Ja ne bih... (a ne bih ni sa onim drugima, al' od njih se razlikujem uglavnom po tome što volem brate ženskinje, a od ovih malih ljotićevaca po svemu ostalom). Al' to nije tema i nije ni bitno... Bitno je da je nas danas bolela patka i za jedne i za druge i da je ovo 11. DDK akcija koja ljudima BUKVALNO spašava život!

Bigaje, Akcija je jutros tek zabranjena - sto vec rece Popsy, kao kolateralna steta kako ne bi ispalo da postoji selektivna zabrana, vec da je eto Drzava principijelna i da zabrana vazi za sve. Ispalo je nama licno bljutavo, tj. svrstano je davanje krvi u isti kos sa zaludjenim klincima huliganima koji su hteli danas da se shorkaju po ulicama, a ja sa takvima ne volim da budem ni u istoj recenici... Inace, delimicno mogu da shvatim cega se policija plasila u ovoj nasoj akciji, sta je tu je... Da je glupo, glupo je - kao i svaki put kada covek vidi usku birokratsku svest na delu. Svaka cast svima koji su ipak uspeli da daju krv. Izgleda da moramo da se bavimo politikom i konotacijom raznih dogadjaja, kada mnogo unapred planiramo akcije... Bi kako bi. Bice DDK akcija i dalje. A Bojanu sva podrska i pohvale za odlicnu reakciju i ponasanje u glupoj i pomalo zeznutoj situaciji kod Arene i kasnije na trgu. Guraj dalje!

Vrlo lepo receno i 100% tacno.

Slazem se Ali, ako ti se to svidja - nemojte da propustite ni onaj put (sto spomenuh) od Milanovca, preko Miroča, do Brze Palanke. Totalno je sjajan... Posle mozete da se vratite do Milanovca, preko Kladova, dunavskom (slazem se da je to najlepsi deo dunavske magistrale). Ili, kao sto rekoh, preko Jabukovca u Majdanpek na kuntanje... Sve u svemu - u tom delu istočne Srbije, gde god da okrenete korman, a sa enduro motorom, NEMA GREŠKE!

Eto, jedan od onih puteva (majdanpek-kucevo) koji ljudi razlicito dozivljavaju Meni je ta deonica bolje nego Kucevo-raskrsnica za Makce i Bozevac (posle dalje ka Pozarevcu je ok) Naravno, jeste losije od dunavske magistrale, koja je po meni odlicnog kvaliteta (dozvoljava brzu i sigurnu voznju).

Put od D.Milanovca, preko Klokocevca, do Majdanpeka je odlican. Put od D.Milanovca preko planine Omen, do Majdanpeka (br. 104) je solidan, ali uzak i sa kratkim krivinama. Sa enduro motore je prelep. Nudi SJAJAN pogled na DUnav i jednu odlucnu etno kafanu Put od D.Milanovca, preko Miroca, do Brze Palanke je delom dobar, delom makadam (oko 10-15km) prve klase. Svakako vam preporucujem da i to provezete. Posle od B.Palanke mozete levo na Kladovo ili desno na Majdanpek (preko Jabukovca, sto je los put do Stubika). Stubik/Klokocevac/Majdanpek je solidan put. Majdanpek - Kucevo je solidan put. Dosta bolji nego Pozarevac-Kucevo. Nadam se da sam pomogao...

Objava u Blicu: Motociklisti daju krv

Nisi u pravu. Procitaj par postova gore - u nedelju mi se desilo upravo to: zaustavio me je i ciljano trazio prvu pomoc (nije bilo rasprave pre toga).

More, druze moj, mi mozemo samo da sanjamo one Vojine nocne akcije! A, on ih se covek i ne seca...

Danas su me zaustavili u istočnoj Srbiji (most preko Peka, ispred Kučeva) i tražili su mi Prvu pomoć. Ciljano! Imam Louis prvu pomoć, malo su držali predavanje da nije po srpskom standardu, ja rekao da je po EU, a da su naši standardi i onako samo prepisani i da pregleda sadržaj ako želi... Nije želeo i srećno smo se razišli. Naravoučenije: prvu pomoć traže, a Louis mož' da prođe, al' ne mora da znači...

Vidi stvarno... Po kilometrazi to je bilo negde oko Skadra. Izgleda da tu ima neka depresija ispod nivoa mora... Ovo ostalo u minus je sasvim normalno.

