Wow! Nestvarno dobra staza. :o

Iz Kolašina se priključujemo koloni koja se spušta kanjonom Morače. Ista kolona nas drži kao taoce desetinama kilometara. Nikako dovoljno pravih situacija za preticanje. Put se pripitomljava i konačno naših pet minuta. Obilazimo toyotu pikap u začelju, cisternu, a zatim i ostale. Opet teramo naš tempo. Celu moraču gazimo u dahu. Ulazimo u Podgoricu - ulazimo u lonac. Temperatura je nepodnošljiva. U gradu se rade bulevari pa nas policija skreće sa pravca. Pak – man manevrima oko parkinga i javnih dvorišta zgrada, uspostavljamo kontakt sa našom maršutom. Na jednom od semafora koji su se klanski urotili protiv nas, sa idejom da nas svaki od njih zadrži bar pola minuta, bacamo dogovor da stanemo. Naravno, tek kada gradu okrenemo ledja. Nema svrhe stajati na užarenom asfaltu. Stali smo! Zadnju sedeljku smo pravili u Kralju kod porodice Martinović koju smo davno ostavili za sobom. Sumiramo i uporedjujemo utiske sa stidljivim glasom. Toliko smo dehidrirali da jedva govorimo. Tražim od Nenada vodu jer nemam bukvalno ništa za piće. U zagrljaj mi uleće vrela zelena flaša. Voda u njoj je vruća i za tuširanje. Iskapljujem pola litra. To mi je trebalo – vruća klot supa! Vadim par mantija koje su ostale nepojedene u Pazaru i proždirem ih kao kuče masnu kesu. Posle pola sata leškarenja po prašini nastavljamo put kroz drugi kraj grada, koji se takodje radi. U funkciji je samo leva dupla traka kojom svi vozimo. Interesujem se za drugu, desnu koja je prazna. Zaključujem da je završena, ali jednostavno nije puštena u promet jer joj fale joj trotoari. Bacam fintu na desno i ulećem u počasnu traku. Vozim sam raširenih ruku. Nenad nasuprot mene, kotrlja u gužvi. Pre Skadarskog jezera našem skromnom konvoju se priključuje i medved bavarac. U stopu nas prati dvoje ljudi na GS-u 1200 naoružanih do zuba. U mom kraju to je retka zverka, mada, nekoliko dana kasnije zaključujem da je to najprodavaniji i verovatno najpopularniji motor ikad (neračunajući hondin kab). Svaki drugi turista, bez obzira na etničko korenje jaše medu. Na raskrsnici se odvajamo za tunel Sozina i odradjujemo brzinski ispit. Naše kušlje vataju galop. Bavarc ostaje za nama. Verovatno su spori zbog naoružanja. Dolazimo do tunela i naplatna rampe. Lik u kućici pruža ruku: - Kol'ko karta? - Za bioskop? - uvaljuje rampadžija blago se osmehujući. - Aha! - sterilno i bez ideje da mu doskočim jer je umor pobedio i poboo svoju zastavicu u centar za govor. - Dva ipo evra. - Ok. Daj dve. Konačno ladovinka, ali ne toliko zavidna. Znam da smo blizu, ali prosto priželjkujem da ovaj prolaz kroz tunel potraje. Stigli smo! Pogled puca na obalu Sutomora. Blago sam hipnotisan prizorom, iako dosta veće oduševljenje ostavlja pogled na horizont sa prevoja petrovačkih strana. Još pre puta obećah sebi da ću aparatom uhvatiti taj momenat ali nekako se kasno setih. Nedugo zatim još lepši pogled na Buljarice. U kući smo mog prijatelja gde se smeštamo i brzinski razbacujemo stvari. Oblačimo opremu za brčkanje. - Nenade, jel idemo u vodu? - Odma ili sad? Skačemo na motore kojih kao da smo se uželeli za pola sata raspemanja i palimo putem do najbližeg dela obale... Nastaviće se...

Mozhda je puko negde, rashio se. Ume da brundachi kad se rascepi.

Bravo Hamerlo! Vidim da mi se smeshi Tara uskoro.

Odgovor ce uslediti u ovoj temi: http://www.bjbikers.com/index.php?option=com_smf&Itemid=53&topic=59870.0

Jes frka, a? ;D Popsi vragu! Mantije su pite od mesa nešto veće od žužu peciva. Porcija sadrži 10 komada. Pa fotke i nisu neke jer je većina hvatana iz vožnje jednom rukom. Takodje se nismo zaustavljali baš svuda gde je pucao dobar pogled. Hvala svima na komentarima.

