Ја не знам да ли прође једна година а да у Пожаревцу не страда неко од колега. Искрено саучешће породици и пријатељима страдалог.

Од када сам одлучио да купим Строма слушам приче кочнице овакве кочнице онакве. Мени после кочница на чоперу Стром има много добре кочнице. Од првог дана, од када је код мене, користим синтер плочице, редовно мијењам уље у кочионом систему и Богу хвала никад проблема није било. Било је ризичних ситуација, али увијек сам се зауставио на вријеме (ја чак немам ни АБС).

Мислим да је пироман отишао из Гроцке, можда не баш својом вољом

Само лагано и опуштено Том маршрутом планирам и ја да возим. П.С. Учинио си ми велику част што си моју налијепницу ставио на кофер

Моја везаност за покојног стрица је била велика и јака. Нажалост, Бог га је узео много прије него што смо планирали па сам, ето, хтио њему да посветим и путовање и путопис. Све што се деси на путовању чини га посебним и јединственим. Оно је љепше кад је више добрих ствари него лоших али то је чар путовања. Хвала већ десет година не једем слаткише, торте и колаче па отуда нема чоколаде као сувенире доносио сам пиво и сир Вала да знаш, Фурку и остале превоје можеш возити да ти никад не досаде, као некима Рудник и Раља ринг

Кажу да је добар дан онај када научиш нешто ново, а ја сам данас то свакако урадио. Хвала, колега, на одговору. Било је задовољство читати га. Што се тиче латиничног писма, воља свакога је да користи оно што жели. Богу хвала спадам у малу групу људи на свијету која може равноправно да користи оба писма.

Ако није проблем, да ли можеш да преведеш на српски језик ријеч из твоје реченице коју сам означио црвеном бојом?

Пријатељу, у овој теми има неколико десетина објава везаних за твоју дилему. Полагано крени једну по једну страну да читаш или евентуално да користиш опцију претраге.

Па ја сам мислио на свијет. Рецимо да пратим рад великог броја В Стром клубова и примјетио сам да много више има 650 и великих него 800 (нових или новијих). Због тога сам и написао оно горе. Но, није то ни тако важно. Престанак производње овог модела не значи да ћемо престати возити моторе, али остаје жал за нечим што је, по мени, идеалан модел.

Да ли си сигуран у тај податак или си можда обрнуо? Толико људи познајем а још не знам никога да је купио 800, а дуг је списак оних који су купили 650 (дал нов дал полован). Остављам могућност за тачност информације јер исто тако познајем велики број људи који не подржавају тренутну владајућу коалицију а они опет владају. Вјероватно је до тога да сам окружен људима са којим дијелим мишљења о многобројним темама.

Иако немам обичај, ја морам сада да кажем земљак хвала на овом одговору. У тако мало реченица стала је сва суштина.

Ко долази и ко нас чека у ВА ја из Бг крећем око 3

Двије теме унутар ове теме Прва, како коментаришете одлуку да се престане са производњом Строма 650 а друга је гдје купујете горе наведене гуме?

Ево брате, по договору, то је овако изгледало. Један мали савјет за све који планирају руте а тиче се путева који воде преко Косова и Метохије користите Виа Мишелин сајт јер Гугл мапе из мени непознатог разлога не препознају административне прелазе Брњак (Зубин Поток) и Јариње (Лешак, Лепосавић, Звечан). Искористио бих прилику, сада кад већ пишем, да позовем мото путнике и возаче да барем једном провозају своје моторе по путевима Косова и Метохије. Да ли само по сјеверном дијелу или да се иде јужно од Ибра није важно. Овдје (тренутно сам у Зубином Потоку) су људи веома добри домаћини и свакога ће угостити на најбољи могући начин. Много је лијепо возити се поред језера Газиводе, затим ићи од Зубиног Потока до Звечана путем који зову "преко брда", проћи Митровицом, посјетити манастире Брњак, Дубоки Поток, Девине Воде, Сочаницу и Бањску. Јуче сам, додуше аутом, први пут ишао путем Зубин Поток - Пећ. Фантастичне кривине, природа прељепа само ето слабо се одржава пут па има на мјестима по која рупа, али вриједи возити. Ето, ја се расписах па ко буде желио да иде "тамо доле гдје протиче Дрим" може да ми се јави па да се организује нека вожња или евенутално да дам неки савјет, да повежем са овдашњим народом. Живи били и дуго се возили!