01. thelord 02. Popsy 03. Đunta 04. Vuja 05. Arakis 06. Almighty 07. Pablo 08. Boki.64 09. Lucky Vladano (ne smem da dajem krv, dolazim da dam podrsku) 10. tomerc 11. NOTORIOUS 12. Duhh 13. dr.Bane 14. Student 15. Dejan Nešković 16. Hogar strašni 17. OpFor + moja draga 18. lawyer 19. Aćimo 20. NenadG 21. Rista i Kaca 22. Dejan Intruder 23. mimi vinca 24. Tintor125 25. Sasha P 26. Severian 27.

Namerno sam izostavio, posto zavisi dosta od sezone i okolnosti (narocito Ohrid i Sarande). Druge nedelje septembra, kada sam ja isao, cene su bile: Ohrid - 20 Eur Sarande - 30 Eur sa doručkom (bez dorucka 25Eur) Tirana - 35 Eur sa doručkom Na prva dva mesta mislim da su iste cene i za 2 osobe (mozda do 5 Eur vise u Sarandi, za dorucak), jer su cene bile za sobu, a dobijao sam dvokrevetne sobe.

Hej, a ja se pitam gde propadoste (Daki posebno) ... 'Ajde, Mario - cepaj!

Svi predlozi su ti savršeni. Potpisujem...

E, sada je definitivno KRAJ!

Korisne informacije sa puta: Ruta dan 1: Beograd-Niš-Vladičin Han-Preševo (BJRM granica)-Skopje-Tetovo-Gostivar-Ohrid Ruta dan 2: Ohrid-Pogradec (ALB granica)-Korče-Erseke-Leskovik-Tre Urat (GRE granica)-Kalpaki-Kakvije (ALB granica)-Bistrice-Sarande Pogledajte i vertikalni profil ovog dana u kome se vozi kroz 3 države. Veoma je zanimljiv: Ruta dani 3 i 4: Sarande-Borshit-Orikum-Vlore (Valona)-Fier-Durres (Drač)-Kavaje-Tirana Tirana-Lezhe-Skhoder (Skadar)-Zues-Sukobin (MNE granica)-Bar-Sutomore-Budva-Tivat-Krašići. Imena mesta namerno pišem u originalu, kako bi budućem putniku bila od koristi u smislu prepoznavanja putokaza/čitanja karata. Pogledajte i vertikalni profil putovanja na gornjoj slici. Vožnja celom dužinom na nivou mora, osim što odskače u putopisu opisani prevoj ispred Orikuma. Na piku je restoran Panorama , a primetite koliko je uspon oštar. Usponi pred kraj puta su brda ispred Bara. Ruta dan 5: Krašići-Tivat-Lepetane (trajekt)-Kamenari-Morinj-Grahovo-Vilusi-Nikšić-Jasenovo Polje-Šavnik-Žabljak-N.P.Durmitor-Đurđevića Tara-Pljevlja-Jabuka (SRB granica)-Prijepolje-Nova Varoš-Zlatibor-Užice-Čačak-Beograd Fantastičan vozački dan. Pogledajte samo taj vertikalni profil! Visoko i u koliko samo navrata gore-dole-gore po planinama. Plus, kakvi su to samo usponi - pogledajte. Do Čačka - čista 10-ka za ovu trasu! Smeštaj: Villa Lava, Ohrid: Kej Maršal Tito 53 Tel: +389 70 400-688, +389 71 400 688 Hotel Brilant, Sarande: Lagjia Nr.1 (rruga per ne Butrint) Tel: +355 852 262 62, Mob: +355 69 20 53 533 www.brilanthotel.com Hotel Nobel, Tirana: Blv. Zogu I next to “VEVE Business Center” Tel: +355 42 256 444 Mob: +355 69 20 20 757 E-mail: reservations@hotelnobeltirana.com www.hotelnobeltirana.com Kurs valute - Albanski LEK (ALL) (septembar, 2011.): 1 EUR ~ 140 ALL Zamena valute vrši se u menjačnicama i bankama. Svako veće mesto ima menjačnicu. Osim toga, plaćanje u EUR je uglavnom svuda moguće, čak i u sitnim kovanicama. Ipak, obratite pažnju na kurs koji vam tom prilikom računaju – umeju ponekad da "zaokruže" čak i na kurs 1Eur=100All . Cena goriva - Albanija (septembar, 2011.): Benzin 95 oktana, "sumporni": 1l ~ 165 All Benzin Euro 95 oktana: 1l ~ 170 All Benzin Euro 98 oktana: 1l ~ 175 All Cene u kafićima: Pizza mala – oko 1.5 Eur Pizza XL – oko 3-5 Eur Piće – oko 1 - 1.3 Eur bezalkoholno (internacionalni brendovi) Pivo – oko 0.5/1.5 eur (domaće/strano) Cene se odnose na primorje i Tiranu. Ostatak zemlje je oko 20-25% jeftiniji. Razno: Bankomati su dostupni samo u većim mestima. Većina kafića i restorana NE PRIMA kartice. Neke pumpe primaju kartice, a neke ne. Bolje uvek imajte keša za sledeći rezervoar (može i Eur, na pumpama je UVEK fer kurs). Na svim pumpama i restoranima/kafićima besplatno možete koristiti WC . U odnosu na Srbiju, Albanija je u istoj vremenskoj zoni. Nadam se da će ove informacije biti od koristi budućem putniku za planiranje sopstvene avanture, a da ostalima neće biti previše suvoparne!

