan. Novi dan i nešto NOVO!!!! Ruta današnjeg dana Nastaviće se…

Bravo majstore. Iskreno, zavidim vam. Uživajte i za nas...

Pozdrav. 9. putnik, odmah iza @punisa 16 Da si se ranije javio, mogli smo se upoznati prošli vikend. Bio sam u Sloveniji... Dobrodošao, svakako!

Hvala Mareee!!!

Kad se budemo videli, ispričaću ti bisere koje sam ja doživeo kada sam bio prvi put u toj kafani... Inače ovo je jedna od tura gde mi sve poznato. Obično se pitam, a gde meni prođe život?

Milan Marković Tumbe +38163232017 Lazarevac Nickname mi je nadimak.

@shoyyka, nisam ni video da si otvorio ovu temu. Da se pribeležim. 2022. - 14.860km za sad... Inače ukupno 2020. 2021. 2022. -- 50.860km

Sada sam se lepo ismejao sam sebi. Danas sam pisao o stilu vožnje koji kolega Andrej vozi. I ubio se od mozganja, kako bih Vam to dočarao. A sad naletim na temu Californication od @Furious Panda. Mislim se da li je realno? Sve Neša lepo objasnio još pre više od 11 godina...

Hvala Draganče. Znamo se, ali zbog retkih (neopravdano) viđanja, nikada nismo otvarali ovakve teme. Hvala od srca još jednom.

Hvala ti druže... Mislim da se savršeno razumemo!!!

