Prodajem ranac, boja crna, dosta pregrada, kajis za grudi i oko struka, poseduje nepromocivu navlaku, nekorisceno CENA 15e 063/220-105 064/11-47-001

Drustvo sta reci... prvi put sam ucestvovao na ovoj akciji ali sam siguran da cu se i na narednima pojaviti opet... da li moze predlog da se sve slike objedine kod nekog od admina pa da se i fizicki urade i podele sticenicima koji su na njima... verujem da bi njima ta fotografija znacila mnogo... hvala Dejan

1. Arakis 2. Dr. Bane 3. Đunta 4. Loshmi Capo 5. Vlada SD 6. Almighty 7. Popsy 8. Zoltan 9. Sasha P 10. Caponord 11. Ja (Scuba) 12. tomerc 13. Nensy 14. Vlajko 15. SaleCS 16. NenadG 17. Dragan66 18. Srdjan73 (umro mu net, pa ja u njegovo ime) 19. ssnupi 20. LENJI 21. Bandolerosi ( Bandolero+ Bandolera) 22. Vlada GS 23. Severian 24. mrle i mrleta 25. thelord 26. Sky 27. alexanto 28. Dule_Pop 29. melcor 30. _AlexA_ ( reche mi da ga upishem) 31. Vuja 32. Nix 33. toske 34. Natasa & Daki 35. Dejan Zemunac (nadam se na mz-u) 36. Kika-Viktorija 37. Brmbrm 38. Don_Jefta +1 (najverovatnije) 39. Black Adder 40. Sasha & Vesna 41. Harry 42. Salez 43. Sinclair 44. Vlada#4 45. Izvidac 46. Pedja Varadero 47. KAWASAKI ZR 500 A (Dejan)+7 clanova Drustva Ljubitelja Vespe Vespasian-Beograd, sve na Vespama Student-Milos Sveta Dača Srle Toma Gery-covek je Kanadjanin Coa vidimo se na Platou Skupstine Grada Beograda

Pozdrav, na vecerasnjem sastanku Drustva Ljubitelja Vespe Vespasian-Beograd potvrdjen je dolazak i ucesce u Uskrsnjoj humanitarnoj akciji. clanovi i prijatelji Drustva ce se okupiti kod Hotela Prag u 9h i 45min i u 10h se pridruzujemo BJB ekipi ispred platoa Gradske Skupstine. Konacan broj ucesnika cu imati najkasnije do subote pa cu ga ovde objaviti. Pozdrav Dejan

Interesuj me sta mislite o ovim kacigama ili jos bolje da li je neko imao prilike da proba ili koristi Airoh Mathisse kacigu flip flap http://www.kompp.co.rs/?pg=oprema&brand=Airoh&model=244 posto je ima slicne takoreci iste performanse kao slicna MTR kaciga samo je MTR 40-ak evra jeftinija i 300 gr. teza kaciga pozdrav Dejan

Postovane kolege, Drustvo Ljubitelja Vespe Vespasian-Beograd, je na proslom sastanku donelo odluku da ce se odredjeni broj nasih clanova rado pridruziti Uskrsnjoj akciji odlaska u Sremcicu, posto ce nasa grupa iz razumljivih razloga biti sporija nadam se da to nece smetati organizatoru akcije. Uglavnom na nekom od sledecih sastanaka cemo znati konacan i tacan spisak koji cemo Vam na vreme dostaviti. Veliki pozdrav Dejan Drustvo Ljubitelja Vespe Vespasian-Beograd

sve u svemu.. brojeva motora na saobracajnoj fizicki nece biti... a na cipu ce biti upisan... agregati ce se menjati i ubacivati kao i do sada ili sa papirima od uvoznika ili sa izjavom o poreklu agregata koja se dobija u ljermontovoj i kosta od 300-1.300 din zavisi od toga da li je agregat koji se ubacuje jos uvek u vazecoj saobracajnoj znaci da je takoreci registracija jos aktivna ili je reg.istekla za to vozilo oa je i potvrda skuplja... potvrda o poreklu se dobija u ljermontovoj za 5 min. sluzi kao dokaz da agregat nije ukraden ako je vec zaveden kod nas u sistemu... od papira treba im na uvid kupoprodajni ugovor...vlasnik agregata, i njegova licna katra i fotokopija iste na uvid...ne mora on licno da dolazi...kao i saobracajna dozvola...na uvid..gde se vidi da je taj agregatbas taj... sve u svemu na zalost agregat kod nas nije rezevrni deo i drzava ce i dalje da uzima pare na ranorazne takse i gluposti....strasno...ali sta je tu je..

naravno nijedne nikada nece biti o.k. ali kada je rec o komplastu ja ih sada zvao...oni carevi rade proizvodnju istih i imaju vise modela...ali se spremaju za sajam u martu...do tada ili na bubanj potoku ili negde u novom sadu poslali su u neku radnju...ili da narucite 100 kom kod njih po ce i cena biti niza... sve u svemu do tada snalazicemo se nekako...

steta... al i sam vidis kakva su vremena... ljudi danas imaju para sve manje, posao se tesko nalazi i uopste sve je veoma klimavo... pa i cene... secam se 2005. je ovakav motor kostao oko 1.600e a sada nepunih 600...

ne hvala... vidim da ti je MZ uredan...ali imao ih vise komada... ako je neko zainteresovan nova cena je 550e kes..... ako ne ode u komadu za ove pare...ide za delove... pozdrav

e Peki kada ti kao sari roker das takav komentar onda svaka cast... slazem se...ja da nisam dobio na mojoj Vespi et-4 nove gume...sigurno bi narucio gume sa belim zidom...retro je super... pozdrav p.s. o indiki novoj sve najlepse...voleo bi da vidim za par god. kako ce se pokazati taj cetvorotaktni motor...taj kao da ne trosi nista od benzina...videcemo...cena je o.k.

