Predivno jutro na jezeru, kafica na terasi, blaga uvertira za sjajan dan koji sledi. Nakon polaska lagano klizimo putem pored jezera, uzivajuci u svim onim predivnim predelima koji nas okruzuju. Prolazimo kroz veoma zivopisna mesta okupana jutarnjim suncem. U mestu Gargnano se odvajamo od Lago di Garde i uzanim putem prepunim serpentina, penjemo se u planinu. Skoro do samog vrha, nagradjeni smo fantasticnim pogledom na jezero. Dalje nas put vodi pored vestackog jezera Lago di Valvestino. Zastajemo na mostu preko reke koja obezbedjuje vodu tom jezeru.

Vec je vece i idemo da pokusamo da nadjemo neki smestaj. Nisam ocekivao da je u septembru toliko hotela popunjeno. Idemo lokalnim puteljkom kroz naselja i povremeno stajemo da se raspitamo. U jednom trenutku nailazimo na kamp, i tu nalazimo fenomenalne bungalove po pristupacnoj ceni (47€ bugalov za 4 osobe i 25€ finalno ciscenje, u cenu ulazi i koktel dobrodoslice). Kamp je fenomenalan, ima sopstvenu plazu sa raznim sadrzajima, beach bar, restoran-pizzeriju, deo sa apartmanima, bazen... Mi smo bili odusevljeni smestajem. Inace, varijanta smestaja u bungalovima mi se najvise svidja. Povoljnije je u poredjenju sa hotelima, nemas brigu oko ostavljanja motora, ima kuhinja pa moze da se spremi i neka hrana, a i ambijent je nacesce odlican. Uvece smo svratili u restoran na pizzu i vino.

Do Lago di Garde, idemo autoputem jer se prolazi ravnicom i nema smisla gubiti vreme. U planu nam je da svratimo gradica Sirmione. Stari grad je na malom ostrvu, koje je povezano mosticem sa kopnom. Ja sam ovde vec bio pre par godina, ali nam je usput i veoma je lepo pa ne bi da propustimo priliku. Uz to, prethodni put nisam probao sladoled, a kazu da je jedan od boljih. Da li smo se slabije razumeli ili smo mnogo podsecali na bogate ruse...uglavnom, ogromne sladolede u jos vecim kornetima platili smo po 6€.

Ubrzo nakon ovog mesta napustamo Toscanu i put se lagano spusta prema Maranelu i Modeni. Cak u pojednim trenutcima podseca na nase krajeve. Na samom ulasku u Maranelo, na jednom kruznom toku, zastajem na kratko da proverim pravac u navigaciji, i kada sam krenuo, nakon 10-ak metara vidim u retrovizoru da Aleksa stoji. Ne moze da upali motor. Posto je tu pored parking, preterujemo motor da vidimo o cemu se radi. Ubrzo postavljamo dijagnozu da je akumulator mrtav. I to tako da ne svetle ni lampice. Bez najave. Uzimamo akumulator, i Aleksa i ja na mom motoru krecemo u pravcu Modene da potrazimo da kupimo nov. Glodjo za to vreme ostaje na parkingu da nas ceka. Na putu prema Modeni, zaustavljamo italijana na Ducati-ju koji odlucuje da nas odvede do nakakvog magacina za akumulatore. Dolazimo u trenutku dok je zatvoreno zbog dvokratnog radnog vremena i moramo da cekamo preko sat vremena. Za to vreme odlazimo do obliznje picerije, gde se raspitujemo da li mozda ima neka radnja koja radi. Dobijamo odgovor da ih ima, ali sa blagim cudjenjem nam kazu da i one ne rade u vreme pauze. Otprilike, kako pitate da li nesto radi dok je pauza za rucak. Pa tako i mi postupismo, narucismo po pizzu...ili kad si u Rimu (ovaj, Modeni) ponasaj se kao rimljanin. Docekasmo da se i taj magacin otvori, ali bateriju koja nama treba nemaju na stanju. Radnik nam pokusava objasniti gde bi trebalo da ima. Cak je morao na karti na GPS-u da nadje ulicu, posto je u pitanju industrijska zona, i ulice po tom imenu nema. Taman kada smo krenuli na tu lokaciju, na semaforu stajemo pored policajca na motoru, koga takodje pitamo za bateriju, i on nas odvodi u obliznji Ducati servis. Vozio je tako brzo da smo ga jedva pratili. U servisu imaju bateriju, 100€, i cekamo da se formira jedno pola sata. Servis je ogroman, bave se pripremom Ducati-ja za trke. Izvadjeni agregati su svuda oko nas, trkacki oklopi, izduvi, karbon, magnezijum, titanijum...Za to vreme, gazda servisa nas je ponudio kafom i tokom neobaveznog razgovora, rekao nam je da poznaje zastupnika za Ducati iz Novog Sada, bili su zajedno na obuci u Borgo Panigale-u. Sa novom baterijom, vracamo se prema Maranelu.

