Dan 10. Oludeniz – Kaš – Demre; ~150km It was the best of times, it was the worst of times Ovog jutra se budim u 7h i spremam se za još jednu vožnju uz planinu Babadaḡ. Ekipa u kombiju je skoro ista uz par novih faca. Tu smo Olive, njen dečko, Charley (dobrodržeći gospodin od 72 godine), dve mlade Nemice i nekoliko kosookih nam prijatelja. Nama koji smo se juče provozali uz planinu, današnji uspon je mnogo manje stresan. Novopridošlice se, doduše, osećaju kao mi juče. Najsmešnija mi je bila jedna kosooka devojka koja sedi kroz napred do vozača i koja je u jednom trenutku, jako diskretno, krenula da vezuje pojas mi ostali smo se samo nasmejali. Poletanje Možda vrhunac ove vožnje je bio kada naš kombi, na usponu, a pored litice, pretiče druga dva kombija koji idu istim putem kao i mi. Naravno, desno od svih nas provalija. Pitam se zašto pretičemo. Poletište je veliko i to što ćemo stići pre njih zaista ne igra nikakvu ulogu, jer i pored toga ćemo čekati sa strane pre nego što piloti zauzmu mesta za poletanje. U svakom slučaju, kad smo stigli na vrh, komentar da je vreme za dosadni deo ove akcije, odnosno sam let, je zaokružio osećanja svih danas. Ovog jutra, situacija stvarno jeste mnogo bolja i posle 15 minuta smo na poletištu, spremni za let. Nekoliko koraka kasnije i malo trčanja niz planinu i u vazduhu smo! Narednih pola sata rezervisano je za upijanje osećanja i divljenje pogledu ispod sebe. Let je završen sa nekoliko akrobacija i laganim sletanjem. Akrobacije su super, ali ubrzavaju spuštanje, tako da nisam previše insistirao na njima, koliko da osetim delić atmosfere i mogućnosti paraglajdera. Jedina loša strana u celoj priči je ta što piloti ne dozvoljavaju korišćenje sopstvenih GoPro kamera ili telefona, a sve pod izgovorom da se dešavalo da ljudima ispadnu, a pošto se leti iznad plaže i mora, može neko povrediti. Pravi razlog je taj što svaki pilot ima svoj GoPro i 360’ kameru i možeš dobiti snimak i fotografije, ali po ceni od 25e. Pošto već imam snimak od ranije, rešio sam da ne investiram lovu u ovako nešto opet, već da se potrudim da upijem osećanja i prizore ja lično. Nakon sletanja doručkujem opet isti sendvič kao i sinoć i gledam u nebo. Već počinje da se kvari vreme i uskoro nema novih paraglajdera na vidiku. Konačno malo sreće! Vraćam se u kamp i počinjem pakovanje. Uradio sam ono zbog čega sam došao u Oludeniz i vreme je da nastavim dalje. Trebalo je da idem u Saklikent, kanjon koji sam već pominjao, ali odlučujem da ga preskočim. Naravno, loša vremenska prognoza je razlog. Umesto toga, nastavljam put u smeru ka Antaliji putem D400 koji je već hvaljen na ovom forumu. Odavde pa nadalje ima nekoliko interesantnih plaža za posetiti, tako da još ne znam kakav mi je plan i gde ću da spavam. Pakujem stvari isprekidan od strane nekoliko pljuskova. Kad sam već spreman da krenem malo bolje gledam motor i imam šta da vidim – pukla mi je zadnja guma! Ah, sreća mi je očigledno bila naklonjena samo ovog jutra. Sad kreće jedna lagana agonija šta raditi. Natovario sam ceo motor, i mnogo mi se ne skidaju stvari sa njega. Kiša pada sa prekidima, a ja na sebi imam i motoopremu i kišno odelo. Čas se muvam oko motora, čas bežim od kiše. Znači, gola sam voda što od stresa što od vlage. Ekipa u kampu priprema Land Rovere za sezonu i ima dosta alata uključujući i kompresor za pumpanje guma, ali je konfigurancija terena u kampu takva da ja nema šanse da se približim dovoljno da crevo njihovog kompresora može da dohvati moj točak. Dobra stvar je da mi je Ali, glavni lik u kampu koji tu i živi, već dogovorio majstora koji će da mi zakrpi gumu. Jedini savet koji mi je dao je da se prvo dogovorim oko cene, pa tek onda da krpi gumu. Na pola puta do vulkanizera morala se pumpa dopumpati Šta ću, skidam torbu sa kamp opremom sa motora, jer u njoj je (negde) kompresor, palim motor i molim boga da kompresor valja. Moram priznati, kompresor je kompaktan, ali odličan! Za 7-8 minuta zadnja guma je napumpana na nešto preko 3 bara, jer do majstora ima oko 25 minuta vožnje i neminovno je da do tamo ispusti. Mada sam bio siguran da je neki oštar kamen iz kampa kriv za pucanje gume, u celoj ovoj frci nalazim krivca za ovaj problem, a u pitanju je šraf. Odlazim do majstora u Fetijama. Inače Fetije su prepune servisa za motor, a u ovom u koji sam ja otišao 5-6 klinaca bleji. Svaki sa svojim malim motorom marke Mondial, dok iz cele ekipe čini se da je jedan šegrt. Sa glavim bajom se dogovaram da lupi fleku na gumu po ceni od 10e, tako da mali šegrt kreće na posao dok se ja zezam sa klincima okolo. Preponosni su na svoje motore i pokazuju mi klipove sa raznim vratolomijama koje radije ne bih želeo da vidim da iko radi, a ponajmanje klince od jedva 18 godina i bez kaciga. Motorić koji pola Turske fura Klinci su fascinirani Hondom, pa se raspituju o snazi motora, ceni i starosti. Na moj komentar da je Honda 2000. godište jedan od njih odmahuje rukom i pokazuje na svoj Modial. Kaže nov kupljen 2023. Realno, sa svojih 125 kubika izgleda kao biciklić, ali jako simpatičan motor. Ubrzo se vraća mali sa napumpanom gumom i dajem im svakom po jednu od nalepnica koje sam pripremio za ovaj put i baš za ovakve trenutke. Pozdravljamo se i konačno krećem u smeru Antalije. Čini mi se da je oko 16h. * Prva destinacija je mesto Kaš, poznato po svojim lepim plažama. Ali mi je dao i preporuku za kamp ako rešim da ovde ostanem. Ulazim u mesto, menjam lovu i raspitujem se o ronjenju. Nisam siguran koju mi je cenu dao lik, ali nije ono što me interesuje. Kaže do 6m se ide sa nama koji nemamo nikakvu licencu, a to je meni nedovoljno interesantno. Mogu da se zakunem da sam ranije išao i dublje. Pošto ovde neću ići na ronjenje, odlučujem da jedem i da nastavim put dalje. Relativno blizu bi trebalo da je mesto Kekova odakle je moguće dogovoriti ronjenje na mestu koje me interesuje, a to je potopljeni grad čijeg. Njegovog se imena sad ne sećam, ali sam siguran da kapirate suštinu. Računam da je bolje da iskoristim ovo dana što još imam na raspolaganju da odem do tamo i probam da danas vidim kakva je ponuda ronjenja tamo umesto da ostajem ovde čisto eto tako. Odavde pratim putokaz za Antaliju i put me vozi u planine. Ne znam na koliko mi je zadnja guma napumpana, ali osećam veću sigurnost u vožnji nego pre nego što je guma pukla. Moguće da sam preterao kad sam pumpao u Bugarskoj. Temperatura je niža, saobraćaj je poprilično redak, a krivine duge i brze. Konačno pravo uživanje u vožnji! Mala, ali lepa plaža odmah pored magistrale. Put koji gore okružuje plažu okupiran parkiranim automobilima Oko 19.20 izbijam na raskrsnicu i vidim grad ispod sebe. Sve se beli, bukvalno ceo grad. Mora da je to ta Kekova! Baš ružno izgleda ovako sa brda, mislim se, nikad ne bih pomislio da će toliko da je hvale u vodiču. Otvaram mapu da vidim gde je centar i imam šta da vidim. Ovo ispod mene nije Kekova, ovo je Demre! Ah kakvo razočaranje! Rezočarao sam se, jer sam, prateći putokaz za Antaliju, vozio putem koji je u potpunosti zaobišao Kekovu i neke od najlepših plaža u Turskoj! Šta da radim pitam se. Ako odem nazad to je još pola sata u suprotnom smeru od onog u kom želim da idem. Pored toga, to je još pola sata vožnje danas. Pored svega toga, to je takođe i udaljavanje od lokaliteta koje sam planirao da posetim, a koji se nalaze na 15 minuta od Demrea. Mesto na kom stojim i gledam na Demre, a i na mapu, je takođe i mesto gde postoji kamp. A 50m sam od njega. Teška srca odlučujem da ostanem ovde da spavam i da najlepše plaže, kao i ronjenje, ostavim za neku drugu posetu Turskoj. Do tad bih možda mogao i da završim kurs, pa i da mogu da idem dovoljno duboko da vidim ono što me interesuje. Kamp u kom ću spavati je na dobrom mestu i ima lep pogled na ružan grad. Sve ono što se beli u dolini zelenoj saznajem da su plastenici. Ovaj grad i još nekoliko njih su prepuni plastenika. Nakon kratkog pregovaranja oko cene za mesto za šator, a nakon što sam zamalo otišao dalje, postavljam šator. Mesto za šator u turskim kampovima može da se dobije za 7,5 evra iako često traže i 15e. Cenu od 7,5e plaćam ovde i u svakom sledećem kampu u kom budem spavao. Nakon kupanja, psihički i fizički premoren, zaspao sam bez da sam zatvorio jedan od kofera ili pokupio svoje stvari razbacane oko šatora. Ni buka pijane ekipe koja je došla u posetu gazdi kampa nije mi smetala da se naspavam. Kamp za ovu noć Emocionalni rolerkoster od dana je završen i apsolutno odgovara podnaslovu s početka.