evo ti moj tel... najbolje je da se cujemo...kod nas u klubu je cika Mile...on nama odrzava stare vespe...pod tim podrazumevam i Indijku moj tel. 064/11-47-001 ili 063/220-105 Dejan ili jos bolje dodji svake drede imamo u hotelu Prag sastanak drustva u 20h tu smo svi taman da upoznas Studenta i mene... pozdrav

i ja sam za pirelli ipak je to prva ugradnja ja ih imam drugi set i sa njima sam vec presao 4.000 km, mislim da cu sa zadnjom moci jos toliko da teram...bar sto se na oko cini... lezi lepo vespa sa njima... VRH

ja sam se sa drugarima iz Drustva Ljubitelja Vespe-Vespasian Beograd ove god.propisno navozao...cak smo i do IgoraVA u Valjevo tigli... Takodje su moja dva druga iz kluba zajedno sa Igorom isli i u Zagreb na Cro vespu... mali tocak kazu velika briga, a veliki tocak mala briga...slazem se delimicno... ali bas zato sto imam mali tocak i vise pazim... dok sam vozio kawu misam toliko razmisljao o tome vodeci se ovim prvim komentarom... tako da sve je isto svugde treba paziti, a takodje imati i dobre kocnice i gume i amortizere.. vozim novu Vespu, automatik 2001. pa kada je dam nekome ko vozi stariju tipa PX treba mu prilicno da shvati da kocnica na et 4 hvata odma i da koci ma pogled.... uglavom pazljivo ali sigurno...

slazem se... uopste sve za vespu od sminke je veoma skupo...da pocnemo od niklovanih korpi i rol barova...komplet za et- kosta oko 450e kolko sam ja video... ali sta je tu je vespa se voli...i to je to...

doslo je do izmene cene cena od 01.02.2011. je 600 eur... za ozbiljne kupce...i ljude koji bi hteli da pogledaju isti obavestenje da cena nije fiksna... hvala

Ja cu da nabrojim gde smo sve bili slike cu kasnije okaciti... sa drugarima iz Drustva Ljubitelja Vespe-Vespasijan Beograd smo prosli sledece... Valjevo predivna voznja...postoji video klip okacen u deliu sa klipovima... Pancevo...vise puta... Bela Crkva...predivna jezera koja se tamo mogu posetiti i prelep ambijent i put do tamo... Kovacica...ima video klip takodje Devojacki Bunar prelep bazen u sred sume kao i dobra kafana Plava traka Kupinovo i okolina sve u svemu ja sam se lepo navozao... a nisam stigao da idem na sledece lokacije koje ove sezone sigurno posecujem... Skorojevac....gulasijada kao i Novi Sad slike kacim malo kasnije... za 2011. smo vec poceli da pravimo kalendar...planiramo dve voznje mesecno...minimum...a plan ce biti uskoro i zavrsen pa mozda se negde i videimo zajedno...

bez ljutnje budimo realni... ma da prave se vazni.... a lik sa R1 j i STR Bana dosao malo onako da tetki da lek...sa nekom plavusom u tangama na repu da joj seva mindza...ma da budemo realni on se ne pravi vazan...nije dao silne pare...i sigurno nema cvike od bar 200 evrica... svako ko voli da vozi neka vozi ono sto moze ili zeli....a ako ima para pa neka mu to je njegova stvar... da ne sirim temu ukusi su razliciti i glupo je nekoga omalovazavati da ne kazem prozivati kako je glupo ovo ono i kako se neko nesto... pozdrav i bez ljutnje...

trudim se... obzirom da sam odustao od prodaje iste na kraju sezone 2010. i posto planiram da se sa istom vozim u celoj 2011. ima da se rade jo neke stvari da bi bila jos lepsa... ta sminka za nju je dosta skupa...ali ako se odlucim da ostane kod mene onda se sve to isplati... npr.komplet niklovanih rolbarova za nju znaci prednja korpa, bocni barovi zadnja korpa komplet je blizu 450e copava za nju je 30e, kofer original 200e videcemo..polako...meni je bitno za sada da je lepa i ovako... definitivno planiram da uzmem mnji vetrobran za nju od fabrickog a imam i original vespa prekrivac za noge..kada je hladnije vreme... ali sve ce to biti postavljeno na bjb i ovom delu foruma kako je budem nadogradjivao i ulepsavao...

Jedna od nedeljnih voznji Drustva ljubitelja Vespe-Vespasian Beograd voznja Beograd-Valjevo-Beograd Polazak clanova Drustva Ljubitelja Vespe-Vespasian Beograd na svetski Vespa skup 2010. u Portugalu u grad Fatima Clanovi Drustva Ljubitelja Vespe-Vespasian Beograd na Cro Vespi 2010. u Zagrebu Sasatanak Drustva Ljubitelja Vespe-Vespasian Beograd Jedna od voznji po Beogradu, Drustvo Ljubitelja Vespe-Vespasian Beograd http://www.youtube.com/watch?v=TBD9j8-EhiM Jedna od nedeljnih voznji Drustva ljubitelja Vespe-Vespasian Beograd voznja Beograd-Kovcica-Beograd

Vespa ET-4 125ccm 2001.god Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us

vespa sa malim ramom nabudzenana ko zna koliko konja...pricali su mi drugari koji su bili na svetskom danu vespe u portugalu 2010. kao i u Austriji 2009.da su gledali ovakve vespe od po 50 ccm koje siu kitovane na ko zna kolko knonja+neke su cak i nitro imale ubacen... mislim sve to kosta kao i svako budzenje al se isplati...

