Dan 4. Vranjak – Biogradska gora – Vranjak Dan sa izmešanim osećanjima. Od melema za oči i dušu, preko orijentacionih grešaka koje su nas kaznile asfaltom od skoro 60 km, do trovanja hranom (ko da sam prvi put u planini). https://docs.google....nclk/edit?pli=1 Gps (čitaj telefon), mi je crko na 20-30 km u povratku na delu koji smo već prošli pa linija nije prekinuta ali definitivno nije neko pouzdano rešenje. Dopunjavamo se tako što drugi (sličan android model), ne koristi dok se ne isprazni predhodni pa se nekako izgura dan od 130 km. Ja uglavnom koristim aplikacije za vožnju bicikla koje su se pokazale dosta dobre. Exman ima "pravi" gps ali on nije tu (i onako ne ume da ga čita), pa nam nije od pomoći. Prognoza za taj dan nije obećavala, pa smo se spremili i za koju kap kiše. Ako se po jutru dan poznaje.. Najbolji frižider na svetu, u dvorištu doma. Konji su spremni. I možemo da krenemo. Izvor Biogradske reke Zekova Glava ostaje iza nas i posle par nedoumica izbijamo na Sisko jezero. Karlo pozira za mis jula. Posle (malo dužeg), muvanja po stazama u okolini.. .. pravim orijentacijsku grešku (potpuno van treka), povučen jačim putem za koji sam mislio da će me dovesti do Kolašina. Kad sam shvatio gde se nalazim bilo je kasno i komplikovano za povratak. Tucanik, a kasnije asfaltni put nas je odveo u sela prema jugo-istoku (a trebalo je na sevezo-zapad), što je rezultiralo silazskom u Berane i kaznom vožnjom glavnom magistralom okolo do ulazska u nacionalni park Biogradska Gora. Ružno i stresno, bez slika Konačno no Bigoradskom jezeru, odmor.. i opet srećom na domaći teren koji nas preko prevoja čudnog naziva (i još bolje lokalne priče), odveo nazad na poznatu stazu prema Vranjku. Usput smo svratili do sedla gde vodi staza prema Pešića jezeru, ali smo od istog odustali jer su počele munje i gromovi da tuku okolo, pa smo se ipak sklonili prema dolini (kako bi nam preživeli CDI-ovi ), Te večeri sam samo-zadovoljno uz čavrljanje sa austrijskim biciklističkim parom utovario u sebe veću količinu hrane, između ostalog i sir koji nosim u rancu zadnjih 4 dana. Kakva početnička greška. Kao ubrzana reakcija u svetskim okeanima koja se pokreće vetrom, slanitetom, temperaturom, konfiguraciom dna, karliosivom silom.. tako je moj stomak reagovao munjevito. Sledećih par sati sam proveo u intimnoj prostoriji gurajući glavu tamo gde inače stavljam dupe. Uz manje prekide seanse, to se ponavljalo nekoliko puta u toku noći ali na kraju sam jutro dočekao potpuno "čist" i delimično oporavljen. Zadnji put mi se isto desilo u Nepalu 91. godine pri povratku sa Anapurne IV, gde sam čim smo sišli sa brda, posle više od mesec dana bez mesa, navalio na sušeno jakovo meso u lodžu gde smo noćili. U toku noći sam se probudio u hladnom znoju, nekako oteturao do lokalnog rižinog polja (nisam stigao dalje), i na oba otvora istovarao sve iz sebe neko vreme, nedefinisano u vremenu i prostoru. Molio sam boga da se ne onesvestim jer bi me ujutru našli u sopstvenim **vnima. Nadam se da ću sledeći hepening tog tipa sačekati u istom intervalu. Nastaviće se.