Posle 850km za vikend po temperaturi preko 30'C i ozbiljno jakom pljusku juče u povratku, mogu da kažem da je guma prošla test Imao sam predrasude kako će da se pokaže po kiši, ali pokazala se fantastično. Nisam se nadao da ću tako brzo da je provozam po svim vremenskim uslovima, ali sad kad jesam, jako mi je drago da sam uzeo Touring Force

Beograd - Hunedoara - Petrošani (spavanje) - Targu Jiu - Baile Herculane - Oravita - Beograd, 850km Sve obeleženo crvenom je lepo za vožnju Imam drugara koji je pre nepune dve godinu kupio motor i od tada smo zajedno jednom bili na vožnji i zaključili da on vozi presporo za mene. To je bilo pre dva leta, a već mesec dana pričamo o TA i TF. Dogovorili smo se da odemo u još jednu probnu vožnju, ali malo dužu, kako bismo ustanovili da li možemo zajedno na TA i TF, a da nam obojici vožnja bude gušt. Pošto je @shoyyka već nekoliko puta pominjao Korvinov dvorac u mestu Hunedoara, kao i da je @Nole Bg hvalio deonicu Petrošani - Targu Jiu, predložih drugaru da posetimo dvorac i da se vratimo preko gorepomenute deonice za BG i taman da vidimo kako se uklapamo po stilovima vožnje. Malo smo kasnili u polasku, pa smo na putu bili u subotu tek u 8.45h. Drugar nije mogao da izađe sa posla u petak, inače bi petak bio bolja opcija. Idemo na Vršac gde prelazimo u Rumuniju i umesto da pratimo GPS koji nas vodi u Temišvar, skrećemo desno kod mesta Jebel i pratimo putkaze za neka minijaturna mesta za koja u životu niste čuli . Srećni smo bili kad se Deva pojavila na putokazu, inače sve neka mestašca kojih skoro da nema ni na mapi . Pogled na dvorac iz restorana u kom nismo jeli zbog proslave Prvi deo puta posle Temišvara je ubistvo za mozak, jer putevi vode kroz beskrajne nepregledne ravnice. Temperatura od lepa 22'C na početku dana skače na 32'C, pa ove ravnice bez ikakvog hlada nam još teže padaju. Na OMV pumpi u mestu Lugož pravimo pauzu i gledamo ogromnu gužvu kojoj bi trebalo da se ukoro priključimo. I pored svih naših pokušaja, jedva uspevamo da pretičemo kolonu koja se napravila u oba smera, tako da posle 25km odlučujemo da izađemo na autoput da malo uštedimo vreme. Idejni plan je bio da se stigne u Targu Žiu danas, ali posle ove gužve, znali smo da od toga nema ništa. Sušenje stvari dok mi klopamo i obilazimo zamak Negde oko 15h po rumunskom stižemo u Hunedoaru i odlučujemo da prvo jedemo, pa posle da idemo u obilazak zamka. Na biranje restorana gubimo bar pola sata i na kraju se smeštamo u Werk, restoran tačno ispod ulaska u zamak. Mada su cene bile malo više nego što smo planirali, klopa je bila odlična, pa ako neko bude želeo da jede tačno na putu ka zamku, samo napred. Zamak je lep i sadržajan. Ima nekoliko umestničkih postavki, kao i nameštaj iz ranijih vekova i ponekog svirača. Lepo je da se i dalje radi restauracija određenih prostorija, pa će vredeti ovde se vratiti i za nekoliko godina. Posle zamka nastavljamo za Petrošani u koji stižemo u 20.50h. Malo smo se namučili da nađemo smeštaj, ali na kraju iznajmljujemo sobu u hotelu Vis u mestu Vulkan Vraćamo se do Petrošanija u šetnju i shvatamo da je u toku neka lokalna proslava. Roštilj i pevaljka su tu , opcije slatkiša da se pojede su tu, slatkiši da se pojee...takođe su tu . Sve u svemu slavlje sve u šesnes' do najdužeg vatrometa kome sam prisustvovao, a trajao je punih 11 minuta! Nije bio spektakl spektakl, ali svakako jako lep vatromet. Kusamo rebarca za večeru, slikamo avion usred kružnog toka i nazad u smeštaj na spavanje. Reluka, rumunska pevaljka sa bendom Rebra na oko lepa, ali žilava dozlaboga To što mi ništa nismo priveli ne znači da i komšija nije, tako da "uživamo" u 15 minuta ah-ah-ah-ah i ga-ga-ga-ga dok nas komšiluk nije pustio da spavamo. Hvala im što nije bilo druge runde Jedna od atrakcija Petrošanija Nedelja je rezervisana za povratak za BG, ali sa hajlajtom u vožnji od Petrošanija do Targu Žiua. Stvarno je ova deonica lepota za vožnju! Ostaje žal što je bilo dosta saobraćaja. Umesto da se spustimo na Đerdap, odlučujem da nastavimo ka Beloj Crkvi, jer ovaj put 67D ne znam da li ću imati novu priliku da vozim. Kroz NP Domogled-Valea Cernei put je u principu dobar i lep za vožju, ali u zapadnom delu ima jedna deonica od betonskih ploča koja je teško sranje. Ovde je milion kola bilo parkirano, jer izgeda da Rumuni dolaze da se kupaju na jezeru Prisaca. Kad smo stigli do puta E70 skrećemo na sever ka Temišvaru, ali se isključujemo na lokalni za Jablanicu i kod nje se uključujemo na put 57B. Otprilike od mesta Bozovici kreće prelepa deonica ovog puta koje je sve do Oravice fantastična za vožnju! Asfalt je nov, a put nimalo opterećen! Oko 50km predobre zabave! Čim su nam rumunski graničari lupili pečate, počinje kiša da pada i već kod jednog od jezera u Beloj Crkvi stajemo da vidimo šta dalje. Pošto je već kasno, recimo da je oko 18.30h, odlučujemo da nastavimo dalje ka BG-u. Ozbiljan pljusak nas stiže kod mesta Šumarak, a okolo nigde nastrešnice za skloniti se. Stajemo i oblačimo kišna odela po najgorem pljusku i onda u Gaju parkiramo na pumpu da se kiša malo smiri. Mokri što spolja što iznutra, kućama stižemo oko 20.30h, spremni da planiramo TA i TF

Kupih i montirah danas i pozadi Mitas Touring Force, tako da sam upario, posle čini mi se dve godine, istog proizvođača i napred i nazad. Ono što je interesantno je da sam kod vulkanizera dok sam čekao montažu, video mušteriju ispred sebe koja je došla da skine Mitaske, jer su dobile neki čudan oblik koji se i pod rukom (izduvana guma) može osetiti. Naravno da mi ovo nije ulilo poverenje dok sam gledao kako se moja nova guma montira, ali se nadam da je u pitanju nešto što mene neće sačekati Javljam iskustva.

Ja na kraju uzeh Touring Force kao po planu. Čitao sam svašta što sam našao o ovoj Dunlop gumi, ali svuda se pominje vožnja po gradu i motori od 300 kubika. Čak je i Motorrad magazin preporučio ovu gumu, ali su je oni vozili na BMW-u od 300 kubika. I mada je @BokyBoy nahvalio, nisam uspeo da prelomim i Dunlop da uzmem.