Uploaded with ImageShack.us Uploaded with ImageShack.us na prodaju Kawasaki Gpz 550 Unitrack...1984. godiste motor nije registrovan i slabo je vozen zadnje dve sezone... motor poseduje originalne cajgere i fabricke auspuhe kao i fabricku prednju masku...ne vide se na slici... motor je kompletan, stanje guma solidno... motor se moze videti u Beogradu... CENA 700 eur kontakt tel. 064/11-47-001 063/220-105

Drustvo, zavidim Vam...ali na zalost necu moci ove godine... uglavnom ekipa od za sada 10-ak vesparosa Drustva ljubitelja vespe-Beograd krece doduse malo ranije...razlog je opet putna brzina i cika Mile na celu sa Vespom iz 1653. koja diktira tempo...60km/h uglavnom lepo druzenje i lepu klopu Vam zelim... Pozdrav Dejan

HODOČAŠĆE NEKE DRUGE VRSTE Tim: Miloš Pavlović (Vespa GT 125, tuning kit 210cc i produženi prenos 17/44) Sveta Simić (Vespa GTS 250) Jovan Dimitrijević (Vespa GT 200) Tomislav Jović (Vespa GTS 300 Super) Kakav je osećaj stupiti na asfalt nepoznatog, udaljenog grada na sopstvenoj Vespi? Ne znam kako da sažeto odgovorim na to pitanje. Da sam kojim slučajem zagazio na ulice Pamplone na nekom adventure BMW-u iz R serije, sav gorostasan, naprsit, sa gomilom hight-tech opreme i širinom bisaga, osećao bih se kao princ na belom konju koji kroti mahnitu, zajapurenu životinju pod sobom dok preko mosta utrčava u kapiju srednjevekovnog grada, opasanog šancem. Ovako, zamislio sam i momentalno se osetio kao još jedan gradski mangup, mala osica za koju nema prepreka i zastoja, ona koja je uvek na čelu kolone na svakom semaforu, provlačeći se kroz gradsku, popodnevnu vrevu... osetio sam se kao domaći, kao da sam tu oduvek, kao da je to moj grad i ulice na kojima sam učio da zabacujem svoja dva točka i žongliram izmedju retrovizora automobila dok njihovi vozači nervozno isčekuju zeleno svetlo. Kada na taj momenat, taj trenutak privilegije da se osetim madriđaninom, toleđaninom, frajerom sa azurne obale koji vijuga duž peščanih plaža, barseloncem, splićaninom... dodam hiljade kilometara prelepih pejzaža, puno srdačnih ljudi iznenađenih da vide mene i moja dva točka u svom kraju potežući objektive da to ovekoveče, dodam šarenilo i mirise kuhinja primorske Italije i Francuske, Baskije i Portugala, sumiram sa dve i po hiljade Vespi iz cele Evrope na jednom mestu i sa jednim povodom, dobijem put vredan putovanja, nešto za pamćenje, nešto čime ću se busati pred generacijama koje dolaze, nešto čime ću šarmirati devojke na žurkama... i nešto na šta ću se definitivno odvažiti prvom sledećom prilikom. Vredi! Ali to nije šetnja po parku! Ne, ne varajte se jer osa rado leti ali i često želi da zastane a ako joj ne dozvolite... Na 300km od Beograda Jovanu je pukao kaiš. Nije drama što je pukao, zamenili bi ga za tren oka nego, izazvao nam je zebnju i vrstu opomene na šta smo naterali ove gradske maestre, zastali smo i zapitali se da nismo bili preambiciozni... a još nije kasno da napravimo polukružno. Ma nema teorije!! Momci u Piaggio servisu u Zagrebu su bili više nego uslužni, više nego brzi i srdačni, više smo se osetili kao drugari iz kraja sa pehom koji treba časkom da saniramo i nastavimo dalje. Ne mogu da isto kažem i za privatnu šlep službu koja nas je tih 70km do Zagreba dovezla. Njihov mali taksi je koštao (red veličina) kao ceo varijator, deo kvačila i ruke u pomenutom servisu. Neka to bude opomena svima koji se na put namere – AMSS nudi povoljan paket međunarodne asistencije na putu, što smo par dana kasnije stavili na probu i ustanovili da radi... čak i u vreme dok pošten svet spava!! Taj prvi dan je sumiran u brdima više Ljubljane, u Medvodama, uz društvo srdačnog, jugo-nostalgičnog domaćima, vlasnika pansiona u kojem smo odseli.!! Pilo se točeno Laško i do gluvog doba noći rastezala spika gde smo danas a gde smo nekad bili. Suma sumarum, ne tako daleko, čak ni za Vespu! Bilo smo nestrpljivi da vidimo Italiju, da zalomimo naše male točkove niz serpentine Trsta i popijemo kafu na obali mora. Nešto tome slično smo i izveli. Opomena broj dva – ono što u saobraćajem prezasićenom Beogradu predstavlja problem za parkiranje automobila, sa one strane grane se odnosi i na motore... I NA SKUTERE!! Bio je izazov, u ranim popodnevnim satima naći idealnu lokaciju, ona koja pruža potrebnu dozu kafe (jer nam je krvni pritisak usled obimnog doručka bio kompromitovan), pogled na lepu aritekturu, na more... na suknje, da se ne lažemo a ujedno obezbedjuje i neophodan momanat pažnje na pretovarenim Vespama jer kako rekoh, ostavljanje istih se ne toleriše nigde van obeleženog parking mesta, na to upozoravaju čak i prolaznici, vlasnici radnji i restorna. Bio je to jedan ekspresni espresso i povratak u sedlo. Kako se auto-put činio pomalo dosadnim, prepustili smo se pameti GPS-a i zagazili lokalnim drumovima, računajući na neku šarmantnu tavernu, taman dok sunce počne da zalazi. I bi taverna! Na