Evo i dva odgovora: Otok još nije spao. Mnogo je bolje, al' još pomalo crveni i mnogo više svrbi. Violeta me stalno tera kod lekara, a ja se kao opirem... Ukupna kilometraža je bila nešto preko 2000km - pogledaću tačno u track logove, kada budem kačio servisne informacije. I naravno - imate obostrani otpozdrav, ti i ti tvoj lavli hasbnd!

- Servisne informacije objavljene su na 4. strani ovog putopisa - Tamo možete pročitati detalje o ruti, cenama goriva, adrese i kontakte smeštaja, kao i ostale informacije od koristi...

- X - Ostalo je, dakle, još da se vratimo kući. Prvi put u poslednjih nekoliko dana budim se rano. Pre sedam. Nad Bokom spokoj. Lep ambijent za doručak: Više i ne razmišljam kakvo će biti vreme. Podrazumeva sa da će na ovom putovanju sve ostati savršeno i samo konstatujem još jedan prelap sunčan dan! Rano je, ali valja pripremiti kuću za zimu i ovoga jutra nema luksuza lenčarenja. Zavrći vodu, isključuj struju, zatvaraj ovo, pričvrsti ono – sve po uputsvima i jedno po jedno. Da li sam nešto za*ebao, videćemo na proleće (Šalim se kume, nemoj da brineš! ). Dolazi red na motor. Posle 5.000 km od servisa nivo ulja je taman takav da zahteva malo dolivanje (Sada je potrošnja već prihvatljiva. U prvih 10k km psovao sam i BMW i njihovu odluku da u periodu razrade od ove godine sipaju 15w40, preretko ulje za kombinaciju ovih vrućina i novog motora u razradi). Kuća zamandaljena, motor spreman. Kreći! Još u Beogradu odlučio sam da neizostavno povratak bude preko Žabljaka. Sinoć sam dodatno odlučio da probam i taj famozni novi put preko Morinja, tj. da do Žabljaka stignem preko Grahova i Nikšića. Nebrojano puta u prošlosti sam vozio starim putem, tačnije kozjom stazom, od Risna do Grahova – bio mi je to čak omiljeni "tajni pravac". Gledao sam svojevremeno i kako se trasira novi pravac od Morinja, gore u brdo. Logično je bilo da sada to i provezem. Od Tivta do Morinja najbrže i najudobnije možete stići trajektom od Kamenara do Lepetana (ili je ipak obrnuto, nikada nisam mogao da zapamtim koje je mesto na kojoj strani!). Dakle, sve ukupno ruta za danas glasi: Krašići-Tivat-Morinj-Grahovo-Nikšić-Žabljak-Pljevlja-Jabuka i dalje rutinski kroz Srbiju preko Zlatibora, Užica i Čačka do Beograda. Nešto manje od 600 km. Čekajući na trajekt upoznajem dva zbunjena ali neodoljivo simpatična i razgovorljiva Mađara i grupicu veselih holandskih klinaca koji na rentiranim skuterima zuje okolo već sedam dana. Pričamo, upoređujemo motore, Mađarima objašnjavam razne varijante kroz Bosnu dok se klinci slikaju redom na GS-u… Evo nas na trajektu: Vozimo neko vreme zajedno. Stajem da fotografišem(o) veličanstvenu "Gospu od Škrpjela". Hiljadu puta sam ovde prošao i haljadu puta sam morao da stanem i fotografišem! Inače, ovo veličanstveno veštačko ostrvo sa katoličkom crkvom u sredini, nastalo kao rezultat neizmerne ženske čežnje i odlučne ljudske upornosti, za mene ima i dodatni veliki emotivni naboj. Baš ovde smo svojevremeno Violeta i ja definitivno odlučili da se venčamo, a kada smo to najzad i učinili - prigodno smo posetili Gospu kao uvod u naše inače sasvim drugačije svadbeno putovanje. I danas nas dve grafike "Gospe od Škrpjela", koje su počasno istaknute u našem domu, podsećaju na ta dva za nas važna trenutka. No, da se vratimo mi vožnji. Novi put od Morinja, preko Grahova, do magistrale Trebinje-Nikšić je istinski fantastičan, pravo otkrovenje! Deonica ima sve: savršen asfalt, puno krivina, sjajne pajzaže i tehničku zahtevnost u pravoj meri. Čak je i policija samo na logičnim mestima (oko Grahova) . Definitivno, ovaj put je jedan od onih koji postavljaju osmeh na bajkersko lice i predstavljaju pun pogodak kao deo bilo koje ture! Uostalom, pogledajte sami: Kilometri se brzo nižu, a ja u potpunosti uživam u vožnji: Do Nikšića stižem jako brzo, a iza Nikšića tek me čeka uživanje – upravo otvoren nov put za Žabljak. Sve ove deonice nastavljaju se praktično jedna na drugu i čine nekih gotovo 200km čistog uživanja! Novim putem, kroz predivne predele, najzad