Dan 9. Oludeniz Dogovor je da me kombi za paraglajding pokupi u 10h u kampu. Odmah ujutru završavam papirologiju, plaćam let i spreman sam da krenemo. Kombi me je pokupio u dogovoreno vreme, vozimo se kroz mesto i kupimo ostale ljude, a onda odlazimo do kancelarije agencije gde ćemo potpisati još par papira, dobiti svoje pilote i sačekati dok momci natovare kombi opremom. Uspon do poletišta traje oko pola sata i ni malo nije za uživanje. Kada sam prošli put leteo, put je bio makadamski, a uz planinu se pelo Land Roverima. Danas se gore ide minibusevima, od kojih je dosta novo, a put je dobrim delom asfaltiran ili, poslednjih nekoliko kilometara, popločan betonskim pločama kakvih u Turskoj ima na sve strane. Kažem da vožnja nije uživanje zato što Turci voze nenormalno, a vožnja uz planinu nije ni malo drugačija od bilo koje druge vožnje. Ovo je put kojim idu samo kombiji sa nama koji ćemo da letimo. Svi ostali, normalni ljudi, a tu uključujem i pilote, penju se žičarom. Ali i pored toga, vozači kombija imaju potrebu da siluju gas dok je sa jedne strane litica bez bilo kakve ograde. Malo je reći da niko od nas u kombiju nije uživao u ovom usponu. Čekajući poletanje Kada smo se popeli na vrh, kompletan utisak o vožnji je potpuno pao u zaborav! Idemo da letimo eeeejjjj!!! Mnogo je lepo kada ležiš na plaži i vidiš nebo na kom možeš izbrojati i do 50 paraglajdera, ali je mnogo lepše kada stojiš na poletištu i gledaš ljude koji poleću znajući da ćeš za petnaestak minuta ti biti jedan od njih! Samo… Zašto već 5 minuta niko nije poleteo, a svi su spremni? Kao i toliko puta na ovom putovanju, vreme je rešilo da mi pomrsi konce. Čim smo se popeli na vrh, vremenske prilike su se pokvarile i poletište je zatvoreno. Ma dobro, nema veze, što se mene tiče, ja imam ceo dan na raspolaganju, možemo i do uveče da budemo ovde i sačekamo poletanje. Prođe pola sata, a ono malo oblaka što smo ih videli u daljini kad smo se popeli sada nas okružuju. Beli su, bar neće kiša. Prođe sat vremena, neki hladan vetar počinje da brije, a vlaga u vazduhu se povećala. Hmmmmm Prođe sat i po vremena i kiša rominja. Do sad smo stajali napolju, čavrljali i zezali se na konto vremena. Sada se polako selimo u kombi da ne pokisnemo. Lica puna sreće i uzbuđenja, sada su namrštena. Gledamo u telefone i malo komuniciramo. Prođe dva sata od kad smo se popeli na planinu i shvatamo da od letenje danas nema ništa. Počinjemo spust kombijem nazad u grad. Za razliku od uspona, sada se vozi polako, a kiša više ne rominja, nego poprilično jako pada. Sedim sad skroz napred i nerviram se što naš turski vozač pali brisače tek onda kad baš ništa ne može da se vidi, a kiša pljušti. Druže, džabe se nadaš Šta reći, ostavili su me kod kampa uz dogovor da let bude sutra. Kad su nam šanse najbolje da poletimo, u 8h ujutru? Piši me za 8h ujutru. U kampu mi kažu da možda bude leta danas popodne, tako da na motor pakujem pantalone i vindjaknu za slučaj da me pozovu opet danas i odlazim na plažu. Parkiram se na šetalište tako da smetam što je manje moguće i odlazim na sunčanje. Letećemo sutra, jako sam radostan Vreme prolazi, a tu i tamo se pojavi poneki paraglajder na nebu i tako sve do oko 18h kada ih je na nebu oko tridesetak. Mene niko ne zove, pa odlučujem da se prošetam do kancelarije agencije sa kojom letim. Čim sam rešio da odem do njih, a još na peškiru shvatam da sam parkirao motor tačno na sred šetališta, odnosno tačno tamo gde paraglajderi sleću ! A lepo na ulazu na šetalište stoji znak da je zabranjena vožnja motora! Šta da radim, u trenutku nisam znao gde drugde da parkiram, ali trebalo je da znam bolje... Dakle, hoću u zemlju da propadnem od sramote. Šta je tu je, motor bi valjalo pomeriti, pa krećem da to završim da se neko ne povredi, a on ne ošteti. Kad, motora nema tamo gde sam ga ostavio! Sekund paralize celog tela osim očiju, a onda ga ugledam parkiranog dalje u travi pored nekog restorana. Očigledno su ga momci sami pomerili, tako da sad o njemu ne moram da brinem i odlazim do agencije da vidim da li ima šanse da se danas leti. Međutim, agencija je zatvorena, tako da kupujem neki najjeftiniji sendvič da imam za večeru i vraćam se na još malo sunčanja pre povečerja. Gde je motor završio nakon što sam ga ja parkirao po sred ove "raskrsnice" Valjda ću sutra biti bolje sreće.

Meni traži da se ulogujem da pogledam video Inače, kad smo već kod šatora, kupili smo drugaru za rođendan pre dve nedelje ovaj McKinley i zadovoljan sam i ja i on Mada nije 3 sekunde, rasklopi se za 17 sekundi i onda samo još kočići. Za nekoga kome treba šator za motor, eto preporuke. Plus, unutrašnjost je crna, znači nema sunce da te budi. McKinley EASY UP I SW 3, kamp šator, siva | Intersport WWW.INTERSPORT.RS McKinley Easy Up I SW 3 je lagani putno-sportski šator. Pogodan je za tri osobe. Zbog male težine, koristan je za višednevne šetnje. Nudi posebnu zaštitu od vlage i vetra...

Nastavak, dan 8, Fetije Dosta mi je vožnje motora za danas, a i dosta mi je nošenja opreme, tako da oblačim civilni šorts i uzimam dolmuš, kombi prevoz koji lokalci koriste za transport. Funkcionišu tako što im mahneš da stanu, tako da čekanje na stanici nije bitno, a kažeš vozaču gde da stane kako bi izašao. Dolmuši imaju svoju trasu kojom voze, a ona uključuje silazak sa magistrale i ulazak u naselja, tako da vožnja između mesta traje malo duže nego što bi inače bilo neophodno. Grad Fetije kao grad nema mnogo šta da ponudi. Eventualno luku iz koje isplovljavaju turistički brodovi. I pored toga, mesto nije malo i pravim grešku što izlazim iz dolmuša prerano. Pogledao sam mapu i pomislio da sam negde u centru, ali je nisam dovoljno zumirao inače bih ostao da se vozim još malo duže. Jedem svoj obrok za danas, opet kebab, i upućujem se ka moru. Do tamo mi treba oko pola sata kroz poprilično prazne ulice. Šetalište pored mora je takođe poprilično prazno, tako da moja poseta ovom gradu se pretvara u bauljanja pored mora u nadi da ću naći neku otvorenu menjačnicu. Nisam imao uspeha u tome, tako da podižem lovu sa bankomata i upućujem se nazad ka centru, odnosno ka stanici dolmuša da se vratim nazad u kamp. Odjednom, ni od kuda, na ulicama se pojavljuje reka kola i motora. Svima upaljena četiri žmigavca, trube, a zastave Galatasaraja se vijore. U mnoštvu sirena, čuje se jedna mnogo glasnija i dublja. Okrećem se, a na 50m iza mene kamion slavi titulu! Odlična je kombinacija kadaif i sladoled, taman sladoled zamaskira sav šećer iz kadaifa Sedam u poslastičarnicu na kadaif sa sladoledom i gledam proslavu. Mislim se, nikad mi prevoz neće doći u ovolikoj gužvi. Osim onog jednog, pojavilo se još nekoliko kamiona, jako puno motora i najrazličitijih automobila. Od modernih do starih Tofaša koji se u Turskoj mogu sresti na svakom koraku, dok ih kod nas nikad nije bilo. Čini mi se da su Tofaši neka vrsta nacionalnog automobila poput Juga kod nas. Voze ih i stari i mladi i neretko ih i budže i farbaju u različite boje. Slavlje je bilo neuporedivo veće od onog u Izmiru kada je Erdogan pobedio. Ipak i pored sve gužve koja se napravila, panduri uspevaju da omoguće kakav-takav protok saobraćaja. Meni oko 23.30h dolazi dolmuš i krećem nazad. U kombiju sam se smrzao kao nikad. Otvoreni prozori na obe strane i promaja kao da samo meni smeta. Oko mene Englezi i poneki Rus. Rusa ima jako puno u Turskoj, ali izgleda da je Oludeniz englesko mesto. Smešne su mi bile gospođe u poznim pedesetim koje su bile na večeri u nekim finim toaletama, a sad jedna od njih nagovara druge dve da ne idu pravo u hotel, već na plažu da duvaju Mene umor i hladnoća polako pritiskaju i već se radujem povratku u kamp. Samo, vozač prolazi pored kampa i fura dalje na plažu. Očigledno je zaboravio da mi stane. Šta ću, sačekam da stignemo do plaže, jer nema šanse da se vraćam peške po mraku uzbrdo, skrenem mu pažnju da me je zaboravio, on se izvini i kaže mi da kreće opet za 10 minuta. Zbog svega ovoga stižem u kamp oko 00.30h, smrznut radujući se svom šatoru. Al ne lezi vraže, dočekuje me pas iz kampa koji bi baš sad da se igra. Ja bih da operem zube, a on skače po meni da ne mogu da hodam. Cimam lika koji je tu da ga veže na 15 minuta koliko da završim šta imam, pa da ga pusti. Tako i bi i čim sam ja bio u krevetu, a psi su bili opet slobodni da čuvaju kamp od divljih svinja. Ja odoh da spavam uzbuđen zbog paraglajdinga koji me očekuje sutra.