gradskom trgu u Vićenci, povoljna, sa ukusnom klopom ali po sistemu samoposluživanja, što nam nije tako teško palo. Do naše druge bukirane večeri u Breši je bilo još najmanje dva i po sata vožnje ali je do tada vazduh već postao svežiji, gužva na putu nestala a Vespe su prele i rado vrtele svoje male radilice, napojene Agipovim benzinom... koji nije jevtin! Otud opomena broj tri - gorivo van naših granica košta oko 1.50 eura po litru, izuzev Španije gde je slično kao kod nas. Neznatna ušteda se nudi na pumpama van glavnih putnih pravaca i auto-puteva. Pljusak je počeo sledeće sekunde nakon što smo zakoračili u hotel Leonardo u Breši a naš avanturistički instikt je u tom trenutku bio baždaren da prepozna samo dva elementa - tuš i jastuk, sve ostalo je bilo sekundarno. Treći dan u svojoj prvoj polovini nije nudio neku veliku zabavu, barem dok nismo ostavili 200km iza sebe, prošli Genovu i udarili na Azurnu obalu. Od te tačke smo se klonili auto – puta i vijugali od Sanrema, preko Monaka sve do Kapmartana, Nice i Kana. Naparili smo oči glamurom i sjajem noblesa francuske rivijere, stupili nogama na asfalt kojim velika imena Formule 1 napinju bolide, protutnjali duž kanske kroazete i sakrili se u Kanetu, šarmantnom naselju na par kilometara od mora. Bili smo nesložni u nameri da napunimo stomake - bri ili kamember? Vino ili pivo? Špageti ili brusketi? Eh slatke muke... Doručak ima određeni šablon, karakterističan za mesto u kome smo se zadesili. Sedeli smo na korak od mora, na kroazeti, jeli kroasane, pili kafu i mineralnu vodu i napajali čula – filmska diva u Rolsu je pristajala ispred Karltona, grupa ostarelih australijanaca sa vodičem je vitlala svojim foto-aparatima a mladi marokanac, konobar je želeo da zna koliko Vespe mogu da „razviju“ i koliko smo najviše prešli u jednom potezu... jer bio je on onomad, tu i tamo, na nekoj Jamahi... „ma nema ništa lepše“! Sunce priča jednu priču na peščanoj plaži, lepo je i prija, dok se ispod moje Tourmaster jakne i kacige dešavao portabl fitnes program na +50 celzijusa. Opomena broj četiri – ne krećite na ovakvu vrstu puta bez dobre motivacije pre svega ostalog jer jedino nju ne možete da pazarite usput... za sve ostalo tu je MasterCard. Na pola puta do Karkasona, gde smo mislili da će biti OK da zanoćimo, stajali smo na pumpi i nagutavali se hladnom vodom jer kako smo se bližili Griniču, sunce je bivalo surovije a dan duži, kada su nam prišle tri vremešne dame, verski motivisane, noseći sliku Bogorodice. Zaključujući na osnovu natpisa na našim Vespama – „Fatima, Portugal“, mislile su da smo hodočasnici jer je dotično mesto upravo po verskom turizmu na daleko čuveno. Jesmo hodočasnici ali neke druge vrste! Dobili smo uputstvo da obavezno zastanemo u Lurd, dobili smo i blagoslov, osmeh i „srećan put“, pa smo zavrnuli gas i stigli bezbedno u Karkason oko 9 sati uveče. Hotel je na oko delovao šarmantno, dok mu nismo prišli. Bio je ceo od PVC-a, ipak motivišuće jevtin i blizu glavnog puta, sa obezbeđenim parking prostorom bez dodatne naknade (to se kasnije ispostavlja kao privilegija u velikim gradovima), te nismo mnogo gunđali već se osvežili i pošli da izbliza osmotrimo šta nudi tačka broj 4. Kakve li tačke! Karkason je prelep srednjevekovni grad i ogromno utvrđenje na brdu, datira još iz VI veka pre Hrista. Obnovljen je 1853. a danas je pod zaštitom UNESCO-a. Unutar zidina se odvija život, ulice vrve od turista, prepuno je prodavnica, lokala, pabova i restorana, žive svirke i dobrog raspoloženja. Na žalost, dozvolili smo sebi samo da zavirimo, opustimo se na kratko, nazdravimo iz velikih krigli i odmaramo jer nam je naredni dan postavljao komplikovan zadatak. Doza umora nas je stigla jer je prosečna dnevna kilometraža do tog trenutka bila oko 450km pa smo se nadali da naredni dan malo popustimo. Međutim, San Sebastian kao sledeća tačka na ruti nije nudio neke povoljne opcije za prenoćište a Bilbao nam je bio daleko sa oko 525km uglavnom auto puta. Napravili smo kompromis i odlučili se za Pamplonu. To je podrazumevalo još jedan dan od preko 450km puta ali je postavljalo dobru polaznu osnovu za put do Salamanke narednog dana, sa manje od 400km vožnje te smo to naprezanje posmatrali kao svojevrsnu investiciju. Svetina Vespa je svojom izduvnom notom počela da interpretira Harli-Dejvidson pa je unela dozu zebnje i razmisljanje o narednom potencijalnom servisiranju. Ruta Karkason - Pamplona nas je vodila preko Pirineja. Pored prelepih pejzaža na koje još uvek nismo navikli oči, iskusili smo jedan potez od skoro 100km bez benzinske pumpe na auto-putu. To je bio presedan svoje vrste jer smo bili naviknuti da se stajališta nižu na oko 40km udaljenosti, po pravilu praćena pristojnim restoranima i prodavnicama. Naše Vespe, čiji radijus nije veći od 250km uz rizik da presuše su izdržale nekim čudom a mi smo ponovo bili zvezde druma pred znatiželjnim