Е Жиле, хоћу убацићу. Обично то урадим али сад сам нешто збрзио и прескочио то. Биће убрзо

Чујте и почујте, после више од мјесец дана поново сам се провозао. У четвртак 8. августа кренем ја из Београда до Бијељине да испоштујем славу код другара. То му дође неких 130 километара. Петак, мало мамуран а много више заузет послом мотор је мировао. Е, у суботу раном зором упалим мотор и кренем од Бијељине ка граничном прелазу Шепак. Уз Дрину сам ишао све до Бајине Баште гдје сам направио кратку паузу како бих се договорио са сестром гдје ћемо се наћи на Златару. Пут до Златара водио ме је преко Калуђерских бара (Тара), Златибора, Кокиног брода и на крају Нове Вароши. Нисам се много двоумио око избора јела, те сам у ресторану хотела Златарски златник поручио и појео комплет лепињу. Са Златара сам се упутио ка Новом Пазару гдје су чланови МК Супоглави правили мото дружење. Преко Сјенице и Пештера стигао сам у град текстила и добре хране. Дино, Ђука, Зика, Ћело, Дино Нефес, Таки, Јаско, Оки и Мики (ваљда нисам некога прескочио) потрудили су се да направе јединствен догађај. Изложба нових мотора, стант и дрифт шоу, промоција безбједне вожње, домаћа клопа (сир, ћевапи, мантије) све је то пратило ово дружење а навече је организована и свирка. Нема сумње, овај мото клуб зна шта и како ради и вјерујем да ће у будућности бити један од важнијих догађаја не само за Пазар него и за цијелу Србију. Предвече сам се упутио ка Зубином Потоку гдје су ме чекале супруга Милица и ћерка Макрина. Преко планине Рогозна, па поред језера Газиводе до центра Ибарског Колашина. Вожњу по сјеверу Косова и Метохије наставио сам сутрадан, обиласком манастира Бањска и насеља Лепосавић и Лешак. Док сам одмарао у Рашкој јавио ми се рођак из Швајцарске и рекао да је стигао у Бијељину, те сам ја онда умјесто за Београд отишао, поново, у мој родни град. У касним вечерњим сатима, после дружења са фамилијом упутио сам се за Београд и негдје око 1 сат иза поноћи завршио ову вожњу. Укупно 1150 километара уписаних на сату, таман зар не?

Трудим се да подаци буду тачно дозирани, да ох нема ни премало ни превише. Некако, после свих ових путописа могу рећи да сам нашао тај неки свој стил а ваши позитивни коментари су моја награда. Хвала вам свима на подршци

Хвала Е да, врло интересантно питање. У Турској не постоји могућност плаћања путарине на ауто путу. Купује се ХГС картица у пошти или на бензинским пумпама (ово могућност нисмо нашли иако су нам на граници рекли да може). Негдје на ауто путу смо нашли пошту и ту узели те картице. Постоји систем камера који на одређеним дионицама снима таблице па онда скида износ са картице. Нама је, чак, полицајац спомињао да је дан два бесплатно. Овај сајт најбоље даје информације: https://www.kgm.gov.tr/Sayfalar/KGM/SiteEng/Root/Tolls.aspx