Dan 8. Marmaris – Oludeniz 1/2 Ustao sam oko 8h, klopao oko 9h, a check out je najkasnije u 12h. Znači imam malo vremena da se prošetam pored mora i po danu. Mada Marmaris ima lepo ime, ovako po danu, podseća me na Budvu. Nije ista konfiguracija terena, ali je vibe grada sličan. Šetalište uz koje ide red restorana, dok je na drugoj strani dosta uska peščana plaža. Puno suncobrana sa ležaljkama i neka presušila rečica koja se uliva u more. Dalje ka istoku je marina puna raznih brodova. Od malih do velikih imitacija jedrenjaka tematski uređenih tako da odgovaraju onim npr. iz Pirata sa Kariba. I dalje je maj i vidi se da sezona još nije počela. Izvode se građevinski radovi na šetalištu, sređuju se brodovi. Preko puta marine su je red modernih zgrada i zaista imaš osećaj da si u gradu. Skoro Budva jebo mater U šetnji gledam u nebo. U planinama je sivo, dok je iznad mora plavičasto sa oblacima tu i tamo. Dok se molim da ne padne kiša, uočavam jedan oblak karakterističnog oblika koji kao da ima šta da poruči meni i mojim lepim željama. Univerzum ima poruku mojim željama da kiša stane Vraćam se nazad u hotel i spremam se za polazak. Danas namerno nisam poranio, jer mi je cilj da stignem u Oludeniz. On je na malo više od dva sata odavde, a mesto u kom sam bio pre skoro 15 godina i koje mi je ostalo u jako lepom sećanju. Tu sam planirao da ostanem 2-3 noći i možda da spavam na plaži. Pošto je vožnja kratka, odlučio sam da pre polaska odem u već pomenutu šetnju i malo bolje upoznam grad. Zbog toga, kao i zbog pljuska koji počinje 10 minuta nakon mog povratka u hotel iz Marmarisa krećem tek negde oko 12.30h. Sve mislim da sam više vremena proveo u ovom odelu na putu nego van njega Put do Oludeniza me vraća u iste one planine niz koje sam se juče spustio. Kolovoz je opet vlažan zbog malopređašnje kiše, dok gore u brdima i dalje preti da nastavi da pada. Izlaskom na glavnu magistralu ka Fetijama i Oludenizu, kiša nepogrešivo počinje da pada i prati me narednih 35-40km. Pada dosta jako, tako da nakon što je stala, stajem i ja na pumpu da se malo psihički odmorim. Već sam pominjao da mi se njihovi putevi čine klizavim, pogotovu po kiši, a moja zadnja guma se do sad poprilično potrošila po sredini i počinjem da razmišljam da li bi možda bilo dobro zameniti je i pre povratka u BG. Svakako je plan bio da je na ovom putovanju dokrajčim, umesto da novu gumu uništim na autoputu. Posle pauze na pumpi nastavljam dalje, ulazim u Fetije i nastavljam za Oludeniz. U prilasku Oldenizu imao sam još malo nesporazuma sa načinom vožnje u Turskoj. Zaustavna traka varira u širini od pola metra do 3 metra, pa na nekim mestima nisam znao da li je u pitanju zaustavna ili posebna, desna, traka odvojena od leve punom linijom. U nadi da će me automobili koji mi ljube tablicu preteći, prelazim u zaustavnu i vozim njom. Međutim, auto koji je bio iza mene, umesto da me pretekne, on vozi paralelno sa mnom. To traje nekoliko minuta dok se zaustavna traka nije opet suzila na pola metra, a ja zbog izbegavanja rupe bio na dobrom putu da završim na haubi automobila pored. Stižem u kamp koji sam bio našao, jer ipak sam zbog moguće kiše odustao od kampovanja na plaži i pregovaram o ceni. Iznenađen sam što traže 7,5e za mesto za moj šator i neće da popuste. Prvo jedan lik, a onda i drugi koji se ispostavio i glavna faca u kampu. Kad sam rekao da mi je to preskupo i pokušao da spustim cenu, samo se nasmejao i objasnio mi da cene zavise od meseca i da samo mogu biti više. Malo je falilo da odem, ali je činjenica da postoji samo još jedan kamp u blizini, ali do njega ima oko 2km makadamskim putem, dok je ovaj na 100m od glavnog puta i ulica koja do njega vodi je asfaltirana. Rešavam da ostanem dve noći i postavljam šator. Osim što vode kamp, ekipa ovde je i deo turističke agencije. Ovaj deo Turske fantastičan je za letovanje za sve one koji žele nešto više od ležanja na plaži. Jako blizu postoji mnoštvo interesantnih prirodnih i istorijskih lokaliteta koje je moguće posetiti u svojoj režiji, ali ako ne dođeš svojim prevozom, veliki izbor agencija organizuje jednodnevne ture do ovih lokaliteta. Plaža u Oludenizu Kada sam prošli put bio ovde posetio sam kanjon Saklikent i to mi je u planu i ovog puta. Kanjon mi je ostao u jako lepom sećanju, ali se isto tako sećam da nismo imali dovoljno vremena da odemo do kraja, odnosno do jednog, navodno, jako lepog vodopada. Ali, ovo je planirano za kasnije. Glavna stvar u Oludenizu je – paraglajding! Pre skoro 20 godina su nam rekli da je Oludeniz drugo najbolje mesto za paraglajding, tako da sam tada iskoristio priliku da letim. Od tada sam poželeo i da skočim iz aviona, ali do sada tu želju nisam ispunio. Ipak, čim sam odlučio da odem u Tursku, znao sam da opet želim da letim ovde i spustim se sa skoro 2000m visokog poletišta pravo na plažu! Ekipa iz kampa mi nudi letenje za 75 evra, ali odlučujem da se spustim do plaže gde znam da ima jako puno agencija koje se ovim bave kako bih probao da dobijem bolju cenu. Postavljam šator, oblačim šorts, peškir u kofer i spuštam se do plaže 3km udaljene od kampa. Oludeniz je veštački napravljeno mesto, odnosno ovde ne postoji ni jedna stambena zgrada, već su sve hoteli i restorani. Plaža je duga i kombinacija je jako sitnog i šljunka srednje veličine. Po meni, savršena kombinacija, jer se šljunak mnogo lakše čisti od peska. Na jednom kraju postoji i laguna modro plave boje. Koliko me sećanje služi, nekad je bila proglašena za najlepšu plažu Mediterana. Danas ne mogu baš da se zakunem u verodostojnost ove informacije, ali svakako je plaža jako lepa. Voda nije tirkizna kao na Lefkadi na primer, ali je jako prozirna i pored toga. Talasa ume da bude i ne bih rekao da je voda uvek u potpunosti mirna. Dakle, što se mene tiče, savršenstvo! Razgovarao sam sa nekoliko agencija koje organizuju paraglajding i svi su tražili višu cenu u odnosu na onu koju su mi u kampu ponudili i pored koliko-toliko uspešnog cenjkanja. Odlučujem da se okupam i da kasnije javim u kamp da mi rezervišu mesto na letu za sutrašnji dan. Na plaži ostajem kraće nego što bih želeo u bojazni da ne stignem prekasno i da nemam s kim da dogovorim let. Ipak, ista ekipa od ranije tog dana je tu i rezervacija je gotova jako brzo. S obzirom da je oko 21h i da je i dalje poprilično svetlo, odlučujem da odem do prvog većeg grada u blizini, Fetija.

I meni se čini, baš se vidi da nije osoba pisala. @shoyyka jel sređivan asfalt na TF?

Dan 7. Izmir- Seldžuk (Efes) – Marmaris; ~290km Ovog jutra, planiram da poranim kako bih što pre stigao do Efesa. S jedne strane, želim da stignem tamo što ranije da bih izbegao gužvu, dok sa druge želim i da izbegnem najjače sunce. Zbog ovoga, ustajem oko 6-pola 7 i počinjem spremanje za polazak. Mada sam sinoć spakovao većinu stvari, uvek su sitnice problem zbog kojih se polazak ujutru oduži. I pored toga uspevam da budem na motoru nešto pre 8h. Polazak iz Izmira znači da moram opet da preživljavam njihov saobraćaj, pa tražim najlakši način da izađem iz grada. GPS mi nudi dve opcije od kojih je jedna glavim ulicama, dok druga vodi nekim sitnim sokacima sa puno skretanja, što znači i dosta gledanja u GPS. Srećom, putanja glavnim ulicama je takođe i brža, tako da nju biram. Uz neizostavnom sitno gubljenje po izmirskom saobraćaju, ubrzo izlazim na autoput. Negde na pola puta sipam gorivo i pravim pauzu za doručak na pumpi. Jedem jedan od onih sendviča što mogu da stoje mesec dana da se ne pokvare i nastavljam dalje. Ona kesa pozadi je na kraju završila kod bakice u restoranu U mesto Seldžuk stižem u 10h, a u Efesu sam u 10.05h. Parkiram motor, gledam u nebo i pitam se šta mi je činiti i da li se presvlačiti. Kako stoje stvari, kiša ovde uvek može da padne iako je sad sunčano. Da li stvari strpati u kesu, pa na motor ili zamoliti nekog od prodavaca da ih pričuva? Kad sam video koliko odeće sam skinuo sa sebe + čizme, odlučujem se za drugu opciju. Nalazim jednu stariju gospođu koja mi dozvoljava da kesu i kacigu ostavim kod nje u restoranu. Srećan, kupujem ulaznicu i krećem u obilazak. Čuvena biblioteka u Efesu poprilično je restaurirana i fantastično izgleda Meni se uvek činilo da je biblioteka (treća najveća u antičkom svetu: Aleksandrija > Pergamum > Efes) najveća atrakcija ovde. I dalje sam u to ubeđen, ali moram da priznam da je mene nešto drugo mnogo više impresioniralo, a to su duge ulice popločane mermerom. I nije fora u tome što je ulica, već što ta količina mermera na jednom mestu čini jako jednostavnim zamisliti koliko je raskošan ovaj grad bio. Dodajmo na to fantastično sačuvane kuće (za njih se ulaznica dodano naplaćuje, ali vredi svaki dinar) sa oslikanim zidovima i prelepim mozaicima i zaista možemo zamisliti šta je Efes nekada predstavljao. Detalj sa fasade biblioteke Deo koji se dodatno plaća i u kom su sačuvani ostaci privatnih kuća raznih veličina 2000 godina keramičari imaju posla preko glave Još malo gajbača Glavna džada Ovde se zadržavam skoro puna četiri sata pre nego što ću odlučiti gde dalje ići. Velike turističke grupe nisam uspeo izbeći i sad mi se to čini nemogućim u bilo koje doba dana da čovek dođe. Već kad sam stigao na donji parking, a postoje dva parkinga, već je bilo bar 15 autobusa parkirano. Reke ljudi prosto uplovljavaju u Efes tokom celog dana. Kao što se može primetiti, ni sunce baš nisam uspeo da zaobiđem, ali to mi nije smetalo. Marko Aurelije kao da je jutros isklesan Odlučujem da se zadržim u Seldžuku još malo. Ovde postoji muzej u koji su preneseni artefakti iz Efesa od kojih se, u mojim očima, izdvaja bista Marka Aurelija, bista u savršenom stanju. Naravno, ima još dosta stvari za videti. Pakujem onu veliku kesu sa stvarima što su bile u restoranu na motor, preko već postojeće torbe i sa tom budžom laganim tempom vozim do centra grada, muzeja, a kasnije i do tvrđave i crkve u kojoj je sahranjen Sv. Jovan. Crkva je bila impozantne veličine i izgrađena je za vreme Justinijana. Danas, naravno, preostale su samo iskopine koje svedoče o njenoj veličini i sjaju. Jako blizu tvrđave je i Isa-begova džamija u koju sam, nažalost, preskočio. Grob Svetog Jovana u tvrđavi u Seldžuku k Glavna džada, ali u mestu Seldžuk Plan je bio da posle tvrđave posetim i džamiju, međutim, vreme je krenulo da se ozbiljno kvari u daljini, gladan sam jer osim onog sendviča jutros ništa nisam pojeo, nemam plan gde ću dalje da idem, a moram i da nađem PTT kako bih dobio novu karticu za naplatu putarine. Originalni plan bio je da odavde nastavim za Pamukale. Međutim, vremenska prognoza za Pamukale je izrazito loša. Proveravam je već par dana na nekoliko aplikacija u nadi da ću videti ono što želim da vidim, ali sve što se menja je količina prognozirane kiše. Svakim danom, sve je više. Vidim da će se vreme i ovde pokvariti, tako da odlučujem da nema logike ostajati išta duže u ovom gradu. Ako ikad se budem vratio, sigurno ću otiči do džamije, a danas, pod prinudom, odlazim za Marmaris! Nikad ovde nisam bio, ali Marmaris ima baš lepo ime, zar ne? Plus, da bih zaobišao putovanje ka Pamukalama, ovo je jedini put kojim mogu da krenem, a da idem u smeru svoje planirane rute. Oko 16h molim prodavca u obližnjoj menjačnici da me pusti da se presvučem u opremu za vožnju i napuštam Seldžuk. Sledi putovanje od 4 sata u kom ću oko 25km voziti po kiši, a onda se po magli spustiti u Marmaris. Rezervisao sam smeštaj u hotelu (po drugi put u životu da odsedam u hotelu o svom trošku) za 20e što je i bio najjeftiniji smeštaj u gradu. Stižem oko 20h i smeštam se. Sletanje u tek pokisli Marmaris Večeras moram i da čačnem jednu stvar na kacigi, a to je sunčani vizir koji mi već neko vreme pravi problem. Naime, jedan sitan deo kacige koji bi trebalo da drži vizir u gornjem položaju se izlizao. Zbog toga, vizi mi se spušta (pada) svaki put ako malo jače klimnem glavom. To znači da moram da ga podižem posle svakog ležećeg policajca ili malo veće neravnine na putu. Ovom popravkom sam se već bavio u Beogradu, ali očigledno je opet problem prisutan. Cene u Marmarisu su dosta više nego u delovima Turske u kojima sam prethodno bio. Zbog toga preskačem sve restorane što na obali, što na glavnoj ulici i tražim neki sitan lokal gde bi klopa bila jeftinija. Potraga je uspešna i jedan doner kebab je smazan iz koka-kolu i puding koji dobijam u sklopu menija koji sam izabrao. Danas je 7. dan, a ja i dalje ni jedan Efes nisam popio. Sitniji lokali ne služe alkohol, a ne pije mi se van obroka. Odlazim u hotel, kupam se hladnom vodom i ležem da spavam. PS. Booking u Turskoj radi ako se koristi internet sa srpske kartice, dok sa lokalne ne. Tako da sam booking bez problema koristio kad god sam tražio smeštaj koji nije kamp.