Gazimo serpentine iznad Andrijevice. Najednom kolona. Neko nas je grdno izradio da ovaj put slabo posećuju automobili. Ovde su sada i autobusi i kamioni. Strašna gužva i metež. Pravi čep u sred nedodjije. Obilazimo kolonu lagano. I opet, pravo na braću policajce. Mašu nam rukom da se sklonimo. Tačnije da produžimo. Valjda su rešili da rasčiste ovaj lom. Posle kilometar i dalje obilazimo kolonu. Stajem da pitam „kolonaše“ šta se ovde tako bitno desilo. Odgovor mogu da okačim mačku o rep. Nemam predstavu na kom jeziku sam dobio informaciju. Nije ni bitno. Idemo dalje! Na oštroj krivini vidim neku matoru kuću sa širokim nezatvorenim dvorištem i odlučujem da stanemo, pijemo vode i slikamo se. Nailazi čovek, vidno noseći auru prijateljske energije: - Dobar dan putnici. Odakle ste? - Iz Kraljeva! - Onda smo naši. Vi ste u selu Kralje sada. Interesantno. Nisam ni znao da postoji selo koje nosi pola imena moga grada. - Ja sam Martinović! Svratite malo kod mene da se ispričamo. Imam domaćeg hleba, sira i rakije kao i domaćeg soka od brusnica. Red je da se okrepite. E pa Martinoviću mi smo već jeli kod Aguševića, ali smo veoma laki na domaće sokove. Smešta nas na terasu ispred kuće. Iz kuće izlazi njegova supruga da nas pozdravi. Za gospodjom jedno, drugo, treće... četvrto dete. Martinović je vredan čovek. Pitamo ga za gužvu. Interesuje nas šta se to desilo dole niže u Kralju. Po mestu našeg opisa on zaključuje da je u pitanju sahrana. - Sahrane u našem kraju su jako masovne. Tako je uvek kada neko umre. U Crnoj Gori je čast ispratiti čoveka. Onakvom ispraćaju bi pozavideo čovek i u dosta većem gradu. Posle odličnog soka i kafe kao i čašice polusatnog razgovora o istoriji, referendumu, klimi i još koje čemu, rešavamo da se rastanemo. I on nam skreće pažnju na Komove i da je greh proći ovuda i ne videti jedan od bisera Crne Gore. Martinoviću je drago što nas je upoznao, ali takodje žali što nismo upoznali još dvoje njegove dece. U slučaju da se duže zadržimo, biće ih i troje kasnije. Gazimo dalje ka Komovima. Dosta nanetog peska po putu tako da nema opuštanja iako su krivine i put savršeni. Nakon četiri kilometara od raskršća u Trešnjevici izlazimo na prevoj sa koga puca pogled. Planina Komovi se prostire u istočnoj Crnoj Gori između reka Lim, Tara i Drčka, a okružena je planinama Prokletije, Planinica i Bjelasica. Biljni svet je veoma raznovrstan i bogat zahvaljujući čemu je ovaj planinski masiv uvršten u potencijalna IPA (IPA - Important plant aeras). Na njoj se ističu tri visoka, moćna vrha koja grade celinu Komova: Kučki Kom (2487 m); Ljevorečki Kom (2453 m); Vasojevićki Kom (2460 m). Gore, u nekom kafiću, srpski jezik se ne čuje. Planinari, bekpekeri, biciklisti su se slili sa svih strana sveta. Prostor vrvi od turista željnih kolača u vidu čistog vazduha i netaknute prirode. Jedni voze, ostali se šetaju. Ovi u šetnji su dobro naoružani. Tu su čuturice, cokule, štapovi, rančevi velikih litraža, dodatni rančevi, podloge za spavanje, lične torbice... Svega ima i sve visi sa njih. Neko bi možda, kada bi ih video, pomislio da se zaratilo tu iza brda. Ostavljamo ih da u uživaju u planini i u svom teretu jer nemamo vremena za zadržavanje. Zvezda već naveliko peče. Spuštamo se ka Kolašinu. Ovi seoski putevi već uzimaju danak. Pošteno su nas naumarali, a slabo smo napredovali. Gazimo planinu nepuna tri sata; kilometara jedva preko sto. U susret nam dolazi neki stroj. Nešto gazi isti put kojim se mi spuštamo. Približava nam se, kao i buka koju nosi sa sobom. Iza krivine izleće Varadero. Pa nije valjda da on para goru? Iza njega još jedan, pa još jedan, pa dva... Verovali ili ne, celih dvadesetak identičnih varadera. Idu - voze kao jedan. Savršena kompozicija sa sve jarkim žutim prslucima na početku i kraju. Svi pružaju po dva prsta. Mi sviramo, mašemo rukama i nogama... Pružamo po dva prsta. Prolazimo kroz Kolašin bez suvišnih zaustavljanja. Imamo problem da nadjemo izlaz ka kanjonu Morače. Ništa nije obeleženo ili smo mi obnevideli. Lokalci pružaju ruku na onu stranu. Idemo... Nastaviće se...