Kasnije se ukljucujemo na malo brzi put koji vijuga dolinom reke. Izasli smo iz sume i pogled se prostire po okolnim planinama. Uz gomilu veoma ostrih serpentina dolazimo do lokalnog skijalista, Abetone. Fascinantno je koliko ovih, uslovno receno manjih, skijalista ima gde god da krenes.

Jutro kada smo polazili iz banje Montecatini, shvatli smo dve stvari, da je na 50m od naseg hotela bio ogromni spa kompleks koji nismo iskoristili i da smo zaboravili da sipamo gorivo, a vec smo se otisnuli u planinu. Sipacemo na prvoj pumpi...samo sto te pumpe nema, pa nema...vec sam video scenario kako na zabacenom puteljku u sred planine ostajemo bez goriva, sa razradjivanjem svih mogucih zavrsetaka. Inace, bili smo zadovoljni sto smo, sinoc kada smo videli kako izgleda nebo u pravcu kojim treba da idemo, doneli mudru odluku da nadjemo smestaj. Put na planini je bio u blagoj izmaglici, jos uvek dobro natopljen i u prilicnoj meri prekriven liscem i po nekom grancicom, posledicom sinocne provale oblaka. Provlacio se gustom sumom, u kojoj su se samo povremeno pojavljivala kamena seoca, idilicno smestena na strmim padinama. U jednom od tih seoca, bas kada smo poverovali da ce nas sreca napustiti, pojavljuje se pumpa. I to ona cuvena varijanta gde sam placas karticom, i tek onda se ukljucuje automat za sipanje goriva u vrednosti koju si platio. Rasprava sa automatom je trajala barem 15-ak min, i na korak od proglasavanja kradje automat se ukljucuje i pocinjemo sipati gorivo.

Zasto ne alu ram? Ako bi ovo trebalo da bude neka vrsta adventure bike-a, izmedju ostalog za putovanja po zemljama treceg sveta, celicni ram je kudikamo laksi za vareneje...a desava se da treba i to cesce nego sto mislimo. Inace, deluje kao dobra mera.

Kako god, nisam odusevljen alu ramon na ovoj vrsti motora. Inace, cini mi se da ovaj koncept ulazi na mala vrata.

Taman nekako dok smo se raspremili u hotelu i kisa je prestala, tako da smo izasli u jednu laganu setnju. Mesto nije preterano veliko, ali je veoma lepo i uredjeno. Tokom setnje, kisa je opet pocela padati solidnim intenzitetom, pa smo se sakrili u piceriju na pizzu i vino.

Idemo dalje prema Terme Montecatini, poznatoj banji. Vozimo najuzijim mogucim putevima. U jednom trenutku dolazimo u stari gradic San Miniato koji se nalazi na jednom uzvisenju...U Toscani su inace skoro sva mesta "na jednom uzvisenju"...Kako je glavni put za izlaz iz tog mesta bio zatvoren zbog nekih radova, dobro smo se izokretali u krug dok nismo nasli odgovarajuci pravac. Od tog mesta, put prema Montecatini banji postaje narocito monoton. Ide ravnicom kroz naseljena mesta...sva sreca pa je to samo za kratko. Stajemo na jednom od trgova u kafe, da vidimo sta i kako dalje. U pravcu planina prema kojima treba da idemo, vreme ne deluje uopste primamljivo, naprotiv...spojilo se nebo i zemlja. Razmisljamo o ideji da ovde nadjemo smestaj...i bas dok smo o tome razgovarali, pocinju da padaju krupne kapi kise. Odlazim 50-ak metara dalje i nalazim pristojan smestaj po jos pristojnijoj ceni (70€ B&B/3 osobe). Jedva smo uspeli da preteramo motore do hotela, jer se kisa u trenutku pretvorila u opsti potop.