Koja ti je bila bolja Touring Force ili ova?

Sreca pa meni treba 180/55. Nego @BokyBoy, koja guma nije bila na Busi?

Izgleda da protiv njega leka ima i da ipak nema tranzistore

I ja imam ponudu za ove gume, ali sve bih kao da uparim Mitas i pozadi i napred (napred već imam), a probao bih rado i ovu Dunlop. Znam da je jednokomponentna, pa se bojim da mi se brzo ne ukockasti...

Prvo pitanje je više do telefona nego do komunikacije. Bilo koja dva BT zvučnika da uzmeš možeš da ih povežeš na jedan izvor muzike, ali to neće raditi ako vozite odvojeno i napravi se između vas distanca. E sad, pretpostavljam da pitaš, jer bi vozio sa suvozačem i to bi moglo da radi, ali mislim da ne možeš dva telefona da upariš sa jednim komunikatorom, ali možeš jedan komunikator sa dva telefona. Mi smo neke druge zvučnike uparivali i, iskreno, nije to baš lepo ferceralo, gubio se zvuk čas na jednom, čas na drugom, ali ni taj telefon sa kog je puštano nije bio baš nov.

Koristili su ih ljudi i bili zadovoljni.

Jel to Busa (bila) na Mitaskama?

Isto mislim da rade i iz manastira u Kovinu i Slancima, samo ih treba kontaktirati, pa onda proslede dalje kome treba.

Dan 6. Izmir More je inače neverovatno prljavo Danas je nedelja i plan je da danas posetim znamenitosti Izmira. Gradovi kao takvi me na ovom putovanju baš i ne privlače, ali u pripremama za put našao sam nekoliko interesantnih mesta koje bi se ovde mogle posetiti. Naravno, ostanak u Izmiru je takođe i mogućnost da jako brzo odem do Efesa i mesta Seldžuk koji su na oko sat vremena odavde. To ostavljam za sutra, a danas idem u lagani obilazak grada koji bi, uz sve što sam planirao da vidim, tačno trebalo da upotpuni dan. Takav je bar bio plan. Nažalost, ono što me je najviše interesovalo, a to je Arheološko-etnografski muzej, danas je zatvoren. Ovo me je jako iznenadilo, jer sam navikao da su muzeji zatvoreni ponedeljkom, pa nisam proveravao radno vreme pre dolaska. Mada, čak i da jesam, ne bih mogao da pomeram put tako da ovde budem i sutradan. Šta je tu je. Umesto obilaska ovog muzeja, šetam po rivi i odlazim da vidim drugu znamenitost Izmira po kojoj je takođe poznat – bazar. Posle oko 20 minuta šetnje dolazim do njega, ali pogodite, prodavnice i ovde su zatvorene. Moguće je da na rano vreme utiču i izbori, jer Turci danas glasaju u drugom krugu predsedničkih izbora. Mada je bilo dosta nade da će Erdogan izgubiti, ipak će veče odneti pobedu. Slavlja je bilo jako malo, makar u centru gde sam ja bio. Do 7-8 automobila i u daljini 3-4 vatrometa. Pošto sam video da nema šta da tražim na bazaru, odlazim na sledeći lokalitet koji je, srećom, otvoren. U pitanju su ostaci Smirne – agora i centar grada. Ove pokušavam da primenim savet koji mi je dao Ozi dan pre i kupim tzv. MuseKart, odnosno jednu kartu za sve muzeje u Turskoj, ali po ceni za lokalce. Tražim gospođi „bir MuzeKart“ (jednu kartu), ali ona kaže da je ta propusnica rezervisana za Turke i rezidente i da bih morao da imam neki dokument koji potvrđuje da živim u Turskoj kako bih mogao da je kupim. Pošto nemam tako nešto, uzimam standardnu pojedinačnu kartu i uživam u iskopinama. Smirna, ostaci bazilike Čisto da imate u vidu razlike u ceni, za Turke je cena ovakve ulaznice 30 lira, a za strance 1700 ili 2500 lira, pošto postoje dve različite opcije. 1 evro je 20 lira bio u ovom trenutku. Savet za sve koji idu u dužu posetu Turskoj i planiraju posete muzejima i lokalitetima: uzmite neku od dve gorepomenute opcije, jer cene ulaznica variraju od nekoliko evra do 15 evra, tako da se jednokratna investicija od 1700 lira isplati. Nakon ovog lokaliteta, nastavljam šetnju do vidikovca koji se nalazi na još oko 20 minuta dalje odavde. U pitanju je İzmir Tarihi Asansör Binası, odnosno kula sa liftom koji je izgrađenim kako bi se, umesto stotinak stepenika, lakše moglo popeti u više delove grada. Danas je ovde smešten kafić, a kula i lift su u vlasništvu grada. Sokak koji vodi do lifta Pogled sa kule sa liftom Nakon 15 minuta ovde, postavlja se pitanje šta dalje. Odlučujem da odem do Arheološkog muzeja. Solidno je predstavljen u vodiču koji imam, mada nije impozantan kao onaj zatvoreni. Polako počinjem da imam utisak da su svi antički artefakti isti: nadgobne ploče, spomenici, stubovi, sarkofazi, itd. Za jednog laika kad vidiš jedan, kao da si ih sve video. Ono što mi se dopalo u ovom muzeju je zbirka novčića i nakita. Lift je napravljen da zameni stepenice poput ovih Sad već stvarno ne znam šta ću dalje, tako da odlazim do parka u kome je smešten onaj zatvoreni muzej. Šetam njim, ali park me ne oduševljava. Na mestu gde sam ušao u njega izgleda zapušteno i pomalo prljavo, a svakako prazno. Na glavnom ulazu je situacija malo drugačija, ali ne preterano. Sad je već popodne, tako da odlučujem da odem u hostel. Hostel vodi jedan Makedonac, Alegro, dok postoji još jedan lik koji radi sa njim drugu smenu. Alegro mi priča gde je sve bio i šta je sve radio, ali ni tad ni sad ne bih mogao da se zakunem da sam ga u potpunosti shvatio. Odnosno, jesam ja shvatio čime se bavio, ali nekako mi ne odaje utisak čoveka koji se školovao u Americi, radio neke dosta dobre poslove i na kraju završio vodeći hostel u Izmiru, mada nije vlasnik hostela. Retko ide u Makedoniju, odnosno nije bio već 7 godina koliko je u Izmiru, a bivša žena i ćerka žive u Italiji. Super stvar je što kad se gubiš po ulicama uz što manje konsultovanja mape naletiš na svašta, a u Izmiru je to bila ulična umetnost. Zahvaljući svom bratu, saznao sam da je na ovom muralu kufijsko pismo poreklom iz Iraka, korišćeno mahom u religijske svrhe. Ako obratite pažnju, videćete da su ispisane reči na Turskom i da nije običan ornament u pitanju Kasnije uveče, nakon što je Erdogan proglasio pobedu, izlazim u šetnju i laganu večeru, vraćam se nazad da se spakujem i sutra ujutru nastavljam dalje. Sve u svemu, ovo je za mene jedan izgubljen dan. Da sam znao da će biti ovako i da nije prognozirana kiša u Efesu, možda ne bih ni ostajao ove dve noći. Sutra da preživim saobraćaj u Izmiru, pa će biti bolje.