Hvala ljudi. Znači podrška.

Sledeće stajanje Novi Pazar. Naravno ne čekamo dokumenta. Ona već putuju sa nama. Tražimo bilo šta otvoreno da se nalijemo kafom. Ništa živo ne radi. Lokalci na biciklama koji su valjda poranili u neku od fabrika džinsa nas šalju u baštu jednog hotela. I ona je zatvorena. Niz ulicu dalje, vidimo stolove i stolice. Jupi! Sedamo, a u tom i konobar izlazi: - Kakvu kafu imate? - Ne držimo kafu. Vi ste kod Aguševića. Imamo odlične mantije. Super. Daj! Čovek se vrati sa neverovatno dobrim i svežim mantijama. Baš mi je drago što smo omašili kafanu. Kaže da ništa ne radi jer svi praznuju Ramazan. Ok, sad mi je sve jasno. Pozdravljamo ga i nastavljamo. Vozimo dalje preko i niz prevoj posle Pazara. Natovarene mazge nestvarno dobro špiluju i upijaju put pod sobom. Ubrzo dolazimo i do našeg graničnog prelaza. Lik nam ne traži dokumenta već me pita za pantalone: - Jel ostaju cele i kad padneš u njima? Malo začuđeno ga gledam i odgovaram: - Pa nisam ih uzeo da bih rešavao misteriju. Hehhehe! Ajde bež'te! Ubrzo i crnogorska granica. Pospan lik nam daje brošuricu „Uspori, jedan je život“ sa kartom Crne Gore na poleđini. Odlično i hvala. Ni on nam ne traži ličnu kartu. Zaključujem da sam džaba kovao plan kod Raške da se nekako domognem dokumenata iz džepa. Pred Rožaje, sa leve strane puta, lepo parkirana pumpa, kafić i restoran. Multi-praktik! Sve u jednom. Tu se zaustavljamo da popijemo kafu/čaj kao i da dospemo benzina. - Za koliko si sipao? - baš me interesuje koliko je tenerica potrošila od čepa. - Za 7,5 evra. Ti? - I ja isto. Interesantno. Oba motora su natovarena trošila po 3,8 litara na sto kilometara. Za susednim stolom momci koji su stigli džipovima i kvadovima prepričavaju prethodno burnu provedenu noć. Interesuju se za naš put i predlažu nam da od Berana idemo levo preko Andrijevice i podno Komova, a ne desno preko Mojkovca kao ostali normalan svet. Takodje kažu da je put uvek slobodan i bez gužve, a i da je svojom fizikom interesantan za motoriste. Kupili su nas, kao i našu kafu i čaj. Ulazak u Andrijevicu – pust, prav put sa dubokim ograničenjem. Gazimo 60 preko. Odjednom sa leve strane izleće palica i vuče gospodin policajca za sobom. U trku su oboje. Stajemo, okrećemo se i vraćamo celih 50 metara nazad. - Znam, - rekoh mu - malo smo prekoračili brzinu. - Kod nas se za ovo kaže MAŠALA! Tražeći nam dokumenta (prvi koji je na ovom putu to uradio) ispituje naše namere. - Idemo na more! Momci iz Rožaja su nam rekli da nezaobidjemo Andrijevicu i da prodjemo podno Komova. - Odlična ideja, - kaže pretpostavljeni, - to je super put za motore. Dosta serpentina, prirode, izvora... Posle priče o svemu i svačemo od jedno petnaestak minuta, ne želeći da ga podsetim na prekršaj jer smo ga svi već zaboravili (mada ja još uvek ne) skupljam hrabrost i tražim dokumenta nazad. Izvinuo se što nas zadržava i poželeo sretan put uz opomenu da usporimo i da vozimo ozbiljnije. Hvala care. Ćao! Nastaviće se...