Dan 3. Trešnjevik – Štavna – Trešnjevik – pl. Dom na Vranjku (+ vožnja do Zekove Glave) https://docs.google....Wkzd05KLUk/edit Ja sam skoro sve terene koje smo u ovom putu vozili već poznavao sa stanovišta hodača / planinara i nekoga koga prvenstveno interesuju visoke stene i tehnički problemi uspona na lokalne vrhove. To je često bilo zimi tako da nisam to gledao očima enduro vozača i otvaralo je neka pitanja. Većinu ovih staza je moj drug Jone (http://ciklonaut.com/ ), obeležio, markirao i topografski obradio a isti su u lokalu nazvani „Top biking trail“. To je projekat Ministarstva turizma Crne Gore o popularizaciji aktivnosti u prirodi za koje je Crna Gora idealna. Pošto sam malo vozio biciklo sa Jonetom, znam da lako zalazi u terene koje bi ja za biciklo nazvao poteškim, jedino što mi je ostalo je da obeležim isti za moj gps i nada da ćemo moći motorima da prođemo tamo gde su oni eventualno bicikle nosili na leđima. Bojazan se ispostavila bezrazložna i tehničkih problema skoro da nismo imali. Naveći deo tih trekova su makadamski putevi a nešto malo su i staze i bogaze sa kojima (prvenstveno zahvaljujući upornom Exman-ovom drilu u Miljakovačkoj šumi), nisam imao problema. Karlo duže vozi i ima lakši motor, tako da ni on u osnovi nije imao problema. Od Trešnjevika (sedlo između Kolašina i Andrijevice na cca 1.600 m), širokim dobro makriranim makadamom prema Štavni, prevoju sa severa ispred Koma Vasojevića. Odatle uz brdo koliko ko može i nazad opet na Trešnjevik pa barem u početku ponovo dobrim makadamom na sever prema Bjelasici do pl. Doma Vranjak. Zastoj u saobraćaju Čisto da se malo slikamo. Dalje dokle se može točkovima. Nazad prema Bjelasici, Komovi ostaju iza nas A naša prašnjava radost ispred. Katuni Krivi do Kuća ili brod? U stvari je planinarski dom Na momente malo grublji teren Planinarski dom Vranjak i domar Veso, čekaju svoje najavljene goste. Još malo vožnje prema Zekovoj Glavi Sutrašnji put prema Biogradskoj Gori Konji gizdavi I u povratku još mali bonus, čisto da opet taknemo 2 soma (2.093 m) Karlo: ima li ko jači ođe?? Nastaviće se..

Dan 2. Bukumirsko jezero (Žijevo) – Vuče potok – Carine (Komovi) i dolinom nazad. 68 km. Drugi dan smo u početku vozili istu turu, samo smo na Širokaru nastavili izohipsom levo prema Vuče potok-u. Nisam znao stanje terena i bilo je pitanje da li ćemo proći sa našim motorima. Ali **beš ga, šta je put ako nema barem malo avanture. https://docs.google....DFmTGl5U0k/edit (klikni gore desno na teren) Vidi se jedan od Komova, današnji cilj. Put je u početku dobar čak sve do nivoa Krivodoljskog katuna, a onda sve lošiji do Vuče potok-a (na mapi piše Vučiji potok, ali ga meštani ne zovu tako), kritičnom mestu današnje vožnje. Ipak mislim da bi dobar 4wd prošao. Ispostavilo se da sam džabe brinuo, samu uvalu smo prošli bez nekih problema (očekivao sam se balvane, velike nanose peska i zemlje, rupe i svemu što posle kiša treba očekivati na takvim mestima). Kroz samu reku smo oduševljeno projurili, gas uz brdo i zaboravili na fotografisanje. Žijevo je sad iza nas.. Komovi ispred nas.. Čim smo izašli iz rupe, zavrnuli smo desno do Bindža katuna, odakle puca lep pogled na Prokletije (ali o njima drugi put...). Karlov mezimac odmara. Ljudi i stoke je sve manje, letnji katuni ostaju prazni.. Trava i korov caruju I poneki cvetak. Nazad do sedla i dalje prema Carinama, gde nas čeka.. Slika govori hiljadu reči. Knjaz Nikola, hrabrom plemenu Kuča 1.900 godine. Odatle još par stotina metara uz brdo, prema katunima Carine, čisto da taknemo liniju od 2.000 m. Nazad do ivice šume i dobrim šumskim putem (kroz nekoliko potoka), do asfalta prema Veruši i dalje prema kampu. Al, priči nikad kraja, pa ko ne bi bio gladan.. U tu svrhu čim se dokopasmo sela eto nas u kafani.. U alpinističkom kampu nema odmora, sat ranije u steni je bila jedna povreda, pad na leđa u 2. cugu (slomljen lakat i naprsli 2 / 3 lumbalni), pa sam se uključio oko organizacije spašavanja i evakuacije. Sve je na kraju ispalo kako treba, povređeni je spakovan u nosila, heliš je došao taman pred mrak a mi zadovoljni što nismo istog morali da nosimo par sati po kraškim poljima u dolinu. Naravno uveče vatrica i pivo. Nastaviće se...