Хвала Што се тиче припрема мотора непосредно пред путовање урадио сам мали сервис, провјерио стање пнеуматика, кочионог система, ланца и ланчаника. С обзиром да сам 2018. године направио грешку и да ме је она домаћински коштала (у путопису "Road to Switzerland 2018" можеш да прочиташ како су ме Швајцарци "одрали") пред ово путовање посветио сам баш доста времена око свих провјера. Иначе, од алата увијек носим два сета основног алата које сам купио у Окову (у њему има сет гедора и свих врста шрафцигера), комбинерке, сет за репарацију гума, спреј за гуме, пластичне везице и изолир траку. Ту се још може наћи резервне сијалица, осигурачи и мала бочица ВД-а. Мој мотор је опремљен са три кофера и већ дуже вријеме водим се истим системом паковања. У бочне кофере стављам кишно одијело, навлаке за чизме, ствари које су ми потребне за тај број дана путовања. Горњи кофер држим мање више празан како бих могао оставити кацигу кад се негдје одмара или обилази нешто од историјско или туристичких мјеста. У танк торбицу иду документа, екстерна батерија, новчаник, пуњачи... Мислим да је мање више то то

Иако сам већину својих вожњи возио сам, ову маршруту не бих могао да одвозим без пратње и помоћи човјека какав је Боске. И овим путем желим да му се захвалим на сваком заједничком пређеном километру, пићу и храни коју смо дијелили, фотографијама и видео записима које је направио и на томе што ме је чекао кад год бих мало спорије возио. Била ми је изузетна част и надам се да ћемо опет имати прилику да освајамо нове километре. Када се све сабере прешли смо смо близу 2500 километара кроз 5 држава. Можда смо неке ствари могли боље да урадимо, али овако смо оставили прилику да поновимо ову вожњу. Највећа је срећа када се вратиш кући гдје те чекају супруга и ћерка. Њима желим, посебно, да се захвалим што су ме испратиле на овај пут иако можда није било вријеме за то. Није лако бити супруга и ћерка мотористе, зар не? Живи били и дуго се возили! Драки

Ујутро након доручка Пеђа нас је повео у авантуру кроз Бугарску. Са њиме смо возили све до Софије, а пут којим смо прошли могу описати као фантастичан. То је заправо стари пут који води до престонице Бугарске, и због тога нема велике гужве, нема камиона те је могуће уживати до максимума. На улазу у Софију растали смо се од Пеђе и кренули у потрагу за црквом Свете Недеље јер сам желио да се поклоним испред кивота са моштима светог краља Милутина Немањића. На кратко смо стали испред једног од највећих православних храмова на Балкану и најпознатијег симбола Бугарске. То је саборни храм светог Александра Невског изграђеног у част руског цара Александра II који је ослобдио Бугарску од османске владавине. У овом храму сачуван је велики број реликвија које су бугарски фашисти украли из манастира Поганово у коме сам био 2020. године. Ипак, за мене је много љепши осјећај био када сам крочио у цркву Свете Недеље и када сам стао пред свете мошти краља Милутина. У истом тренутку сам био срећан јер стојим пред свецем који је мом народу подарио цркве и манастире попут Богородице Љевишке у Призрену, Грачанице и Бањске али и тужан јер мошти не почивају у Србији, тамо гдје им је и мјесто. Остаје нада да ће Свети синод Српске православне цркве измоћи снаге да великана српске историје врате, ако не у манастир Бањску коју је саградио као своју вјечну кућу, онда барем у неки од манастира широм наше земље. После ове посјете остало је још само да дођемо кући својим породицама. Последње километре возили смо испуњени духовно и задовољни јер је још једна вожња успјешно одрађена. Као и у поласку тако и у доласку у Србију дочекала нас је киша те смо све до Београда возили са кишним одијелима. На наплатној рампи Врчин растали смо се Боске и ја и отишли својим породицама.