NBG - Bela Crkva - Anina - Rešavica Jedna poprilično ad hoc vožnja danas. S obzirom na kišu sinoć, nisam planirao da idem bilo gde, već da sačekam jutro, pa da vidim kako stoje stvari. U svakom slučaju, sa strane sam imao ovu rutu isplaniranu već nekoliko meseci, samo ili je bila kiša ili je bilo pretoplo, pa nisam pipao motor (zadnjih skoro mesec dana). Pre par godina kad sam išao u NP Nera-Beušnica, put od Kaluđerova ka Oravici i dalje je bio u dosta lošem stanju. Međutim, izgleda da su ga u zadnjih mesec dana sredili, jer se još vidi da je asfalt crn, a na nekim mestima fali i završni sloj, ali i pored toga se vozi brzo i lepo. Ja sam malo se uspavao jutros, pa sam tek oko 10.45h krenuo i stigao kući oko 20.45h uz pauzu za ručak, pola sata posete muzeju lokomotiva i, naravno, sladoled u Kovinu. Topla preporuka ako je neko planirao na ovu stranu, jer je put ne samo obnovljen do Oravice, već i dalje, možda čak i sve i do Jablanice (Iablanita), a taman i da nije do kraja, tamo je svakako još onomad bio odličan. Ja sam putem 57B išao do skretanja za Aninu i odatle sve pravo do Rešavice. Ovde je bitno da znate da ima jako puno hupsera koji se slabo vide od senke od drveća, pa ume ponekad da zbaci iz sedla. I pored toga može da se vozi. Plan je bio da se vratim preko Vršca, odnosno da od Rešice nastavim za Moravicu, ali je ovaj 57B bio tako lep da sam odustao od kružne rute i vratio se istim putem nazad. Bolji smer? Od Anine ka Rešavici. Pogotovu kad popodne voziš u susret suncu koje baš ume da zaslepi. Na skretanju za Aninu U Rešavici je bila fabrika lokomotiva, koliko mogu da vidim po internetu, radila je do sredine 1960. godina. Sada postoji besplatni muzej na otvorenom sa 15-16 izloženih lokomotiva. Prava poslastica za sve pse koji vole vozove Pre povratka sedoh u Craft restoran na ručak i smazah fantastičan burger! Mada sam se nadao lokalnom kraft pivu, njega nisu imali, pa sam se častio jednim Ciucom. Ako se vratim u Rešavicu, ovde sigurno ponovo jedem. Burger + pivo =11e. Gorivo je 1,35e I malo slika za kraj Prva lokomotiva napravljena u Rešavici Jedina sačuvana lokomotiva od 41 napravljenih u periodu od 1896-1901 i koja je bila u funkciji do sredine '60. godina XX veka! Lokomotive iz serije 50.000 su jedne od osnovnih lokomotiva korišćenih u Rumuniji, a čiji su primerci bili u eksploataciji od 1919-1980! Prečnik točka nešto manji od 2m, odnosno visine onih momaka u pozadini Naravno, sve ove lokomotive su proizvedene u fabrici u Rešavici. Neke su lokalno razvijane, one manje, a velike po uzoru na nemačke i austrijske lokomotive, s tim što su dodatno unapređivane. I naravno da su ove veće imale maksimalnu brzinu do 110 km/h, što je do skora bilo nepojmljivo na našim prugama makar 30 godina unazad. Sve u svemu, za jednodnevnu vožnju, Rešavica je super

Dan 5. Troja – Bergama (Pergamum) – Izmir 2/2 Pogled sa akropolisa na teatar i moderni grad u daljini Bergama je moderni grad iznad koga je smešten antički lokalitet na brdu sa kog se pruža fantastičan pogled na grad i prirodu. Naravno, pogled nije razlog moje posete, već su to iskopine grada koji je imao drugu najveću biblioteku antičkog sveta, odmah posle aleksandrijske biblioteke. Dobar deo zasluga za to nosi činjenica da se u ovom gradu nalazila velika fabrika pergamenta (pergamena). Danas, dve su stvari koje na mene ostavljaju najjači utisak: Trajanov hram (nosi ima po caru Trajanu za čije je vladavine sagrađen) i antičko pozorište. Takođe u gradu postoji i mali muzej koji se obiđe za 20 minuta, a u kom su smešteni artefakti pronađeni na lokalitetu. Pogled na Trajanov hram I hram ima fantastičan pogled na grad u daljini Što se tiče lokaliteta, hram mi je interesantan jer je sačuvan dovoljno dobro da se može zamisliti kako je izgledao punom sjaju. S druge strane, pozorište je fantastično zbog mesta na kome se nalazi – na jako strmoj nizbrdici, a uz to je poprilično veliko. Takođe bi bilo interesantno pomenuti da je i pozornica, još onomad, bila montažna i sklanjala se kada nema predstava. U šetnji lokalitetom, upoznajem Turčina koji se predstavlja kao Ozi. Ima sedamdesetak godina, ali jako je vitalan poljoprivrednik, mada tako ne izgleda. Mršav i suv, u laganim svetlim, pomalo zaprljanim farmerkama, šeširom na glavi, naočarama za sunce i tirkiznom ogrlicom oko vrata, izgleda, u najmanju ruku, interesantno. Razgovor je počeo tako što me je zamolio za fotku, a onda smo pretresli moju rutu, turiste, njegovu porodicu, Turke kao narod i na kraju se rastali uz par saveta sa njegove strane kako da mi putovanje bude ugodnije i jeftinije. Primetio sam da mu je Engleski odličan, a po njegovom objašnjenju, za to su zaslužni američki vojnici sa kojima je provodio vreme u mladosti, a koji su bili stacionirani u Turskoj. Po rastanku sa Ozijem nastavljam obilazak još jedno pola sata. Spuštam se niz amfiteatar i krećem ka parkingu stazom koja se ređe koristi. Na njoj smo samo ja i par zmija. Kao laik rekao bih da su u pitanju šarke, najviše zbog toga što bih mogao da se zakunem da sam čuo ono šuškanje repom, te sam zato i obratio pažnju šta se to čuje. Da se nije prva pomerila u spaljenu travu koja viri iz kamenja, teško da bih kasnije i drugu primetio. Svakako ne volim da maltretiram životinje, tako da sam samo prošao pored njih u nadi da se neću svojoj novoj kući vratiti sa gostima u vidu krpelja. Bio sam srećan kad sam shvatio da ne moram da se penjem nazad Sa akropolisa silazim u grad, jer ovde postoji još jedna stvar koju sam želeo da posetim. U pitanju je Red Hall ili u slobodnom prevodu Crvena dvorana ili bazilika. Ona je ostatak jednog mnogo većeg sakralnog kompleksa koji je postojao na ovom mestu. Mada su ruševine u pitanju, zdanje koje je preživelo je poprilično veliko i za današnje vreme, a ogromno za vreme kad je izgrađeno. Toliko je veliko da je unutar ove bazilike izgrađena crkva u V veku. Takođe se pominje u Knjizi Otkrivenja, ali pošto ne baratam dovoljno temom, ne bih ulazio u detalje o tome u kom je kontekstu tamo pomenuta. Internet je vaši prijatelj Nažalost, sad je 18.25h i crkva je otvorena još 5 minuta što znači da neću moći da je posetim. Doduše, i spolja izgleda poprilično monumentalno. Krećem ka Izmiru i nastavljam dalje da se borim sa saobraćajem, a pre svega danas, sa vetrom! Vetar me je ovog celog dana tukao kao nezdrav. Pokisao sam ranije tog dana, a onda kad sam se osušio vetar je krenuo da šamara. Uvek vozim sa čepovima u ušima i muziku slušam bez problema. Zbog bočnog vetra od kog će mi stalno sa jedne strane zujati u uvetu, dok će mi motor tu i tamo, u naletima vetra i na momente, bežati podamnom, gasim i muziku, jer ne mogu da izdržim tu kakofoniju zvukova. Ipak, ulazak u Izmir je vrhunac. Ono što ja nisam znao dok nisam saznao je da Izmir ima oko 4,5 miliona stanovnika. Gužva na ulicama počela je bar pola sata pre nego što ću doći do obrisa grada. Sve se nadam i čekam da se raščisti i to me je držalo dok nisam shvatio da sam ustvari na ulazu u grad. Stajem sa strane, palim navigaciju i puštam je da me vodi do hostela u centru koji sam rezervisao ranije tog dana. Kakva agonija predstoji. Pročitajte sve opet ono što sam napisao o saobraćaju u Turskoj u prethodnom postu, pa onda to pomnožite sa četiri trake po smeru, dodajte dolmuše i sav ostali živalj u kolima, autobusima, na motorima i u kamionima. Vozim 90 na sat dok uvek imam nekog iza sebe i to na samo nekoliko metara. Za to vreme, tu i tamo GPS kaže skreni desno po 90’. PA KAKO DA SKRENEM DESNO PO DEVEDES’ PORED OVOGA MANIJAKA IZA OD KOG NE MOGU NI DA USPORIM!!! Agonija! Ipak, dobro je da znate da svaka agonija ima svoj kraj, pa tako i ova. Tu i tamo se pojavi neki kružni tok koji ti dozvoli da ispraviš grešku koju si napravio 4-5km iza, okreneš se u drugi smer i opet imaš samo još 15 minuta do smeštaja. I tako nekoliko puta i onda umesto da u 20h stigneš na cilj, stigneš negde oko 21h. Ali šta je to za tebe, kažeš sebi u bradu, sve ruke i sve noge su na mestu, a glava će već i sama da se oporavi. Dođeš do hostela i sve ti je ravno. Taman i 300e da su ti tražili, dao bi. Samo da ne moraš više da voziš po gradu. Srećom, cena nije bila 300e, već oko 15-16 evra za noć, a „sigurni“ parking odmah pored 2,5 evra po danu. Pošto je centar grada, pa još i subota, drago ti je da ti je motor parkiran na osvetljenom mestu i pod kamerama. Skidanje, presvlačenje i odlazak po večeru. Opet neki sendvič, ovog puta sa piletinom. Za svinju nisu čuli, makar u ovom lokalu. Pivo ne toče, makar u ovom lokalu. Šta ćeš, nekome je život majka, a nekom maćeha. Jedeš sendvič, pijuckaš kocu, slušaš žamor života u 22h i maštaš o krevetu. I pored toga, uvek se nađe snage za kraću šetnju po keju, kad si već tu.