prolaznicima i gostima restorana u kom smo ručali. Na korak od nas se nalazilo i spomen obeležje Tur de Fransa, čuvene biciklističke trke. Posle grada Po smo napustili široke drumove i častili sebe vožnjom za koju smo se složili da je najlepša na ovom celom putu. Vijugave magistrale su nas vodile kroz ruralnu Francusku, put je imao idealan nagib u krivinama dozvoljavajuci da se opustimo i njišemo Vespe kao da su prave, ozbiljne GT mašine, gume su savršeno prijanjale na kvalitetan asfalt bez i jedne pecke i rupe pa je naša živahna vožnja ulivala poverenje i sigurnost tako da smo u tom transu potpuno zanemarili bol u ramenima, umor, žeđ i glad. Prelazili smo reke i rečice čija imena nismo zapamtili, prolazili kraj srednjevekovnih građevina, kao u bajci nasađenim na vrh brda sa vinogradima prostrtim niz padine, bukvalno svaki kadar oko nas je izgledao kao sa razglednice. U tom čašćavanju čula nismo ni shvatili da smo prešli u Španiju, znaka kraj puta nije bilo, niti graničnog prelaza, samo su boje pejzaža počele da se smenjuju, požnjevena polja i oranice su postale guste šume a vazduh ređi i hladniji, GPS je očitavao gotovo 1000m nadmorske visine a na narednom putokazu je pisalo da smo u Navari. Zakoračili smo u živopisnu Baskiju. Baski su čudan narod, njihov jezik se ne poredi ni sa jednim nama poznatim, ljudi su srdačni, nasmejani a u Pamploni, tog 28 Juna su svi nosili crvene marame oko vrata u očekivanju velike fešte trke sa bikovima koja je bila zakazana za 6. Jul. Na gradskom trgu do kog se stiže isključivo pešice kroz simpatične, tesne, popločene ulice starog gradskog jezgra, naveliko su se postavljele skele i vršile pripreme za dan kada svi hazarderi tog šarmantnog grada prkose rogovima razularenih goveda. I naš hotel se nalazio u starom gradskom jezgru, u pešačkoj zoni, što je vlasniku obližnje privatne garaže dalo slobodu da nam zatraži 16 eura po Vespi za parkiranje preko noći, isti iznos koji bi platio i vlasnik nekog mini-van-a ali smo bili pametniji od toga i ostavili „konje“ pred zgradom guvernata, na javnom parkingu pod budnim okom policije... fraj! Šestog dana je Svetinom „Harliju“ otkazala zadnja kočnica a ni nota iz auspuha nije delovala utešno pa smo na potezu do Salamanke upoznali i Vitoriju. Zapravo tu i nije bilo mnogo toga za upoznavanje do par korektnih momaka u servisu koji su se poigrali sa svetinom Vespom GTS, ugradili joj trkačko kočiono crevo i upristojili izduv da ne izbacuje pretenciozni topot.. Naredna napomena se odnosi na radno vreme svih uslužnih delatnosti u Španiji – od 13:30 do 16:30, kako u manjim gradovima, tako i u metropolama, španci jedu i dremkaju. SVI! Ne računajte da će bilo kakav posao u tom intervalu biti završen, makar zbog toga zemlja prestala da rotira. Vožnju smo nastavili u popodnevnim satima, na svu „sreću“ još tričavih 300km do cilja. Beše preuranjena euforija da smo putovanje za taj dan priveli kraju i radovali se Salamanki kao dete lili-hipu kada je Jovanu otkazalo kvačilo. Bilo je to na celih 25km od hotela, na glavnom putnom pravcu i mi smo stajali u zaustavnoj traci auto puta, pod crnim nebom Iberije gde na pola metra nismo nazirali sopstvene siluete. Sporadični kamioni su urlali tik uz naša ramena sa 120 kilometara na sat. Bilo je vreme da testiramo AMSS paket medjunarodne asistencije na putu. Brzo smo uspostavili vezu, bili preusmereni na lokalnu auto asocijaciju, očitali koordinate i za 45 minuta se pojavio čovečuljak u šlepu, koji ne zna ni jednu reč engleskog ali dobro barata gurtnama. Vespa je završila u depou šlep službe a mi u hotelu, na rezervama snage. Važna napomena – pri korišćenju besplatne šlep službe, insistirajte da vam vozilo bude prevezeno na mesto sa kog imate neke opcije za manevrisanje u smislu odvoženja do servisa ili popravke na licu mesta. U protivnom će vam prevoz na depo šlep službe računati kao iskorišćenu šansu za besplatan transport te za svaku dalju intervenciju tražiti nadoknadu koju AMSS ne prihvata kao svoj trošak već pada Vama na teret. Bila je potrebna doza diplomatije da rešimo mali nesporazum pa naš saputnik nije imao dodatne troškove u tom smislu ali je danak u vremenu bio plaćen a mi nismo imali vremena na pretek. Čekao nas je Porto a tim je morao da se na kratko podeli u dve grupe. Jedna koja će provesti još jednu noć u Salamanki i dobiti priliku da je bolje upozna dok je Vespa na popravci a druga dvojka je produžila put portugalskog bisera. Šta je makadam te portugalske starine za 12 cola vespinog točka? Čist plezir jer ga je osvojio! Šta je grilovani bakalar, čaša domaćeg porta i flaša pitkog rozea na obali Douro reke za jahača te iste Vespe? Bajka, čiji je on glavni junak! Jedna stvar je sigurna, u Portu ste kao u bajci. Vespa se poigrava na njegovim ulicama. Svi su na motorima i skuterima. Zapravo dvotočkaš predstavlja idealno rešenje za manevrisanje kroz tesne sokake užeg gradskog