Прелазак у Азију био је крањи циљ наше вожње и испуњење још једног сна. Од самог узбуђења нисам могао ни да спавам па сам веома рано устао и спаковао све ствари. Чим се Боске пробудио отишли смо по моторе, набацали кофере на њих и кренули ка брду Чамлиџа (тур. Camlica Tepesi). До овог брда се долази преко моста „15. јул“. Заправо, првобитан назив овог моста био је „Босфорски мост“ али је преименован у „15. јул“ у част грађана који су погинули током неуспјелог државног удара 2016. године. Преко овог висећег моста, дугог 1560 метара, прелазио сам са осјећајем задовољства и успјеха. Када сам видио таблу на којој пише „Добро дошли у Азију“ схватио сам да је могуће остварити све циљеве али да за то треба времена, да се доста тога поклопи али и да имам подршку. На самом брду налази се видиковац са кога су пружа величанстеви поглед са једне стране на Европу а са друге на Азију. Веома ми је жао што нисмо имали више времена на располагању па да, барем један дан, проведемо у азијском дијелу Истанбула. Након фотографисања, снимања видео записа, поново смо „узјахали“ наше челичне коње и кренули ка кући. На том путу било је потребно проћи још неколико граничних прелаза и још барем 1000 километара. Вођен искуством од доласка у Истанбул, много опуштеније сам возио кроз Истанбул, а до границе са Бугарском само једну паузу смо напарвили. Без већег задржавања изашли смо из Турске и ушли у Бугарску. Како је било вријеме за сипање горива стали смо на прву бензинску пумпу и ту упознали занимљиве момке са којима смо поред прича о нашем путовању добар дио времена провели причајући у о најважнијој споредној ствари, фудбалу. Пошто ја од своје 6. године пратим фудбал, имам одлично знање о разним играчима те су се сви они изненадили када сам споменуо играче попут Трифуна Иванова и Јордана Лечкова. Могао сам до јутра са њима да причам на ту тему али нас је чекао пут до Пловдива. Тамо смо резервисали смјештај у хотелу чији је власник наш човјек по имену Предраг Рачић. Како је била велика врућина тог дана једва смо чекали да дођемо у собу и да се освјежмо хладним тушем али нас је обрадовала чињеница да у склопу хотела има и базен. Имали смо свега пола сата да уживамо у базену па смо одмах скочили да максимално искористимо дато вријеме. Док смо се купали Предраг је стигао, а онда смо заједно са њим вечерали и до спавања причали о многим темама. Пеђа нам је испричао да је у Бугарску стигао још крајем седамдеситх година и да од тада живи на релацији Пловдив – Кнић (одакле је родом). Показао нам је гаражу у којој је „ћутао“ мотоцикл Хонда Голдвинг.

Султан Ахмет I издао је наредбу да се у непосредној близини Аја Софије изгради нова централна богомоља због чега је доведен најпознатији архитетка тог времена, Седефкар Мехмед Ага (ученик чувеног архитекте Мимара Синана). Изградња Султанове џамије, познатије као Плава џамија, трајала је 15 година (од 1609. до 1616. године). Њена структура укључује 6 минарета, што је веома необично јер већина џамија има 4 или мање. Централна купола је окружена са осам мањих купола па све то даје један хармоничан изглед. Унутрашњост је украшена са 20 хиљада ручно израђених керамичких плочица, донијетих из Никеје, које приказују различите цвијетне мотиве у нијансама плаве боје, одакле џамија и добија своје популарно име. Као и Аја Софија, Плава џамија је активна богомоља у коју могу и туристи да уђу уз обавезно поштовање начина одијевања. Обилазак вијерских објеката у Истанбулу наставили смо посјетом џамији Мехмед Паше Соколовића. О његовом поријеклу и значају за наш народ сви знамо, али мало ко зна да у истанбулском кварту Аксарај налази џамија која носи име овог великог везира. Изграђена је 1571. године и дјело је горе поменутог арихтекте Мимар Синана. Ова џамија је примјер класичне османске архитектуре гдје се посебно истичу декоративни елементи и калиграфски радови који укључују стихове из Курана. За разлику од Аја Софије и Плаве џамије овдје је забрањено фотографисање. Кажу да боравак у Истанбулу није поптун ако нисте били у Капали чаршији. Најстарији затворени трговачки центар на свијету, познат по имену Велики базар, изграђен је 1455. године и као и тад, тако и данас представља централно трговачко мјесто у Истанбулу. На скоро 40 хиљада квадрата налази се преко 4000 продавница. Ту се продају злато, накит, текстил, тканине, теписи, чајеви, зачини и многи сувенири. Уличице базара су живописне и препуне људи што ствара јединствену атмосферу оријенталног тржишта. Како смо уплатили крстарењем Босфором одлучили смо да после ручка одемо у хотел и одморимо од цјелодневног ходања. За ручак одабрали смо наравно кебаб и парадајз чорбу. Мени се свидјело али и даље сам мишљења да је турска храна прилично зачињена и да нисмо ми научили на толику количину зачина. Боске је једва чекао да се врати у Србију па да стомак обрадује разним јелима из домаће кухиње. Крстарење Босфором је веома популарна атракција, а томе свједочи и преко 100 усидрених бродова и бродица. Све туристичке агенције нуде двије врсте програма које се суштински разликују у временском трајању. Ми смо изабрали краћу верзију и за то платили свега 5 евра по особи. Пловећи по мореузу који раздваја Европу од Азије имали смо прилику да видимо разне виле, дворце, палате, џамије, стадион ФК Бешикташ и многе друге културно историјске објекте. До краја вечери са тересе хотела уживали смо у погледу ка Азијском дијелу Истанбула који смо планирали сутрадан, прије поласка за Бугарску, да посјетимо.