pristižem na Žabljak: Zadržavam se ovde relativno dugo. Odlazim i u Nacionalni park Durmitor, do Crnog jezera. Crno jezero, verovali ili ne, videću sada prvi put u životu! Celoga dana sve više i više me muči ujed onog nesrećnog albanskog insekta od juče. Alergijska reakcija je značajno pojačana. Više mi čak nije ni zabavno: Praktično jedino u vožnji zaboravljam na bol, jako pečenje i svrab. Verovatno je to posledica pojačanog adrenalina. No, čim stanem i parkiram - situacija je neizdrživa! - "Pa, dobro onda", mislim se: "Najbolje da što duže vozim, a što manje stojim" … Nekoliko krivina kasnije - dolazim do Đurđevića Tare. Most na fotografiji, inženjerski landmark inače, poznat je i kao mesto sa koga kreće duža verzija raftinga kanjonom reke Tare: Do Pljevalja stižem brzo i lako, a nedugo iza ovog rudarskog grada je i granični prelaz Jabuka (za one koji žele da sipaju benzin u Crnoj Gori, na izlazu iz Pljevlja je i poslednja benzinska stanica pre granice sa Srbijom). I kao i devet puta pre toga, na pet granica u proteklih pet dana (kao i nebrojano puta ranije – u stvari, ne sečam se kada NISAM zaobišao kolonu na granici!), na crnogorskoj strani prelaza lagano zaobilazim celu kolonu zaglavljenih automobila. Vruće je, a mene muči ruka. I ne lezi vraže – baš kada mi je najpotrebnije da granicu pređem brzo i lako, nadubudni crnogorski policajci odlučuju da treniraju strogoću. - "Parkiraj sa strane, tu na Suncu, kad hoćeš da zaobilaziš!", prodrao se odnoseći mi dokumenta u graničnu postaju arogantan policajac tridesetih godina. Ja sam odbio da stojim na Suncu, on se malo drao, pa sam se i ja drao, on pričao o nezavisnosti i kako su oni druga država, ja rekao kako mu to još manje daje prava da se iživljava i bi šta bi – veoma neprijatan događaj, skoro incident. Kako to obično biva kada stvari obostrano eskaliraju i kada se ispolje emocije, u trenutku kada se situacija jednom smiri - nema kazni i formalnih problema. Dobijam, dakle, dokumenta nazad i uz reči: "Znaš, mi nikada na ovom prelazu ne puštamo motore preko reda!", izlazim iz Crne Gore. Patetična potreba da pred državljanima Srbije službeni organi Crne Gore uvek nešto pokažu i dokažu, ostavlja gorak ukus u ustima i čini da se pitate da li i sledeći put baš tamo da trošite svoje pare… Na srpskoj strani ponovo zaobilazim kolonu. Našem policajcu pričam ukratko šta se desilo. On se smeška, odmahuje glavom i uz reči: "Dobrodošli kući!" bez pregleda mi vraća dokumenta i podiže rampu. Osećao sam se nekako dobro zbog tog jednostavnog: "Dobrodošli kući". Kroz Srbiju idem brzo i rutinski. Stajem da ručam, ispred Nove Varoši (odlična i jeftina pastrmka, Restoran "Ribnjak"!). Nakon toga, prija mi Ovčarsko-kablarska klisura, a prija mi danas čak i ibarska magistrala. Preskakanje kamiona i ostalog saobraćaja diže mi adrenalin, pa ruka manje boli… I tako, predveče, pristižem u Beograd. Danas je trebalo da bude rutinska vožnja, tek prost povratak kući. Ipak, moram da priznam, gledano kroz prizmu same vožnje, da mi je današnji dan možda i najviše prijao. Predele sam uglavnom znao i samim tim nisam zverao okolo. Mogao sam isključivo da se koncentrišem na vožnju. Kilometara je bilo taman, putevi su bili odlični i sve to zajedno poklonilo mi je sjajan i brz vozački dan. Šlag na torti i tačka na "i"! A kući, Violeta je u znak dobrodošlice pripremila večeru. Ne zna ništa o Albaniji, pa je umesto albanskog organizovala grčko veče (moja omiljena grčka musaka, sudžukaki i feta zapečena u rerni kao predjelo, mmm ). Bila je integralni deo ove avanture i red je da i slikom, bar ovako na kraju, bude prisutna. Evo ja kako pozira sa svojim kulinarskim rezultatom : Meni je zbog ove pažnje bilo drago. Kada se osećate željeni i dobrodošli – zar ima lepšeg načina da se završi bilo koja avantura? Nadam ste da ste uživali bar upola onoliko koliko i ja dok sam ovo pisao. Krenite slobodno put Albanije - "Svideće vam se, svi su ljubazni, a zemlja je lepa", da ponudim i vama svoj toliko puta u Albaniji izrečeni odgovor ! - K R A J -