jezgra. Čitava nedelja bi nam bila kratka da upoznamo ovaj grad a mi smo imali daleko manje vremena. Sastanak sa ostatkom tima je bio zakazan za sutradan, 01. Jula, u Fatimi na prvom danu skupa. Posle doručka na obali i kratkog obilaska centra ovoga puta po jutarnjem svetlu, natovarili smo se i krenuli ka Fatimi, malom mestu u oblasti Ourem, u centralnom Portugalu, nekih 200km južnije od Porta. Ono što je na mapi izgledalo vijugavo i kao put nižeg ranga u praksi je auto-put, dinamičan sa svojim krivinama i promenama u visini ali širok, brz i najvažnije – besplatan. Jedino deonica koja vas vodi ka Lisabonu, A1 je put koji se u Portugalu plaća. Brzo smo bili u Fatimi, posvetili se logistici, upoznavanju terena na kome ćemo provesti naredna 3 dana dok traju „Svetski Dani Vespe 2010“. Fatima zapravo nema mnogo toga da ponudi turistima osim ako oni nisu verski motivisani da je posete ili se tu ne dogadja neki veliki tematski skup poput našeg. To je jedno veliko selo, novoizgrađeno, gde ni jedna cigla ne deluje starije od 10 godina a ipak priča koja ju je proslavila datira sa početka 20og veka. Sve izgleda kao deo nacionalnog plana i posvećenosti da se jedna ruralna sredina pomeri sa mrtve tačke i dobije neku vrstu infuzije i prosperiteta. Broj posetilaca na godišnjem nivou ume da naraste do 5 miliona i čini se da samo mesto ima više hotela i pansiona od broja stanovnika ali mu ipak nedostaje ugostiteljskih objekata, barova i restorana. Jedini detalji od istorijskog značaja koji su privukli našu pažnju su bile Vespe iz 50-ih i 60-ih godina. Na stranu nezanimljivo okruženje, upravo je monotona infrastruktura pružila idealne uslove da se za vreme trajanja skupa udomi preko 2500 Vespi iz cele Evrope. Organizacija skupa je bila odlična, domaćini srdačni i operativni a program je bio podeljen i ponuđen u nekoliko kategorija – religija, gastronomija i prirodne lepote ruralnog Portugala, pa su prema tome i bile koncipirane grupne vožnje. Obilazak u kome smo učestvovali trećeg dana nas je odveo do pravih bisera portugalske srednjevekovne arhitekture, manastira u Batali, zatim na obalu Atlantika u Nazare i na kraju do samostana u Alkobasi gde je konvoj vespi dočekan paradom i policijskim orkestrom. U finišu trećeg dana je priređena oproštajna gala večera. U jutro 4-og Jula smo osedlali Vespe i krenuli ka centralnoj Španiji. Bila je to ambiciozna etapa od 535km ali nam je odmor u prethodna 3 dana dovoljno napunio baterije pa u tom smislu nije bilo zabrinutosti i sumnje u izvodljivost. I stvarno, lako smo ostavljali kilometre puta za sobom dok je sunce nad Iberijskim poluostrvom pokazivalo svoje najgore izdanje. Čak ni brzina od 110kmh, što za Vespu u tim uslovima, sa temperaturom od oko 40 stepeni ne predstavlja tipičnu vožnju, nije uspevala da nas osveži. Palio nas je vreo vazduh a Tomina GTS 300-ka je počela da pokazuje prve simptome otkazivanja pumpe za gorivo. To je još uvek bilo u ranoj fazi pa smo uz često dolivanje svežeg/hladnog benzina uspevali da je održimo u radu ali je bilo sasvim izvesno da u najskorije vreme moramo da posetimo servis. Kako nas je te večeri čekao Toledo, istorijski centar, mali grad, neka vrsta španske Venecije, servisnu intervenciju smo planirali za dan posle, u Madridu, na nepunih 100km iza Toleda. Toledo... budete potpuno zapanjeni da je saobraćaj u ovom gradu dozvoljen. Nekadašnja prestonica Španije se nalazi na uzvišenju iznad reke Taho, okružen njome kao šancem i ovde prilaz gradu zaista ima one bajkovite elemente pomenute na početku teksta, kada preko mosta umarširate u okvire srednjevekovnog utvrđenja. U pojedinim ulicama ljudi sklapaju retrovizore na automobilima da ne bi češali zidove kuća a prolaznici se uvlače u haustore da izbegnu vozila koja nailaze jer mesta jednostavno nema dovoljno. Sve je netaknuto vekovima u infrastrukturalnom smislu ali ipak prilagodjeno modernom dobu, potrebama stanovnika Toleda i posetiocima. I ovde Vespa blista jer je manevarski najpraktičnija i brzo se provlači, mada se grad najbolje doživljava u šetnji. Sam grad nije veliki, stiče se utisak da ga je moguće prepešačiti za popodne ali njegovo istorijsko bogatstvo traži dane jer ne postoji ćošak, deo fasade, kapija, kuća ili ulica koja ne priča priču vrednu pažnje i nema kvadratnog metra u koji ne biste uperili foto aparat. Hotel je bio sa druge strane reke, na uzvišenju odakle se pružao najspektakularniji pogled na ceo grad a ipak na nepunih 5 minuta od njegovog centra. Savet – ako smeštaj bukirate samostalno, u hodu, dan unapred preko nekog od internet servisa, korisno je znati da veliki hotelski lanci i luksuzni hoteli često na dan čekiranja (ili dan uoči) značajno spuštaju cene slobodnih soba i to višestruko. Ta sitnica je našem malom timu omogućila da većim delom puta spava u vrhunskim hotelima sa 4 pa čak i 5 zvezdica a pri tom ne prekorači 25 eura po osobi za