Izveštaj sa ture na: http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/103919-crna-gora-bez-asfalta/

Hvala, probaću da naučim, ne garantujem za rezultat.

Već neko vreme gomilam fajlove i slike sa lokalnih prašnjavih puteva (samo me takvi i interesuju). Taj program ima radni naziv “SRBIJA BEZ ASFALTA”. Znao sam da će toga biti puno, ali potencijali su daleko prevazišli moja očekivanja. U nekim narednim pričama više o tome, a do tada o nekoliko dana prašinarenja kroz Crnu Goru, tako da ću ovaj post (kako bi se držao konteksta čak i po cenu da ispadnem nemaštovit), nazvati “CRNA GORA BEZ ASFALTA” Masiv Žijevo (na mnogim kartama nepravilno označeno kao “Žijovo”), je jedan od naj-nepoznatijih i najmanje“komercijalan” deo Crnogorskih planina. Po mom mišljenju totalno ne zasluženo. Sa druge strane sam zadovoljan što je tako, čini mi se da dobijam više “mog” u tom prostranstvu. Gomila vrhova koji prelaze 2.000m, nekoliko malih ali dubokih jezera koje u letnje vreme mame svojom zelenom bojom ali I odbijaju hladnoćom. Bez preterane infra-strukture, nema planinarskih domova, bivaka, hostela I svega onog na šta smo navikli u nekim drugim masivima. Uglavnom ga posećuju planinari I alpinisti navikli na asketske uslove I minimalistički pristup. Ono čega ima dosta u toj lepoti, su šumski I planinski putevi I staze, sasvim dovoljni za gorštake koji tu žive u letnjem periodu I njihove četvoronožne prijatelje I sluge sa malim I velikim ušima. Ti putevi su često neprohodni za najbolja 4wd vozila, ali prijateljski nastrojena prema lakšim enduro motorima , iliti 1 wd dvo-točkašima sa malo jačim kramponima I većim točkovima. Na put smo na kraju krenuli bez Exman-a, koga su zavrnuli na poslu, tako da smo Karlo I ja podneli sve vetrove sudbine koji su nas nemilice šibali u ovoj avanturi (o kafanskim iskušenjima da ne govorim). Iskoristili smo tradicionalni alpinistički kamp koji svake godine u slično vreme organizuju prijatelji iz Podgorice ( http://www.montenegroclimbing.net/), I proveli nekoliko lepih dana na toj planini. Do Bukumirskog jezera se“opušteno” stiže bilo kojim autom (Bg – Kolašin – Mateševo – Veruša , zadnjih 5km oprezno I polako, ili Bg – Podgorica – Veruša sa juga znatno boljim alidužim putem), ali za nepunih 400 km sa severne strane nemojte planirati ispod 8h. vožnje. Od Bukumirskog jezera običnim autom “ko po jajima” još kojih 500 mdo lokacije kampa. Naprotiv, bilo koji enduro ili kros motor, okolo šparta sa veseljem. Naša prva tura je izgledala ovako: (klikni donji link) https://docs.google....WQyS1AwTlk/edit(kad se otvori trek, gore desno klikni na “Teren”) Od Bukumirkog jezera ima malo interesantnog asfalta (uzak I krivudav put), dok se ne spustimo prema dolini Veruše. Odatle prema Širokaru dobrim makadamskim putem po nečemu što povremeno liči na mesečev pejzaž. Taj deo je poznat I kao “katuni Lakovića” ili po starinski “katuni Ljakovića” Sa sedla se put račva, levo prema Vuče potok-u (tura za sutra), I Komovima, pravo dole prema Rikavačkom jezeru. Mi idemo dole. Tu je put malo džombav ali se lanagnom vožnjom bez problema siđe do Rikavačkog jezera. Posle malo kuliranja, idemo dalje prema naselju „Korita“, preko sedla skoro na 1.900 m, opreznijom vožnjom čuvajući gume (bar prvi dan...), odatle vozimo uglavnom niz brdo sve do naselja „Korita“, gde smo odmorili kod lokalne crkve i naravno ogladneli pa jel‚te udarili po lokalnim specijalitetima čisto da damo ocenu Odatle uskim asfaltom prema selu Delaj,nastanjenim uglavnom albanskim življem katoličke vero-ispovesti i fascinantnim polgedom na kanjon Cijevne, inače 500 m. nizvodno graničnom rekom C. Gore i Albanije. Na račvanju te doline (vidi se na slici), postoji put koji ide iz Gusinja (C. Gora), duž CG-A granice skoro do Skadra po atraktivnom terenu injime se može ponovo na sever do doline Teth, alpske doline sa albanske strane Ropojane (inače planirani deo ture za nastavak prašinarenja ovog letagospodnjegJ) i lepim obeležjem na još lepšem mestu odatle još malo kombinacijom uski asfalt –makadam do sela Momče i nazad do Bukumirskog jezera. Ove ture su slikane idiotom, tako da nemojte očekivati bogznakakav kvalitet. Nemam ambicija za umetničkom fotografijom ali kao dokumenat će biti ok. Nastavak sledi.