- IX - Moj venčani kum Aleksandar – Adža, poznat i kao Azegilaj, Aca, te Sandi (u zavisnosti od konteksta u kome ga znate ), veliki je laf i verovatno najnesebičnija ličnost koju poznajem! Jednom prilikom, kada smo svojevremeno renovirali stan (a majstori, k'o majstori – za njih je rok isključivo konsultativnog karaktera), živeo je čitav mesec i po kod majke, kako bi Violeti i meni stavio na raspolaganje svoj dom. Kada to znate o njemu, ne čudi dakle što je samo lakonski rekao "Dolazi!", sekund i po pošto sam mu pre par dana javio da iz Albanije nazad kući idem preko Crne Gore. Činjenica da se isto to veče sa ženom vraća u Beograd, a to znači da treba konzervirati kuću za zimu (!), njemu ne znači nezgodaciju. "Dolazi", spavaj, klopaj, imaš pun frižider , objasnićemo ti šta treba da znaš… Inače, ja volim tu njegovu kuću u Krašićima. Ima možda najlepši pogled na Boku. Ne kažem da sa nekog kamenjara ne postoji i lepši, ali ovaj njegov dolazi sa kuliranjem u komoditetu i 'ladnim pivom . Razumete dakle zašto se radujem i žurim. Stajem ipak da uslikam večito prelepi sv. Stefan – pardon, novi "Aman resort". Direkt u Sunce, (pre)veliki zalogaj za malog japanskog idiota : A tu je i "kraljica turizma" – Budva (odgovarajuće naglasiti pri čitanju!): I tako, stigosmo u rano popdne u Krašiće. Kum Adža: Kuma Danijela: I pogled sa kumove terase (grožđe neprskano, pravo sa loze u usta): Klopa, ćaskanje, malo i uputstva za sutra. Vreme leti. Pre nego krenu za Beograd, u smiraj dana silazimo zajedno na plažu. Boka je zaista divna i oduvek jedinstvena: Danijela fotografiše: A kumovi poziraju: Pozdravljamo se na plaži. Oni za Beograd, a mene u prvi sumrak tek čeka naporno uživanje (red plivanja, red ležaljke, red alkohola, pa na početak): Kasnije, osvežen i dobro raspoložen, sedim na terasi iznad Boke i dugo kontempliram uz prizor: Ne uključujem televizor, a ipak slušam živi prenos kako te noći Novak čudesno dere Federera. Toliko svi urlaju i navijaju nad zalivom! - Nastaviće se (još samo malo, da se dovezemo do Beograda) –