27.10.2022. Ustajanje u 7h. Lepo naspavan i odmoran dižem se lako. Kontrolišem vremenske prilike kroz prozor. 16oC na termometru, a subjektivni osećaj da je još toplije jer Sunce greje, a nebo bez ijednog oblačka. Vetra ni dašak. Značiii danas idealni uslovi za put. Ne običan put, već put do Pule. I to ne bilo kako ili kuda, već (jedino i isključivo) Jadrankom. Sada potpuno zadovoljan „situacijom na terenu“ pristupam svom jutarnjem ritualu, od kafenisanja, pa na dalje. Oko pakovanja nisam gubio mnogo vremena, jer se nisam bogzna šta ni raspakovao. Za tili čas sam sve obavio, i posle kraktkotrajnog razgovora i izmirivanja obaveza prema Damiru, spreman sam nešto pre 9h da krenem. Da ne zaboravim jedan lep gest. Damir mi je (pošto sam mu naglasio da ne doručkujem) za put ipak spremio burek, slatku krofnu i par mandarina. Da imam kod sebe ukoliko se ipak predomislim oko jela… Hvala lepo… Pamti se… Izlazak iz Splita je neočekivano brži od jučašnjeg dolaska. Valjda je do tada već radni narod stigao na posao. Neću hronološki pisati o celokupnom putu. Sve ono što sačinjava jedan put idealnim bilo je prisutno, od vremenskih prilika do ličnog raspoloženja koje je na max. Podeliću sa Vama ono što je za mene bilo najupečatljivije, i što verovatno neću zaboraviti nikada. Barem ja imam takve fleševe. Uvek mi se nešto ureže u sećanje i ostane kao podsetnik. Na nekog ili nešto, sasvim svejedno. Za razliku od avgustovske vožnje 2021. gde je bila Jadranka prepuna turista, sada je bila može se reći i pusta. Jedino gde se malo povećavala gustina saobraćaja je kroz gradove ili veća mesta. Sve ostalo je bilo kako se samo poželeti može. I bezbroj motociklista. Prednjačili su po broju kolege Slovenci i domaći iz svih delova Hrvatske, ali bilo je dosta Italijana i Nemaca. Lagano nižem Kaštele, Trogir, Primošten, Šibenik, razgledajući okolinu. Kako to čudno izgleda. Prolaz u suprotnom smeru od prošlogodišnjeg otvara sasvim drugu perspektivu, tako da imam osećaj kao da sam prvi put ovde. Tako stigoh i do Biograda n/m, gde stajem na INA pumpu da se dopunim. Uveliko preko 300km smo zgazili od zadnjeg tankiranja u Konjicu. I onda FLASH, dali da svraćam u Biograd. Uskomešalo se nešto u meni, i za i protiv tog svraćanja. Opisao sam već moje doživljavanje tog grada i koliki on značaj ima u mom životu. Zato i rekoh sebi, SADA SI SAM I SADA IDEŠ DA SRETNEŠ SA SVOJOM PROŠLOŠĆU. Znate, Dalmacija i Biograd su u tom trenu posebno izgledali, mirisali, sijali dok sam se kretao ulicama. Tako i stigoh do nekadašnjeg naselja Partizanski put koje je sada ruinirano i zaraslo. Ovo naselje je bilo odmah do bungalovskog naselja u kome provedoh svoje dečačke dane. I sada se na istom mestu nalazi bungalovsko naselje. Samo je novije i zove se Autokamp MIA. A pored njega uličica gde je putokaz Ljetnja pozornica KINO. Naviru sećanja. Prvi put sam tu išao na koncert Miše Kovača (ispostavilo se i jedini), prvi put gledao Zdravka Čolića i Lokice…Vodio me otac. Setih se nekih detalja još. I što bi rekao kamarad @travelman, to sada po izgledu nije ono mesto gde smo odrastali, ali u mojim sećanjima ono će zauvek biti ISTO, i kada god tu dođem, uvek će biti ista poplava emocija i oživljavanje onih najdražih koji nisu više fizički sa nama!!! Toliko sam bio, ma ne znam ni kako da dočaram ili opišem, to što osetih i doživeh, ali ni na kraj pameti mi ne pade da napravim neku fotku. Samo sam uzjahao i krenuo pravo. Malo napred i spustih se do plaže Soline. Tu nove emocije. Svojevremeno majku i tetku slikao novinar i objavljeno u Večernjim Novostima kako heklaju milje na