Dan 5. Troja – Bergama (Pergamum) – Izmir 1/2 Kao po planu, budim se u 6h. Lepo sam se naspavao, a jutro je prijatno, tako da mi uopšte nije bilo teško da ustanem. Pre nego što se otvori muzej, a otvara se u 9h, u planu mi je da spakujem sve stvari koje imam i da nakon što posetim muzej uzjašem motor i odjezdim dalje u pravcu Izmira. Što se tiče lokaliteta Troja, odlučio sam da tamo ne idem. Mada je istorija grada podeljena u devet perioda i počinje oko 3000. godine pne, koliko sam pročitao, danas je na lokalitetu moguće videti samo ostatke zidina, mada ni one nisu baš najbolje očuvane. Konačni udarac ovom gradu zadala su dva zemljotresa u V verku nove ere i on od tada se više neće oporaviti. Sve je ovo dosta lepo predstavljeno u muzeju za koji mi je trebalo oko sat i po vremena da obiđem. Nekome ko je manji laik od mene bi poseta iskopinama možda i bila interesantna. Ja nastavljam dalje. Današnja krajnja destinacija je Izmir. Ipak, pre toga sam planirao da usputnu posetu mestu Bergama, odnosno gradu pod antičkim imenom Pergamum. Međutim, na predlog vlasnika kampa, odlučujem da svratim do gradića Ajvalik smeštenog na obali mora. Kaže gospodin da je lepo mesto i da prave super sendviče. Osim toga, i ribu lepo spremaju. Ovo sam i ja saznao pre nego što ću krenuti na put. Ipak, nisam do sad planirao da odem do tamo. Takođe bio trebalo da postoje is pravoslavne crkve pretvorene u džamije kada je došlo do razmene stanovništva između Turske i Grčke dvadesetih godina XX veka. Jedna od ulica u Ajvaliku Ja sam malo zalutao u dolasku, pojeo sendvič, kratko se prošetao po gradu i nastavio dalje. Mada deluje kao interesantan gradić, ne čini mi se išta interesantniji od bilo kog drugog primorskog gradića. A sendvič k’o sendvič, zasiti te i bude ti lepo Odavde nastavljam dalje za Bergamu. Sendvič po kom su poznati * Polako počinjem da sklapam sliku o turskom saobraćaju. Nije baš lepo naslikao u svojoj glavi. Jedan od prvih utisaka je da su putevi dosta klizavi, čak i bez kiše. Većina magistrala, a pogotovu u ovom delu zemlje, građena je od asfalta-betona gde je dominantni gradivni element krupno kamenje koje asfalt drži povezanim. Naravno, posle nekog vremena ovo kamenje se uglača i put zaista izgleda klizavo. Čak i kada spustiš nogu vidiš da đon klizi. Dodajmo na ovo da Turci jako brzo voze. I to samo po sebi nije toliki problem. Veća je neprijatnost što ih osećam na 2 metra iza sebe ako imalo spustim putnu brzinu. Ovo je pogotovu izraženo u situacijama kada je na semaforu crveno. Ja kada vidim da se menja semafor i da se upalilo crveno, puštam gas i kočim motorom. Turci, za razliku od mene, drže brzinu kao da se ništa ne dešava. I onda kad se približe semaforu tako da moraju da koče, onda baš koče. Dok ja lagano prilazim koloni uz Turčina mi na tablici. Dalje, promena svetla na semaforu je grozna, jer nema nikakvog upozorenja da će se to uskoro desiti. I sad, ti voziš 90-100 na sat i kad vidiš žuto gaziš kočnicu i moliš boga da ćeš da staneš na vreme. To naravno nije strašno ako se nalaziš na 200m od semafora, ali ako si blizu, već nije prijatno. Plus, težak motor, plus podloga klizava. I naravno, moliš boga da ovaj iza tebe nije u fazonu da proleti kroz crveno, jer crveno se bez problema ne poštuje. Ponekad zastanu oni, ali ako vide da nema nikoga da dolazi u susret, prođu kroz raskrsnicu kao da semafora nema. S druge strane, dešava se i da nas nekoliko stoji već 5-6 sekundi, ali jedan bolid samo prođe pored nas punim gasom. I za kraj, pomenuo bih činjenicu da vozači uopšte ne vole da menjaju traku pri preticanju. Umesto da pređe celom širinom vozila u levu traku, oni pretiču tako da je pola vozila tamo, a pola u tvojoj traci. Zašto? Eo ne znam majke mi. Ali to je neko nepisano pravilo. Kao što je pravilo da mu se pomeriš u stranu ili u zaustavnu traku, kojom god brzinom da voziš, kako bi on mogao da te pretekne. Kao što je nekad bila praksa na novosadskom autoputu dok nije završen. Ono što ja i dalje ne mogu da shvatim je zašto to rade kada postoji leva traka koja je u principu prazna.