E, ko da ostavi Bandoleru da čeka, sve i da mi nije školska drugarica... - VIII - Iz Tirane na zapad pruža se relativno kvalitetna, ali opterećena magistrala. Vozi se praktično u koloni, veoma sporo. Vruće je i prašnjavo. Sve neodoljivo podseća na Ibarski put, uključujući i kamione i pun splet "radosti" koje isti sobom nose. Vreme provodim uglavnom u levoj traci, zanimajući se etapnim preskakanjem prepreka. Da li sam već rekao da je pakleno vruće? Punih 35 celzijusa - kaže BMW, a jedva da je prošlo podne! Retko vozim u majici kratkih rukava, no ni vožnja u samo (inače mojim omiljenim) skijaškim first leyer-ima danas nije moguća. Ko obuče jaknu, imam utisak, na ovoj memljivoj i vlažnoj vrućini može samo da se prevali u jarak pored puta i tu slavan, ali SAFE, pandrkne (Napomena: u-ovom-putopisu-bez-opreme-su-u-kontrolisanim-uslovima-vozili-visoko-trenirani-profesionalci-Čitaoce-molimo-da-uvek-i-svuda-voze-isključivo-u-kompletnoj-moto-opremi! ). U jednom trenutku, na način koji je ranije već elaboriran, iznenada se pojavljuje deonica nečega što liči na auto-put u nastajanju. - "Ah, najzad", mislim se i željan promaje zavrćem malo gas. Jedva da sam prešao 120, udari me nešto u desnu podlakticu - krvnički kao da i samo neće poginuti pri tom! Kako ne bi jakne da zaustavi prokletnicu (naknadno ću odlučiti da letećeg zlotvora, u nedostatku pozitivne identifikacije, nazovem pčelom!), ne bi ni kukavnog skijaškog frst-lejera koji bi još imao neke šanse, sve što se isprečilo malom projektilu bila je moja, očigledno nedovoljno gruba, koža! Peče, smanjuj brzinu, boli, povećaj brzinu možda će da prija kad 'ladi , vozi i vadi žaoku iz ruke, peče, jbmlt-svpspsku, vidi prestade auto-put, peče, aj' bolje da stanem . Zbunjeno vrtim glavom. Nije mi jasno kako me ubode tako direktno, pri 120 kmh. Kao da je u magnovenju, videvši me kako nalećem nekontrolisanom brzinom, poslednje što je mala prokletnica odlučila bilo da okrene guzicu ka meni i isuče žaoku, a onda se onako direktno i suicidalno natakne … - "Otok je mali. Još ne deluje strašno", tešim se (poslednji put kada me je na motoru ujela pčela, komplikacije su dovele par nedelja kasnije do prave pravcate operacije nastalog halacioma!): Iz činjenice da ovoliko pažnje posvećujem malom albanskom insektu, pažljivi čitalac je zasigurno već i sam zaključio da je ovaj optimizam bio preuranjen i sasvim bez pokrića. Ispostaviće se naknadno da muke tek dolaze, a da su otoci samo na početku utešno mali . Do Skadra više nije toliko daleko, a i put je sasvim korektan i mnogo manje opterećen: Zabavljen svojom mukom, vozim lagano, kao pravi primeran biciklista. Ubrzo, tek koji kilometar iza gornjeg kadra, polako me pristiže grupica od četiri motora. Prvi se izdvaja i nešto mi dovikuje. Ja sam po običaju odvrnuo muziku (sa, što reče onaj u jednom postu gore, satelitske podrške;)) i ne čujem ga baš ništa. Vidi to čovek i sam, doda malo gasa i gestikulacijom mi pokazuje tablicu. Čačak! Budući da sam ja počasni Čačanin (Violete je rodom iz Čačka), ovi mi dakle dođu takoreći zemljaci! Tu ti se mi u letu dogovorimo da