plaži. Kakvo je to iznenađenje bilo kad su izašle slike, pa tekst o tome. Ali ni nalik današnjim tekstovima, a ni fotografijama. Sada su neke druge „vrednosti“ na ceni. Uspeo sam da se saberem i tu napravih par fotografija, za porodicu i za @Travelmana. On ovo (što gore pisah) vrlo slično doživljava kao ja. Deca iz 70-ih godina, prošloga veka. Plaža Soline, gde smo se kupali Pogled na ostrvo Pašman i mesto Tkon. Sanjario sam kao dete da odem tamo, nadam se da ću ostvariti kao „stariji omladinac“. U pristaništu Više se ne htedoh zadržavati. Pomislih da je i previše emocija i adrenalina za današnji dan. Međutim???!!! Izlazim na Jadranku i krećem prema Zadru i dalje… Negde oko Posedarja skrete mi pažnju motocikl koji vozi iza mene. Ustvari prvo sam primetio fluo prsluk i kacigu. Pomerim se u desnu stranu i mahnem rukom da prođe. Kolega lagano na bezbednoj udaljenosti prođe, mahnu i ubrza malo. Slovenac, Celje tablice, sa Rtom, ali restyling sa LED-ovima. Pomislih u sebi, uopšte nisam registrovao tip motora dok me nije obišao, jer sve vreme je fluo oprema bila dominantna. Ja je ne preferiram, ali sam obećao sebi da od sledeće sezone menjam tu naviku… Da bih malo zadovoljio moto radoznalost podigoh tempo i pratim ga na bezbednoj udaljenosti… Stigosmo do Paklenice i u Starigradu (na moju žalost) kolega skrete na benzinsku. Mahnu mi rukom, ja svirnuh i nastavih dalje, ali dosta blažim tempom. Što zbog prirodnih lepota, što zbog kamera. Iskoristih samačku vožnju i da napravim neku fotku… I tako posle jedno 30-ak minuta stižem u Karlobag. Parkiram se ispred Carlito's caffe bar. Mislim da svi koji su vozili Jadranku znaju o kom se tačno kafiću radi, jer je omiljeno mesto putnika na dva točka. Tako i sada, za jednim stolom trojica Slovenaca, za drugim Zagrepčani, za trećim Italijani. Ma milina za videti. Kraj oktobra, a ovde kao da je špic sezone. Pošto sam se automatski zakačio na WiFi (zapamtio telefon od prošle godine), iskoristih da se javim Marijani, a i da pošaljem neku sliku @travelman u. Tako se ja naslađujem, srkućem kaficu, drndam telefon kad parkira se RT sa „fluo“ vozačem. Sede čovek za drugi sto, ali kada smo se pogledali on me pita RT?? Ja mu potvrdim i nastavismo priču za istim stolom. Ukratko, Andrej iz Celja, kupio pre mesec dana nov motor i posle 1. servisa i malo vožnji po Sloveniji, došao da se provoza po Jadranci. Prenoćio u Trogiru i sada se vraća za Celje. I inače voli da vozi Jadranku i nekoliko puta godišnje praktikuje to. Krene iz Celja bez tačne odrednice, vozi dokle mu je lepo, prespava i sutradan kući. Kakav srećnik!!! A i vrlo kulturan i opušten lik. Ispričasmo se lepo i dođe vreme da se nastavi put. Andrej predlaže da vozimo zajedno do Rijeke, da malo on vozi napred, malo ja i tako da putujemo. Objasnih mu da nije problem, ali da ja ne znam gde se sve nalaze kamere, pa će deo koji budem ja vodio biti dosta spor tempo. Momentalno pada dogovor da on ide napred sve vreme, i da će usporavati gde su riskantna mesta bilo koje vrste. E sad da pojasnim ono gore napisano „Pomislih da je i previše emocija i adrenalina za današnji dan. Međutim???!!!