noćenje, što bi inače bila cena osnovnog hostelskog smeštaja daleko nižeg ranga. Od Toleda smo se oprostili nakon jutarnje rutine – kafe, kroasana, kisele vode i dvočasovne šetnje. Bio nam je plan da u Madrid stignemo u ranim popodnevnim satima i pozabavimo se servisiranjem Tomine Vespe GTS300 Super. Ista je još uvek bila u garantnom roku ali nam na španskom terenu to nije bilo od koristi jer propustom ranijeg srpskog distributera garancija nije bila zavedena u centralnom registru. Suočeni sa ležernošću španskih servisera, nekim nama stranim poslovnim običajima i vremenom potrebnim za obavljenje najosnovnijih radnji poput dopremanja rezervnog dela iz centralnog magacina koji je u istom gradu, zatim „svetom“ sijestom od pola 2 do pola 5, sve lepote i znamenitosti Madrida su nekako otišle u drugi plan. Za uzvrat, pokušavajući da doprinesemo ubrzavanju stvari, dobili smo priliku da se upoznamo sa saobraćajem Madrida. Španci izuzetno brzo i efikasno voze a grad je prošaran avenijama i širokim bulevarima. Kao da to nije dovoljno, preseca ga i glavna tranzitna žila koju većina koristi kada treba da brzo stigne sa kraja na kraj grada ali ako ste stranac u ovoj saobraćajnoj grdosiji, ni 3 GPS-a vam neće pomoći da se blagovremeno prestrojite iz neke od desetak traka auto puta. Naša mala grupa je mukom održavala formaciju u toj gunguli sa dinamičnim prelascima iz jedne trake u drugu pri brzini blizu 100 na sat, jer sve ispod toga izaziva revolt ostalih vozača. Ipak, nije nam izmakla paelja ni po koja krigla San Migela. Hotel je opet bio dobar i u mirnom kvartu a servis zakazan sa sutradan, pre nastavka puta ka Saragosi. Oko 6 popodne, gvirnuvši reda radi u Prado na nepunih sat vremena i nakon kratkog osveženja u madridskom parku, nastavili smo put po planu. Sve vreme vožnje smo se kretali na nadmorskoj visini od oko 1000m a da smo toga kasno postali svesni jer prosto pejzaž nije pružao ništa za poređenje, samo naši mali motori koji su postajali lenji na gasu kako smo napredovali po vertikali. Pozitivan efekat te visine je bio svež vazduh uprkos jakom suncu pa smo vozili lako, bez osećaja umora. Postepeno, kako smo zalazili u oblast Aragon, ukazali su nam se kanjoni i pejzaž od koga zastaje dah. Zaista je Španija Bogom dana za ovakve avanture i predstavlja pravi biser sa svojim dobrim putevima pa nije čudo što je toliko hvaljena od strane motociklista širom sveta. Saragosa nas je dočekala sa svojevrsnim šarmom i neobičnom atmosferom. Znali smo da je naš hotel negde u centru grada ali kako smo zalazili sve dublje u srž Saragose počeli smo da primećujemo „sumnjiva lica“ po ćoškovima ulica. Kvart u koji smo stigli je ličio na arapsku četvrt ali kao kontra-teg bojazni koju smo osećali imao je šmek i lepotu kakvu nismo do sada sreli. Momci na trotoaru su delovali kao kibiceri i makroi, sitni lopovi i džeparoši a sa druge strane u retkim otvorenim radnjama nije bilo alkohola na prodaju. Zbunjujući odnos gradskog ološa i moralno korektnih trgovaca, verovatno jedino njima i zalutalim putnicima na usluzi u to gluvo doba noći. Jedino pivo smo našli u marketu kod kineza. Zato je lokal pored nudio najmirisniji doner kebab na svetu! Hotel je baš kao i kvart bio sinteza stilova, porekla i razdoblja, kiča, jeftinih interpretacija baroknog slikarstva i šarenila saracenske umetnosti. Pogled i osluškivanje kroz prozor sobe su prižali možda najintenzivniji dodir sa pulsom jednog bogatog grada, njegove srži i bića, duše koju otvara samo najznatiželjnijima i najupornijima. Jutro je svojim svetlom dopunilo tu sliku jer smo u laganom hodu od svega nekoliko minuta udarili na glavni gradski plato, Baziliku Pilar i obalu reke Erbo. Ono što je prethodne večeri izgledalo kao arapski geto, pod svetlom dana je pokazivalo istorijsku srž Saragose, jezgro oko koga se taj grad razvijao kroz vekove. Bilo bi lepo i ovde spustiti sidro na nekoliko dana i samo udisati ali mi smo bili kao vojska pod zastavama, spremni za pokret ka Barseloni. Dakle kafa, kroasan, kisela... gas! Na 45km pred Barselonom bilo je vreme da i četvrta Vespa, mezimica autora ovih redova pokaže prve znake habanja, mada najstarija u našem odvažnom timu. U punoj brzini je pukao kaiš što je posle kilometraže koju je odradio pre i tokom ovog puta bilo skoro za očekivati. To je ujedno bila prva i jedina intervencija bez serivsera, odradjena s par sposobnih ruku i nešto priručnog alata, Svetinim „švajcarcem“ i parom pamučnih rukavica jer je motor bio usijan. Nakon manje od sata smo nastavili dalje i upali u najveću saobraćajnu gužvu koju smo ikada videli. Beogradsko začepljenje Brankovog mosta u popodnevnim satima je vožnja po auto putu u poređenju sa prizorom na koji smo naleteli. Kako su mašine počele da prete porastom temperature i čestim paljenjem ventilatora, bili smo primorani da se histerično provlačimo između automobila koji su na to očigledno naviknuti