Pokušaću ovim putopisom da Vam prenesem utiske i opišem neke od doživljaja na putu kroz Srbiju, Crnu Goru i nazad. Jahači Nenad i Marjan (Invader-KV i Ugac) sa i na svojim ždrepcima (yamahe XTZ 600 iz '90. i XT 600 iz '89.) Uživajte! ;D Navio sam telefon da me trgne iz sna. Isti nikad nije zvonio subotom! Poštujući naviku, nije ni ovo jutro. Nešto posle četiri ujutru zove me zabrinuti Nenad: - Ajde! Jesi li krenuo? - Jesam, jesam. Upravo ovog trenutka. Daj mi još 45 minuta. Skačem s' ledja na noge. Obrnutim stilom starog kubanskog kralja Sotomajora, ali takodje sa dobrom ocenom. Rastrčavam se po kuci i uspešno prelazim nivoe. Prvi nivo lična higijena. Drugi - doručak. Proveravam spisak po poslednji put. Jedini neprecrtani artikli su četkica za zube i telefon. Ostali su da služe i ovog jutra pa kasne. Pakujem, precrtavam. Ostao je još poslednji nivo. Dosta teži od ostalih. Žargonski rečeno – kraljica. Treba spustiti svu gomilu stvari sa četvrtog sprata do motora. I da sam mula, ne bi mi pošlo za rukom. Kraljica je ipak pretučena, doduše iz drugog pokušaja. Napolju je još uvek mrak. Ispod, oko i iznad uličnog lampiona koji mi pomaže da rasteram tmušu, leti hiljade malih, zelenih skakavaca. Upadaju u torbu, uleću u kacigu... Sleću na guvernalu i sedište. Ili je u toku najezda ili samo žele da se provozaju do mora. Nema problema, imate kartu! Nenad me čeka ispred njegove kuće verovatno već sat vremena. Pokušavam da “premažem” moje kašnjenje nekim polu izgovorima: - Znaš da je bolje što krećemo sad. Evo polako se razdanjuje i biće bolje za vožnju. Ko da vozi ibarsku po mraku? A I vidiš koliko je ladno. Zamisli kako je bilo hladno pre sat vremena. Brrrrr (onomatopeja eskima bez bundice)! - Ma da. Kako da ne. Nemam utisak da sam ga ubedio... Gazimo već sat vremena. Nenad mi nešto signalizira. Svira mi. Šta li je sad? Kaže da idemo sporo i da bi mogli da pojačamo tempo. To mi reci prijatelju! Ja htedoh da se lagano razgazimo, ali očigledno nema potrebe. Cela dva od dva glasa za “zijuuuu”. Magistrala interesantno prazna u našem pravcu. Niti koga da prestignemo, niti nas ko pretiče. Svi su u suprotnoj traci. Nešto oko Raške razmišljam o svom famoznom spisku. Imam interesantan pristup pakovanju za ovakve i slične vožnje. Prvo razdelim stvari u nekoliko celina. Na primer: hrana, lična higijena, moto oprema, garderoba, ostalo... Popunjavam danima kako mi šta padne na pamet. Onda, na dan pakovanja, isti spisak precrtavam providnim markerom stvar po stvar kako kojoj nadjem mesto u koferu/bisagama. Providnim, jer će mi isti spisak poslužiti da sve stvari vratim sa putovanja (naravno bez klope). Tog drugog puta, spisak precrtavam hemiskom olovkom. I u toku prelistavanja tog spiska onako u vožnji, u glavi – ŠAMAR! Pa ja nisam poneo dokumenta! Stajem na prvom proširenju pored puta. Nenad po mojoj reakciji već zaključuje da sam nešto bitno zaboravio. Nemam vremena za nerviranje. Postoje samo dve opcije: da se vratim, pa da žurim nazad (hmmm, neće biti zdravo), ili da probudim ćaleta da uhvati prvi bus za Novi Pazar i da mi po vozaču pošalje dokumenta. Winner! - Zaboravio sam ličnu kartu, saobraćajnu i dozvolu. Hvataj prvi bus za Pazar i šalji to. Ja ću da ih čekam tamo. Taman imamo vremena za doručak. - Bravo care! Krenuo si u drugu državu bez dokumenata. Tu, tu, tuuuuu. Prekida razgovor. Nadam se da je otišao da ih traži. Prepipavam džepove u krug po ko zna koji put. Prevrćem i torbicu. Ništa! U jednom trenutku prosvetljenje u vidu misli od juče: U slučaju gubljenja torbice, dokumenta će ostati sačuvana ako budu odložena u unutrašnji džep od jakne... To je to! Tu su! Zvoni mi telefon. - Pa nema ti nigde tih dokumenata. - Ma šta ti je ćale. Samo da vas probudim da ne zakasnite na put i da vam kažem da je do sad sve u redu. Nisi se valjda primio? - Ma idi bre. Kakva glupa šala. Slažem se da je glupa. Mada, da ona ne odnese titulu glupe, ja bih se istom okitio. Tako da šalu krstim u korisnu! Nastavice se...