“ U Biogradu su bile emocije i udar adrenalina jedne vrste, a ovo što je usledilo…Pa može se nazvati moto eksplozija adrenalina i emocija… Opisaću što tačnije šta doživeh: Kretosmo da vozimo po mnogima najlepšu deonicu Jadranke. Ispred mene nepoznat vozač, ali posle samo par krivina zaključujem da nikada u životu nisam vozio za motociklistom koji tako školski, precizno vozi. Kako su odmicali kilometri fascinacija i užitak su bili nestvarni… E sad unutrašnja pitanja tokom vožnje, a bilo ih je podosta na koje nisam imao odgovor??? Andrej vozi potpuno isti motor kao i ja. Pa kako je moguće (uz svo uvažavanje njegovog poznavanja puta) da vozi tako da ja moram i da zavrćem gas i da kočim, a on kilometrima ne pipa kočnicu a vozimo izuzetno visokim ritmom. Ljudi kakve su njegove putanje, prolasci, odabir mesta gde spušta i kako spušta motor. Kakva je to bila sreća i VELIKI ŠKOLSKI ČAS za mene. Pritom, što je vrlo bitno, to nije bila jurnjava niti dokazivanje ko je brži ili bolji. To je bila zajednička vožnja VISOKIM TEMPOM uz enorman užitak. I kao kruna svega i najbitnije, nismo imali NIJEDNU JEDINU rizičnu situaciju bilo koje vrste. Kakav dan, kakav čovek, kakva vožnja. Eeeee, to se desi, ne može da se dogovori… Tih + - 113km su proleteli, čini mi se u treptaju oka, i stigosmo u Bakarac i caffe Melina. Sedosmo na kafu, ali zamenismo kafu sa koka kolom… Zafalilo šećera… I dvoumim se, ali ipak ću da podelim i ovo sa vama. Drugi put u životu sam u doživeo da posle vožnje motorom budem potpuno mokar kao miš od udara adrenalina (uključujući i gaće). Prvi put jesen 2004. preko Tare i Kremana do tunela i drugi put ovog 27.10. Andrej mi kaže odmah, da je i po sopstvenom kriterijumu bio izuzetno visok ritam i da je na pojedinim mestima bio na granici…Šta ja da kažem??? Ćutim. Pa ja sam sve vreme bio na granici, ili čak i preko nje ako se uzme u obzir nepoznavanje puta i praćenje nepoznatog kolege!!! Ali to je rekao bez ikakve nadobudnosti ili hvalisanja, nego kao realnu konstataciju. I dodaje da je za prvi put ovako gazio RT-a, i da je i sam pozitivno vrlo iznenađen ponašanjem ovog touring motocikla. Pogotovo što je od 2019. vozio BMW R1250RS. Znači isti agregat i snaga, i plus ga je BMW svrstao u sport klasu. Kako je sve to ispalo, još se i Andrej zahvaljivao meni. Kao što sam ja pičio sve vreme za njim i on mi ulivao poverenje, tako je i on slobodno šrafio po gasu videvši da sam konstantno iza njega. Ispalo je da smo jedan drugog „gurali“ u bržu vožnju…Kako smo se samo smejali posle ovog razgovora. E sad još jedan detalj. Koji primetih tek kada smo se spremali za nastavak puta. Primetih list na Andrejevoj tablici, kako se čudno zakačio. On se nasmeja i kaže da se nije zakačio, već ga je on zalepio preko broja. Ne može da se naplaća kazni i bodova zbog prekoračenja. Onda se preračunao i kaže lakše mu da rizikuje kaznu ako ga zaustavi policija. Barem nema bodova a i jeftinije je svakako nego kada je snimljen. U tom trenutku mi se svakakve misli provrzmaše kroz glavu, i šta će biti kad stignem na granicu da napustim HR… No, ovo je bio toliki užitak i iskustvo da je vredelo. A i na granici kada sam se vraćao sve bilo OK. Znači kad je merak i kad se namesti, onda se namesti sve kompletno!!! Andrej i ja se pozdravismo, zahvalismo jedan drugom i svak na svoju stranu. On ka Sloveniji i Celju, a ja put Istre i Pule. Ostatak puta je bio opušten u laganom ritmu i uživanju prirodnim lepotama Kvarnerskog zaliva i Plominke. Jedna slikica sa parkinga hotela Flanona. U Pulu stigao pred sam mrak. Uz sedenje i ćaskanje sa našim dragim Bukaricama privedoh kraju ovaj dan. Dan kada sam spoznao čari Jadranke na sasvim drugi način od prethodnog puta. Jednostavno, ovakav dan se desi ili se ne desi…Ja mislim da sam zgrabio i iskoristio ukazanu priliku i mislim da sam postao duhovno bogatiji i iskusniji. Prvenstveno zbog kolege Andreja. Ruta za 27.10.2022. Da zaključim, slika od 27.10. više nema. Iz gorepomenutih razloga. Verovatno ima previše teksta, ali ja izbacih sve iz sebe… Nastaviće se…

