Dan pred povratak - rasprava u toku.
Nenad neće da čuje za Durmitor. Ja živ neću da se vraćam istim putem. Ubedjuje on mene da idemo uz Moraču. Nagovaram ja njega da pregazimo Žabljak.
Nakon poodmakle diskusije, konačno dolazim do verovatno jedinog rešenja:
- Aj ovako. Ja ću da poranim i u pola šest da krenem rivijerom. Onda lagano ka severu preko Žabljaka. Naći ćemo se u Prijepolju, pa zajedničkim snagama kući.
- Ok. A kad ja onda da krenem da bi se sastali u makar slično vreme u Prijepolju? – interesuje se Nenad.
- Pa... Računaj da ću oko deset sati biti u Šavniku (nadam se tome gledajući u kartu) i to bi otprilike bilo idealno vreme za tvoj polazak.
Nastavili smo da tupimo još dugo u noć, ali predlog je na kraju bio usvojen. Nalazimo se u Prijepolju i čekamo jedan drugog. Ostalo nam je samo da verujemo da smo se ispravno nabaždarili, tj. da ćemo na dogovoreno mesto stići u ne velikom vremenskom razmaku.
Nisam sačekao zvono u pet. Probudila me je pozitivna trema dvadesetak minuta ranije, koja je obično vesnik leta u nepoznato. Sve stvari sam spakovao još sinoć uz pomoć spiska sa početka priče koji je konačno precrtan. Tačnije - krug je zatvoren.
Vezujem bisage, kačim kofer. Palim i zagrevam mašinu. Jutro je hladno i još uvek je noć, ali vreme je za polazak!
Sinoć su u Petrovcu održane „Petrovačke noći“. Narod se izgleda tek u zoru umorio žurki. Na putu je brdo nakvašenih vozača koji svojom slalom vožnjom ne dozvoljavaju preticanje. Kao poštovalac dobrog provoda, njihova vesela vožnja me ne nervira iako me blago zabrinjava. U susret mi ide još veselija ekipa! Moderan i veliki automobil sa tektonski bezobraznim ozvučenjem. Njihova žurka još uvek traje, ali polako curi kroz šiber. Na krovu su dve polu gole devojke koje djuskaju i pevaju. Ostatak zatvorenog krova trpi deo njihovog veselja jer je karoserija pretpostavljam slaba da istrpi udare velikih silikonskih žlezdi. Iza njih je kolona od nekoliko vozla čiji ih vozači ne zaobilaze. A i što bi? Prizor je pravi Hefnerovski.
Ostatak rivijere vozim uz skoro nikakav saobraćaj. Crna Gora i njeni posetioci još uvek bale na jastuk. U Budvi su jedino momci iz JKP-a budni. Smeće se odnosi zorom, kao i svuda u svetu.
Dva dana pre polaska kući sam išao do Tivta. Jedna jedina uska uličica koja vodi obalom zaliva je bila puna kupača. Pojedinci su se bukvalno izležavali na crnom asfaltu. Ovog puta samo par biciklista i par penzionera sa novinama.
U Kotoru me mimoilazi konvoj skovan od desetak terenaca. Džip do džipa sa krovovima punim prtljaga. Ovo je već treći put da uočavam ovu istu ili bar sličnu ekspediciju.
Nailazim na otvorenu pekaru i uzimam par kroasana. Nek se nadju za uz put. Pekara deli baštu sa bircuzom koji vlasnik upravo otvara. Ostajem da popijem kaficu. Društvo mi pravi meštanin u poodmaklim godinama. Započinjem priču pitajući ga za put ka Nikšiću a on nastavlja:
- A gde ideš sine?
- Pa išao bih do nacionalnog parka Durmitor. Preko Žabljaka bih prešao.
- Blago meni, ti lepo idi do Risna pa odatle ka Nikšiću. Nov put za sever je aman gotov i još samo jedan mali deo nije završen, ali mislim da to za tvoj motor neće biti problem.
Oću da mu verujem, zašto ne? Pa nije on iz moje ulice pa da putnike namernike šalje uvek u pogrešanom smeru.
Jedan deo Boke već šamara sunce. Drugi je u dubokom hladu.
Posle Risna se odvajam, ostavljam Boku iza sebe i to sve putem koji je verovatno prvi budući crnogorski auto put. Sam, samcijat u cele tri trake! Putari su odlično poradili na označavanju trase. Svuda su znaci za ograničenje čijem broju dodajem 30 i tim zbirom opet lagano ulazim u krivine. I znacima verujem.
Od Draglja opet deonica nekog starog zaboravljenog puta i opet kolona. Neko me je prokleo kolonama na ovom putu. Našao sam ih bukvalno sve! Pretičem ih punim gasom jer ne mogu više da se kolonizujem. Čim vidim kolonu, oblije me znoj na nernoj bazi. Čujem kako psuju zamnom, ja ih blagodarim i dodajem gas.
Čep su napravili vozač autobusa i vozač cisterne sa druge strane. Jarčevi i da žele, sada ne mogu da se povuku. Sviram im u navratima, kako bi mi napravili još samo par milimetara jer mi je toliko dovoljno da se provučem. Preznaja me i moj vazduhom hladjeni konj koji greje kao sunce. Konačno prodjoh! Čak je i druga strana nadrndana i nezadovoljstvo opet okreće prema meni jer sam se ja uspešno izvukao. Nešto mašu rukicama – valjda prete! Ko zna od kada su tu? Možda od Nove Godine. Mašem im i priželjkujem da svi skupa proslave i sledeću.
Stižem do Slanog jezera nadomak Nikšića. Devet je sati. Zovem Nenada koji je spreman kao puška u hajduka i poručujem mu da krene za otprilike četrdesetpet minuta. Ja ću tada verovatno piti drugu kafu u Šavniku.
Nastaviće se...