Sledeca destinacija je San Gimignano, poznata turisticka destinacija i stari grad poznat, izmedju ostalog i po svojim tornjevima. Vozimo brdskim krivudavim putevima, u grupi sa jos nekoliko motora. Fenomenalan put za krivinarenje. U jednom mestu kroz koje prolazimo je i mini sajam vina na otvorenom. Ubrzo smo na parkingu ispred zidina starog grada. Vec je i prilicno toplo, jos uvek nista ni od kise, ni od zahladjenja. Obilazak u moto opremi nije najsrecnije resenje, ali sta je tu je. Na jednom od trgova nailazimo na paradu u kojoj ucestvuju vojni orkestri u svecanim unifomama. Jos malo setnje po ulicama starog grada, dok vrucina nije priterala da se sedne na pice.

Jos sinoc u hotelu smo proverili prognozu za naredni dan...kako idemo prema severu, u nekom trenutku bi trebalo da naidjemo na kisu. U tom smislu, i jutro je bilo tmurno. Mi smo odlucili da krenemo lokalnim puteljcima, kroz zivopisna mesta i predele. Apsolutno svako seoce kroz koje smo prosli, toliko je sarmantno da je to za ne poverovati. U jednom trenutku, put nas dovodi do jedne varosice, pa taman tu pravimo i pauzu. Dok su Aleksa i Glodjo narucivali kafu, ja sam prosetao do glavnog trga, na kakvom bi pozavidela i mnogo veca i poznatija mesta...Greve in Chianti.

Nego sta nego Caponord na Nordcap... Samo Aprilija jos nije zasluzila tepihce ispod motora....

Sto se tice tih "malih uglova"...samo njih smo se trudili da obidjemo...naravno u vrlo ogranicenom pakovanju. Inace, ovo mi je drugi put u Toscani, prvi put sam obisao malo poznatija mesta. Znaci da bi utrojcilo, moram jos jednom. Samo naredni put obavezno sa zenom...da se posvetimo uzivanju u tim "malim uglovima".

Vec na 20-ak kilometara pre Siene, poceli smo da se raspitujemo za smestaj...mada kojim smo se puteljkom dovezli do tamo nije ni cudo da ga nije bilo. U svakom slucaju, na samom ulasku u grad nalazimo pristojan hotel (90€ B&B/3 osobe). Malo raspremanja i palimo do grada. Naravno motorima. Tu na ulasku u stari grad postoje zabrane saobracaja koje smo ignorisali i parkirali se unutar zidina na parking za motore gde parkiraju mestani. Idemo do glavnog trga Piaca del Campo. Obicaj je da se sedi ili leskari na trgu, popije po neko pice pa ni mi nismo odoleli.

Kada smo se dohvatili tih prelepih puteva, gotovo da nismo stajali. A vec smo bili na dohvat Siene. Par fotografija koje sam napravio dok smo sipali gorivo.

Ubrzo nakon pauze, ulazimo i zvanicno u Toscanu. Predeli pocinju da lice na fotografije sa turistickih vodica. Nailazimo na neobicno lep i ocuvan stari grad na vrhu brdasceta....Montepulciano. To je model koji se replikuje u Toscani nebrojeno puta. Samo, ovoga puta smo tek na izlasku iz grada postali svesni da ovo mozda nismo trebali da propustimo. Suvise je dobro izgledalo. Uz sve to, malo nakon povratka sa putovanja, u ordinaciju mi dolazi zena koja zivi u tom kraju i dodatno mi zacinjava pricu...pa sam se obavezao da cu to nekom nrednom posetom Toscani imati u vidu.

Prilikom jednog uspona, na samom vrhu vidimo parking na kome su desetine motora, pa se zaustavljamo da vidimo o cemu se radi. U pitanju je restoran sa pogledom na Lago Trasimeno. Nismo bili spremni da propustimo priliku da upijemo malo pogleda sa terase restorana.