По договору са особљем већ у 7 часова устали смо да пребацимо моторе, а после тога кренули у обилазак овог велеграда. Спремајући се за ово путовање читао сам доста о Истанбулу. Једна занимљива информација ми је остала у мислима, кажу да уколико желите да посјетите све културно исторјиске знаменитости потребно је да потрошите скоро цијелу једну годину. Ми смо на располагању имали свега један дан па смо на списак ставили само оно најважније. На свега неколико минута ходања од хотела налази се Гулхан парк и Топкапи сарај (палата). Гулхан парк је један од најстаријих и најпознатијих паркова у Истанбулу. У слободном преводу име парка значи „кућа ружа“. Првобитно је парк био дио баште Топкапи палате и користио се за потребе османске династије. За јавност је отворен тек почетком 20. вијека и од тада његове баште, скулптуре и стазе привалче туристе. У парку се налази и неколико споменика укључујући и Колону Готика која датира из римског периода. Такође, одавде се пружа нестваран поглед на босфорски мореуз и дијелове Истанбула што га чини идеалним мјестом за шетњу и опуштање. Топкапи палата изграђена је у 15. вијеку, након пада Цариграда. Више од 4 вијека служила је као резиденција османских султана и административни центар Османског царства. Палата се налази на мјесту гдје се састају босфорски мореуз и Златни рог (залив), а изграђена је по наредби султана Мехмеда II Освајача. Комплекс палате обухвата четири главна дворишта и бројне мање грађевине, укључујући стамбене одаје, канцеларије, библиотека и баште. Најпознатији дијелови Топкапи палате су: Прво двориште – Албендарско двориште: највеће двориште које је служило као мјесто за званичне церемоније и јавне догађаје; Друго двориште – Диванско двориште: садржи Зграду дивана у којој су се одржавали званични састанци и судске расправе; Треће двориште – Султаново приватно двориште: у њему се налази султанова приватна одаја и Хазна, гдје су се данас чувају драгоцијености и реликвије из Османског царства (оружје, накит, свете реликвије); Четврто двориште – Вртови и павиљони: овај дио палате укључује прелијепе вртове, чардаке и павиљоне са прекрасним погледом на Босфор и Мраморно море. Међу њима се издвајају багдадски пављон и Реван павиљон који су украшени прелијепим керамичким плочицама. Данас је Палата претворена у музеј и отворена је за јавност. Велики број туриста из свих крајева свијета долазе да виде султанов престо, одјећу и оружје али и свете реликвије Ислама за које се вјерује да су припадале пророку Мухамеду. Предах од врућине направили смо у једном отвореном локалу у коме су служили сокове од разног воћа. Ту смо упознали и Мурсела, момка који годинама ради ту и који нам је на добром енглеском језику (није тако честа појава да Турци говоре енглески језик, много више се служе руским) исричао пар реченица о самом граду и његовим знаменитостима. Чак је показао и одређено знање из српског језика. Симбол културног и вјерског наслијеђа Истанбула, мјесто састанка историја Хришћанства и Ислама – Аја Софија. Њена градња трајала је од 532. до 537. године по жељи и вољи источноримског цара Јустинијана I. Била је највећа хришћанска црква на свијету и служила је као сједиште Цариградске патријаршије. Архитектонски стил Аја Софије комбинује елементе базилике и куполасте структуре што је у то вријеме било јединствено у свијету. Унутрашњост је украшена мозаицима, мермерним стубовима и раскошним декорацијама. Централна купола је пречника 31 метар, а висока је 55 метара. Кроз вијекове претрпила је неколико трансформација: Хришћанска црква – од 537. године па све до 1435. године била је главна хришћанска црква и сједиште патријаршије; Џамија – након пада Цариграда султан Мехмед II Освајач претворио је Аја Софију у џамију. Додати су минарети, мињбар и михраб, а унутрашњи мозаици са хришћанским мотивима су прекривени или потпуно уклоњени; Музеј – по наредби оснивача модерне Турске државе, Мустафе Кемала Ататурка, 1935. године претворена је у музеј, а хришћански артфакти су рестауриани; Џамија (поново) – Турски председник Реџеп Тајип Ердоган у јулу 2020. године донио је декрет којим се Аја Софија проглашава активном богомољом али и да остаје отворена за посјетиоце (у вријеме када нису у току молитве). Боске је добар дио времена који смо провели овдје провео покушавајући да фотографише комплетан мозаик Богородице али због паравана који су стављени преко мозаика није успио. Као да су их намјерно тако поставили да нико не може да види у цијелости овај мозаик.