Dan 4. Plovdiv – Čanakale – Troja Svanuo je novi dan. Budim se u 6h ujutru i krećem sa pripremama za polazak. Sve od kofera i torbi što imam rasuto je po podu. Rešio sam da pokušam da smislim malo pametniji način da se spakujem kako ne bih morao da svaki dan sve da skidam s motora. Zbog ovoga, spremanje traje duže nego idealno i tek negde oko pola 9 krećem dalje. Skoro ceo dan proveo sam u vožnji auto-putem. Pre nego što sam krenuo iz BG-a, čuo sam priče kako motoristi na putovanjima, oni koji često i daleko putuju, gledaju da im putna brzina bude oko 90-100 na sat. Nikad nisam sebe mogao da zamislim kako vozim tom brzinom. Ipak, imajući u vidu da me čeka dug put i da bi bilo pametno da se potrudim da uštedim što je više moguće na gorivo, počinjem da vežbam ovu „uzvišenu zen tehniku“ vožnje. Danas, uspeo sam da spustim brzinu do 110, ali ispod toga ne ide. Pošto sam u vožnji do Plovdiva imao ono rvanje sa motorom koje nisam uspeo da pripišem bilo čemu osim pritisku u gumama, odlučujem da ih malčice dopumpam. Koliko sam ih dopumpao ne mogu da se setim, ali kad sam krenuo dalje, činilo mi se da se motor bolje ponaša. Dva sata od pumpanja guma, stižem na granicu. Iz Bugarske lagano izlazim i dolazim do Turskog graničnog prelaza. Jako je velika razlika u izgledu. Kod Turaka u daljini se vijori velika zastava, a prelaz je moderan. Ne obraćam previše pažnje na okolinu i idem na prelaz koji je najprazniji. Ispred mene je oko 6-7 automobila sve ukupno (i pasoška kontrola i carina), a prilaz punktovima je oivičen ivičnjacima dovoljno širokim da samo jedno vozilo može da stane u traku. Za više, nema širine. Dakle, ovde nema preticanja kolone. Srećom, do pasoške ima samo 2-3 automobila, pa ni nemam potrebe ni da pokušavam da pretičem. Stajem ispod nadstrešnice, silazim sa motora da protegnem noge i tražim dokumenta. Gledam u krov i pitam se da li je moguće da je ceo izliven od betona. Tok misli mi prekida graničar koji me žurno poziva da priđem. Iza mene u redu nema nikoga. Ispostavlja se da je izgleda ova traka bila zatvorena već kad sam ja stao u red. I pored toga, Turčin ne pravi problem, već mi brzo pregleda pasoš, lupa pečat, definitvno zatvara prelaz i odlazi dalje svojim poslom. Za sada sve okej. Da nije sve savršeno, saznajem na sledećem šalteru. Zašto? Pa, potpuno sam smetnuo s uma da mi treba zeleni karton za ulazak u Tursku. Tuc-muc par reči i graničar me šalje do D3 šaltera sa desne strane da kupim osiguranje za Tursku. Cena, 30e. Ja se oko ovoga, ni malo ne nerviram. Ranije bih se pojeo živ. Jedino što me malo pogađa je to što s ovim njihovim osiguranjem ne mogu za Makedoniju, dakle janjetina u Mrzencima će pasti samo u snu. Nakon kupovine osiguranja, procedura je takva da se vratiš nazad kod carinika, on upiše broj tablice negde u sistem i slobodan si da ideš dalje. Slikam se, i nastavljam ka Jedrenama. Današnji cilj je Čanakale. Dobrodošli u Tursku Mada sam zeleni karton smetuo s uma, ono na šta nisam zaboravio je putarina u Turskoj. Dakle, tražim prvu PTT ispostavu kako bih otvorio nalog i uplatio lovu. Gledao sam cene pre nego što ću krenuti na put i rešio da uplatim 10e, pa ako bude potrebe, lako ću doplatiti. Takođe sam rešio da kupim i sim karticu kako bih imao internet u svakom trenutku. Najviše mi je potreban zbog mapa, ali i da prekratim vreme kad odmaram. Na istom mestu gde nalazim PTT, moguće je kupiti i karticu. Nego, nešto mi ovo preskupo deluje…? Cene sim kartica na samom ulazu u Tursku su astronomske! Mislim, ne pričamo o stotinama evra, ali pričamo o 75-80 evra za najjeftinije pakete, a to je 4-5 puta više nego što je redovna cena. Mislim se, močam vam niz kičmicu, nećete me zajebati. Menjam 20e, a i tu je gospođa htela da se me zezne za kurs, i od toga 10e uplaćujem na svoj nalog za putarinu. Dobijam karticu koju treba da zalepim na motor i to je moj tag za narednih 25 dana. Znate šta je preglupo? To što sam ja tražio za motor, a dobio pravu karticu poput platne. Tag je formata, u plastičnoj futroli. Gospođa je na futrolu zalepila onu traku što je lepljiva sa obe strane i ja sad to kao treba da zalepim na motor. Bar 5 minuta sam tražio način gde da je smestim, a da stoji kako treba. Na jedvite jade, kao, našao sam. Sedam na motor i idem dalje. Najviše dva kilometra kasnije, kartica se odlepljuje i odleće pitaj boga gde. Ja kočim, parkiram u zaustavnoj, silazim sa motora i prelazim na polovinu autoputa da je tražim. Petnaest minuta ja lutam bebo dok kamioni tutnje pored. Vide svi i mene i motor, nema problema, ali pri svakom njihovom prolazu mene ošine vetar tako da se zanjišem kao klatno. Naravno, karticu nisam našao. Kakva glupost. U potrazi za karticom za putarinu Ono što nisam znao je da sam otključao supermoć koju ću koristiti jako često tokom ovog puta, a to je parkiranje u zaustavnoj i ne jebanje žive sile. Rešavam da nema poente više tražiti, već da ću u nekoj sledećoj PTT ispostavi objasniti šta se desilo i tražiti da mi izdaju zamensku karticu. Račun sam, srećom, sačuvao. Penjem se na motor i nastavljam dalje. * Što se tiče puteva u Turskoj, moje je uverenje da se kroz celu zemlju može putovati bez korišćenja autoputa. Ono što je za nas autoput, za njih je magistrala. Dakle, dve trake po smeru uz zaustavnu sa strane. Jedina razlika u odnosu na autoput je što ove magistrale imaju mnoštvo ukrštanja u nivou sa drugim putevima, kružne tokove i dosta semafora. Naravno, i ograničenje je niže. Mislim da je maksimalna brzina 110, a onda je spuštaju na 90-70-50 kako se približavaš raskrsnici ili semaforu. Čim prođeš, ograničenje raste. Kuriozitet je ograničenje u gradovima ili prilazima gradovima koje je pazi sad, 82km/h Pa gde rođeni nađoste ova 2km/h presmešno dakle, da zaključimo, ako hoćete kroz Tursku i nigde ne žurite, u smislu nije neophodno da baš idete najbržim putem, mislim da lagano možete proći i bez taga za autoput. Čisto FYI, na autoputu je ograničenje 140km/h. Ima naplatnih rampi i kroz njih prolaziš sa 30km/h kako bi ti očitao tag, odnosno tablicu. Nažalost, ja ću se stresirati par puta oko plaćanja jer nisam znao da čita tablicu, razumeo sam da je kartica, odnosno tag, sve i svja, ali nije. Dakle, ako vam se desi da izgubite karticu, ne očajavajte. Samo vozite dalje, pa kad potrošite kredit na kartici, odete u PTT sa potvrdom koju ste dobili pri kupovini kartice i na osnovu nje će vam službenici dopuniti kredit. Ja svojih 10e mislim da nisam potrošio. Ono što je takođe bitno da znate je da često postoji kućica sa živim čovekom kome možete platiti i u kešu, kao što i možete uzeti karticu kao kod nas na autoputu. Ovo je uvek krajnja desna traka. * Nakon što nisam pronašao karticu, nastavljam da vozim. Poseta Istanbulu mi nije u planu, pa tako odmah kad se ukazala prilika okrećem na jugo-istok i pratim putokaz za Čanakale. Prolazno vreme mi je jako dobro i počinjem da pitam da li bih danas možda mogao da nastavim do Troje i posetim muzej. Ona je na samo sat vremena od Čanakala (ako i toliko) i bilo bi super kada bih uspeo danas i nju da vidim, pa da ujutru samo mogu da nastavim dalje na jug. Ipak, mojim lepim željama na put staje ozbiljno nevreme koje počinje oko 13.30h. Stao sam na pumpu da sipam gorivo. Proveravam telefon i vidim pitanje od ćaleta kakvo je vreme. U tom trenutku prva kap kiše me pogađa. Rešavam da nastavim dalje. Posle 700m vidim da nema šanse da ne pokisnem, tako da stajem ispod jednog nadvožnjaka da obučem kišno odelo, ali uspevam ne više od 200m da pređem pre nego što je na putu bilo jezero, a kamioni me zalivaju vodom iz kolotraga. Slabo vidim i brži su od mene. Šta da radim, isključujem se na prvom mestu koje sam video i tražim neki zaklon. Srećom, vidim neku radionicu koja ima nastrešnicu ispod koje je parkiran manji kamion. Radionica je zatvorena, a ja stajem i ovde čekam jedno 20 minuta da se vreme izluduje. Nakon što se "smirilo" vreme Nakon što se kiša primirila toliko da može da se vozi, nastavljam dalje. Ipak, jako brzo, posle samo par kilometara, a kad sam se popeo na brdo, opet kreće jak pljusak. Opet odlučujem da napravim pauzu na pumpi. Nebo u daljini je crno, a kiša lije. Parkiram ovde, pijem kocu i sat i po vremena gledam čas u nebo, čas u telefon. Ipak ništa od posete muzeju Troji danas. Novi most koji spaja Evropu i Aziju pod nazivom "1915 Čanakale" Kada je kiša poprilično oslabila, nastavljam dalje. Pratim putokaz za Čanakale i tamo stižem oko 18h po lokalnom vremenu. Jedino što me interesuje ovde je da vidim Trojanskog konja, slikam se i da nastavim dalje. Gradovi mi nisu nikakav prioritet na ovoj turi, a svakako sam našao kamp koji se nalazi tačno preko puta trojanskog muzeja. Tu sam i rešio da prespavam, a do tamo ima oko pola sata vožnje. Dva ata bez jahača Slikam se kod konja, divim se kako su ga napravili i odlazim da završim par osnovnih sitnica. Prvo, kupujem tursku karticu. Od saobraćaja nisam siguran šta sve ima, ali znam da ima dodatak za Whatsapp i Messanger i uz to 20GB interneta. Inače, poruke putem Vibera mogu da se šalju u Turskoj, ali ne mogu se obavljati pozivi. Bar ja nisam mogao, pa sam se prebacio na Whatsapp kad je trebalo da se čujem sa mojima. Prvi cilj dostignut Sledeća stvar je zamena love. Za 100e dobio sam „povoljniji“ kurs od 21 lire za evro. Dvadeset dana kasnije, cena 1 evra biće 24 lire. To je to, jedem jedan kebab s nogu i vraćam se na motor koji sam bezobzirno parkirao na ulici, poput lokalaca, i odlazim u Troju. Mesto koje sam pronašao je stvarno tačno preko puta ulaza u muzej, kamp nije veliki i solidno je prazan. Jedan nemački kamper i ja. Izdaju i sobe. Cena sobe je 35 evra, a za mesto za šator traže 15e. Uspevam malo da spustim cenu, na 12,5, jbg još se nisam navikao na odnos lira-evro, plus ovo mi je prvo kampovanje i ne znam koju cenu da očekujem. Na kraju krajeva, na savršenom je mestu, pa računam da i nije strašno preplatiti zbog lokacije. Još jedan kamper "sa stolicom" prokletinja, vukao sam je 20+ dana, a koristio 3 puta Razmeštam šator u roku od 10 minuta, tuširam se i ležem da spavam. Pred jutro temperatura je pala i postalo je hladno. Ipak, kad se zategnu učkuri na vreći, temperatura bude savršena za spavanje. Navijam sat za 6h ujutru kako bih imao vremena sve da spremim pre nego što se otvori muzej i proglašavam povečerje.

Odlične fotke