Po nekad prekinemo sav taj uzitak da dopunimo rezerve kofeina... Ali odmah nastavljamo gde smo stali.

Kako zalazimo dublje prema Toscani, predeli su sve zivopisniji. Na jednom mestu vidimo sto sa klupama ispod drveta u hladovini, i odlucujemo da tu doruckujemo... Posle uzitka u hrani i pogledu, nastavljamo da uzivamo u lepoti predela i voznji.

U jednom od tih mesta nailazimo na salon Triumph-a u kome se kriju pravi rariteti. Naravno, bez obzira sto je u pitanju malo mesto, salon je opremljem veoma dobro i u svom sastavu poseduje i servis.

Nakon izlaska iz Ancone po sistemu okolo-naokolo, konacno dolazimo na zeljeni put kojim idemo u pravcu "Parco del Monte Cucco"...Put vijuga kroz lepu prirodu i po neko seoce. Neka od tih sela deluju tiho i skoro napusteno, ali neka su i pravi biseri. Pogled na jednoj od raskrsnica...

U Anconi nas docekuje suncano jutro. Iskrcavanje, pa u potragu za izlaskom iz grada. Samo da prodjemo i pored nekog marketa da se snabdemo sa klopom. Na ovim putovanjima, jedan od obicaja nam je i da kada naidjemo na neko lepo mesto, napravimo piknik, pa valja imati u koferu nesto za tu priliku. Ovo lutanje po Anconi se malo oduzilo, pa smo tako naisli i na nekakav vidikovac.

Prvi dan idemo do Splita. Vreme promenljivo, stajemo nekoliko puta da obucemo kisna odela. Normalno, cim se obucemo kisa prestaje. Nema mnogo pauziranja, poznati putevi i cepaj. Poslednji put na izlasku iz Mostara pocinje kisa i kao i do sada odmah prestaje. Odabrali smo da idemo sporednim putem prema Ljubuskom, pa na jedan mali prelaz udjemo u Hrvatsku i onda starim putem paralelno sa autoputem prema Splitu. Taman u suton stizemo u luku na ukrcavanje. Nakon sredjivanja u kabini odlazimo na palubu da popijemo po neko pivo. Svi stolovi zauzeti, pa se prikljucujemo dvojici bikera iz Makarske. Tu krecu da se obrcu ture piva. Ubrzo nam se prikljucuje jos jedan biker sa Pala iz Bosne. Oni su svi krenuli u Misano na trke. Vece zavrsavano unutar salona, i posle nekoliko piva u kombinaciji sa rakijom koju smo poneli u cuturi, odlazimo na spavanje.

Obicno sam putopise pisao off-line, pa ih kasnije samo postavljao. Ovaj put mi se nije dalo tako. Nisam bio siguran ni da li pisati putopis. Nije se desilo nista posebno. Ali barem smo obisli prelepe krajeve. To je samo za utehu. Od gomile prelepih mesta nema fotografija. Moracete mi verovati na rec. Prelepo je i ko bude u prilici da ode, nece se pokajati. Mi smo na zavrsetku poslovne sezone resili da se provozamo. I bas tako smo se i ponasali, vozili se. To je i bio razlog sto nismo ovekovecili neka mesta koja su to zasluzila. Samo smo uzivali u voznji. Skoro da nije bilo bitno gde idemo...hajde negde da se vozimo. Ja sam se malo zabavio planiranjem, bez posebnog detaljisanja. Jedino sto smo unpred resili, bila je rezervacija trajekta iz Splita do Ankone. Kako za Toscanu nismo imali nista posebno na umu, posluzio sam se ADAC-ovim kartama koje sam odstampao. Na njima su vec obelezeni zanimljivi putevi za voznju motorom ( http://www.adac.de/reise_freizeit/ratgeber_reisen/motorrad-reisen/tourenkarten/default.aspx?ComponentId=40672&SourcePageId=40453 ). Za Dolomite je ideja bila da obidjemo neke od prevoja na kojima nismo bili prethodnih godina. Taj recept se pokazao vrlo uspesno.