Километар по километар дошли смо на Грчко Турску границу. На првој није било задржавања, само су нам ударили излазне печате. Код Турака већ је друга прича. Велики број униформисаних лица са дугим цијевима, бодљикава жица, висока грађевина красе гранични прелаз Ипсала. Сви путницу су дужни да изађу из возила, приђу кућици гдје се налази гранични полицајац. Од када се десио терористички напад на Таксим тргу, полиција је увела ригорозне контроле на улазу у државу те због тога сваки путник је дужан да стане испред камере и да сачека да га полицајац фотографише. Са једне стране овај вид контроле је чудан, али вјерујем да им у многоме помаже. После више од сат времена чекања и контроле ушли смо на територију Турске и на првој бензинској пумпи стали да наточимо гориво и евре замјенимо у лире. Већ у првим километрима вожње кроз Турску увидио сам о каквој је држави ријеч. Магистрални путеви су исте величине као наши аутопутеви, а број возила које сам срео мјери се у десетинама хиљада. Први град кроз који смо прошли био је Текирдаг одакле смо се укључили на пут за Истанбул, који води уз Мраморно море. Улазак у Истанбул трајао је скоро два сата, а притом просјечна брзина којом смо се кретали била је 100 километара на час. Тада сам већ схватио да је Истанбул мегаломански град. Саобраћај кроз градско језгро је густ и прилично отежан током цијелог дана и због тога сам имао страх од вожње. На сву срећу, Боске је био опуштенији и та његова енергија је и мене водила па сам се, из километра у километар, и ја опуштао. Уз мало муке пронашли смо хотел у коме смо раније резервисали смјештај за нас и наше моторе. Нажалост, паркинг на коме смо требали да оставимо моторе није радио па нам је љубазно особље хотела понудило да паркирамо моторе испред улаза али уз услов да их рано ујутро пребацимо на други паркинг који ће нам обезбједити. Још један вид љубазности који су нам пружили било је и то што су нам кофере и торбе са мотора однијели до собе док смо ми завршавали папирологију. Иако уморни од цјелодневне вожње, након јављања породицама и након туширања, изашли смо да се прошетамо по крају. Прегршт ресторана, кафића, сувенирница и посластичарница радило је пуном паром без обзира што је поноћ одавно прошла.