Odlično... Donji link je baš sa brane Mratinje. Po nekad baš volim svoj posao.

Bravo!

Evo kako to izgleda na biciklama: http://blog.b92.net/text/3562/Mirpa%20Tebra%200820./

Karlo i ja idemo za vikend na vožnju po Valjevskim planinama (Jablanik, Medvednik, Tornička Bobija, kanjon Trešnjice). Imamo jedno mesto za motor na kamionetu, ako je neko zainteresovan. Naravno svi su dobro došli na terenu, to je inače predivna priča. Kad: subota ujutro - nedelja veče Spavanje: Dom na Debelom Brdu (cca 500 din), ili šator pored doma za dž Put: Bg- debelo brdo - bg na pik-up,sa natovarenim motorima oko 1.500,oo din po čoveku (na bazi 3 motora i čoveka) Hvana: Dom ima kujnu, šporet i sve šta treba, ili lokalna kafana na magistralnom putu (700 m od doma), ili sendviči iz ranca... Ture: 2 dana po 60 do 80 km, uglavnom po dobrom makadamu, osim ako negde baš želimo da zastranimo. Potrebna oprema: klasika od roštilja. (svetlo, prva pomoć, alat za teren i sl..) Ako je neko zainteresovan jeviti se na moj br. 0698401460 ili na pp.

Ne odustaj, vredi videti.

Molim organizatora da me prebaci iz "B" grupe u grupu "Teškaši". Mali motor mi neće biti spreman do početka žuraje. Hvala...

Bravo momci ! ja sam se pomalo muvao po centralnoj aziji, ali ne motorom, pa se nadam da ću uspeti da nagovorim par entuzijasta (čitaj budala), da to ostvarimo sledeće godine. Pamirski trakt je posebno atraktivan, žalim vam sreću.

Glinara u nedelju. Šta reći...a ne zaplakati.

Miljakovačka šuma juče. Ljigavo.

Exman, Karlo i ja smo se juce malo vozali po Pescari. Razne podloge, odlican trening. https://docs.google.com/file/d/0B3hmHOETNGy8WkxpTVR6Y3NtSjQ/edit?pli=1

@ Alp: Zaista bi bilo dobro da imamo skolu enduro voznje, ali... Moje skromno misljenje je da su osnovne tehnike najbitnije. One su prisutne i kada postanes okoreli hard vozac. Na njih se vremenom, kako ti rastu apetiti, samo nadogradjujes. Medjutim, ta skolica... nije to tako jednostavno. Velika je odgovornost biti instruktor u pravom smislu te reci. Mozda je za sada ipak bolje da se apgrejdujemo ovako medju nama. Takodje, svako moze da odgleda filmice kao sto su "Dual Sport Riding" i brdo drugih po internetu i onda sebi zadas lekciju, ili dve za jedan trening. Bitno je raditi predano i korak po korak. Tacno, treba krenuti od bazicnih stvari, stvarati dobru podlogu za sve ostalo, talenti koji prevaziu osnove se brzo pojave i ides dalje koliko mozes i znas. Vremenom se rezultati mnoze. Pojam *instruktor* ima dva osnova: - formalni (specijalisticki deo u okviru predmetne asocijacije i opsti deo u visoj trenerskoj ili na dif/u u moje vreme), - i ne/formalni, koje bi mogli da *pokrenemo*, jer iskusnijih vozaca nema preterano puno i vi uglavnom znate kome bi poklonili poverenje cak i ako nema zvanicne papire.. A kada se tocak pokrene, nekako je logicno i da se to na nivou sportskog saveza i ozvanici, ali do tada ima da se gusla. Odgovornost?, tacno, ali posvecenim ljudima koji znaju svoj posao nije problem da odgovornost prihvate, jer tu i jeste osnovna razlika. Brzo se pokaze da li vredis posebno u uslovima konkurencije. Ja u drugim aktivnostima to radim skoro 30 godina i vremenom ti taj teret postane normalan. Uostalom, nije sve u tome da samo dajes, nesto i naucis u tom procesu, dobijes iskustvo koje i instruktora oplemeni. U enduro oblasti je skoro sve receno a mi toliko malo znamo. Ajde da pocnemo da prelivamo znanja od onih koji imaju vise.