Ako nastavim ovako da dopunjujem i proširujem putopis, moraću da promenim naslov teme. I da dodajem nastavke. @Komsa je to praktično pokazao, kako može lepo i funkcionalno da bude.

Od svega napisanog, tebi baš ovo upalo u oči... Ja neću ni da čitam dok Sale ne prevede... Šta mi treba da kljucam bensedin bezveze. Nisam lud, samo zbunjen.

Bravo Robi. Ustvari, bravo za oboje!!!

E, pošto je motor registrovan može se nastaviti pisanje. I da, za razliku od prošle godine, nikakvih niti pitanja niti podpitanja na tehničkom. Od ulaska do izlaska iz agencije, sa novom nalepnicom, prođe nekih 30-ak minuta. 26.10.2022. Gužva prema Valjevu uobičajena, ali vožnja ide glatko, bez iznenadnih akcija ranih višetočkaša različitih gabarita (znate ono, vozite 40-50km/h a neko vas cimne, preseče itd). Čim prođoh VA i krenuh prema Osečini splasnu i gužva te je bilo za tili čas stići do Ljubovije. Tu sam prvi put naleteo na maglu, doduše ne previše gustu, ali vrati temperaturu na 10ak stepeni. Ulazak u Bosnu i cepam deonicu Vlasenica – Kladanj – Olovo – Sarajevo. Magla se diže odmah posle Rogatice a i temperatura. Jedino je bilo vlažnih mesta na asfaltu, iza brda gde ne dopire Sunce, ali vozim oprezno i bez žurbe, tako da mi je dobar ritam. Bez cimanja, kočenja, klizuckanja i sl. Da ne opisujem ono što je velikoj većini poznato. Za mene počinju „novosti“ kada sam se odvojio u Jablanici desno. Pre toga se natankirah, da znam da opušteno stižem do Splita (navika da čim spusti na pola, stajem i točim do vrha). Malo sam bio iznenađen uskim putem i bez obzira na Google maps, stadoh da pitam jednog momka (koji vozi kombi kurirske službe), kako izgleda put dalje. Reče mi da je do Splita bolji put da se ide preko Mostara i da je 30-ak km dalje nego preko Tomislavgrada i Trilja. Ali i da je ova druga opcija mnogo manja gužva i lepša priroda. Tu je bio mali rebus za mene, ali prevagnu izazov. Nigde ne žurim, u Mostaru sam bio, već prolazio tim putem, ZNAČI idemo drugim putem. Nekih +-25 km beše lošijeg puta, ali bez rupa, kolotraga, nabora te uz vožnju 40-50 je sasvim OK. Mislim da su pejzaži koji su pred očima sve vreme, vredni ovog truda… Nakon uspona dolazim na visoravan i park Blidinje. Lepo i zanimljivo, za mene pomalo i neočekivani predeli. Ne znam ni šta sam očekivao ali svakako sam bio nešto zbunjen… Ubrzo stigoh i do jezera Blidinje i tu ugasih motor. Osim tankiranja i granice, ovo je faktički prvo stajanje da se protegnem malo. A i raskomotim od tople odeće. Sunce greje, temp. 19o, vetra nema, ma milina…I onda se setim sa NETa slika Blidinjskog jezera po kome zimi voze kolima i terencima, pa raznorazne životinjske vrste sa kojima se ne preporučuje lični kontakt itd itd. Ma ko bi rekao iz ove perspektive??? Šta ti je priroda, i čovek koji hoće to da menja??!! Nastavak puta do Splita je bio miran i opušten. Toliko opušten da uopšte nisam registrovao Buško jezero??? Kako, nemam pojma? Kao da nisam prošao tuda, rupa u memoriji… Ruta je izgledala ovako Tako se dokotrljah i do Splita. Doduše oko 16.30 u Splitu u jednoj od najprometnijih ulica izgleda kao i prelazak sa Novobeogradske strane ka starom delu grada u isto to vreme. No uopšte, niti sam bio uzbuđen niti mi je gužva smetala. Nigde ne žurim, put prošao fantasično, šta ima sad da dramim i da mi nešto smeta. Stižem u smeštaj bez problema. Vlasnik Damir se pojavio istog trena i pomogao mi oko kofera, jer sam na spratu smešten. Privatan smeštaj (kuća), sa natkrivenim mestom za parkiranje unutar dvorišta, ograđeno metalnom ogradom i kapijom koja se zaključava. Malo više od 1km od Rive, pešice. Pozicija vrhunska. Brzinski se raspremam i javljam Željanu, zabava može da počne. Za neki minut se čuje CRF kako prede i strčavam da krenemo u izlazak. Neću previše pisati, nešto sam već opisao ranije a mislim da će slike mnogo više reći… Inače Željan je aktivni član BJB-a i nickname je @Zog. Prvo kafica i razgovor, a onda do Rive i protezanje nogu u prelepom ambijentu… Niko nije imun na „sektu“, samo je pitanje ko želi da prizna… Veče kao iz bajke, toplo vedro, da čovek ne pomisli da je kraj oktobra… Prošle godine Voćnom trgu nismo uspeli ni da priđemo od gužve. Sada opušteno… Peristil nikako zaobići, sve kad bih i hteo… Pa kroz Dioklecijanove podrume, ali u ovom slučaju poslužiše kao prečica do parkinga i motora… A na parkingu, povratak u 80-e i podsećanje na mladost… Neko se baš dobro trudio. Ili da ga očuva ili restaurira. Svejedno, fantastično stanje. Od celokupnog dana, lepo se i ogladnelo tako da u restoranu „Velo Misto“, u luci, provedosmo ostatak večeri. Priči nikad kraja i vremena nikada dovoljno. Uz srdačan pozdrav, raziđosmo se. Dok Željana sutra čeka novi radni dan, mene čeka mnogo „slađa muka“. Par stotina kilometara na Jadranci. Do Pule… Još jednom se (ovako javno) zahvaljujem Željo, za sve!!! (Drugari, mislio sam da napišem par rečenica i okačim par slika. Međutim razvukoh malo. Ako preteram opominjite). Nastaviće se…