vozimo zajedno, da ne stajemo sada da se pitamo, nego da opeglamo do Skadra na piće. Malo adrenalina i brzine dođu kao odličan anestetik za dosadnu alergijsku reakciju . I tako, stigosmo bez i malo lutanja i u rekordnom roku u centar Skadra. Parkiramo pred nekom bankom, naiđe livrejisani čuvar, mi ga zamolismo da pričuva motore, čovek salutira (ne zezam se, istina živa!), a mi krenusmo da se upoznajemo, pa na piće: Skadar je lep grad: Od svih mesta u Skadru (kada ne gledamo) na piće sedamo u Hotel sa 4*, Šopen u WC-u , tura i po pića za nas šestoro i bakšiš – 10 Eur. Albanija definitivno još uvek nije skupa zemlja! Saznajem da su moji saputnici tog jutra iz Makedonije krenuli put Sutomora, na moto-skup koji se tamo održava. Albanija je bila najkraća ruta, ali su oni negde oko Tirane promašili put i malo lutali (stigli čak i do Drača!). Odmor i hladno piće svima prijaju. Okvirni plan bio je da se u Skadru zadržim bar nekoliko časova. Da posetim stari grad i možda odem do jezera. Ipak, u letu menjam plan i odlučujem da krenem odmah i do Sutomora putujem u društvu. Momci ne gnjave, veoma solidno voze i vožnja u grupi mi u tom trenutku prija. Temeljno istraživanje Skadra ostavljam za sledeći put. Ima dana… Usaglašavamo rutu: preko reke Bojane ispod jezera plan je da uđemo u Crnu Goru, a onda, zaobilazeći Ulcinj, lokalnim planinskim putem za koji znam da postoji - direktno u Bar. Krećemo lagano. Slučaj je hteo da ipak, još tog dana, solidno upoznam Skadar – raskopan bulevar nas primorava da tražimo alternativni put i neko vreme lutamo ulicama, uličicama i stazama tražeći izlaz iz Centra. Na posletku dokopasmo se ivica grada. Iako nekih 200m nizvodno postoji nov, moderan most, nama je naravno bilo zanimljivije da ovuda pređemo Bojanu: Brzom vožnjom stižemo do granice: Granični prelaz je veoma zanimljiv. Albanska i crnogorska policija i carina koriste isti prelaz i zajedničke granične kućice. Daš pasoš albancu, a vrati ti na istom prozoru crnogorac i vozi! Ono što je manje zanimljivo je ogromna gužva. Sve zakrčeno, tolika je gungula da ne može lako ni da se provuče motor i prestigne kolona. Uočavamo prelaz za pešake, više kao hodnik. Kratka razmena pogleda – teraj! Albanci se smeju i pozdravljaju nas. Crnogorci žele dobrodošlicu! Evo nas kako VIP-ovski prelazimo nekada neprobojnu granicu. Za motore ništa nije nemoguće (hip, hip, hura!): Put iza granice je uzak, ali solidan. Nakon odvajanja, sa pravca ka Ulcinju na brdski put koji vodi direktno u Bar, put postaje još uži. Vozimo brzo u koloni. Pristižemo neki BMW – zatamnjena stakla, PG table. Pritisak pet motora u retrovizoru ili crnogorska sujeta (šta god da je bilo jače ) taraju ga da dramatično ubrza. Ok, štekamo se iza tebe bato i potpuno sigurni peglamo i uživamo. Fotografija ove deonice razumljivo nema. Uživajući, čini mi se samo minut kasnije, stižemo najzad u Sutomore: To je kraj naše zajedničke vožnje. Pozdravljamo se na kapiji moto skupa, nadomak vazda (pre)krcate sutomorske plaže: - "Halo, Kume", zovem ja. - "Gde si Kume?"… - "Evo me stižem, za nekih sat vremena"! - Nastaviće se –