Pričam po malo sa drugarom. Samo ovaj forum ima preko 28.000 članova (znači postoji tržište), i re‚ko bi da barem polovina te populacije ima "eduro "motor ili motor koji bi sa manjim izmenama to mogao biti. Takođe primećujem da raste interesovanje za off road vožnju. Verovatno ljudi brzo izgustiraju asfalt u svom kraju pa im ovo izgleda kao proširenje slobode, novi vidici itd (što i jeste). Zvanične auto i moto škole svoj posao rade kako rade, crne statistike su nemilosrdne. Verovatno ima više razloga zašto je to tako da ne zalazim ali škola ili kurseva ENDURO vožnji kod nas nema. Neka me neko ispravi ako grešim. E sad, ja nisam čuo da je kog nas neko poginuo u šumi. Nema drugih učesnika u saobraćaju, sve zavisi od tebe, brzine su male, uglavnom voze iskusniji vozači ali opet mi se čini da tu postoji ogromna praznina koju ili nema ko, ili nema interesa da ispuni. Ja sam već mator momak, nisam baš iskusan ali se snalazim. Mnogi od nas nemaju dovoljno vremena ni para da po 6 h. dnevno vrte po livadama i potocima kako bi sami naučili trikove. Za mene je znatno produktivnije da mi to neko sa znanjem / iskustvom / autoritetom / dobrim pedagoškim pristupom, pokaže ( i naplati naravno), nego da 6 meseci pokušavam na pogrešan način da preskočim balvan. I nemojte sad ono "samo ti peglaj, samo će ti doći iz dupeta u glavu", jer to često nije istina. Druge "outdoor" aktivnosti (posebno one koje imaju i dobru dozu rizika), imaju svoju hijarajhiju i metodologiju školovanja. Kod nas se to svodi na "da li sam dobro shvatio" yutube neke strane komercijalne školice. Čini mi se da je došlo vreme da se u ovoj oblasti uvede neki oblik obuke (za one koji hoće naravno), od početne do napredne. Tako bi brže napredovali, smanjili broj potencijalnih povreda, popularizovali aktivnost a neko od boljih i posvećenijih vozača bi mogao da zaradi koji dinar. O mogućnostima potencijalnog "enduro turizma" neću govoriti, dosta vas je već o tome razmišljalo a neki su i probali. Ovo je tema uz čiju pomoć bi trebali da motivišemo prvenstveno klubove, organizatore, dobre vozače, bivše ili sadašnje takmičare i sličnu populaciju da se uključe. Korist bi mogla biti zajednička.

Mogu li ja sa TT600R da se ubacim u "B" grupu? Jes, da sam malo preko sa kubikazom ali i nemam baš takmičarskih ambicija.

Slike od nedelje, ista meta isto odstojanje, malo interesantniji (raskvašeniji), uslovi.

Juče, miljakovačka šuma. Malo kišice, taman da su okreti na tesnom lakši. Eks man je tu napravio svoje igralište. Odličan teren.

CCC, tako je to kad ides bez podrske.. Turi pozadi neki nosac pa da peglamo.

Nije, ovo je neka od "modernijih i malo težih" smeri ali svaka čast za zub. Ja povremeno navraćam na Romaniju ali evo sada imam još neki razlog, ako će drugari da nas sprovedu gde ja mogu da provezem... Ako ne, nema veze, popiću pivo i družiti se sa novi ljudima.

Romanija je zakon, ima tu svašta nešto. Na primer. Ko zna, prepoznaće.

Evo kako izgleda deo te ture na težem motoru.. http://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/100473-photo-story-22032014-kraljev-sto-rior-ravna-gora/page__st__20