Au bre. Drzh' te se!

Ma opushtencija Acimo. Nikog ja ne mrzim, samo konstatujem tvoju energiju pisanja.

Ne butajte po pandorinoj shkrinji. Bash je bila uredno odlozhena. ;D

Podsecash me na debelog zmaja. Shteta shto ste se mimoishli na forumu. On osho, a ti dosho.

Pa poklonio si je.

Koji si ti fenser. ;D

Ovo shto lichi na ulicu je zapravo kanal otpadnih voda, a ova ostrvca su predstavljala jedinu suvu zonu od trotoara do trotoara. U gradovima starog Rima kanalizacija nije bila bash nasrecnije reshena. Prvu ozbiljnu kanalizaciju i podzemni odvod ljudskog otpada reshio je grad London u skorijoj istoriji. (izvor: Discovery chanel - neka kanalizaciona emisija ;D) Sori za ovu malu digresiju. Chekamo nastavak.

Mozhe li se u Albani sa starim pasoshem? I treba li josh neshto od dokumenata (zeleni karton...)

http://putevisrbistana.wordpress.com/2010/08/16/moto-skup-zlatibor-nepostujuci-magistralu/

Jesu li josh nekom slike "broken". :'( Strashno... zaplakacu. Vidim Patkove slike, a Kominih samo par.

Strashno drug. Nemam rechi. Relativno slichna situacija od pre 7 dana tako da cu ovde da je opishem da ne otvaram novu temu. Vozim Zhichkim putem ka Kraljevu (pravac od 4 km) i teram oko stotke. Sve chisto, nigde zhive dushe. Snimam fapa plavog na oko 500 metara od mene. Delimo isti pravac i smer. Strashno je nagnut na desno jer je sva drva sa leve strane karoserije pretpostavljam prodao. Prilazim mu na oko 100ak metara i vec vozim 60. On ne ide brzhe od 20. Krecem u preticanje, raspaljujem opet po gasu (dobrih 50 metara odaljen od njega jer je sve chisto) i na nekih 10 metara razmaka izmedju nashih vozila, majstor mota pun levi (bez ikakve signalizacije) i zatvara me zheleci da se ubaci u neku sporednu ulichicu. Ispod kacige vrisak... aaaaaaa! Blokiram i prednji i zadnji tochak. Pushtam. Opet blokiram. Non stop naginjuci se na levo, ali opet latentno prilazeci fapu. Zaobilazim ga bukvalno na pola metra i ulecem u dvorishte neke perionice i zaustavljam se ispred izloga. :o Istog trenutka skachem jedno metar sa motora i pochinjem da se vrtim (skoro da trchim) u krug po dvorishtu. Vozach kamiona stao na sred ulice ukopan, valjda je shvatio shta je uradio i ne pomera se. Neshto gestikulira, ali ga ne razumem. Verovatno kazhe da me nije video (da nije ni pogledao). Iza njega staje vozach kombija koji je celu situaciju pomno propratio i psuje ga na 3 jezika: - "Gde ti je zhmigavac majm#$@@no! Zar da legne ispod kamiona zbog deb%$$a!" Vidim da se lik odseko skoro kao ja. Ja nem, a i zbog moguce guzhve pokazujem kamionu da ide dalje... :-\ Nakon svega sam rezimirao situaciju. Za nijansu sporija vozhnja bi me dovela u istu ili slichnu situaciju jer bih krenuo u preticanje dosta blizhi njemu i tada bi me verovatno josh grdje iznenadio. Glavna greshka, smatram, je to shtu mu nisam svirnuo. Mozhda bi ga to nateralo da baci pogled u ogledalo. Retke su situacija kada ne signaliziram i zvuchno, ali eto, bash tada nisam. Jbg. PS. Oshtar ivichnjak ispred perionice je vlasnik ochvontao krampom i prepravio u blagi nagib. To me je spasilo sigurnog pada.

HAhhahaa! Al ga nadje. ;D

Ista situacija, isti tunel. Chini mi se vracanje sa AT vs ST. Tako da Staline nisi jedini. Stvarno bi mogao neko da razjasni ovo. Ne znam kako svetlost i vid mogu da utichu na unutrashnje uho i centar za ravnotezhu.

^ Reche ti ja u tvoj temi da smo vas primetili. Pozdrav!