Verovali ili ne - pijuckam i pišem... Stigoh do Krašića, a za sat-dva očekujem da pristignem u BG !

Večeras rezervišem pivce i vreme - da završim ovo... Mislim, ja bih samo vozio i pisao - al' ne mere, jbšmm...

- VII – Petak veče, pristižem u Tiranu. U Nobelu su me, Violetinom zaslugom, očekivali - sve formalnosti su obavljene u rekordnom roku, a ja sam se ubrzo sa raspakovanim stvarima i oran obreo u maloj i rashlađenoj sobi. Skromno, ali ipak čisto i ok. Da nije cene (35 eur/noć sa doručkom), koja je veća nego u onom odličnom hotelu u Sarandi, bilo bi možda (imajući u vidu lokaciju) čak i za preporuku. Ipak jedan detalj me je nasmejao: prvi hotel u životu u kome vas čekaju prave, full-size (broj 45), udobne plastične papuče. Kineske, uredno spakovane u kesu. Domaćinski, nema šta… U centru Tirane je prilično komplikovano parkirati, iako Albanci parkiraju svuda gde stignu i kako stignu. Grad pokušava da se sa tom praksom izbori postavljanjem visokih ivičnjaka (zvuči poznato?). Ovo samo znači da svi parkiraju po manjim ulicama, u desnoj saobraćajnoj traci. Hitam dakle da prebacim rasterećen motor sa haotične ulice u obližnju javnu garažu, za koju se ispostavlja da se nalazi odmah tu, zgodno iza ugla. Parkiranje za 24h u ovoj garaži (250m od Skender-begovog Trga, obezbeđena čuvarem i video nadzorom) košta 300 leka, tj. oko 2.2 Eur. Na kraju, neću ni platiti ovaj parking. Kada je video da dolazim iz Srbije i pošto smo malo popričali o Zvezdi i Beogradu, te pošto sam odgovorio na stalno i od svih iznova postavljano pitanja kako mi se sviđa Albanija ("Sviđa mi se, svi su ljubazni, a zemlja je lepa" bio je moj makro odgovor), čuvar je uz stisak ruke odbio da mi naplati! Ostavljam dakle motor da se ove noći širi na punoj veličini celog garažnog mesta, a ja hitam u grad. Super ljubazni dečko sa recepcije (nije mu moglo biti preko ranih dvadesetih), dao mi je nekoliko sugestija šta valja videti i šta probati za jedno veče u Tirani. U principu Tirana je zgodna uveče. Manje-više većina zanimljivih lokacija za noćni život nalazi se u centru, u pešačkom dometu. Na južnom obodu Skender-begovog trga (neposredno u blizini mog konaka) nalazi se većina dobrih kafića i nekoliko manjih i većih restorana. U njima oko 22h, kada ja tuda prolazim, vlada neopisiva gužva. Prepuno mladog, lepog i veselog sveta. Na severnoj strani trga, u zoni Tvrđave, počinje velika i novo renovirana pešačka zona. Prepuna zelenila, šljašteća u svim duginim bojama (LED diode su ugrađene u pločnik!), takođe nudi nekoliko dobrih kafića i restorana. U blizini je i tajvanski centar (hip mesto u Tirani), pored koga je veliki park. Puno klinaca sedi na travi u ovom parku, svira gitare, pije pivo & ostalo. Lepo to sve deluje. Na zapadnoj strani je zona centralnog autobuskog terminala (nešto kao naš Zeleni venac) i tu takođe ima dosta kafića, a šta još ima ostavljam budućem putniku da otkrije . U još nekoliko koncentričnih ulica, koje se šire od centralnog Trga, vri uveče. Ipak, sve to se završava nekako rano za naše navike (petak je uveče!). Već oko ponoći ulice postaju mirnije, ljudi se proređuju, a kafići se jedan-po-jedan polako zatvaraju. Tu i tamo još po nešto radi, ima i dosta 24/7 marketa, no do 1-1.30h sve polako odlazi u fade-out. Večeras je prvo veče u kome nemam društvo i nekako mi to nedostaje. Ponekad je zaista tačno ono što kažu Partibrejkersi ("Najlepše se putuje, kad' se putuje sam!"), ponekad i nije, ali definitivno je truba kada pivo piješ sam! Jeo, pio, gledao, prošetao - vreme je da i ja polako krenem na spavanje. Ujutro, opet Sunčan dan. Odlučujem da još malo prošetam po Tirani i da se kasnije malo provozam okolo (kao, da upoznam grad što više – ah, kako je to bila glupa ideja!). Ne žurim. Danas idem do Skadra, a onda do venčanog Kuma u Krašiće na konak. Jedva 250km ukupno, pa se lenjo i lagano razvlačim ujutro… Hotel Nobel, kako to velelepno zvuči : Tirana je prilično zelena. Dosta većih ulica je na ovu foru – trotoar je po sredini Bulevara (mislim da je ovo bul. Zogu I): Skender-begov Trg je veliko gradilište. Kažu da će rekonstrukcija biti završena do kraja godine. Do tada, što reče moj Kum, više liči na neki antički lokalitet ("A šta je ovo? Neko arheološko nalazište?", "Nije Kume, to ti je glavni Trg" ): U Tirani ima i lukzusnih hotela: Jedan od ulaza u pešačku zonu i pešačka zona. Noću je veoma upečatljivo: Jedan od centralnih bulevara i park pored tajvanskog centra: Centralno mesto u Tirani zauzima novi pravoslavni Hram. Radovi se upravo završavaju. Veoma upečatljiv i po lokaciji i po modernističkom izrazu (podseća po izrazu malo na Crkvu sv. Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi u Beogradu!): Iako je lenja subota ujutro, na ulicama je živo. Veliki grad, živi svoj život: U Tirani se vozi agresivno. Ne poštuje se uvek ni crveno svetlo na semaforu, a kamoli pravo prvenstva i slične trice. Pešaci iskaču sa svih strane, prelaze raskrsnice po dijagonali i uglavnom je na ulicama gužva. Morate da se uklopite u sve to kako bi funkcionisali. Nema oklevanja u vožnji. Ko okleva, automatski ima problem. Sledećih nekoliko fotografija, pokušava da dočara sve to (iako je to, realno, nemoguće dok ne vidite): Po centru, rekoh već, ima puno kafića. Ovde se sinoć pilo pivo i gledao Milan: Nakon šetnje, na brzinu se pakujem, ne plaćam parking i krećem u vožnju po Tirani. Spreman da nastavim pravo za Skadar. Znojavih 90 minuta kasnije - posle haotične i zamorne "turističke" vožnje Tiranom, hvatam velike bulevare koji vode na zapadni izlaz iz grada. I ovde je sve novo, od ulica do zgrada – grad, kao i cela zemlja, ubrzano menja svoje lice: Izlazim najzad iz grada i krećem ka Skadru! Ubrzo ću opet pronaći društvo i dalje do Skadra i kasnije do Crne Gore vozićemo sjajnim tempom u lepoj grupici od 5 motora… - Ko je stigao do ovde , nastaviće se (večeras) –