jer je u većini evropskih gradova takva vrsta vožnje motora i zvanično prepoznata i odobrena. Semafori pored pešačkog prelaza imaju i obeležen pojas od nekoliko metara koji služi upravo za dvotočkaše da se dotle probiju i sa otvaranjem zelenog svetla prvi, kao agilniji projure kroz raskrsnicu. Za njih funkcioniše, mi imamo još dosta o tome da učimo. O Barsi... sveža je, užurbana, izuzev u popodnevnom kolapsu na prilazu sa autoputa, šarena i preplavljena turistima, ima najzanimljiviju arhitekturu za koju najviše ima da zahvali Gaudiju. Barsa ima barove, ima šetališta i pešačke zone koje vrve od života, ima tržnice i pijace u duginim bojama, ima more, plaže i promenade, ima hiljade motora koje voze svi, od 17 do 77 i preko! Ovde se vozi sa velikim V! Homogen saobraćaj u kojem niko ne usporava, ne zastajkuje bez razloga, niko nikoga ne ugrožava a opet je sve efikasno i dozvoljava vam da se kroz ovaj veliki grad krećete velikom brzinom. Još jedno mesto gde je Vespa na svom terenu. Ona je i ovde simbol, gradska ikona, izbor većine, staus i stil. Imali smo dovoljno vremena po prvi put za poslednje dve nedelje. Sutradan nas je čekao brod i more umesto asfalta. Dobitna kombinacija - tapas bar, dobra piva i vina a prizor i doživljaj kako jedna temperamentna nacija slavi pobedu u polufinalu svetskog prvenstva je bio čist „extra profit“ da time začinimo i finiširamo dan. Još jedan divan grad smo upisali na mapu i konstatovali da je vredan ponovne posete sa daleko većim vremenskim oduškom. U suton nas je čekao brod Grimaldi lajna kojim ćemo ploviti do Čivitavekije. To je plovidba od oko 20 sati. Na ukrcavanju smo upoznali grupu vespista iz okoline Peruđe gde nas je jedan od njih pozvao u goste. Sam brod je kao hotel, dugačak 225 metara sa 11 dekova i malom bazenom na poslednjem. Daleko je od luksuznih lajnera ali se to ni ne očekuje od plovila na redovnoj liniji. Karta od 135 eura po osobi je pokrivala smeštaj u kabini sa kupatilom i prevoz Vespe. Isplativo ako konstatujemo da bi u protivnom vozili 2 dana, platili 2 noćenja i svo gorivo i putarine. Ovo je zapravo bio prvi pravi odmor posle Fatime. Na italijanskoj strani, nakon kratke vožnje iz luke do Tarkuinije, nekih 20km severno, zašli smo u južnu Toskanu. Sam grad je na prvu loptu delovao pusto i sivo, nezanimljivo i uspavano a onda smo stigli pred pravu pravcatu kapiju grada opasanog velikim zidinama. Etrursko utvrđenje je unutar zidova dosalo punim plućima a mi smo se prepustili ljubaznom osoblju restorana i njihovoj preporuci domaćeg vina. Kako nam je hotel bio na svega kilometar odatle, degustacija je bila temeljna... za svaki slučaj. Da Italija ima veliku dušu shvatili smo sutradan, prihvativši poziv našeg novog prijatelja čiji nam je dom bio na ruti. Na obronku prelepe Peruđe, dočekani smo kao državnici najvišeg reda. Mama, italijanska alfa i omega kuće je prostrla pred nas špagete, grilovano meso, kolač od smokava i opet domaće vino kome smo morali da odolevamo... donekle. Toliko nam je bilo lepo da smo skoro zakasnili na trajekt u Ankoni, nekih 140km odatle i bilo je surovo za naša napaćena bajkerska tela da kao opareni odskočimo od bogate trpeze, najsrdačnijih domaćina i razvalimo vratolomnih 110 na sat ne bi li uhvatili brod za Split. Da karte nisu bile bukirane unapred... ko bi ga sada znao, možda još koji dan više, niko se ne bi bunio. Split smo napustili u cik zore i već do 9 sati naručivali doručak u restoranu kraj puta, 100km dalje. Put nas je vodio preko Mostara, Nevesinja, Višegrada na Zlatibor. To je bez sumnje bila najnapornija ruta na ovom putu. Iako ne najduža, tesnaci i vrlo dinamičan put nas je istrošio. Ujedno to je i jedna od najzanimljivijih deonica pa je upravo lepota Hercegovine i kasnije toka Drine bila dopuna za naše baterije koje su grcale na izdisaju. Dan smo priveli kraju u mirisu borove šume, napajajući pluća svežim zlatiborskim vazduhom. Rano ujutro sledećeg dana, podmazani komplet-lepinjama smo gotovo u cugu došli do Beograda a probrano članstvo našeg kluba – Društva ljubitelja Vespe nam je organizovalo doček. Ovaj put je bila naša prva međunarodna misija, uspešno obavljena. Naš četvoročlani tim i Društvo Ljubitelja Vespe duguje veliku zahvalnost gospodinu Stefanu Abatiju, supervizoru PGS Motori, Srbija, distributeru za Piaggio program. Entuzijasta kao i mi, učesnik brojnih skupova ove vrste, Stefano nas je na put ispratio sa podrškom kako u rezervnim delovima tako i u logistici. Svaki član tima je na poklon dobio set osnovnih rezervnih delova bez kojih bi u nekim situacijama bili suočeni sa značajno većim troškovima i kompromitovanjem samog ritma ovog puta. Dodatnu pomoć smo dobili i u kontaktima sa čelnicima servisne mreže Piaggio-a na našoj ruti, kojima je naš prolaz bio najavljen. Naše društvo i PGS Motori će u budućnosti nastaviti tesnu saradnju i druženje posvećeno Njenom Visočanstvu – Vespi!