Ivice, samo da dopunim da gumaraba su drvena kola koja vuku životinje. Mnogo sporije od traktora. I da 100% si u pravu da su bile osvetljene fenjerom. I to kad maltene nije ni bilo automobila. Ali bio drugačiji način života a I odgovornosti... Nemaju, ali hoće tako. Služio sam vojsku u Sloveniji. Od septembra 1987. do marta 1988. u Mariboru. Svakodnevno bio u saobraćaju širom Slovenije i video da su vozili burad i kante sa vodom da bi prali točkove pre izlaska na put. Mislim da sam sve rekao... A sva naša priča neće vratiti ova dva nesretna čoveka. Saučešće porodicama.

Bože, pomozi i ti... Sve najbolje Sofija!!! Poslao poruku, još više želje za oporavak.

Pozdrav drugariii. Napisah gore "spletom čudnih okolnosti", ali i nisu toliko čudne ako se uzme u obzir da se radi o Jadranci i o HR primorju... Ja sam postao jedan od "onih navučenih"!!! I imam 1ooox1 keca u rukavu da svaki put opravdam i obrazložim vožnju u te krajeve. Ne Vama, već sebi, što je i presudno. Ali idemo lagano. Ovaj put se trebao desiti od 17.10. međutim pošto planovi postoje da bi mogli biti menjani krenuo sam 26.10. Da ne razvodnjavam priču, ali ovo je (sa zdravstvenog aspekta) bila teška godina u kući. Iz tog razloga sam i krenuo sam na ovaj put. Moj nerazdvojni saputnik (kako u životu, tako i na vožnjama) Marijana je ostala kući i rehabilituje se od operacije na nozi. No svakako da je njena uloga bila velika u mojim planovima, pomeranjima, i donošenju odluke... U ponedeljak 24. uz sve obaveze sam i promenio ulje i filter u Delti. Prešao sam već bio oko 9.000km i nisam hteo da razmišljam o servisu usput, a i bolo mi oči da kada god dam kontakt upali se upozorenje za servis. Ostalo je sve tip top. Pa da i krenemo... Motorin moj , je kao i obično spreman dan uoči puta. Opran, natankovan, koferi na mestu. samo da se ujutro obučem i krenem. Jutro 26. sunčano, ali zubato 12o – 13o C. Ali to ne remeti ništa. Oblačim se toplo i krećem. Inače sam spreman za sve opcije temperature. Pošto je Marijanin kofer upražnjen, u njega sam trpao sve i svašta od garderobe (potpuno bez potrebe). Nastaviće se... Zaboravih da imam zakazan tehnički za motor u 15h. Bem ti bu...u.

Stigao sam kući. Hvala Bogu, zdravi i čitavi, motorin i ja. Sve skupa pet dana i 2186km... Samo malo odmora i biće izveštaj...